УМНО ДЕЛАЊЕ, О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ

 

УМНО ДЕЛАЊЕ. О МОЛИТВИ ИСУСОВОЈ.
 

 
СУШТИНА ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА
 
112. Људи обраћају пажњу на хришћанско васпитање, али га не доводе до краја или не обраћају пажњу на најбитније и најтеже стране хришћанског живота заустављајући се на најлакшим, видљивим, спољашњим. Ово недовршено васпитање или васпитање које није усмерено онако како треба, даје лица која брижљиво поштују сва утврђена правила благочестивог живота, али мало пажње обраћају или је уопште ни не обраћају, на унутрашње кретање срца и на истинско напредовање у унутрашњем духовном животу… Њима су страни смртни грехови, али они не пазе на кретање срдачних помисли. Зато ће понекад и мало судити другима, мало ће се похвалити, и погордити, и наљутити осећајући да су у праву, понекад ће их привући лепота и утеха (овога света), понекад ће чак увредити некога у пориву незадовољства, понекад ће бити лењи да се моле, и молитву им краду испразне помисли и томе слично – и баш их брига за то. Ова кретања за њих имају мало значаја. Ако су отишли у цркву или се помолили код куће, по устаљеном реду, и свршили своје уобичајене послове – апсолутно су задовољни и мирни. А шта се притом догађа у срцу – за то готово да и не маре; међутим, оно може да кује зло и да тиме одузима сву вредност њиховом исправном и благочестивом животу.
Узмите сада овај случај: онај ко је непотпуно остваривао дело спасења постао је свестан ове непотпуности и увидео неправилност свог пута и непоузданост свог труда.
Тако се неко окреће од спољашње побожности ка унутрашњој. На то га наводи или читање књига о духовном животу или беседа са онима који знају у чему је суштина хришћанског живота, или незадовољство својим трудом, осећај да нешто недостаје. И ништа не иде како ваља. Уз сву исправност он нема унутрашњег спокоја; нема у њему онога што је обећано истинским хришћанима – мира и радости о Дусе Свјате (Рим. 14, 17). Када се у њему роди ова мисао која га узнемирава, беседа са зналцима или књига му објашњавају у чему је ствар, и указују на суштински недостатак устројства његовог живота, недостатак пажње усмерене на унутрашња кретања и управљање собом. Он схвата да се суштина хришћанског живота састоји у томе да човек умом стане у срцу пред Богом у Господу Исусу Христу благодаћу Светог Духа и да отуда управљајући свим унутрашњим покретима и свим спољашњим дејствима све у себи, и мало и велико, претвара у служење Триипостастном Богу, жртвовавши Му се у потпуности, свесно и слободно.
113. Кад сазна шта је суштина хришћанског живота и не налазећи је у себи, ум почиње да ради како би то достигао, чита, размишља, разговара. Притом се ова истина да живот зависи од сједињења са Господом приказује у разним облицима и анализира, али још увек остаје далеко од срца, још се не осећа; зато ни плод не доноси.
114. Ревнитељ се окреће ка унутра, и шта мислите да овде налази? – Непрестано врење мисли, непрестана страсна сударања, одебљалост и хладноћу срца, тврдоглавост и лењост за послушање, жељу да све ради по свом – једном речју, све у себи налази у веома лошем стању. Опет се разгорева ревност и труд се сада усмерава на сопствени унутрашњи живот, на мисли и расположења срца. У руководствима за унутрашњи духовни живот наћи ће да треба да пази на себе, да треба да прати покрете срца да не би допустио ништа лоше, да треба да се сећа Бога и друго. Почиње труд и напори усмерени у овом правцу. Али не можеш да задржиш мисао као ни ваздух који се креће, лоша осећања и кретања не можеш да пропустиш као смрад леша који трули, и на сећање на Бога ум се не покреће као покисла и промрзла птица. Шта да се ради? Кажу: трпи и труди се. Иде трпљење и труд, а унутра стално једно исто. Дође напокон неко ко се у то разуме и објашњава: све ти је унутра хаотично, јер се силе раздвајају: ум иде својим путем, а срце својим. Треба да сјединиш ум са срцем и тада ће престати врење мисли и добићеш кормило за управљање бродом душе – полугу којом ћеш почети да покрећеш сав свој унутрашњи свет. Како то? Навикни да се умом у срцу молиш: “Господи Иисусе Христе, Сине Божиј, помилуј мја!” И ова молитва, када се научиш да је твориш како треба, или тачније, када се усади у срце, довешће те до жељеног циља: она ће твој ум спојити са срцем, она ће умирити врење мисли и даће ти снагу да владаш кретањима своје душе.
115. Уколико ствар крене на добро човек се, пошто размисли, одлучује да се више не препушта забавама, већ да живи по сугестијама страха Божијег и савести уз самоодрицање. Због тога благодат Божија, која је до сада деловала споља улази унутра кроз тајне, и човеков немоћни дух чини моћним. На ову страну већ потпуно прелазе свест и слобода; и у човеку почиње унутрашњи живот пред Богом, живот истински слободан, разумно-самоделатан. Душевно-телесне потребе и захтеви спољашњих случајности га више не занимају, напротив, он њима почиње да влада онако како му Дух даје. Као самодржац он седи на престолу срца и отуда издаје заповести шта и како да се ради.
Оваква владавина почиње од првог тренутка унутрашњег преврата и усељивања благодати, али се у потпности не појављује одједном. Често нападају некадашњи владари и не само да праве збрку у унутрашњем граду, већ често и самог владара града одводе у заробљеништво. Овакве случајности се на почетку често догађају; али сила напете ревности, стално пажење на себе и на свој посао и благоразумно трпљење у труду уз помоћ благодати Божије чине их све ређим и ређим. На крају, дух толико ојача да напади некадашњих утицаја на њега бивају исто што и трунчица за гранитну стену. Дух пребива у себи стално, стојећи пред Богом и влада силом Божијом непоколебљиво и снажно.
