NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Post » U vezi pitanja „O postu u trudnoći“

U vezi pitanja „O postu u trudnoći“

Pitanje:
Pomaže Bog! Reagujem na odgovor koji je o Ljuba dao na pitanje u rubrici O POSTU trudnica, u kojem je između ostalog rekao i to da masna hrana van postova nije nikada bila prepreka za SVETO pričešće (! ) i da SVETO pričešće ne uslovljava ono što smo večerali! ? Ovakav odgovor ne može da zadovolji bilo koga ko ima zdrav razum, a kamoli nekoga ko ima elementarno versko znanje, i siguran sam da može samo da šteti onima koji se interesuju za svoj duhovni život i večno spasenje! Po učenju pravoslavne Crkve, čovek je biće sastavljeno od duše i tela. Kada se pričešćuje, čini to kao celokupno biće i otuda sledi da i PRIPREMA ZA SVETO PRIČEŠĆE mora biti dvojaka: DUHOVNA I TELESNA! Postavio bih nekoliko pitanja o Ljubi: Da li se njegova baba ili neko od starijih pričešćivao bez posta? Od kakve je koristi nekome da se pričesti posle „plećke pečenja“? Da li je takav „blagoslov“ koji, na žalost, sve češće možemo čuti od sveštenika, vladika i Zizjulasovih „kanonista“, doveo više ljudi na Liturgije nego ranije i ispunio srbske crkve onima koji žele da se pričeste? Da li je, kao pravoslavni sveštenik, svestan odgovornosti zbog takvih reči i poziva koji smućuje, zbunjuje i sablažnjava?
Slobodan Jolović, Kragujevac


Odgovor:
Bog vam pomogo Slobodane! Dragi sine – po tom mom očinstvu kojeg gore pomenuste, preteške su reči ove umišljene revnosti upućene meni u prve dane duhovnog i telesnog tihovanja svete Čiste nedelje. «Po učenju Pravosalvne Crkve» – kojem? Na koje se to učenje vi oslanjate? Ili vi mislite da je za mene novost da se čovek u oba vida, i «duhovno» i «telesno» sprema za sveto pričešće? Da li se sveštenoslužitelj pred sv. pričešće pored duhovne pripreme i telesno sprema za to sjedinjenje sa Hristom, ili se ona zaključuje samo u tom vašem izbegavanju te jadne «plećke pečenja»? Ovim ste upravo svedok jedne bolne činjenice da većina našeg naroda nema pojma šta je to post, osim tog fokusa koji se primitivno svodi na gladovanje. Često se pitam radi koga? Sine moj i brate, i sveštenik koji se «najčešće» pričešćuje on POSTI pred svaku službu, bilo da je ona za vreme postova ili ne. Ta sprema nije uzdržavanje od «plećke» nego od žene; od prejedanja; od uveseljavanja – svadbi (recimo subotom kada je Tipik zabranjuje) , ili vašara i prejake muzike od koje se oltarske ikone tresu u vreme kada treba da se služi vaskrsno bdenije. Ta sprema je čitanje kombinovana tri kanona, sa kanonom pred pričešće i ostalih deset molitiva koje za njim slede; ona je i uzdržavanje od televizora, i od svakog prazdnoslovlja, svađa i mnogo čega drugog da se sada sa tim ne opterećujemo. Da li je post tradicionalna kuvana rakija kada se u najstrožiji dan božićnog posta konzumira kao supstanca koja uopšte nije «masna», a nju razrešava «srpska tradicija» (ne osućujem ja tradiciju koliko osućujem licemerije i dupli standard) . Pitate me za moju baku, i starije? U tome i jeste problem, što vi ovaj vaš revolt zasnivate na «babskom» ili narodnom tipiku a ne pravosalvno-crkvenom. Šta će nama bogoslovske škole a posebno rukopoloženje ako svako može da