УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
Загонетка времена
Загонетка времена се не може разрешити. Ипак, древни мудраци су покушавали да на известан начин бар мало подигну крајичак завесе над њом уз помоћ симбола и алегорија, да представе време у извесним опипљивим образима. Једна од таквих слика јесте Кронос – свирепо и немилосрдно божанство које прождире сопствену децу. Време рађа дане и ноћи: дане – као своје синове, ноћи – као кћери и одмах их прождире без остатка. Векови и миленијуми нестају у утроби незаситог времена.
Код Персијанаца и Миђана аналог грчког Кроноса представља божанство времена Зерван. Он се приказује у обличју човека с главом звери и са два крила. Зерван стоји на лопти, у његовим рукама је жезал. Лопта која се котрља означава кретање времена које се никада не зауставља, не прекида, не враћа. Осим тога, лопта означава космос пошто су древни управо лопту сматрали најсавршенијим геометријским телом. Време влада космосом, оно га шутира својом ногом. Жезал у рукама Зервана је симбол врховне власти, ништа не може да се супротстави времену, нико не може да му се одупре.
Глава Зервана је глава чудовишта: време није цар већ тиранин, оно влада с неумољивом суровошћу, оно нема ни предака, ни потомака, оно је рођено само из себе, убија свакога кога сретне на свом путу. Зерван има крила: време је свеприсутно, од њега човек не може да се сакрије ни у земаљским провалијама, ни на врховима планина, ни у бездану неба, испуњеном звездама. Својим жезлом Зерван руши стене и збацује звезде с неба. Зерван је увек сам. Он је властелин света. Нико не сме да му се приближи и да стане поред њега. Само божанство смрти излази у сусрет Зервану како би из његових руку преузело свој плен.
Друга слика времена јесте египатска сфинга, која лежи у подножју пирамида у пустињи и као да чува царство смрти. Сфинга делимично личи на Зервана, само што је код ње супротно: она има труп лава, а главу и груди човека. Ово је божанство философа, које ступа у дијалог с људима поставља им питања, нуди загонетке, а затим их убија. Философи и мудраци покушавају да одгонетну тајне које сфинга чува, да одговоре на њена питања, али се испоставља да су беспомоћни као деца. И сфинга се с њима поиграва као с децом, а затим их дави својом лавовском шапом. Мудраци и философи не могу да се ишчупају из власти времена, не могу да одгонетну загонетке сфинге, не могу да се одбране силом своје дијалектике којом су запањивали и освајали свет, и зато деле заједничку судбину с незналицама и умиру не сазнавши: одакле, куда и због чега, јер то људима може да открије само Онај Ко је изнад времена.
Сфинга има главу и груди жене. Глава жене је симбол земаљске лепоте. Време очарава људе, везује, привлачи као змија своју жртву погледом. Једна страна груди сфинге означава живот, а друга смрт. У времену почиње човеков живот, у времену се завршава његово земаљско битовање. Једна дојка је пуна млека, а друга отрова. Сфинга је изабрала своје место у пустињи као на граници с вечношћу. Они који су подизали пирамиде мислили су да ће победити само време, али њима сад влада сфинга. Ове рукотворене планине, четворокраки симболи огња – само су илузија бесмртности.
Вавилоњани су у олтарима својих храмова – зигурата имали чудно изображење у облику спирале, које је такође представљало симбол времена. То је уједно и круг и права линија: време је праволинијско, али уједно садржи извесне циклусе, који не затварајући се у цео круг прелазе један у други. Ове циклусе древни су уочавали свуда: од космичких појава (кретања светила) до догађаја људске историје. То је пројекција времена у космосу или космоса у времену.
Древна индијска племена Маја и Инка већину својих храмова посвећивала су страшном божанству времена. Градили су их на високој основи попут брда, а свака страница је представљала степениште с каменим степеницима. Сам храм који се налазио на врху имао је изглед засечене пирамиде. Степенице су симболично означавале дане људског живота. На простору храма сваке године су приношене људске жртве као знак тога да незасито време захтева жртве, да су људи његови заробљеници и таоци и да је смрт – апотеоза времена.
Стари Грци су смислили још једну слику времена: ћелав човек трчи по оштрици сечива. Немогуће га је стићи и ухватити за косу – тако се ни време не може стићи и вратити. Оштрица бритве означава неповратност времена, његову једнодимензионалност: човек који трчи по њој не може да скрене у страну. Међутим, овде постоји још један смисао: условност самог времена. Прошлости нема зато што је већ минула. Од реалности се претворила у нешто о чему може само да се размишља. Будућност објективно такође не постоји, она још није наступила, сва је у области претпоставки, у извесној потенцији битија, опет – у области онога о чему може да се размишља. Реална је само садашњост, али ни она није ништа више осим граница између прошлости и будућности, танка као оштрица бритве.
Древни људи нису могли да открију тајну времена. Они нису могли да открију тајну вечности која им је изгледала као нека статика или пауза између циклуса космичке историје. Због тога је за древне време било знак осуђености, било је слично страшној змији, која до смрти стеже плен у свом загрљају.
Тајном времена влада Црква, али ова тајна није једноставна. Бог је створио време као припрему за вечност. Време није беспочетно и није бесконачно, оно протиче на позадини вечности. Време је стање припреме и избора, раскрсница путева, где се решава главно питање људског постојања: с ким је човек – с Богом или без Бога. Време је могућност промене, настанка људске личности, испољавања или губитка богосличности, стицања онога што ће се открити у вечности.
Овде, на земљи је пребивање, у вечности је истинско битије. Време је поље испитивања човека, а вечност је принадлежност Самог Божанства, зато се за хришћанина вечност открива у времену, кроз придруживање душе предвечној благодати. Сликовито говорећи, вечност је као дах Божанства који душа може да осети за време молитве. За неверујућег, као и за древног паганина време је само предворје смрти, негатив битија, рушење људских нада. Зато неверујући има само један начин да се бори против времена и смрти – да заборави на њих.
