УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Светлост која струји из далека
 
Једну од највећих опасности у молитви представља замена духовних осећања душевнима. Душевна осећања су живописна и јарка. Она су попут бучних таласа који се подижу и који су виши тамо где је ближе дно. Они расту као брда кад је осека, док је бездан океана обично миран; његова површина личи на огромно поље које једва колеба мрешкање таласа. Није чудо што се највећи океан назива Тихим. Често светски људи ентузијазам, одушевљеност, стање нервног узбуђења, ексцентричност, поетско надахнуће или истанчани интелектуализам доживљавају као пробуђеност духа у молитви, али је то у ствари само сурогат молитве.
Три душевне силе поробљују човеков дух: прва је његов приземљени разум, који непрекидно, као паук, плете из самог себе нити суђења, представа, домишљања, планова, сећања, претпоставки, евристичких досетки и апстракција и трчи по овој паучини покушавајући да у њу ухвати светлост истине. Друга сила која гуши дух је реактивна заштитна сила душе која се у нашем стању не испољава у борби с грехом, већ у супарништву, гневу, јарости и непомирљивости. Ова погрешно усмерена енергија људске душе постала је сама страст и обично се устремљује против онога ко смета човеку да оствари своју жељу. Трећа сила је тежња ка наслади, стална жудња за задовољствима. Наслада је попут морске воде, она после себе оставља осећај горчине, не гаси жеђ, већ је насупрот томе, распаљује. (Ко пије горко-слану морску воду још више жели да пије и у мору воде умире од жеђи.) Човек често меша супротне ствари – душевну насладу и духовну радост: наслада изиграва духовну утеху, имитира је. Наслада има широк спектар дејстава. То нису само груба чулна задовољства, већ и наслада другог поретка, танана, на пример: естетска и стваралачка, коју људи често мешају с духовним стањима. Међутим, све душевне насладе припадају времену и земљи. Све су оне пролазне. Оне стварају расположење, а не стање. Насладе могу бити како очигледно порочне, тако и подношљиве. Неке од њих изгледају као одмор и награда за човека, на пример: наслађивање пријатељством, породичним радостима, општење с природом… Међутим, све су оне – земаљске и ако постају животни циљ успављују дух.
Молитва увек треба да припада духовној равни, зато што је молитва откидање ума и срца од земље и усмереност на вечност. Ово је често праћено трудом и болом, као кад би човек откидао залепљени фластер од ране која крвари. Зато је пажљива молитва најтежи подвиг. У молитви није забрањено молити Бога за земаљска добра, само у њима не треба видети циљ по себи, већ само средство за одржавање снаге на земаљском путу. Душевна молитва, у ма како распламсало стање да доводи, ма како надахнута да изгледа, представља изопачење саме суштине молитве. Дух се буди само кроз покајање и борбу са страстима. Речима покајте се[1] започели су своју проповед Христос и Његов Претеча. Једини пут у Царство Божије води кроз покајање. Ван њега делују душевне, страсне силе.
Шта представља православна икона? Икона је испољавање благодати Божије на земљи. Ми не можемо да унесемо у ову област било какав крут систем. Дух дише где хоће,[2] рекао је Господ. Ми ћемо само указати на нека својства православне иконе, тешко схватљива за већину наших савременика. Лик на древним иконама је величанствен и строг. Овде нема места сентименталности и ласкавости – овим испољавањима душевности, сурогата љубави. Духовна љубав, која се одражава у ликовима древних икона је строга и захтевна. Поглед светаца на њима гледа нас из вечности. Он као да обухвата целу васељену. Вечност и бесконачност се одражавају у њему. Овде нема ни трага помирености с грехом или снисходљивости према њему. Зато су ликови древних икона несхватљиви, туђи, а понекад и заиста страшни за плотског човека везаног за страсти. Међутим, у овој мржњи према греху, у овој суровој истини присутна је једна жеља, свецела жеља – спасење човека. Истинска љубав, коју су одразили древни иконописци, не иде на компромисе. Ово многим савременим људима изгледа као суровост. “Сурови, страшни ликови,” кажу они. Они желе да их икона мази, они желе да “кокетирају” с иконом. Духовна љубав је неизмерно дубља од душевне. Она више саосећа с нама, више пати због нас. Она као да немо виче од боли, али не због наших пролазних незгода, већ због наше откинутости од Бога, извора живота. Она се плаши наше вечне погибељи. Ликови древних чудотворних икона су строги зато што су прозорљиви. Они виде демонски свет, то је свет страшних непријатеља који окружују човека, свет невидљивих убица, они виде гнездо греха, станиште сатане у људском срцу. Предање каже да се Господ и Мајка Божија никада нису осмехивали: како може да се осмехује мајка видећи да је тело њеног детета обавила змија или да оно бунца у тешкој, мучној болести?