116. Онај ко тражи унутрашње Царство Божије или живо општење с Богом природно стално размишља о Богу с напором усмеравајући свој ум ка Њему, само о Њему жели да чита, о Њему да разговара. Међутим, само ова занимања без других о којима ћу касније говорити, неће довести до траженог. Код мистика се ово занимање ставља у први план, зато што су они теоретичари, а не практичари. Има нешто претерано у вези с овим предметом и у католичким руководствима за духовни живот, а то није безопасно. Оно навикава на лакоћу: јер лакше је умовати него се, на пример, молити или пазити на себе; ово код човека ствара уображеност, јер рад ума којем је тако својствено да се размеће може у потпуности да га охлади за праксу, дакле, да спречи поуздан успех, ласкајући успешно овом умном делу. Због тога здрави учитељи упозоравају на ово и саветују да се човек не препушта превише овом занимању да не би нашкодио другим.
117. Биће јасније ако кажемо нешто о томе шта се дешава са душом и како треба да се понашамо када јако пожелимо да се помолимо или када нас нешто подстакне на молитву.
Ово сви доживљавају у већој или мањој мери и на преласку од трагања сопственим напорима ка живом општењу са Богом и након његовог достизања. Ово стање личи на стање у којем човек бива када се о нечему замисли. Онај ко се замисли улази у себе и усредсређује се на своју душу не обраћајући пажњу на своје спољашње околности, на лица, ствари и догађаје. Исто се дешава и овде; само што је тамо то ствар ума, а овде је ствар срца. Преплављује га чежња са Богом, душа се сабира и стаје пред лице Бога и, или излива пред Њим своје наде и боли срца као Ана, Самуилова мајка, или Га славослови као Пресветта Дјева Марија или стоји пред Њим у изумљењу као што је често стајао свети апостол Павле. Сва ова својеврсна дејства, мисли и намере престају, и на спољашње се више не обраћа пажња. Сама душа не жели да се бави ничим са стране. Ово се дешава и у цркви, па чак и на молитвеном правилу или за време читања и размишљања, можда чак и за време неких спољашњих послова, и у друштву. Међутим, у сваком случају, то не зависи од сопствене воље. Човек који је једном искусио ову чежњу може да је се сећа, да жели да се она понови, да се труди да је оствари, али сам је својим напором неће привући: она долази. Човековој вољи преостаје једно: када то наиђе, не дозвољавај себи да је расејаваш, већ се потруди колико год можеш да јој даш простора да што више остане у теби.
118. На крају, пролази период мучног трагања; срећни тражитељ добија оно што тражи: налази срце и утврђује се у њему својим умом пред Господом и стоји пред Њим стално, као верни поданик пред Царем и од Њега добија власт и силу да влада свим својим – и унутрашњим и спољашњим – што је Њему благоугодно. То је тренутак када Царство Божије долази унутра и почиње да се показује са силом која му је својствена.
119. Почиње труд навикавања на умну молитву Господу – ово спасоносно делање. Први плодови оживљавају веру, вера појачава труд и умножава плодове; посао се одвија са успехом. У току управо оваквог труда навикавања на умну молитву Господу, постају све чешћа по милости Божијој, она увлачења унутра пред Бога, о којима смо већ говорили. А затим долази и то да се ово увлачење унутра учвршћује заувек и унутар-пребивање пред Богом постаје непрекидно. Управо то је почетак владавине Царства Божијег у нама. Али, додаћемо да је то уједно и почетак новог круга промена у унутрашњем животу којем доликује назив продуховљавања душе и тела…
Са психичке пак тачке гледишта о Царству Божијем треба рећи следеће: Царство Божије се у нама рађа када се ум спаја са срцем сам се растворивши са сећањем на Бога. Човек тада своју свест и слободу Господу предаје као жртву која Му је пријатна, а од Њега добија власт над собом, и силом, коју од Њега добија, влада свим својим, унутрашњим и спољашњим као у Његово име.
120. Оно што највише брине тражитеља јесте унутрашњи неред у мислима и жељама; сва његова ревност је усмерена на то да се некако отклони овај неред. За то не постоји други начин осим да се стекне ово духовно осећање или ова срдачна топлина уз сећање на Бога. Чим се роди ова топлина мисли ће се утишати, унутрашња атмосфера ће постати јасна, постаће видљиви сви зачеци добрих и лоших кретања душе и човек ће добити власт да истерује последње. И на спољашње се излива ова унутрашња светлост и тамо омогућава да се разликује оно што ваља од онога што не ваља дајући и снагу да се човек утврди у првом, без обзира на све препреке; једном речју, тада почиње истински, делатни, духовни живот, за којим је човек до сада само трагао, и који ако се и појављивао, то је било само на тренутке. И када постоји она чежња о којој је раније било речи, бива и топлина, али она нестаје са нестанком чежње. Овде пак топлина која се родила у срцу стално постоји и стално држи уз себе пажњу ума. Када је ум у срцу – то и јесте спајање ума са срцем, које представља целовитост нашег духовног организма.
121. Господ ће доћи да излије Своју Светлост на ваш разум, да очисти ваша осећања, да руководи вашим делима. Осетићете у себи силу која вам је до тада била непозната. – Појавиће се и доћи ће не чулно и видљиво, већ невидљиво и духовно, али ипак стварно. Као сведочанство служи рађање, сада већ непрекидног, горења срца, при чему се ум, стојећи у срцу раствара са сећањем на Господа, утврђује се унутар-пребивање и услед тога примећује се све што се тамо дешава и оно што је Богу угодно се прихвата, а све греховно се одбацује, и сва дела се врше уз потпуну свест о томе да су по вољи Божијој; даје се сила да човек потпуно управља током свог живота, и унутрашњим и спољашњим, даје му се владавина над собом. Човек обично више бива рађен, него што ради. Слободу да делује добија када у срцу осети долазак Господа. Тада се испуњава обећање: “Ашче убо Син ви свободит, воистину свободни будете” (Јн. 8, 36). Ево шта доноси Господ, а не нешто необично!
122. Може изгледати чудно то што општење с Богом треба још достизати када оно већ постоји или се даје у тајни Крштења или покајања, јер се каже: “Јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја” (Гал. 3, 27); или “Умросте бо, и живот ваш сокровен јест со Христом в Бозје” (Кол. 3, 3). Па познато је да је Бог свуда присутан, не далече от којегождо нас, да поне осјажут Јего (Дап. 17, 27), и спреман је да се усели у свакога ко је спреман да Га прихвати. Само што нас недостатак жеље, немар и греховност одвајају од Њега. Сада, када је покајник све одбацио и када се предаје Богу – шта омета усељавање Бога у њега?
Да би се отклонила оваква недоумица треба разликовати различите облике општења с Богом. Оно почиње од тренутка подстицања и човек га открива трагањем, стремљењем ка Богу, а са Божије стране – добром вољом, помоћу, покровом. Међутим, Бог је још ван човека и човек је ван Бога, они се не проничу узајамно, не прожимају се. У тајни Крштења или покајања Господ Својом благодаћу улази у човека, живо се сједињује с њим и даје му да окуси сву сладост Божанства тако обилно и опипљиво, као што је својствено савршенима, али затим поново скрива ову појаву Свог општења, само га повремено обнављајући – и то лако, само као одраз, а не као што истински бива, остављајући човека у незнању о Себи и Свом пребивању у њему до одређене мере узраста или васпитања по Свом мудром руководству. После овога Господ опипљиво показује Своје усељавање у човеков дух који тада постаје храм испуњен Његовим Триипостасним Божанством.
Дакле, постоје три облика општења с Богом: једно је мисаоно које се догађа у време обраћења, а друга два су делотворна, али је једно од њих скривено, невидљиво за друге и човек га не распознаје, а друго је и за човека и за друге очигледно…
Сав духовни живот се састоји у преласку од мисаоног општења с Богом на стварно, живо, опипљиво, јасно.
123. Благодат Божија која је дошла прво кроз подстицај, а затим кроз читав период обраћења, расеца човека на човека, уводи га у свест о овој двојствености, у виђење неприродног и онога што треба да буде природно и доводи га до одлуке да одагна и очисти све неприродно како би се Богу слична природа показала у пуној светлости. Међутим, очигледно је да је оваква одлучност само почетак дела. У њој је човек још увек само свешћу и вољом изашао из туђе области, из неприродности која у њему влада, одбацио ју је и дотакао се природности коју очекује и прижељкује, али у ствари, у целокупном свом саставу остаје још увек онакав какав је био, односно, натопљен грехом, и у души, у свим силама, и у телу, у свим његовим делима влада страственост, као и раније, само с том разликом што је ово раније било пожељно, што га је човек бирао и што је то деловало у човеково име са жељом и насладом, а сада се оно не жели, не бира се, већ се мрзи, гази, прогања. Човек је притом изашао из себе као из смрдљивог леша и види који његов део точи страствени смрад и против воље понекад до помрачења ума удише сав смрад којим одише.
Дакле, истински благодатни живот у човеку је на почетку само семе, искра, али семе које је посејано у трњу, искра која одасвуд бива запретена пепелом… То је још увек слаба свећа која светли у најгушћој тами. Свешћу и вољом човек се прилепио за Бога и Бог га је примио, сјединио се с њим у овој самосвесној и вољној сили или уму и духу, како се о томе каже код светих Антонија и Макарија Великог. И то је оно што је добро, спасено, угодно Богу у човеку. Сви други делови се још увек налазе у ропству и не желе и још не могу да се покоре захтевима новог живота: ум не уме да размишља на нов начин, већ мисли по старом; воља не уме да жели по новом, већ жели по старом; срце не уме да осећа по новом, већ осећа по старом. Исто је и у телу, у свим његовим активностима. Дакле, он је још увек сав нечист, осим једне тачке коју представља свесна и слободна сила – ум или дух. Бог је најчистији и сједињује се само с овим делом, а сви други делови као нечисти остају ван Њега, туђи су Му, иако је Он спреман да испуни целог човека, али ово не чини због тога што је човек нечист… Затим, чим се он очисти, Бог се одмах усељава у њега.
124. Дакле, то што Господ, Који је ушао у савез са човековим духом не испуњава дух у потпуности и не усељава се у њега у потпуности, не зависи од Њега, Који је спреман да све испуни, већ од нас, управо од страсти, које су се раствориле и постале једно са силама наше природе, које она још није одбацила и које није заменила супротним добродетељима…
Међутим, делујући са свом ревношћу против страсти, очи ума треба усмерити ка Богу – у овоме се састоји основни принцип којег се треба придржавати приликом устројства поретка Богу угодног живота, којим се може мерити исправност и неисправност правила која се примењују и подвига који се практикују. У ово се треба уверити што је могуће потпуније зато што изгледа да све делатне заблуде потичу од непознавања овог принципа. Не разумевајући сву његову силу једни се задржавају само на спољашњем упражњавању и подвизавању, други само на добрим делима и навикавању на њих, не идући даље, а трећи иду право у созерцање. Све ово је потребно, али све има свој ред. Прво је све у семену. Затим се то развија, не искључиво, али пре свега у овом или оном делу, јер, ипак је неизбежна постепеност, усхођење од спољашњих подвига ка унутрашњим, а од једних и других ка созерцању, а не обрнуто.
