УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
МОЛИТВА
Загледајте се, пријатељи, у лица људи око вас! Зашто сва она не сијају од радости, зашто нису устрептала? На једнима је израз безизлазне туге и патње, на другима – непомична маска егоизма и равнодушности, на трећима – трагови грубих, чулних страсти. Каже се: “Ко коме служи, на тога и личи”. И кад се понекад са саосећањем и згроженошћу загледате у лице несрећног винопије, нехотице помислите: зар његовом душом не господари сам ђаво? – Толико је његово лице мрачно, непривлачно, као да је изгубило човечји лик.
Шта то одликује, шта мора да разликује служитеље Господа, слуге Бога Небеског, истинске хришћане од синова овог века? Премудри цар Соломон говори да код благочестивог и лице блиста. А његов царски отац, свети пророк Давид, додаје: “Знаменаса на нас свјет лица Твојего, Господи!” Дар Светога Духа који нам је дат у светој тајни Крштења оставио је светли печат на цело наше биће: у часу духовног рођења у купељи Крштења чудесно се просветлила наша душа – као да се оденула у снежнобелу одежду благодати; учврстило се и наше тело и беше нам даровано блажено сједињење с Васкрслим Христом Спаситељем. У нашем срцу је никао чудесан извор из којег струји и жубори жива вода благодати Божије, вода која напаја бесмртни дух човечји.
Али на велику жалост, нисмо сви сачували крсну чистоту душе и тела. Једни нису добили верско васпитање, други су пали под лош утицај не схватајући с ким се могу дружити а с ким то не могу, трећи су, због одвојености од свете тајне Исповести, поново дозволили да им у срце уђу зле мисли и жеље, те су постали заточници греха. Свето врело благодати постало је затрпано гомилом порока и страсти. И једино што нам може поново даровати духовну слободу и покренути Божију благодат која је престала да делује због наше недостојности – јесу дубока, искрена исповест и молитва. О молитви ћемо у овом поглављу говорити мало подробније.
Молитву често називају дахом живота. Као што природни дах у нашим ноздрвама указује на телесни живот, тако и молитвено обраћање ума и срца Богу јесте сведочанство да благодат Духа Светога још није потпуно напустила човека. Молитва нема ништа заједничко са сањарењем и фантазирањем, како мисле и тврде неки који личним искуством уопште нису спознали суштину молитве. Молитва није ни разговор са самим собом, ни аутосугестија, ни медитација, већ се од набројаних врста унутрашњег живота коренито разликује. Молитвом, напокон, не можемо назвати мисао о Богу, јер једно је – размишљање, а сасвим друго молитва. Молитва – то је мисао упућена Богу. И то не само мисао, него још и срце и воља. Зар о тој потпуној окренутости човечјег бића Богу у молитви не говори најважнија заповест Закона: “Љуби Господа Бога Својега свим срцем својим, и свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом”?
Молитва – то је труд којем можда нема равна. Тек што се спремиш за молитву, а већ ти се намећу хиљаде неодложних малих и великих послова који захтевају да их моментално обавиш. Када приступиш самој молитви, из чиста мира у души ти се усковитлају безбројне мисли, па их преплаве неке друге, тако да нехотице то стање личи на почетак познате Пушкинове песме: “Бура маглом небо прекрива, вихоре снежне ковитлајући…” Све у свему, далеко је лакше расправљати о молитви него молити се.
Тај свети чин захтева, пре свега, истрајност. На јуриш овде ништа нећеш освојити. Неки се са жаром и ватреношћу прихватају подвига молитве, али веома брзо се охладе, заборављајући да је плаховитост праћена лењошћу. Како да се молимо, понајбоље нам казује руска пословица: “Ко полако иде, пре кући дође”. Лако је замислити суштину овога на примеру два угарка. Један – до црвенила ужарен, усијан – то је сама молитва; други – црн, потпуно хладан – то је наше срце. Ако једноставно ставиш угарке један поред другог и оставиш их, први ће се охладити а други се неће упалити. Много се варају људи који мисле да не треба да се моле ако немају жељу за тим. “Данас нисам расположен за молитву, то ће бити неискрено” – и одлажу молитвослов у страну, за дан, за месец дана, па чак и за дуге године. “…Царство Небеско се напором заслужује, и они који чине напор узвисују га” – подстиче нас Христос Спаситељ на самопринуду, на појачани напор молитве. Сам Господ обећава да ће дати молитву души која се моли.