У католичким иконама нема метафизичког трагизма. Тамо је трагизам земаљских, душевних, људских осећања. А најчешће је присутно друго – људска чулност, оно што је усмерено ка земљи. Рај и пакао су или заборављени или приземљени, пренети на земљу. Тамо икона гледа на земаљски начин, можда и добрим погледом, али види само земаљски свет. Пред таквом иконом грешник не прошавши кроз ватру покајања може у потпуности да се преда душевним доживљајима. Зато су тако често на Западу песници опевали Дјеву Марију као предивну даму, а витезови су Је називали краљицом свог срца, што за православца звучи као страшно светогрђе и изругивање светиње. Ову душевну чулност и сентименталност католичких икона људска подсвест доживљава као могућност помирења с Богом без покајања, без промене. Зато се у католичкој мистици тако много говори о узбуђеној љубави и тако мало о покајању, очишћењу срца и свакодневној суровој борби са страстима. Православна свест осећа у овим у људском смислу лепим, али у духовном смислу непрепорођеним, већ само нежно-сладуњавим ликовима, нешто потпуно туђе. Ова лица на иконама, која само што се не осмехују, а понекад се заиста и осмехују, делују на грешника успављујуће, у њима је присутна капитулација пред грехом, помирење с њим: грешник воли кад се на његову ругобу гледа кроз прсте.
У неке католичке иконе људи су се заљубљивали. Међутим, није могуће заљубити се у православну икону: овде гасну страсти, овде се буди дух. Због тога страсни и сластољубиви човек жури да оде од овакве иконе. На древним иконама нема чежњивости, жалостивости и онога што би се могло назвати певањем успаванке грешнику. Онај коме је познат ужас трансцендентног, демонског зла, неће умиривати грешника. Он ће другачије гледати на земаљска страдања која тако мало значе у поређењу с вечношћу. Општење с Богом без срдачне чистоте није могуће. А срдачна чистота није могућа без покајања и борбе с грехом. Зато није могућ ни опроштај грешнику без његове одлучности да се бори са собом, без тога да он, сликовито говорећи, пролије крв.
Древна чудотворна икона је истовремено блиска грешнику и далека од њега. Овде је присутна близина духовне љубави, љубави према човеку као образу Божијем и истовремено је присутна огромна раздаљина, раздљина која одваја грешника од светости. Човек осећа како му је Бог близак и како је он сам далек од Бога. Једно од својстава светости јесте мржња према греху. Светиња не може да се споји с прљавим и нечистим. Сунчеви зраци падају на површину мочваре, али се блато од тога не претвара у светлост. Икона је светлост која струји из далека. Одсуство дистанце између светости и греха у икони спушта је у сферу душевних људских осећања и може у изопаченој свести грешника да доведе до лажног умирења и чак да постане “гаранција” некажњености његовог греха (“греши колико хоћеш, Господ ће те свеједно по милости Својој примити”).
Чини нам се да је поглед ликова на древним иконама одрешен од света. Он није устремљен на онога ко се моли, већ као изнад њега или, тачније, кроз њега (тако се зрак, пролазећи кроз стакло устремљује у даљину), он види човека на позадини вечности, у сферама земаљског и духовног света који се пресецају; он види у човековом срцу оно што сам човек не види, а често се плаши да види. Ликова с древних икона плаше се демони, пред њима се узнемиравају и вичу ђавоимани, они које смо навикли да називамо заједничким именом душевних болесника. Древна икона изгледа обузета невидљивим пламеном, пламеном Божанске благодати.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. В.: Мт. 3, 2; 4, 17. – Ред.
  2. Јн. 3, 8. – Ред.

Comments are closed.