125. Прво семе новог живота се састоји од сједињавања слободе и благодати. И његов успех ће бити развијање само ових елемената. Као што је тамо, дајући обећање да ће живети по вољи Бога, у славу Његову, покајник говорио: “Само Ти укрепи и утврди,” тако и све касније време сваког тренутка треба да препушта, тако да кажемо, себе у руку Божију с молитвом: “Ти Сам изврши што је Твојој вољи угодно,” да би на тај начин, како у свести и вољи, тако и у стварности Бог био Онај Који делује у нама, и дао нам шта је Њему угодно да желимо и чинимо. Тренутак у којем се човек нада да ће било шта учинити над собом и у самом себи јесте тренутак гашења истинског, духовног, благодатног живота. У овом стању без обзира на огромне напоре, истинског плода нема.
126. Суштаствено расположење покајника је: “Како год знаш, спаси ме, Господе, а ја ћу се трудити, и нелицемерно, без одступања, без оговарања, по чистој савести чинити све што будем разумео и могао!” Онога ко у себи има овакво расположење Господ заиста прима и делује у њему као Цар. Он има учитеља – Бога, молитвеника – Бога, желатеља и делатеља – Бога, плодоносца – Бога, владара – Бога. То је семе и срце небеског дрвета живота у њему.
127. Сада је грех истеран из своје тврђаве коју је заузело добро, разбијен је, растурене су његове снаге.
“Благодат и грех не обитавају заједно у уму,” каже свети Дијадох, већ до Крштења (или до тајне покајања) благодат споља подстиче душу на добро, сатана се гнезди у њеној дубини, трудећи се да загради све улазе ума, а од часа у којем се препорађамо демон бива напољу, а благодат унутра.”
128. Указивање на упражњавања која помажу да се у добру утврде душевне и телесне човекове снаге.
Дакле, благодатни живот у духу унутра ће горети и разгоревати се. Због ревности и усрдности човека који се предаје Богу благодат ће долазити у њега и прожимати га својом освећујућом силом све више и више или ће га усвојити. Међутим, човек на овом не може и не сме да се заустави. То је још семе, тачка ослонца. Треба учинити да ова светлост живота пролази даље прожимајући природу душе и тела и на тај начин освећујући их присвајајући, одбацује надошлу неприродну страственост и узводи их у њихов чист и природан облик – да не остаје у себи, већ да се разлива по читавом нашем бићу, по свим силама. Међутим, пошто су све ове силе натопљене неприродним када дух благодати, који је веома чист дође у срце он не може директно и непосредно да улази у њих, пошто му на путу стоји њихова нечистота. Зато треба утврдити нека посредства између духа благодати који живи у нама и сила кроз које би се он преливао у њих и исцељивао нас кроз њих као кроз фластере који су стављени на болесна места. Очигледно је да сви ови посредници с једне стране морају имати карактер и својства Божанственог или небеског, а с друге морају бити у потпуној сагласности с нашим силама и њиховим природним устројством и наменом, иначе благодат кроз њих неће проћи и силе из њих неће извући исцелитељска својства. Овакви посредници треба да буду по свом пореклу и унутрашњем својству. А сами по себи они не могу бити ништа друго до дејства, вежбања, труд, пошто се примењују на силе које се одликују својством делања… Дела и вежбања као средства за лечење наших сила и враћање изгубљене чистоте и целовитости су: пост, рад, бдење, осамљивање, удаљавање од света, чување осећања, читање Светог Писма и светих отаца, одлазак у цркву, честа исповест и причешћивање.
129. Имајући за циљ да очисти и исправи човека Божанствена благодат пре свега лечи исходиште његове целокупне делатности, и то: усмерава свест и слободу ка Богу како би одавде затим спроводила исцељивање и по свим силама кроз њихову сопствену делатност, која им је одређена или која се у њима подстиче из исходишта које је већ исцељено и освећено. Како се лечи и како се чува ово исходиште видели смо пре овога. Сада треба да дефинишемо која дејства из њега треба да исходе, са исцељујућом силом у оном значењу које је пре овога наведено… Сва ова упражњавања треба да буду усмерена тако да не гасе, већ да више распламсавају дух ревности са свим унутрашњим устројством.
130. Ако се (наш) дух буде одвојио од Бога – сила коју је Бог дао човеку биће му одузета. Тада он неће више моћи да изађе на крај ни са стремљењима душе ни са потребама тела, ни са спољашњим додирима. Бива предат да га развуку душевно-телесне жеље и испразност спољашње свакодневице, премда је све ово у виду самонасладе. Упоредите ова два устројства живота и видећете да је први у потпуности у себи и да живи пред Богом, а други је у потпуности споља и у заборављању Бога. Ово последње устројство живота се до крајности погоршава тиме што у њега долазе страсти које коренећи се у егоизму продиру у сву душевно-телесност и свему дају оно што је зло, противно духу или страху Божијем и савести дају усмерење које не гради, већ разграђује и тиме човека чине још више спољашњим.
131. С друге стране, нетачно је и ако неко мисли да општење с Богом треба да представља последњи човеков циљ и да ће га човек бити удостојен после, на пример, свих својих напора. Не, оно треба да буде свагдашње непрестано стање човека, јер чим нема општења с Богом, чим се оно не осећа, човек мора да буде свестан да се налази ван свог циља и свог назначења.