uči? Sve se nešto mudruje i joguni, još i vređa, van pravila i poslušanja Crkvi, i zašto da ne – i ovim vašim prema meni. Ja sam uvek govorio i pisao protiv invazionog «kabinetskog bogoslovlja» pomenutog tzv. «Zizjulasa» ali još sam glasniji protiv nedostatka najosnovnijeg duhovnog obrazovanja i carujuće gordosti sa kojom se ono prikriva, jer ne znam zašto Mitropolita u ovom mom slučaju uopšte pominjete. Ne znanje u smirenju i poslušanju je narodno blagočešće, jer je uvek spremno na nauk, dok «znanje» ovog karaktera i duha nije. Evo jednog divnog primera ove Čiste nedelje, u vreme kada ste našli da me ovako javno osuđujete da ja sablažnjavam, smućujem i zbunjujem. Srpska «praksa» je takva (dok se u drugim crkvama pominje Tipik) da se sedam dana posti na vodi pred sv. pričešće. A šta to govori? To govori da većina njih nemaju predstavu da ima tri liturgigje za to vreme, i da se pređeosvećenom liturgijom čistog petka, i njenim završnim molebnim kanonom sv. Teodoru Tirskom, PREKIDA strogi post. Tada se osvećuje koljivo sa orasima ostalim i kaloričnim sastojcima i odmah daje narodu da ga jede. Subotom se NE posti strogo, i odgovorno rečeno (po tematici koju mi namećete) post ovim danom je NEPOSLUŠANJE Crvi! To znači da je on greh! Ovo kaže pravoslavni Tipik a ne «Zizjulas», ili za one malo pobožnije i smirenije (kulturnije) ljude mitropolit pergamski Jovan, ma kakav on bio. Post subotom se zabranjuje, kaže 55 pravilo VI Sabora, a i Vlastar to potvrćuje, bilo da se radi i o ovoj svetoj četrdesetnici (osim Vel. subote) . Gde vi ovde stojite sa tom vašom tvrdnjom? Pravila svetih Apostola (pogledati 53, 64, 66) nas uče da ne smemo da se «gnušamo» od vina, mesa, a upravo onaj koji to radi «budući sažežen u svojoj savesti javlja se krivcem sablazni mnogima». Sine, post je post, i postoje istorjiske činjenice kada su se postovi uvodili u Crkvu, i znajući taj fakt da je nastarija sveta četrdesetnica i da je bilo života Crkve kada drugih postova nije bilo mi bi trebali da pazimo šta pričamo. Današnjom logikom srpskom «pričešćivanja» trebali bi da zaključimo da su se u onim vekovima hrišćanstva godišnje samo jedan put pričešćivali, a kod Svetih Otaca nalazimo odlučivanje od pričešća na SEDAM dana? Šta vam to govori? . Post nikada nije bio uslov za « pričastitьsя», što znači postati «deo» nečeg Većeg, nego je ono (pričešće) uslovljavalo to zdravo duhovno prisustvo pri Zajednici (častь, častica = deo, sa onim «pri» – «pričastiti» znači postati deo nečeg) . Primajući telo Hristovo mi postajemo deo Zajednice («prič A šćujemo se») , t.j. potvrđujemo; ili još bolje rečeno učvršćujemo (overavamo) to naše prisustvo u Njoj, koja je opet to istoTelo Hristovo, i tako prožimajući jedno u drugo zatvara se krug do našeg poslednjeg daha u večnost. Tako je sve ovo prosto da se razume: Primamo Hristovo Telo da bi tako postali deo Njegovog Tela – Crkve, a to možemo samo da overimo i «odostojimo» našim zdravim prisutvom u tom Telu. Kako? Jednostavno! Evo šta Liturgija sv. Vasilija uči: «Sve nas koji se od jednog Hleba i Čaše pričešćujemo, da sjedniniš jedne sa drugima u Zajednicu jednog Duha». Bogopoznanje je moguće jedino kroz našeg brata ili sestru jer drugog puta nema do njega (pogledaj celu 4 gl. Jovanove posl, a posebno 20 stih) . Zato «samoglasen na stihovnje, 3 glasa» na večernji čistog ponedeljka nas uči da je glavni post zdrav odnos prema Zajednici: »Istiniti post je: odvraćanje od zla, uzdržavanje jezika, odbacivanje jarosti, očišćenje ot pohoti, i od ogovaranja, od laže, od krivokletstva. Odbacivanje pomenutog jeste istiniti post, i blagoprijatan». Deveta pesma Trioda čistog utorka kaže da mi postimo «postom dobročinstva», a podoben na «gospodi vozvah» prve pređeosvećene liturgije produžuje tu misao Crkve: «Dobriočinstvom je Ilija ušao u božanstvene kočije, prosvetivši se postom, vaznese se u visine nebeske; njega imitiraj smireno dušo moja, i posti od svake zlobe, i zavisti, i svađe, i naslađivanja brzoprolazećih». Prva stihira iste službe zove nas verujuće da molitveno podignemo svoja srca i da postimo: «Braćo, posteći telesno postimo i duhovno; oslobodimo se svakog saveza sa nepravdom…, svaku nepravednu osudu (napisanu) pocepajmo: dajmo gladnima hleba, siromaašne i bez krova uvedimo u naše domove, da od Boga primimo veliku milost». Sigurno je da uzdržanje od mesa nije uslov sv. pričešću ali itekako jeste čovek, koji je tu pored nas – član našeg opšteg tela Hristovog i taj naš odnos prema njemu, t.j. prema svima u Crkvi. Posni Triod je pun ovih divnih primera koji jasno podvalče šta je suština i smisao posta. U zavisnosti od toga kako se post pretstavlja on može da bude uslov pričešću ali samo onako kako su ga Sveti Oci obrađivali i nama predali. Reč je o telesnom postu («telesna priprema» koju pomenuste) , u veče pred sv. Pričešće kada se traži uzdržavanje od seksualne aktivnosti svih vrsta, kako željenih tako i onih neželjenih. Iz tog razloga Crkva odlučno zabranjuje venčanja subotom, koja se nažalost kod nas bez najmanjeg straha Božijeg vrše. Da ne idem u pojedinosti želim da vam napomenem da sv. Timotej Aleksandrijski uči da je potrebno odlaganje pričešća čak i onda ako se iskusi seksualno uzbuđujući san, koji je u samoj suštini van naše volje i htenja (greha nema bez saglasnosti) . Isto tako traži se odlaganje od pričešća u slučaju noćnog istakanja ili ostrašćenog lučenja kod drugog pola (pogledaj: Vlastar, K, gl. 28) . U Opštežićima post nastupa posle povečerija, a kako ga mi mirjani nemamo on bi trebao da počne posle pročitanog dnevnog pravila, i pravila pred sv. Pričešće, posle čega nastupa uzdržavanje od svega, pa i vode. Da, o tom uzdržavanju od hrane pred sv. pričešće sveti Oci jesu govorili. Kako vi možete da regulište pričešće «strogim postom» u drugim postovima, ako ga Tipik uređuje samo za sredu i petak, a negde i ponedeljkom (za vreme postova) . Ko koga ovde smućuje, zbunjuje i sablažnjava? «Srpska praksa» je upravo zasnovana na onome što pomenuste – tradiciji naših starih, u vremenima ne-crkvenog života, jer crkvenost traži slobodu Crkve. Opet, kako i kojim autoritetom vi namećete post kada Crkva propisuje da se ne posti? Nema sumnje da vi jeste žrtva te tzv. «latinske teologije», ili konkretnije, teologije «satisfakcije Boga»; tim vašim postom; tim vašim gnušanjem od hrane zato što je ono Gospodu potrebno? ! . Vama je potreban post samo onaj kojeg reguliše Crkva, ili onaj ako zbog neke teške neprilike episkop pozove svoj narod na post van propisanih postova, a svaki drugi «privatni» post je ono farisejsko uljuljkavanje svojeg ja, zato što mu je za tu prelest potrebna hrana svojemudrovanja i gordosti. Brate, znam samo jedno, a to je da izgraćena jaka crkvenost dovodi narod u crkve, koja je u svojoj suštini taj nepovređeni bogoslužbeni krug i njegovo blagoljepije, sa kojim se apostolski vešto «love» mnoge današnje umorne duše. Ako naši hramovi ne imitiraju taj raj na nebu (ono što su emisari sv. Vladimira preživeli u Aja Sofiji) u naše crkve neće pohrliti ni jedni niti drugi – ni oni koji se nehatno često pričešćuju a ništa manje ni oni koji to rade u nekom svojem umišljenom postu «očišćenog» dostojanstva. Zbog toga Matej Vlastar kaže: «zaista niko nije dostojan božanstvenog pričešća, nego se mi svi udostojavamo njega po blagodati, onako kako smo po blagodati i spaseni». Zbog prenaglašavane i štetne «nedostojnosti» 101 pravilo VI vas. Sabora, osuđuje one koji izbegavaju da direktno uzmu pričešće u svoje ruke gde su radi toga, obično oni bogatiji podmetali razne zlatne posudice (tako se tada pričešćivalo) . 58 pravilo VI Sabora ne dozvozava mirjaninu da sam sebi daje sveto pričešće, u prisustvu episkopa ili prezvitera, ili đakona; a onaj koji se ne upravlja ovim pravilom taj se od njega odlučuje na JEDNU sedmicu (Vlastar K, 31) . Dakle bilo je mnogo, mnogo, sedmica van postova a nigde ne nalazimo neki svetootački dokument koji od mirjana traži uzdržavanje od mesa van postova? Razmislite šta vam govorim? Onda imate sv. Liturgiju – šta će da sa njom radite? Hoćete li i vi da je prekrajate kao utuk ovim nadri-reformatorima koji stalno govore o njenoj obnovi? Šta ćete sa: «Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite? A i najstarija Liturgija Sv. Jakova (koja se još uvek služi) istim rečima vas poziva da priđete njenoj čaši svakog beskrvnog žrtvoprinošenja, bilo da se ono vrši za vreme posta ili van njega. Ako su sabori regulisali neke manje sitnice u vezi pričešća sigurno bi Crkva rekla: «vi koji ste postili…, pristupite». Ili bi ona tražila da se ove liturgijske reči izgovaraju samo za vreme posta? Ovaj odgovor ne treba da se brka sa pitanjem «svakoliturgijskog», u smisli nehatnog ili po navici pričešćivanja, o čemu sam ranije dosta pisao i konstruktivno izražavao moje neslaganje onoliko koliko je moj opravosalvljeni um bio u mogućnosti da to učini. Pričešćivanje traži crkvenost – što znači prisustvovanje celoj službi dana svetog (ili praznika) kada smo rešili da se pričestimo. A služba dana nije samo ta liturgija koju nekako nasilnički služe, nego je i večernja i jutrenja, ili bdenije, pa časovi (a da ne govorim o službama za vreme ovog Velikog posta) . Naravno tu je i još sveta Tajna ispovesti. U pomesnim crkvama gde narod posećuje sve ove službe, one vekovima preko cele godine dozvoljavaju pristup sv. čaši. Jedno je ovde sigurno, a to je: da pojedeno parče «plećke» pečenja van postova od strane jednog crkvenog čoveka nikako ne može da bude veći greh od greha necrkvenosti, t.j. tih ljudi koji sedam dana gladuju; i to u dane kada Tipik to ne propisuje, pa se pričeste i onda „jovo na novo“, u hram ponovo kroz nekoliko meseci. