УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА

 

УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
 

 
Сећај се суботе
 
Четврта заповест се тиче чувања суботе, односно буквално – издвајања црквених празника из средине обичних дана седмице. Субота је дан посвећен Богу који симболизује вечни живот. Од прецизног испуњавања суботе, по мишљењу старозаветних учитеља, зависили су историјска судбина народа и долазак Месије.
Реч “субот” означава “спокој”. Међутим, само у Богу људска душа може да стекне истински спокој. На земљи и у срцу где царује грех, где лудују страсти, не може бити истинског спокоја. Старозаветни праоци и пророци стицали су спокој савести у испуњењу заповести и закона, али истински спокој као избављење од греха и богоопштење у Духу Светом још нису имали. Због тога је старозаветна субота служила као праобраз, као сенка оног небеског спокоја који је људима открио Господ кроз Своје распеће и Васкрсење. Овај спокој је могућност творевине да учествује у животу свог Творца то је са-битије с Божанством као излаз из сопствене ограничености и заједничарење у Његовим апстолутним савршенствима.
За старозаветне Јевреје субота је била спокој статике, извесне “непокретности”, одрешење од спољашњих дела и унутрашњих брига. За хришћане је спокој недеље динамични спокој, излаз из ковитлаца свакодневних послова у живот духа. То није весеље древних Јевреја којима се прописивало да на дан Божји пирују, посећују пријатеље или се просто одмарају код куће, већ време за одлазак у храм и молитву код куће, време стицања благодати.
У душевној равни четврта заповест нам говори о стицању срдачног спокоја као о превладавању унутрашњих противречности. Људска душа је по својој суштини хришћанка. А у свом реалном стању она представља арену непокретне борбе светлих и мрачних сила, поље са спаљеном земљом и рушевинама некадашњих зграда; она личи на лице лепотице, унакажено губом. Међутим, Господ је и дошао на земљу управо да би исцелио и обновио човекову душу.
Сама религија је исцељење душе, њено обнављање и враћање првобитној лепоти богопосличности. Господ је створио душу човека као дивну песму у Своју славу – у славу Бога и Творца. Грех је нарушио њену хармонију. У испуњавању јеванђељских заповести душа поново проналази себе, поново стиче своју целовитост, њене способности, осећања и силе обједињене благодаћу поново почињу да звуче као небеска песма. Због тога само у животу по заповестима душа стиче потпуни спокој, само кроз њихово испуњење отклањају се унутрашње противречности. Нарушавање заповести, живот по стихијама света и његовим схватањима јесу мучни дисонанси људске душе. Спокој који је открило Јеванђеље јесте хармонија душевних сила и хармонија саме душе с Богом.
Дакле, у душевној равни субота је испуњење јеванђељских заповести кроз које се као кроз неке прозоре у душу улива небеска светлост.
У духовној равни спокој духа је његово саваскрсење са Христом. Сама Тајна Крштења знаменује смрт и васксрење: смрт као крај владавине греха и страсти над човеком и васкрсење из мртвих као буђење духа и његово окретање ка Богу – свом почетку. Душа треба да се покори духу, а дух треба да се покори Богу. Спокој је његово пребивање у светлости благодати. Поглед духа устремљеног ка Богу је унутрашња молитва која се твори у дубини људског срца, где пребива дух. И у овој духовној равни испуњење суботе јесте труд на стицању непрестане молитве, труд у којем душа налази истинску радост и спокој у Богу.
Субота, која се открила у недељи освећује све дане недеље, а Исусова молитва је образ недеље као одблесак Крсне Жртве и зрак вечног Васкрса, она освећује и преображава сав живот хришћанина.

Comments are closed.