132. Тајанственог општења с нашим Господом Исусом Христом верујући се удостојавају у светој Тајни Крштења.
На Крштењу (Миропомазању) благодат улази унутра – у срце хришћанина, и затим стално остаје у њему помажући му да живи хришћански и да усходи све више и више у духовном жиовту.
133. Живот је сила да се делује. Духовни живот јесте сила да се делује духовно или по вољи Божијој. Човек је изгубио ову силу, и зато док му она не буде поново дата он не може да живи духовно, без обзира на све своје намере. Ево због чега је изливање благодатне силе у душу верујућег суштински неопходно за истински хришћански живот. Истински хришћански живот јесте благодатни живот. Човек се узводи до свете решености, али да би могао да делује у складу с њом неопходно је да се с његовим духом сједини благодат. Приликом овог сједињавања морална сила која се одликује само првим одушевљењем урезује се у дух и заувек остаје уз њега. Управо у овом васпостављању моралне силе духа састоји се дејство препорода који се догађа у Крштењу у којем се човеку даје, како оправдање, тако и сила да деујствује “по Богу в правдје и преподобији истини” (Еф. 4, 24).
134. Царство Божије је у нама када Бог царује у нама, када душа у својој дубини исповеда Бога као свог Владику, када Му је покорна свим силама, и када Бог моћно делује у њој, и јеже хотјети и јеже дјејати о благоволенији (Фил. 2, 13). Темељ овом царству се полаже у тренутку одлуке да човек служи Богу у Господу Исусу Христу благодаћу Светог Духа. Тада човек-хришћанин своју свест и слободу, од којих се заправо састоји суштина људског живота предаје Богу, а Бог прима ову жртву и на тај начин долази до савеза човека с Богом и Бога с човеком, васпоставља се завет с Богом, који је прекинут падом и који се прекида вољним гресима. Овај унутрашњи савез се запечаћује, утврђује и постаје способан да опстане и да се очува благодатном силом у Божанственој тајни Крштења, а за оне који су падали након Крштења – у тајни покајања, и затим се стално учвршћује у Светом Причешћу. Тако живе сви хришћани, те, дакле, носе у себи Царство Божије, то јест, покоравају се Богу као Цару и Бог њима влада као Цар. Када се говори о Царству Божијем у нама, увек треба додавати: у Господу Исусу Христу благодаћу Светог Духа. У овоме је печат хришћанског Царства Божијег у нама. Бог је Цар над свима као Творац и Промислитељ, али Он истински царује у душама, и у душама се истински исповеда као Цар тек након васпостављања прекинутог савеза душа с Њим, а ово чини Дух Свети у Господу Исусу Христу, нашем Спаситељу.
135. Присетите се сада Господње приче о квасцу скривеном у три копање брашна. Квасац се не примећује одмах, већ неко време остаје скривен, затим већ очигледно почиње да делује и на крају, прожима цело тесто. Тако је и Царство прво скривено у нама, затим се открива, и на крају се открива у потпуности и показује у сили. Оно се открива описаним нехотичним увлачењима човека унутра пред Бога. Овде душа нема власт над собом, већ је препуштена дејству са стране. Неко је узима и уводи унутра. То је Бог, благодат Светог Духа, Господ и Спаситељ: ма шта да се каже сила речи је једна. Бог тиме показује да прихвата душу и да жели да влада њоме и истовремено је учи на ову Своју владавину показујући каква је она. Док се ова увлачења човека унутра не покажу – а она се не показују одједном – човек, очигледно више делује сам, уз скривену благодатну помоћ. Он се напреже да пажњом и добрим намерама буде у себи, да се сећа Бога и да одагнава празне и рђаве мисли и да свако дело обавља онако како је Богу угодно, напреже се и труди се до умора, али му ово никако не полази за руком: и мисли му се расипају, и страсни покрети га савладавају, и у пословима се откривају несклад и грешке; све је то због тога што Бог још не показује Своју владавину над душом. А чим се то покаже (а показује се када се појаве наведена увлачења човека у себе) истог тренутка се све у њему усклађује – то је знак да је Цар ту.
136. “Шта ће бити,” питаћеш, “ако је Христос у нама?” – “Плот убо мертва грјеха ради, дух же живет правди ради.” Видиш колико је зло немати у себи Духа Светога: смрт, непријатељство против Бога, немогућност да Му се угоди покоравајући се Његовим законима, не бити Христовим и нема Га у себи Види такође колико је благо имати Духа у себи: истински бити Христов, имати у себи Самог Христа, такмичити се са Анђелима! Јер имати плот мртвом за грех значи почети живети вечним животом, још овде на земљи носити у себи залог Васкрсења и лако ићи стазом добродетељи. Апостол није просто рекао: плот мертва, већ је додао: грјеха ради, за грех, да би ти разумео да се убија порок, а не природа тела. Не говори апостол о томе; напротив, он жели да тело буде мртво остајући у животу. Када се наша тела у погледу плотских утицаја ни по чему не разликују од оних која леже у гробу то је знак да имамо у себи Сина, да у нама пребива Дух” (св. Златоуст).