Ако хоћемо да потпалимо угарак, онда морамо да ставимо угарке један поред другог и да са стрпљењем дувамо у њих, очекујући да се разгоре. Ако будемо дували сувише јако, нагло – из запаљеног угарка излетаће искре и ништа се даље неће десити. Признајемо, молитви највише смета нестрпљивост. Неко се данас почео молити а већ сутра хоће да окуси духовне плодове – да се ослободи од страсти, да му се у срце слива благодат, дар Божанске љубави и, готово, чудотворства. Такви, ако дозволите да кажем, “брзаши”, ништа добро неће постићи и могу се чак разболети од гордости или могу пасти у очајање. Али ако будемо стрпљиви, ако истрајност спојимо с разборитошћу, препуштајући Самом Господу да наше мале и упорне покушаје овенча благодаћу, ту благодат нећемо дуго чекати. Кад Бог види одважну усрдност Свог ученика кога не обузима малодушност због уобичајених тешкоћа и недоумица, ускоро ће огрејати његово срце. Хладни и беживотни угарак, мало-помало, позајмиће топлоту и светлост од свог пламеног суседа. Тако се и срце човека који се истрајно моли постепено чисти од страсти, загрева се сузама покајања и, напокон, само почиње да зрачи сјајем јеванђелске љубави и радости. “Успламтело је срце моје у мени, у мислима мојим се разбуктао пламен; почео сам да говорим језиком мојим”, тако је то стање описано код цара Давида.
Унутрашње просвећење које молитва дарује из корена мења човека. Од брижљиве и истрајне молитве ум и срце постају осетљивији према добру и непомирљивији према злу. Зло се више не препознаје само у речима, него и у осећањима и помислима. У души хришћанина буде се одвратност и мржња према греху у свим његовим манифестацијама.
Препород душе, њено просветљено стање, преноси се и на тело. Молитвени живот не трпи опуштеност тела. Погледајте свећу: како је она, док одише светлошћу и топлотом, устремљена према Богу! Тако и ми, кад се молимо, морамо да стојимо усправно, а не погрбљено, морамо одавати почаст Створитељу не само духом, него и телом – богобојажљиво се крстећи и клањајући се до појаса или до земље.
Они који имају искуства у духовном животу брзо препознају хришћанина који је усхићен тајном истрајне молитве. Његово лице је светло и чисто, очи су му спокојне и у исто време радосне, његови покрети нису ужурбани, али нису ни успорени. Пажљиво ослушкујући себе самог, пратећи своје срце, молитвена душа бива испуњена љубазношћу и жељом да послужи ближњем у славу Господњу. Онај. који се моли не може бити наметљив, свадљив и тежак за комуникацију. Напротив, он не воли да инсистира на своме, јер “благодат не силује”, како су у стара времена говорили благочестиви људи. Када се Божији човек појави међу световним људима и људима који су далеко од духовног живота, из њихових разговора одмах ишчезава дух празнословља и у његовом присуству нико себи не дозвољава непристојне и срамотне вицеве. Осим тога, молитви склоном хришћанину проучавање је туђе, он уопште не воли отворено да истиче благочестије, већ га брижљиво скрива од околине. Истинска молитва избавља нашу душу од раздражљивости, незадовољства и, с друге стране, подстиче нас да се за све – и добро и болно – захваљујемо Богу, јер се нама ништа случајно не дешава, и све што нам се дешава служи нам на корист. Што се каже: “Што год је од Бога, добро је”.
Колико је дрво вишње лепо у пролеће! Покривено, као невеста, снежнобелом одеждом, оно својим финим, једва осетним мирисом привлачи к себи пчеле које снабдева ароматичним нектаром. Хришћанин који је стицао Светога Духа бива необично привлачан за људе око себе. Немајући јасну свест о томе, ти људи теже да комуницирају с њим јер осећају истину његових речи потврђених животом испуњеним врлинама. Такав може да буде учитељ чак и када његова уста ћуте. Кажу да је ружан пример заразан. Али благородни пример личности која се налази у молитвеном сједињењу са Створитељем има непобедиву снагу. Усвој непрестану молитву – и њене прозрачне воде оросиће твоје срце а затим ће се разлити васељеном напајајући све, и праведне и грешне, све оне који жуде за вером у Христа Искупитеља.
