УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Поштуј оца свог и мајку своју
 
Пета заповест је: Поштуј оца свог и мајку своју.[1]
Буквални смисао ове заповести је јасан, зато се нећемо на њему задржавати. Рећи ћемо само да је њена основа осећање захвалности, без којег је хришћанство немогуће.
У душевној равни пета заповест представља учење о хијерархији. Треба се потчинити карици која је изнад нас у јединственом хијерархијском ланцу (на известан начин треба се укључити се у извесну енергетску мрежу) – потчинити како би постојала могућност за примање. Овде непокоравање старијима представља искључивање себе из структуре. Без поштовања хијерарије и субординације (потчињавања нижег вишем) нису могући никакво друштво и ниједан систем, почевши од пореодице и завршавајући државом, чак и више од тога: почињући од атома и завршавајући космосом.
У Цркви постоји неколико врста хијерархије. То су: небеска хијерархија – чинови Анђела, затим свеци – сразмерно с њиховим просвећивањем Божанском светлошћу и црквена хијерархија у дословном смислу, која се дели на свештенослужитеље (три степена хијерархије) и црквенослужитеље. (Притом свештеномученик Дионисије Ареопагит спроводи аналогију између анђеоске и црквене хијерархије.).
Постоји такође још једна врста хијерархије, која нема, међутим, тако јасна својства поделе на степене – то је хијерархија духовна, основана на личном подвигу и аскези хришћанина, а такође на његовом исповедању своје вере. Ово је хијерархија такозваног “старчества” које народ нарочито поштује и које на овај или онај начин црквена виша хијархија треба да има у виду. Слична хијерахија је обично настајала у монаштву. Овде је хијерархија пре свега у односима између духовног оца и његовог чада. Духовни отац мора сам да прође кроз школу послушања и аскезе, мора да прими дар наставништва од својих отаца иначе неће имати шта да преда својој духовној деци. Духовни отац, који се обично назива старцем стално се налази у духовном општењу са својим учитељима аскезе. Чак и ако су они напустили овај свет, духовна веза се не прекида, само се мења облик општења: старци и после смрти не остављају своје ученике.
Од стране духовног сина или кћери захтева се послушање, односно пажња према свакој речи старца и одсецање пред њим своје воље; тада старац заиста постаје истински отац који помаже души да се роди за вечни живот. Ко је нашао таквог старца стекао је половину спасења. Послушање се прихвата добровољно. Човек може да се спаси и ако испуњава заповести онолико колико може, међутим, у првом случају пут човека је обасјан светлошћу, а у другом се човек пробија у помрчини; у првом случају као да му расту крила, а у другом је принуђен да се креће пузећи по земљи.
Послушање ослобађа човека од помисли: за њега и уместо њега је већ све одлучено. Ово чува огромну снагу за молитву, зато они који се налазе у послушању брзо стичу непрестану молитву. Како каже преподобни Симеон Нови Богослов, истински послушник само прочита “Трисвјатоје” и већ се сама благодат моли у њему. Кад се у срцу послушника подижу греховне страсти и он их открива као да их обнажује пред својим наставником, демон као лопов затечен на месту злочина бежи далеко.
Пад се послушнику дешава онда кад било шта крије од старца или му унутрашње противречи, али ако се каје, старац га подиже и моли се Богу за њега. Старац као да улива сопствену крв и у жиле свог чада и њему се брзо враћају духовна снага и благодат. Међутим, ако је живот послушника испуњен сталним роптањем и неповерењем у старца, унутрашњим блаћењем и понижавањем старца (или његових поступака), противречењем његовој вољи и поукама, пад је неизбежан. Послушник који се дрско одрекао послушања и који испуњава своју вољу као да је већ испрограмирао свој пад. За човека с таквим устројством можда је боље да уопште не преузима на себе подвиг послушања као што је за пијаницу боље да не прилази ватри како не би у њој изгорео.
Духовни аспекат пете заповести је послушање духовном оцу у којем послушник види, може се рећи, – образ Самог Христа. Ученик почиње да воли свог наставника више од телесних родитеља, он осећа да је духовно спојен с њим као гранчица са стаблом дрвета.
Христос се назива Логосом. Он је врх и почетак сваке хијерархије. Ван Логоса је тама и безумље. Испадање из хијерархије (без обзира на то да ли се дешава Анђелу или човеку) јесте супростављање овој хијерархији; то је стање бунта против Бога, удаљавање од јединог извора благодати и почетак вечне смрти. За испуњење пете заповести Господ је обећао добро и дуг живот.[2] Највеће благо је благодат, а дуг живот је симбол вечности.
Неки духовни писци упозоравају на опасност бављења Исусовом молитвом, али опасност не настаје због молитве, већ услед несавитљиве гордости.
Самовољник није молитвеник већ духовни “револуционер” чак и ако покушава да понавља молитву име Исуса Христа не може да уђе у његово метежно и на известан начин окамењено срце. За Исусову молитву су неопходно послушање и покајање, труд и свештени страх – то су четири реке које напају башту душе, без којих ће она остати пустиња.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. 2 Мојс. 20, 12. – Ред.
  2. В.: 2 Мојс. 20, 12. – Ред.

Comments are closed.