УЏБЕНИК ЖИВОТА – КЊИГА ЗА ЧИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ШКОЛИ

 

УЏБЕНИК ЖИВОТА
Књига за читање у породици и школи
 

 
ДОМОВИНА
 
Ви и ја смо доста причали о мајци, кроз коју нам је Бог даровао земаљски живот, и о Мајци Цркви, чијим смо посредовањем ступили у духовни живот; дошао је тренутак да попричамо о Домовини. Служећи јој на земљи припремамо се за небо. Пажљиво ослушните реч Отаџбина. Шта ће вам она рећи? Домовина мати – то је земља која нас је родила и одгојила; Домовина – то је земља од које ближе нема и не може је бити; Домовина – то је земља моје породице, мојих најближих, мојих предака који су из генерације у генерацију с љубављу и самопрегором, а што је најважније, с вером, давали све од себе и молили се за њу. Домовина… Волети је – значи знати њену прошлост, живети њену садашњост, бринути се и молити се за њену будућност. Воли своју Домовину и она ће ти дати снаге, макар био и слаб; усамљеника ће окружити пријатељима и саборцима, ономе који осећа несташицу дароваће изобиље, безначајног и малог човека учиниће племенитим и знаменитим. Док смо с њом, с њеним бољкама и тешкоћама – ми смо срећни, јер делимо њену судбину и сједињени смо са својим народом. А ако останемо без ње и изван ње – онда ће и живот, чак и ако је препун изобиља и лагодности, постати безличан и илузоран, јер другу Домовину на земљи није могуће стећи ако се прва звала Света Русија.
Несебична љубав према Домовини, умеће да ценимо Отаџбину и да је прихватамо свим срцем, жеља да јој служимо, не због страха, већ због савести – јесу она душевна својства без којих човек нема право да себе сматра личношћу. Али одмах да се оградимо, драги читаоче. Недокучиви су путеви Господњи. Промислом Божијим многи Руси су се због околности које од њих не зависе нашли далеко од своје Домовине. Али ако је волиш, онда је никада не заборављаш и све твоје мисли и наде окренуте су њој. Значи ти си с њом, а она је у теби – зато што је Домовини место у човековом срцу, макар његове стопе ходале по туђој земљи.
Када размишљаш о Русији и желиш да у неколико речи испричаш о њој, о томе колико је она лепа, онда би било најбоље узети у руке сликарску кичицу и уместо речи користити боје, а уместо листа папира – платно. Свако од нас, у најмању руку, може бар у мислима насликати мотив налик оном Саврасовљевом “Чавке су долетеле”, Левитановом “Вечерња звоњава” или Нестеровљевом – “Тишина”.
Русија, Домовина – то су бескрајна поља која таласасто плове према хоризонту и беличасте брезе које радују око својим зеленим лишћем; и наравно, висока црква с куполама плавим као небо, чији златни крстови изгледају као растопљени у зрацима залазећег сунца. “Неће ни појмити ни приметити горд поглед туђински шта то избија и тајно светли у нагости твојој смиреној”, писао је о Отаџбини њен веран син обдарен великим песничким талентом. А да ли ви и ја, деца Русије XX века, можемо одгонетнути ту тајну руске природе, толико скромне и ненаметљиве, а уједно и толико привлачне у својој једноставној лепоти?
Доиста, у средњем појасу Русије нећете наћи раскошност боја и бизарност облика који су својствени флори и фауни тропске климе. Овде је све умерено и све наводи на мисао о смирењу. “…Научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен у срцу”, учи нас Христос.
Неки у руској природи виде одраз тајне Оваплоћења, то јест појављивања Бога у плоти. Божанство Христа Спаситеља било је сакривено у човечјој природи, лепој, кроткој и смиреној. И наша земља је таква: кроз њене меке, нежне обрисе “избијају и тајно светле” премудрост, свемоћ и благост Створитеља.
Треба да знамо да је некада наша Православна Отаџбина, због благочестивих хришћана који живе у њој, била названа Дом Пресвете Богородице. Сама Пречиста Дјева распрострела је Свој чудотворни покров изнад благословених предела наше Отаџбине. Ето зашто је, мислим, тако лако молити се у Русији – ма где се верник нашао: у Успенској саборној цркви московског Кремља чији је сваки камен – историја и сведочанство о великој Русији; у сеоској капели забаченој између брда и долина; усред тек пожњевене њиве или испод густог застора столетног дрвећа руске шуме. Земља се овде додирује с небом а линија хоризонта подсећа на крхку границу између времена и вечности, на близину смртног часа.
Рекли смо да се Домовина не може волети ако не знамо њену историју и предања заветне старине. А особеност наше историје, историјски ход Русије из дубине векова према Другом Доласку Христа Спаситеља и Његовом Суду, састоји се у служењу Православној вери и Цркви Христовој, чији је главни задатак на земљи – спасење људских душа.
Ради тог великог циља Господ је великог кнеза Владимира надахнуо да прими свето Крштење, а његове потомке да окупљају земље око Московске кнежевине. Ради ширења светлости Јеванђеља Спаситељ је умножавао број преподобних монаха од којих су многи прославили Господа апостолском проповеди у незнаним земљама севера и истока будуће руске империје. Онај који воли своју Домовину мора да се са захвалношћу сети благоверних кнежева и књегиња, благочестивих царева и царица који су од Самог Господа Бога примили бреме власти и одговорности за земљу и верне поданике. Међу њима је и велики књаз Михаил Черниговски, који је Христа ради кренуо на мученички пут у далеку и страшну Хорду, и кротки самодржац император Николај II, који је убијен за Отаџбину и који се молио за своје џелате.
Љубав према великој Отаџбини налаже нам да изразимо најдубље поштовање ратној слави руског народа који је током целе своје многострадалне историје носио заставу миротворца и заштитника, јер је свој живот жртвовао за пријатеље своје. Тако је било у XIV веку поред реке Непрјадве на Куликовом пољу. Тако је било у XX веку у Курдској бици, Бици за Стаљинград и оној приликом заузимања Берлина. Вечнаја памјат деци Русије и њеним ратницима од захвалне Домовине и потомака!
Домовина – то су и наши манастири, од најстаријих као што је Кијевско-Печерска лавра, до Серафимо-Дивејевског манастира, чија је будућност нераскидиво повезана с победом Православља над светским безакоњем и отпадништвом од Бога у лику антихриста. Читаоче! Помисли само: на земљи на којој живиш налазе се три (од четири) имања Пресвете Богородице, Царице Небеске!
Осим Кијевско-Печерског и Серафимо-Дивејевског манастира, у та имања још спадају: Иверска гора у Сухумију и Атон – знаменито полуострво у Грчкој где женска нога није ступила, место где је Игуманија – сама Пре.света Богородица. Ако ти ниси био у живом манастиру, попут Валаама или Соловки, онда лик Домовине још није потпун у твојој души.
Али када угледаш манастирске зидове од огромних облутака којима ни само време не може наудити, када зачујеш тихо манастирско појање, када окусиш сладак манастирски хлеб и осетиш пријатан умор од послова које си поделио с братством (такозваних послушања) – управо тада ћеш појмити и разумети какво благо поседује руски православни човек. То је благо од чијег сјаја бледе лепоте и Париза и Ајфелове куле, и све добробити техничког прогреса које јуре, буче и светлуцају негде на Менхетну у Њујорку.
Има ли потребе, пријатељи, да вас подсећам на изреку “најумнијег човека Русије”, како се изразио о Пушкину цар Николај I? Монасима, писао је песник, захвалимо за нашу историју а, према томе, и за просвећеност. Да, да! Историју Отаџбине, у почетку забележену на пергаментима, у свицима, у летописима, писали су монаси! “Одакле је кренула Руска земља?”, поставио је питање свети инок кијевских пећина Нестор и започео летопис “Повест давних времена”. Од тада, од раног средњег века до данашњег дана, остварује се у руском просвећеном монаштву реч нашег песника мудраца:
 