Као што тама не може да опстане пред светлошћу, тако не може пред Господом Христом и Његовим Духом да се одржи плотско, страсно, греховно. Међутим, као што постојање сунца не уништава постојање таме, тако ни присуство у нама Сина и Духа не одузима и не уништава постојање нечег греховног и страсног нама, већ му само одузима силу. Страсно и греховно чим се укаже прилика одмах наступа и нуди себе свести и вољи. Ако свест на то обрати пажњу и почне тиме да се бави и воља може да скрене на ту страну. Али ако свест и воља у том тренутку пређу на страну духа и обрате се Господу Христу и Духу Његовом, све плотско и страсно ће истог тренутка нестати као дим од даха ветра. Управо то значи – плот је мртва, немоћна. – Такав је свеопшти закон живота истинских хришћана. Али постоје степени када неко стално пребива свешћу и вољом на страни духа у живом, опипљивом општењу с Господом Христом у Његовом Духу, и тада плотско и страсно не може да се појави као што не може да се појави тама пред сунцем и хладноћа пред пламеном. Ту је плот потпуно мртва – непокретна. Управо овај степен на овом месту подразумева свети Павле. Свети Макарије Египатски често описује овај степен. А општи поредак духовног живота је најбоље описан код преподобног Исихија. Суштина његових поука је у следећем: када устају плот и страст окрени се од њих не обраћајући пажњу на њих, презиром и мржњом и обрати се молитвено Господу Христу Који је у теби, и плотско и страсно ће истог тренутка отићи.
137. Трудите се да се навикнете на Исусову молитву. Нека вас Господ благослови! Треба веровати да је Господ Исус Христос у нама – због Крштења и Причешћа, по Свом обећању, да је сједињен с нама овим тајнама. Јер крштени се облаче у Христа, а они који се причешћују примају Господа. “Јадиј Моју Плот и пијај Моју Кров во Мне пребивајет, и Аз в нем”, каже Господ. Само нас смртни грехови лишавају ове велике милости према нама. Међутим, они који се кају и након исповести причешћују опет је враћају. Тако верујте. Ако вам недостеје вера молите се да вам Господ дометне вере и да вас учврсти крепко и непоколебљиво.
138. Ономе ко је у себи откривен је и духовни свет. Стога се види да као што је унутар-пребивање са виђењем другог света услов за разгоревање духовних осећања, тако је и обрнуто – последње претпостављају прве и својим рођењем их изазивају. Заједничким пак узајамним дејством и једних и других напредује духовни живот. Дух онога ко је у ваљаном осећању везан је и привезан, а ко га нема он лебди. Зато, да би успешније пребивао унутра, жури до осећања, макар кроз напето приморавање себе, јер онај ко жели да остане само са умним сабрањем узалуд се труди: један трен и све се разлеће. Зато није чудно што научници уз све образовање непрестано маштају: то је зато што им ради само глава.
139. Ево делања за силе душе са њиховим заједничким прилагођавањем покретима духа. Овде видимо како је свако од њих прилагођено животу духа или духовним осећањима. Међутим, они воде и ка укрепљењу почетних услова унутар-пребивања, а то су заправо: делања ума – сабирању пажње, делање воље – будности, а делања срца – трезвењу. Молитвовање или молитва покрива све њих и све садржи; чак у свом творењу она није ништа друго до унутрашња, раније објашњена делатност… Ова делања, прожета духовним стихијама душу чине сродну духу и с њим је растварају. Одавде је очигледно колико су они суштински неопходни и како лоше чине они који их одбацују. Они сами су разлог што им посао иде без плода, зноје се, али не виде плод, затим се убрзо хладе и ту је свему крај.
140. Док душа не заседне својим умом у срце не види себе и није себе свесна онако како треба.
141. Царство Божије је у вама, каже Господ, и затим је ради самог духовног делања заповедио: уђи у клет твоју и затвори врата… То је клет срца по тумачењу свих светих отаца. Управо због тога се духовни човек, који се спасава и подвизава, и назива унутрашњим.
142. У првом налету благодати која призива заједно са ступањем унутра открива се и овај свет – виђење другог света, независно од човека, од тога да ли он то жели или не. После овога се његово виђење исто као и унутар-пребивање препушта човековој слободи и мора бити делано.
143. Када се створи стално унутар-пребивање ствара се и стајање у свету Божијем; и обрнуто: унутар-пребивање је сигурно тек када се учврсти стајање у другом свету.
144. Дакле, кад уђеш унутра учврсти се у виђењу духовног света и почни да распламсаваш делатност духовног живота или пређи прво на размишљање да би касније и у осећањима имао наведена стања: све је то спасено устројство ума и срца. Суштинско и неизбежно припремање за ово јесте унутар-пребивање и виђење духовног света. Прво уводи, а последње ставља човека у неку духовну атмосферу, која поспешује горење живота. Зато, може се рећи, само производи ова два припремна делања – и последње ће доћи само од себе. Често се људи жале: срце је постало камено… То није чудно. Не сабира се унутра и није навикао на то, не утврђује се где треба и не зна место срца – како онда животна делатност да буде исправна? То је исто што и померити срце са свог места и захтевати живот.
145. Бити у неком осећању има много значаја у духовном животу. Онај у коме оно постоји је већ унутар себе и срца, јер смо увек пажњом у делатном делу, и ако је то срце, онда смо у срцу.
146. Дух благодати обитава у хришћанима од момента Крштења и Миропомазања. А зар приступање тајнама покајања и Причешћа није примање изобилних струја благодати? Онима који већ имају Духа доликује рећи: “Духа не гасите” (1 Сол. 5, 19). Међутим, како им се опет може рећи: “Испуњавајте се Духом?” Благодат Светог Духа се даје хришћанима, зато што је таква сила вере хришћанске. Међутим Дух који живи у хришћанима не спашава Сам, већ заједно са слободним дејствима самог хришћанина. – У овом смислу хришћанин може и да увреди Духа и да Га угаси, и може да помогне да Он очигледно пројављује у њему Своја дејства. Када се ово дешава хришћанин је свестан да је у необичном стању које се испољава у виду тихе, дубоке, сладосне радости, која се понекад уздиже до играња духа. Ето то је духовна опијеност! – Поредећи је с опијеношћу вином апостол каже: не тражите ово, већ ону опијеност, назвавши је испуњењем од Духа. Јер заповест – испуњавати се Духом није ништа друго до заповест да се човек тако понаша или да са своје стране употребљава таква дејства која би помогла или омогућила и дала простора Светом Духу да се очигледно покаже, да опипљиво утиче на срце.
