УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
Сусрет двеју личности
Шта значи реч “свет” коју често употребљавамо не само у литургијском, већ и у свакодневном животу? На основу чега Црква канонизује подвижнике вере, сведочи о њиховој светости и даје нам право да им се обраћамо с молитвом?
Ако упитамо људе који нас окружују, међу њима и хришћане који живе црквеним животом шта значи “свет човек” добићемо различите одговоре. Једни ће рећи да је светац човек чистог и беспрекорног живота, други ће тврдити да је светост самопожртвовано и несебично служење људима, трећи ће указати на својства као што су милосрђе, сажаљење и саосећајност човека. Односно, за већину људи светост је постојање високих моралних вредности. Међутим, све су то у ствари особине и својства светости, њеног испољавања у различитим животним ситуацијама и околностима, а не сама светост. Све наведене вредности човека, чак и у својој укупности, не дају потпуну представу о ономе што желимо да дефинишемо.
Реч “светост” је по свом значењу много дубља. Нисмо нашли ниједан синоним, пошто светост заиста није квалитативна; светост је оно што човека чини новом творевнином, стваралачка Божанска сила. Свет је човек у којем пребива и делује благодат. Свет је онај ко је дао у свом срцу место Духу Светом; то је зрак који је заблистао од Таворске светлости. Овде, на земљи, благодат се може стећи и изгубити. Живот, чак и великих подвижника представљао је односе између благодати и људске воље који се стално мењају између светости и греха – оно стање које се код аскета назива невидљивом борбом. У вечности, кад време искушења остане иза човека, благодат Божија ће надокнадити оно што недостаје и сјединити се с душом човека неодвојиво, нераскидиво, заувек, а после Васкрсења она ће преобразити и продуховити тела светих. Више од тога, светост у вечном животу није статика, већ вечно приближавање Божанству, вечно усхођење духовним степеницама, вечно озарење Божанском светлошћу (оно што се на језику аскетике назива обожењем) све веће силе и интензитета. У овој светлости човек се преображава и постаје све способнији да созерцава Божанску лепоту, сам постајући од тога све лепши, као кристал у којем се одражавају и играју зраци сунца које излази.
Зашто ми прослављамо свеце? Или, тачније, шта прослављамо у светима? Светитељ Григорије Палама – овај надахнути песник исихазма, који је више од свега волео тиховање – у борби с јеретицима био је принуђен да уопшти мистичко икуство источних подвижника у одређеним богословско-философским категоријама. У овом смислу он је био настављач богословља великих Кападокијаца, који су спајали у својим делима искуство мистичких созерцања и сјајног познавања философије. Свети Григорије Палама је, сликовито говорећи писао о Таворској светлости у Таворској светлости. Предвечни, ванвремени и ванпросторни Бог има битије у Својој суштини – ипостасно, личносно битије. То је унутрашњи живот Божанства, који представља апсолутну тајну. Она је скривена и непојамна за Анђеле. То је Сама Божанска природа, која пребива у неприступној светлости. Међутим, постоји оно што називамо благодаћу, нетварним Божанским енергијама – силама које су такође предвечне, али могу да долазе у додир са створеним светом и ми их доживљавамо као својства и дејства Божанства. Светитељ Григорије пише да се Божанска благодат може називати Божанством. Светац постаје заједничар у Божанској благодати, а пошто је Божанска благодат нераздвојна и неодвојива од Божанске природе, свеци на неки непојаман и неизрецив начин постају заједничари ове природе, остајући другачији по природи. Зато, прослављајући свеце пре свега прослављамо Бога, Који их је изабрао и осветио и Који пребива у њима као у Својим нерукотворним храмовима.
Затим прослављамо личност самог свеца, који се уз помоћ благодати, али својом слободном вољом и жељом борио против греха који живи у њему, са страстима своје душе и тела, с демонским силама, с обичајима гордог и богоборачког света. Живот светаца је испуњење Јеванђеља у различитим околностима и ситуацијама, испуњење колико је за човека могуће, јер је испунити заповести у свој пуноти – немогуће.
Дакле, прослављајући свеце ми прослављамо Божанску љубав према човеку и подвиг човека, који се кроз борбу са собом отворио за ову љубав.
У молитви се обраћамо свецу као личности која нам је у извесном смислу позната по животопису. Међутим, овим подацима о свецу скривена дубина његове личности се нипошто не ограничава. У мистичком смислу светац увек остаје много изнад онога што можемо да знамо или чак да мислимо о њему. Основу молитве упућене свецима представља известан личносни осећај. Његова суштина је у томе што с једне стране између нас и свеца лежи огромна морална дистанца – његова светост и наши грехови, његов подвиг и наше страсти, његова ватрена решеност да служи Богу, која је била основа његовог живота, и наша стална слабост и колебање. А с друге стране, блиски смо свецу, зато што се налазимо у истој Цркви и зато он као причесник Божанске љубави саосећа с нама, грешнима и несрећнима. Личност је увек већа и шира од својих манифестација и видљивих својстава (које су и без тога запањујуће у светима – прим.ред.), зато је основа молитвеног општења са свецима осећај свештеног страха.
Човек је друштвено биће. Радосни смо кад се налазимо у кругу достојних људи. За нас је срећа да разговарамо са старцем или подвижником, срећа је да чак и мало будемо поред њега, јер само његово присуство загрева наше срце, оно као да топи хладноћу грехова која га убија. Дакле, сама могућност да општимо са свецима посредством молитве јесте већ већи дар него оно за шта их обично молимо у овој молитви.
Литургијска и домаћа молитва је образ оне небеске љубави која обједињује Анђеле и свеце у вечном животу. Љубав је личносна. Предмет може да се свиђа, за предмет човек може да буде везан, али предмет се не може волети, пошто не може да узврати. Ми често неправилно користимо реч “љубав” у односу на било шта друго. Међутим, то није љубав, већ жеља човека да буде власник и поседник. Волети се не може “шта” већ “ко”. Зато је молитва дубоки унутрашњи живот душе. Зато је молитва дубоки унутрашњи живот душе. Приступајући њој морамо да знамо да говоримо с живом личношћу, која у Духу Светом не само да нас чује, већ и продире у дубине нашег срца и зато молитва никад не остаје без одговора. Она је најделатнија сила у нашем животу. А што је главно, она нас чини рођацима и својима у оној породици где је отац Господ, а Његова деца – Анђели и свеци. У молитви треба да присуствују два осећања – покајање и нада. Молитва рађа захвалност Богу и покорност Његовој светој вољи. Покајање и нада су корени молитве. Захвалност Богу и покорност Његовој вољи су њено цвеће. А љубав према Господу и светима – њени плодови.
Човек је јединствена личност, која се састоји од две природе – душе и тела. Зато нам је дозвољено и чак благословено да се молимо не само за вечна добра и за остваривање главног циља човека – спасење душе, већ и за свакодневне потребе, за потребе нашег трулежног тела. Дубока је људска личност. У химнографији се пореди с безданом. Још је дубља личност свеца, преображеног благодаћу. У овој тајни личности, у њеној лепоти као образа и подобија Божијег је основа духовне љубави и оног неизрецивог осећања које бисмо назвали мистичким трепетом молитве, предосећањем срца, неизрецивом радошћу оних који су с Богом.
Неки од светаца, нарочито мученици у предсмртној молитви, су измолили од Бога дар да помажу људима у овим или оним околностима. Постоји древни обичај да се Јован Претеча моли за благослов за монаштво, Георгије Победоносац – за помоћ у рату, великомученик Пантелејмон – за исцељење од болести и тако даље. Овај обичај који се заснива на предању одразио се и у литургијском животу Цркве. Постоје чудотворне иконе, нарочито Мајке Божије, чији назив говори сам за себе, на пример: “Споручница (Помоћница) грјешних”, “В скорбјех и печалех Утјешеније”, “Взисканије погибших” и мноштво других.