Једног дана ће монах вредни
наћи моје дело, љубављу испуњено и безимено.
Упалиће он, као и ја, своје кандило
и кад прашину векова с рукописа отресе,
праведне ће преписати речи.
Нек потомци православних знају
минулу судбину земље родне…
 
Према томе, манастири Русије – то нису само молитве, није само архитектура, него су то и библиотеке и научна истраживања. Доиста, открића су увек ишла руку под руку с небеским откровењима а видљива вера сједињена са знатижељним умом стварала је моћ историјски велике Русије…
Домовина је незамислива и без оне куће у којој се родио читалац ових редова, без скромног дворишта или баште где неприметно протиче или је већ протекло твоје детињство. И када одједном поново угледаш ову кућу после дугог растанка и нежно додирнеш стабло дрвета чија те је пријатна хладовина чувала од подневне жеге кад си био дете, тада ти се срце слатко стегне и на очи ти навру сузе од непролазног осећања љубави према земљи која те је родила.
Александар Сергејевич Пушкин има песму у којој проналазимо за нас изузетно важне мисли. Песник пише да се сва самосталност човекова, залог његове величине, састоји у љубави према отачким гробовима… и према предачком земном.
Да, гробље је уистину свето место. Нигде као на гробљу душа не налази смирење. Све лажно, површно, сујетно, одједном некуд одлази. Човек стаје пред лице вечности… На једном надгробном споменику беше усечен натпис: “…блажени мртви који умиру у Господу… они ће се одморити од трудова својих, а дела њихова ће их пратити”. Овде, поред гробне плоче, не само да спознајемо смисао живота, већ се овде васпоставља наше историјско сећање које повезује нити векова. Прошлост и будућност постају садашњост када их гледа Господ Исус Христос; а Он је “јуче и данас и занавек Онај исти”.
Гробље – то је зрнце Отаџбине, и ако ти, читаоче, некад будеш у прилици да положиш свеже цвеће на гробове светих Осљабе и Пересвета, тада ћеш, гледајући на неугасиво кандило које светли поред надгробне плоче, схватити да су за Бога сви живи, јер онај који вољу Господњу твори, не може умрети. Залога величине и самосталности православног човека јесте вера у свеопште васкрсење мртвих. Свима нама, малим и великим, предстоји да се сретнемо једни с другима поред страшног престола Судије Христа.
Дакле, Домовина – то је земља слана од зноја преподобних отаца и подвижника, натопљена крвљу мученика и новомученика за Христа, исповедника руских, орошена сузама руских жена и мајки које су испраћале мужеве и синове своје у смртни бој с непријатељима Отаџбине. Са страхопоштовањем се поклони тој земљи, руски човече, и служи тој земљи свим снагама душе своје да би те примило Небо, та духовна Отаџбина којој је увек тежила света Русија у лику својих најбољих синова.

Comments are closed.