УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА
О заповестима
Заповести Старог и Новог Завета су вечни, непромењиви услови савеза између човека и Бога.
Заповести су, по речима светитеља Јована Златоуста, јединствени златни ланац. Ако испадне или се покида макар једна карика у овом ланцу, богоопштење на земљи и вечно спасење за човека постају немогући.
У старозаветно доба постојао је обичај да се заповести извезу на марамама којима су људи повезивали главу у знак тога да увек треба да се чувају у човековом сећању и да обасјавају, попут зракова небеске светлости, његов ум, или да се заповести пишу, као на пергаменту, на широким рукавима горње одеће како би увек биле пред очима, сведочећи самим тим да сва дела и поступци човека треба да буду усмерени на њихово испуњавање, како би његов живот постао испуњавање воље Божије. Дакле, заповести су биле главни оријентир у људском животу, основа за све одлуке и поступке.
А у новозаветно време заповести не треба да буду написане на одећи и на папиру хришћана, већ у сећању њиховог срца. Заповести треба знати напамет, као Исусову молитву и “Оче наш”. Свети оци су учили да без испуњења заповести никакав духовни напредак није могућ. Заповести су извор вечног живота. Међутим, овде бисмо желели да скренемо пажњу на једну тајну која се састоји у томе да је духовна раван свих заповести једна. Њихови врхови се у хришћанској аскези спајају као радијуси, у једном центру.