Постоји такође народно искуство: молити се овим или оним свецима у зависности од човекових потреба. Према оваквим погледима Црква се односила неутрално – не благосиљајући и не одбацујући их. Тим пре што нека “посматрања” пре спадају у област звучних асоцијација: на пример, у народу се људи моле пророку Науму како би он навео људе на ум, на дан мученика Макавејаца освећује се семе мака и томе слично – односно дејства се базирају на неспоразуму.
Сад ћемо начинити малу дигресије.
Мишљење савременог човека постоје све раздробљеније и аналитичније. Науке се деле на специјалности, које се опет, дробе и умножавају на наше очи. Узимимо, на пример, медицину. Раније је лекар лечио практично све болести. Не само у стара времена, већ чак пре стотину година лекари у провинцији су са савремене тачке гледишта поседовали универзална знања у свим областима медицине: они су били и дијагностичари, терапеути, и хирурзи, а, главно, они су видели пред собом живог човека као јединствен, цео организам. Данас овакви лекари практично више не постоје. Њих су заменили специјалисти. Болесник с резултатима компјутерских анализа у рукама треба да иде из ординације у ординацију. Болесник као човек престаје да постоји за лекара: он у њему види само таблицу анализа. И савремени човек се навикао на овакву ситуацију. Лекар често не обраћа пажњу на болесника, тачније, он види извесну анатомску и физиолошку “суму” и прихвата се да лечи онај њен део који се уклапа у оквире његове специјалности, а остало га се не тиче – нека болесник куца на врата следеће ординације.
Ово аналитичко мишљење, ова навика да се траже специјалисте неочекивано се испољила и религиозном животу савремених хришћана. Почела су да се појављују руководства којим свецима се треба обраћати у овој или оној болести. Сад су свеци “поређани” по одређеној таблици и не зна се ко их је потчинио измишљеном регламенту – у каквим случајевима морају да помогну, шта могу и шта не могу да чине. На пример, стомачне болести лечи свети Модест, за брух помаже великомученик Артемије, уопште, свеци су подељени на специјалности. Слична руководства се издају у великим тиражима и брзо продају. Међутим, још сасвим недавно, чак и пре петнаест година у црквеној литератури нисмо наилазили на било шта слично. “Истраживањима” ове врсте понекад су се бавили једино етнографи, који су скупљали материјале о народним обичајима, обредима и сујеверјима. Међутим, оно што се сад чини може се назвати фалсификовањем црквеног предања, па чак и народних обичаја и некаквом шпекулацијом. Ауторе и издаваче ових књига мало занима црквена литургика. Они пишу своје књиге по следећој шеми: узимају житија светих, исписују епизоде и догађаје из њиховог живота, чуда која су учинили и састављају своје приручнике по извесној формалној сличности. На пример, светац је био војник, значи – он је покровитељ војника, бавио се столарством, значи – он је помоћник у столарским радовима; за време мучења обули су му на ноге гвоздене чизме – значи помаже од боли у ногама; путовао је по светим местима – то даје основу да се сматра помоћником путника. Сами свеци нису овластили ауторе таквих књига да решавају уместо њих у којим случајевима и како помажу људима и зато овакав приручни материјал углавном спада у област фантазије. Болесник је дошао код свеца да му помогне, он му је исцелио очи, али кад би човек имао другу болест, он би је такође исцелио. Овде видимо сужавање личности светаца до некаквог “професионализма” који им је наметнут. Долази до замене религиозног осећања потпуно неоправданим прагматизмом. Светац као личност као да престаје да постоји, од њега остаје само уска специјалност. Молитва као духовно општење, као стремљење људске душе према царству вечне светлости нестаје. До свеца је мало коме стало, он је пронађен у рубрици “зубобоља”. Да човека не тишти зуб светац не би био потребан.
Уопште нисмо против литургијског предања, па чак ни обичаја који имају под собом чврст темељ. Међутим, овде се управо ради о уништавању предања као предаје знања у току црквеног живота, о замени предања сопственим измишљотинама. Светац је повезан с Богом као зрак са сунцем, не по својој природи, већ по благодати, и сваки светац има молитвену смелост према Богу. Ови опширни приручници с препорукама и рецептима, измишљени углавном за писаћим столом представљају повод за оштру и неправичну критику Православља од стране различитих секти, нарочито протестанских. У ствари, ово уопште није учење Цркве, већ су то производи за масовну употребу. Свети су могли да измоле од Бога посебне дарове, али ми желимо да слушамо њихове гласове, сачуване у хагиографији и литургици, а не оне који им приписују “врсту делатности” и “карактер” чуда.
Молитва је општење. Овде идеја овог општења као додира с новим животом, као обасјавање благодаћу, као сусрета две живе личности бледи и тамни: светац мора да учини конкретно дело, да пружи помоћ коју му прописује приручник, а затим није потребан ако се слична ситуација не понови. А шта се дешава с човековом свешћу, с чим се асоцира име свеца – над тим се мало ко замишља. Свети оци су писали да хвалећи добродетељ ми постајемо причесници добродетељи, да је молитва један од путева уподобљења ономе коме је она упућена. Данас молитва постепено губи своју мистичку дубину: “ко” се показује као непотребно, остаје “шта”.
У последње време такође се појавило мношто молитава за које се не зна ко их је сачинио и које се у ствари тешко могу назвати молитвама. Оне су написане на душевно-чулном нивоу, и њихов стил апсолутно не одговара унутрашњој динамици молитве. Довољно је упоредити их с црквеним молитвеницима и видећемо да оне представљају нешто попут размишљања или медитације или поезије, најчешће не претерано високог квалитета.
У црквеним молитвословљима душа налази себе, она представљају преношење мистичког искуства светаца, његов словесни израз. Ово искуство је толико дубоко да човек који их чита налази у њима своје и себе. Ове молитве су изливи срца, очишћеног благодаћу, које због тога дубље осећа демонску силу и тежину греха. Ове молитве садрже огромну духовну напетост, али су истовремено лишене чулне одушевљености, спољашњег драматизма. Зато се читају целог живота, оне одговарају сваком духовном узрасту, оне се доживљавају као нове, оне су од духа и упућене су духу – основи људске личности.
А молитве, сачињене “за све животне прилике”, прилагођене различитим околностима и потребама, написане су од разума и зато дотичу душу, али не и дух. У њима се човек ретко моли, односно узводи око душе ка Богу; најчешће их чита као поуку: шта хришћанин треба да чини, да мисли и доживљава у датом случају. И овде опет долази до срозавања религиозног осећања. Молитва не само по свом садржају, већ чак у структури фразе и распореду речи одражава унутрашње стање аутора – и овде, у овим молитвама написаним у приповедачком кључу, с детаљним излагањем суштине ствари за коју се Бог моли, очигледно је клизање од духа ка души. Човек у оваквим молитвама не може да нађе себе, не може да их назове гласом свог духа. Човек је прочитавши овакву молитву “објаснио” Богу и самом себи шта треба да се ради, али тешко да се његов дух пробудио из уобичајеног дремежа.
Посредством молитве укључујемо се у Небеску Цркву, у светлосном пољу Божанске благодати превладавамо своју тварну ограниченост и позивамо у живот онај духовни потенцијал који је назван образом и подобијем Божјим. Продубљујемо и ширимо своје биће, тачније, не ми, већ Божанска сила којој кроз молитву човек омогућава да делује у његовој души.
Неки су у недоумици: за шта да молимо Бога кад Он боље зна шта нам је потребно. Ко то каже не схвата суштину молитве. Бог жели да нам да Себе као највеће благо, али овај дар се може примити само кроз љубав; а ми не волимо Бога, већ себе. То је најстрашнија последица пада у грех. Основа живота није постао Бог већ егоизам. Зато треба окренути Богу своје срце, треба вољним напором тражити изгубљено, обновити разрушено, излазити из заробљеништва страсти и илузија које оне стварају у свет оне највише истине коју нам открива Јеванђеље. Међутим, да учини ово стварно не може наша развраћена природа, већ Божанска благодат. Али, благодат жели, да ми сами, слободно, по сопственој вољи тежимо да је стекнемо, потчињавамо јој свој разум и осећања. И овде долази до сложеног међусобног дејства људске воље и благодати које се тешко може обухватити мишљу и закључати у реч: “Ја не могу, али одлучујем; немоћан сам, али без мене Бог не може да ме спаси; погођен сам грехом који се упио, као болест у моју природу, али тежим ка Богу; немоћан сам, али чиним, без помоћи Божије нисам у стању чак ни да помислим добро и истовремено сам одговоран за зло које чиним, укључујући сваку лажљиву реч и сваку нечисту мисао. Пошто сам одговоран за сопствену душу и савест ми каже да чиним добро и зло не по нужности, већ својом вољом, значи да у мени постоји нешто што стоји изнад бездана греха у мојој души. Моја воља је развраћена, као сва осећања, али шта је остало у мени?”
Преподобни Максим Исповедник нам открива да постоје две воље: једна је природно хтење, а друга нам је наметнута гномичком вољом – то је способност чињења избора. “Не тражим ја на почетку Бога, већ Бог на почетку тражи мене,” и овде одговор на позив Божји треба да пружи гномичка воља: “Не “ко сам ја?”, већ “ко желим да будем?” и “Ко може да ме спаси?”.” Одвија се међусобни утицај благодати и воље, који се назива синергизмом. Међутим, ова реч може бити схваћена неправилно, у накаквом полупелагијанском смислу. Зато морамо имати на уму да се овде уопште не ради о међусобном утицају једнаких сила – воље и благодати; овде све савршава благодат, она твори, освећује, даје снагу и обнавља палу људску природу, а воља је усмерена ка благодати као једином средству спасења. Ово је устремљеност од себе ка благодати.
Замислимо следећу слику. Човек је упао у вир који га вуче. Он сам нема снаге да се супротстави кретању воде. Међутим, одједном му је с обале бачен канап, он се ухватио за њега обема рукама и извучен је на обалу. Човек није могао да се спаси својим силама, али је учинио исправан избор: не покушавајући да се супротставља води која га је вртела, као иверак, он се ухватио за конопац и уз његову помоћ извукао на обалу. Нешто слично се догађа у међусобном утицају људске воље и благодати. Господ нам из љубави даје и затим одузима Своју благодат, тачније очигледно дејство благодати; она као да се крије од нас и делује тајно. Ми поново и поново морамо да је тражимо видећи своју немоћ и полажући сву наду само у Бога. Тако се формира човекова личност. Животиња нема личност, већ само природу: род, врсту и у извесном смислу индивидуалност, односно особеност. Личносност је принадлежност само Божанства, Анђела и људи.
Односи између благодати и воље најбоље се огледају у молитви. Молитва је усмереност ка Богу. У молитви благодат обнавља образ и подобије Божије у човеку, говорећи незграпним савременим језиком – активизира их, доводи у динамично стање, а својство образа Божијег је да одражава у себи Првообраз. Зато се у молитви човек учи да воли Бога. Међутим, духовна љубав је такође дејство и дар благодати. Молитва је неодвојива од људског живота. Ако се човек моли правилно, испуњење јеванђељских заповести се открива пред њим као истински живот, кроз њих он осећа како је благ Господ. Молитва без испуњења заповести се претвара у јалов посао. Истовремено, без молитве није могуће испунити јеванђељске заповести, јер Господ је рекао: без Мене не можете чинити ништа. И опет: молитва, кад човек не мари за испуњавање заповести постаје слична дрвету које је засађено на каменитом тлу, које не може да пусти корење.
Молитва је највећа вештина и истовремено најпростија ствар, као што је просто дечије тепање кад дете каже “мама” осећајући њено присуство, њену топлину, осећајући свом душом да је без мајке његов живот немогућ. У молитви је главно не изгубити осећај присуства Бога као Живе Личности. Кад постоји ово осећање за молитву нема потребе за спољашњим механизмима, тада човек благодари Господа за сам дар молитве, за то што може да узведе око срца ка Ономе Коме се с трепетом клањају Анђели.