У делима људи Божјих, који су се удостојили такве благодати и који су њоме чак стално осењени, налазимо указивање посебно на два дела која се ради тога захтевају од човека – очишћење срца од страсти и молитвено обраћање Богу. И апостол Павле је указао на ова средства. Прво је учио како треба очистити душу од страсти похоти и гнева, а овде после речи: испуњавајте се Духом, указује и на молитву. Свети Златоуст је увео ова два начина и у тумачење. Да молитва открива Духу Божијем слободу да утиче на срце о томе је рекао говорећи: “Они који поју псалме испуњавају се Духом.” А да до тога води и чистота од страсти говори одмах након тога: “Да ли је у нашој власти да се испуњавамо Духом? – Да, јесте. Када будемо чистили своју душу од лажи, суровости, блуда, нечистоте и похлепе, када постанемо добродушни, састрадални, када се будемо бринули за себе, када не буде у нама светогрђа – смехотворства, када постанемо достојни – шта ће забранити Светом Духу да нам се приближи и долети? И Он се неће просто приближити, већ ће испунити наше срце.”
147. Нико нема моћ да заповеда срцу. Оно живи својим животом. Само по себи се радује, само по себи тугује. И с њим ништа не можеш да радиш. Само Владар свега, Који све држи десницом Својом има власт да улази у њега и уноси осећања не питајући за природне токове његових измена.
148. Читајући код отаца о месту срца које ум стиче молитвом треба подразумевати словесну силу срца, коју је Творац сместио у горњи део срца, силу по којој се људско срце разликује од срца животиња, које имају силу воље или жеље, и силу ревности, или јарости, исто као људи. Словесна сила се изражава у савести или свести нашег духа, без учествовања разума, у страху Божијем, у духовној љубави према Богу и ближњем, у осећању покајања, смирења, кротости, у скрушености духа или дубокој жалости због грехова и у другим духовним осећањима, која су животињама страна. Сила душе – разум, премда је и духовна, ипак има своје место у великом мозгу; тако и сила словесности или дух човека, иако је духовна, има за место свог пребивања горњи део срца које се налази испод леве брадавице на грудима и нешто изнад ње. Сједињење ума са срцем јесте сједињење духовних помисли ума са духовним осећањима срца.
149. Срце је унутрашњи човек или дух, где су самосвест, савест, идеја о Богу са осећањем потпуне зависности од Њега, сав духовни вечно-драгоцени живот.
150. Дух премудрости и откровења и очишћено срце су различите ствари: прво је одозго, од Бога, а ово је од нас. Међутим, у акту стварања хришћанског знања они се нераздељиво спајају и само заједно дају знање. Срце, ма како да га чистиш (ако можеш без благодати) неће дати мудрост, а дух премудрости неће доћи ако му није припремљено обитавалиште – чисто срце. Срце овде није у уобичајеном смислу, већ у смислу унутрашњег човека. У нама постоји унутрашњи човек, по апостолу Павлу, или скривени човек срца, по апостолу Петру. То је Богоподобни дух, који је био удахнут у првосазданог човека. Он је несакрушив и након пада. Његово полазиште је страх Божји, у чијој основи лежи убеђеност у то да Бог постоји, са свешћу о потпуној зависности од Њега, савест и незадовољавање било чим тварним.
151. Полуга која делује делатношћу јесте срце: тамо се стичу убеђења и саосећања, која одређују вољу и дају јој снагу.
152. Намена духа, као што се може разумети из његових дејстава јесте да држи човека у односу са Богом и Божанственим поретком ствари, поред свега што се налази и тече око њега. Да би испунио како треба такву намену природно је да треба да му припада знање Бога и оног Божанственог поретка, и оно боље битовање, које се осећа и сведочи незадовољством свим тварним. – Оно је, треба претпоставити, постојало у првосазданом човеку пре пада. Дух је јасно видео Бога и све Божанско, онако јасно као што неко здравим очима види неку ствар пред собом. Међутим, након пада очи духа су се затвориле, и он више не види оно што је било природно да види. Сам дух је остао, и очи има, али су затворене. Он је у таквом положају као онај чији су се капци срасли. Око је цело, чезне за светлошћу, тражи како би је видео, осећа да она постоји, али му срасли капци сметају да буде отворено и да уђе директно у општење са светлошћу. Да је дух у оваквом палом положају то је очигледно готово до опипљивости. Виђење духа човек је желео да замени умовањем, апстрактним мудровањима разума, идеализирањем; међутим, то никада није дало никакве резултате. Сведочанства су све философске метафизике.
153. Када су свест и слобода на страни духа човек је духован; када су на страни душе он је душеван, када су на страни плоти он је плотски.
154. Цело ваше писмо сведочи о обрадованом стању ваше душе. Радујте се милости Божијој према вама, али се уједно и бојте. Испада да сте у искуству изучили истину да Господу доликује работати со страхом и радоватисја јему с трепетом. И једно и друго треба држати заједно да се у радости не би дозволило скрштање руку, а исто тако и страх – до гушења сваке радости. Треба држати себе у максималном свештеном страху пред Богом као Оцем многомилостивим Који се много брине за нас, али је уједно и строг без и најмањег попуштања…
Страх да сада случајно опет све не оде је нормална ствар. По његовом дејству изјављујете жељу и спремност да стекнете средства да га сачувате. Али да не мислите да лично – сами – у томе успете? И због саме ове мисли опет вам може све бити одузето. Трудите се да то на сваки начин сачувате; али само чување предајте у руке Господу. Ако се не будете трудили – Господ неће чувати уместо вас. Ако се надом ослоните на своје напоре и труд Господ ће одступити пошто сматрате да вам није потребан и опет ће вас задесити иста невоља. Трудите се до изнемоглости, напрежите силе до последњег степена, али само дело чувања ипак очекујте само од Господа. Ни у једном ни у другом не смете да попустите: ни труд и напор, ни уздање само у Господа. Једно нека подржава друго и од обоје ће се направити чврста ограда.
Господ нам увек жели све оно што је најспасоносније и спреман је да нам то дарује у свако време, очекује нашу спремност или способност да то прихватимо. Зато се питање како човек да буде паметан и да то сачува претвара у друго: како да буде паметан и да себе стално држи у спремности да увек прима од Господа силу која нас чува? А како то? – Треба да је свестан да је празан, да ништа не садржи, да је празна посуда; овоме треба додати свест о немоћи да сами испунимо ову празнину, и то треба крунисати увереношћу да ово може да учини само Господ, и не само да може, већ и жели, и зна како; и затим, стојећи умом у срцу, вапити: како год знаш устрој ме, Господе, – с непоколебљивом надом да ће то и уредити и неће дати да се оклизну ноге наше.
Одушевљени сте због доброг расположења које вам се вратило. То је природно. Међутим, припазите се да се притом не препустите сањарским досеткама: “Ах! Ето га! Ево шта је то и како, а нисам ни знала.” – То је непријатељска помисао која за собом оставља празнину или у њу уводи. Стално треба понављати једно: Слава Тебје, Господи, додајући: Боже, милостив буди! Ако се задржите на таквој помисли одмах ће се са њом испреплести сећања, како сте се трудили и напрезали, шта сте радили и чега сте се клонили, у каквим вашим положајима се добро расположење појављивало и одлазило, при каквима је остајало и учврстило се. И затим ће уследити одлука: тако, увек ћу тако да радим. И пашћете у сањарску уображеност, да је на крају тајна духовног доброг расположења откривена и да је у вашим рукама. Следећег трена ће се открити сва лажљивост сличних маштања и молитва ће бити празна, неће бити чврста и утешна. Утеха ће бити само од сећања на претходно добро расположење, а не од тога што га поседујете. И мораћете да уздахнете и да осудите себе. А ако се душа тога не сети, лажно расположење ће трајати и благодат ће опет отићи. Јер овакво сањарско расположење показује да се душа опет ослонила на свој труд, а не на милост Божију. Благодат – увек благодат и она није везана ни за какав труд. Ко је везује за труд због тога самог може да је буде лишен. Ово добро запамтите.
Поучна одступања благодати су усмерена управо на ово, само да помогну да се добро научи ова спасоносна лекција.
155. Велике милости вас је удостојио Господ! То вам је одобрење ранијег труда и подстицај на већи. А ево можда још шта је: да ли вас можда очекују унутрашња искушења или спољашање муке и тешкоће? Ово је мисао светог Исака. Ако осетиш нарочито дејство благодати гледај строго на све стране, да те не вреба нека напаст. Међутим, ближе од напасти патње јесу напади хваљења собом… Сакупљајте тада све из ранијег живота што по савести не можете да похвалите и затрпајте овим помисли које устају као што се понекад изненадни пламен ватре баца на земљу и гази да од малог не би настао велики пожар. Након хваљења собом и високе оцене о себи следе греховне помисли и покрети и још доста тога другог. Нека вас од свега тога Господ спаси!
Господ одобрава вашу жељу да се осамите, али не указује време. Треба чекати одређена указивања, а до тада чувати унутрашње тиховање и настављати усрдно посао на уређивању обитељи.
Како чувати унутрашњу сабраност уз послове? Радити посао усрдно, пажљиво, стално и без трзавица. Сваки посао који вам предстоји да урадите примајте као да вам га Сам Бог даје и радите га као Божији… Мисао ће бити с Господом. На ово човек може да се навикне уз помоћ Божију.
156. Човек не може да буде у миру с Богом без непрекидног покајања. Апостол Јован поставља следећи услов за мир с Богом: “Ашче сердце наше не зазрит нам” (1 Јн. 3, 21). Ако нема ничег на савести може се имати смелост и приступ ка Богу у осећању мира, а ако то постоји мир се нарушава. Дешава се да човек има нешто на савести – због свести о греху. Међутим, по истом овом апостолу никада нисмо без греха и он то тако одлучно каже рекавши да је лажљивац онај ко другачије мисли и осећа (1 Јн. 1, 8). Дакле, нема тренутка када неко не би имао нешто на савести – вољно или невољно, и зато нема тренутка када не би био нарушаван његов мир с Богом. Одавде следи да је неопходно чистити своју савест да би човек био у миру с Богом. Савест се чисти покајањем; дакле, човек непрекидно треба да се каје, јер покајање омива сваку нечистоту с душе и чини је чистом (1 Јн. 1, 9). Ово покајање се не састоји само у речима: опрости, Господе, смилуј се, Господе, већ су притом неизбежна сва дејства, која условљавају отпуштење грехова, то јест: свест о одређеној нечистоти помисли, погледа, речи, саблазна или нечег другог, свест о својој кривици и понизности, без самооправдања, молитва за остављење ради Господа до умирења духа. Што се тиче великих грехова истог тренутка их треба исповедати духовном оцу и примити разрешење, јер се дух у том случају неће смирити само свакодневним покајањем. Дакле, обавеза непрекидног покајања је исто што и обавеза да се савест држи у чистоти и беспрекорности.

Comments are closed.