УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
О ономе који је до јуче био с нама говоримо на разне начине: “Отишао, умро, скончао, преминуо, отишао на други свет, починуо у Богу”.
Међутим, ма како се изразили, после онога што се десило, остаје тајна. Не знам да ли је неко од мојих читалаца присуствовао смрти блиског човека. Али тек кад она наступи и када душа пређе крхку границу земаљског битисања и дође у духовни свет, одједном настаје велики спокој. Нема више предсмртног мучења, борбе мученице душе с телом које се распада. Као птица која удара о зидове тесног кавеза и најзад излеће из њега, и душа, измучена патњама, одједном добија слободу – и с олакшањем издише. Готово је!
Ако је умро истински хришћанин, с надом у Господа и с вером у живот вечни, Бог који је присутан издисају одлазећој души даје своју благодат. У молитвеној тишини која је завладала нико неће прозборити ниједну сувишну реч. Укућани и родбина, што испраћају новопреминулог, осећају Христов мир у својим срцима. Чини се да су везе љубави с покојником постале још блискије и још чвршће. Верници као да осећају поред себе присуство светле душе која усхићено слави дан свог духовног рођења. Да, наравно, духовног рођења, за које је цео земаљски живот само припрема! И ако дете, када излази из материне утробе, плаче, онда се богољубива душа хришћанка радује и ликује јер је уверена у милост Господа коме је до последњег даха служила у телу – вером, надом и љубављу.
Према учењу Цркве душа три дана треба да пребива поред свог тела. И ма колико она била просвећена знањем закона Божијег, ма колико је чврсто и одређено из уста Мајке Цркве усвојила појмове о Вечности, кад изађе из тела, чуди се великим чудом ономе што се открива њеном погледу. Кад би јој било дозвољено да поново уђе у своје тело и да исприча о свему што је видела и чула тамо, не би могла да нађе речи којима би описала тајну другог света. “…Није видело око, није чуло ухо и није доспело у срце човеково оно што је Бог припремио за оне који Га воле.”
Оно што прво запањи душу је – њена слобода у односу на тело! “Како то? Ја лежим и ја стојим?! Мртва сам и жива сам?!” Не привикне се она одмах на свој нови живот. “Ето, скупили се поред мога кревета најмилији, неко од њих једва суздржава јецаје, на измученим лицима је – печат бола. А мени је тако лепо, тако лако!”, кличе богољубива ученица Христова. Она покушава да им нешто каже, да их додирне – али заточеници тела то не чују и не осећају. Границу између два света одредио је Сам Бог! И само вера наслућује тајне загробног живота.
Кажу да пре црквеног опела благочестиве душе новопреминулих теже да пребивају на оним местима на којима су се у данима земаљског живота понајвише напајале Божијом благодаћу. Њима је дато да слободно савлађују земаљски простор и никакве материјалне препреке за њих немају значаја. У чудесном сјају пред њима се појављује драги им парохијални храм! Душа осећа неизрециво блаженство кад чује појање и, док слуша молитве, просветљава се благодаћу Светога Духа у толикој мери да подсећа на сунце. “Како могу неки који долазе у храм да буду толико слепи код очију?”, пита се душа и ужасава се мрачног стања духа неких људи који за време богослужења слободно једни с другима разговарају. Замислите, драги читаоци, души је Бог дао да види и оно што је обично сакривено од нас док пребивамо у телу!
Али ево, завршава се опело. У погребном појању Црква се заузима пред Богом да се новопреминулом слуги Божијем опросте грехови и да му Свемогући Судија подари милост.
Због мога грубог ума и срца мени није дато да схватим и речима изразим колико је диван Анђео Чувар који у току целог земаљског живота поучава и просвећује хришћанина познавањем воље Божије, а после његове смрти непосредно брине о његовој души.
Свети угодници Божији описују овог Анђела као чудесног младића у дугој снежнобелој ризи, преко груди унакрсно опасаног ђаконском траком – ораром и са два снажна крила на леђима.
Кажу да нико, док пребива у телу, не може да види свог Анђела – толиком Божанском славом и величином су испуњени житељи неба. Осим тога, Цркви је дато изузетно средство општења с нашим Небеским Учитељем – молебни канон Анђелу Чувару [1].
Припремајући се за Свето Причешће, благочестиви хришћани сваки пут читају тај канон, молећи светог Анђела да им се приближи и да им просветли ум, умири срце и одагна зле духове који непрекидно смишљају зло против чеда Божијих.
Ако душа има милост код Господа, онда је Анђео Чувар удостојава разговора, просветљује је познавањем тајни загробног живота, а што је најважније, штити је својим блиставим мачем од мрачних сила, од демона који још не губе наду да ће завладати душом ако је ухвате у неокајаним гресима.
После опела и сахране покојниковог тела по православном обичају, Анђео Чувар заповеда души да почне успињање ка престолу Божијем. Читавих четрдесет дана, према земаљском рачунању времена, траје тајанствен и страшан пут који ниједан хришћанин не би успешно прешао да га није покривала и штитила благодат Господња. Ту благодат су Христови ратници усвојили кроз подвиге покајања, причешћа, молитве и благочестивих дела. “Блажени мртви”, речено је у књизи Откровења, “који умиру у Господу… њихова дела ће их пратити!”
О онима пак који су у земаљском животу показивали немарност у извршавању заповести и тело и душу укаљали неокајаним гресима, речено је другачије: “Смрт грешника је окрутна, јер је страшно пасти у руке Бога Живога!”
Анђео Чувар достојној души показује небеске житеље и упознаје је с небеском славом угодника Божијих. Ако је душа на земљи посебно поштовала неке свеце, молила им се и посећивала њихове гробове, њена велика утеха је сусрет с њима лицем у лице. Надам се да знате за ове светитеље и да их славите: Николаја Чудотворца, преподобног Сергеја Радоњешког, светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Сви они помажу души својим молитвама да би она, успињући се ка Суду Божијем, успешно прошла ваздушасте заседе у којима је чекају демони одвратног спољашњег изгледа с намером да у савести новопреминулог пронађу неке неисповеђене грехове или да гa окриве за непроживљене страсти и пороке.
Да ли вам је сада јасно, пријатељи, зашто Господ у Јеванђељу наређује да се што пре миримо са супарником док смо још на путу да напустимо овај свет? Супарником он назива непоткупљиву савест која нас или раскринкава у греховима и ружним поступцима, или нас пак оправдава када се кајемо, када поправљамо наш живот и када чинимо добро. “Гледај”, упозорава сваког од нас Господ, “да те супарник не преда судији и да те судија не преда слузи и да те не баце у тамницу; истинито ти кажем: нећеш изаћи одатле све док не предаш последњи новчић.” Не дозволи, о Милосрдни Боже, светлоносним Твојим анђелима да се ни на тренутак одвоје од нас, како зли и нечисти дуси не би прослављали своју победу над нама! Изглед им је толико ужасан да је душа пре спремна да буде уништена (што је немогуће), него да гледа њихова страшна зверска лица. Рећи ћу вам да је Сама Пречиста Дјева Марија, која за живота није учинила ниједан грех, кратко време пре Своје блажене смрти молила Господа да је избави од гледања злих духова. Ето зашто толико велики значај за новопреминуле имају црквена и кућна молитва.
Одани рођаци и пријатељи покојникови у храмовима обично дају помене – по правилу деветог и четрдесетог дана – а код куће читају свети Псалтир, богонадахнуте псалме цара Давида. Многе псалме хришћани знају напамет. Постоји и благочестиви обичај да се дели милостиња за упокојење душе умрлог. Али најважнија врста помена је саборна молитва на Божанској литургији, главној црквеној служби, за време које свештенослужитељи, ради отпуштања свих грехова почившег, у Свети Путир са Светим Даровима стављају честице издвојене из просфоре за упокојење душе. Души се указују и мрачне тамнице пакла, она постаје сведок жалосних стања човечјих душа које су скончале у безверју с бременом смртних грехова на савести. Душа може да прође та страшна места само ако је под заштитом анђелских крила.
Упитаћете: “А зашто се баш на девети и на четрдесети дан после смрти у храмовима служе парастоси за новопреминуле?” Као одговор, Црква ће нам открити тајну: на девети дан благочестивој хришћанској души даровано је да изрази поштовање према Владики Христу, Цару неба и земље. О људима пак спутаним смртним греховима, који се нису покајали јасно, говори библијски пророк Исаија: “…нечастиви… се неће освртати на величину Господа”. А на четрдесети дан (по земаљском рачунању времена) Господ изриче своју праведну одлуку о пребивању душе пре сједињења с телом на Страшном и коначном Суду Божијем: или ће она радосно уживати у рајском блаженству, царујући с Христом, или ће, обузета демонима, јадиковати, уздисати и мучити се због нечасно проведеног живота. Биће кињена бескорисним кајањем у тамници где се не зна за Бога, очекујући страшну али правичну судбину после васкрснућа грешног тела – вечно сапребивање са дусима таме – одбачена од Бога, од Извора живота и љубави.
Све што сам описао и испричао, пријатељи моји, учење је Цркве о тајнама загробног живота. У души пажљивих читалаца појавило се много питања. С Божијом помоћи одговорићу само на нека од њих.
Да ли је после четрдесет дана души православног хришћанина дато да узме Господа Исуса Христа у очекивању Страшног Суда?
Та част, према сведочанству Светог писма, припашће само светим мученицима који су пролили своју крв за исповедање вере Христове.
Престаје ли после смрти духовни раст личности која је од Господа добила милост, или душа расте спознајући Бога?
Попут светих анђела који не могу да се насите гледањем славе Божије и који непрестано напредују у спознаји Бога, душа све савршеније упознаје Бога и тајне Његове Промисли, дакле, она се мења снагом благодати Божије, непрекидно се успињући путем духовног савршенства.
За које се преминуле православне хришћане најпре моли Света Црква на Божанској Литургији?
За оне који су се током живота кајали за своје грехе, али ипак нису доспели у стање светости и духовног савршенства. Милосрдни Господ прима молитве Цркве за Своја чеда и, по бескрајној благости и човекољубљу, просветљује душе почивших, дарујући им промену набоље и одводећи их у оазе смирења.
Зашто се Црква не моли за самоубице који су свесно дигли руку на себе?
Зато што због своје окрутности и озлојеђености они не могу и не желе да приме за себе милостиву жртву.
О, Свемилостиви Боже и Господе наш Исусе Христе! Нека нам не буде за осуду знање тајни твојих, него духовно усаврши нас, чеда Цркве Твоје, тако да, кад неометано прођемо ваздушасте мучитеље демоне, задобијемо милост од Тебе, Праведног Судије нашег, молитвама Пречисте Матере Твоје, светих Анђела Чувара наших и свих светих који Ти одувек благоугађају! Амин.
НАПОМЕНЕ:
- То молитвено правило може се наћи у православном молитвослову, где се обично налазе, поред јутарњих и вечерњих молитви, канони Спаситељу, Богородици, Анђелу Чувару и правило за Свето Причешће.
