УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
ГОСПОДЕ, БЛАГОСЛОВИ!
Како бих само желео да напишем интересантну и поучну књигу за све читаоце, а посебно за генерацију која стасава! Нека у овој књизи речима буде тесно, а мислима нека буде пространо! Али ко ће ми дати ту способност да на страницама које се пред вама отварају забележим правичне, чисте, узвишене и добре речи? Од кога могу узети такву снагу истине и љубави којом би се, читањем књиге, просветљавао ум и смиривало срце? Јер, то је сигурно, свако ко се маши пера мора пред собом да постави циљ – да помогне и одраслима и деци, и учитељима и ученицима да нађу истински смисао живота како би им живот постао леп.
Дакле, од кога то да заиштем духовну снагу, мудрост, љубав и јасну правичну реч, неопходие за испуњење тако важног и благородног задатка? Да ли да се обратим далеким прецима, јунацима отаџбине, чија се слава о подвизима и делима преноси из покољења у покољење и тако непрекидно живи у сећањима потомака? Али народни јунаци могу да ми послуже само као спољашњи пример за подражавање, њима није дата власт да учврсте моје слабо срце и да га учине јаким.
Да ли да тражим помоћ од јунака из бајки и ликова из старих предања? О већини њих и сами су маштали мени слични мали и безначајни људи који су жудели за великим делом.
А можда их вреди потражити међу успешним савременицима? Зар никога нећу наћи? Плашим се да ви и ја и овде не доживимо разочарање. Неки говоре и пишу добро, а живе лоше. (Да нисам ја један од тих?) Међутим, речи не морају да се разилазе с делима код оних који имају смелости да уче.
Да можда позајмим мало духа од познатих снагатора и супермена у које са страхопоштовањем зуре у XX веку? Каква горда, властољубива и зла лица! Од тих дивова не очекуј добра. Како вас могу научити да стварате они који умеју само да пуцају и да руше?
Па ипак је око нас више добрих људи него злих… Нажалост, у данашње време мало ко је спреман да подели с вама мудру реч; понеко, живећи праведно, ћутећи твори добро, али не ризикује да се уздигне на висину учитеља живота.
Зар да се оканим трагања, а уједно и још незапочетог рада? Колико би ми било криво да читалац остане пред белим листом папира! Да ли је уопште требало да отвара књигу с таквим многообећавајућим називом?
Наравно да је требало, јер постоји излаз! Поћи ћу Ономе који је рекао у Јеванђељу: “Молите и биће вам дато; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам”. Са страхом п пијететом ставићу замишљену, још ненаписану књигу под стопе Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа који седи на трону, како и приличи Свемогућем Цару неба и земље.
Колико је неизрециво леп, величанствен Бог у плоти! Он, Свевидећи и Свезнајући, јесте сама Истина и Љубав. Он, Бог, постао је човек ради оних који верују у Њега – својом вером они заслужују живот вечни. Прићи ћу Божијем престолу, поклонићу се Свемилостивом Господу, измолићу благослов за писање књиге – јер без Његове помоћи ми не можемо учинити ништа истински добро! Нека се заједно са мном помоле и читаоци: “Господе, Исусе Христе, Спаситељу наш! Спусти десницу Своју с висине небеског престола Твога и благослови мали труд овај. Мени, немоћном и грешном, даруј чисто срце и јасне речи а сваком читаоцу корист и поуку. Не осуди, Господе, мене недостојног што с Тобом разговарам, већ ме благослови, јер Ти сваку благодатну намеру испуњаваш и започето доводиш до савршенства ради славе имена Твога. Амин”.
Хоћу да верујем да ће се све замишљено остварити. Разуме се, књигу ћу сам да пишем. (Што руски народ каже: “Пошто си се ухватио у коло, онда играј”.) Али велика ствар је – Божији благослов! Као што весело по глаткој воденој површини клизи лаган брик, брод с једрима надуваним топлим морским ветром, тако ћу и ја радосно писати поглавље за поглављем, знајући да је мој труд Богу угодан и да ће пажљивим читаоцима донети душевну корист.
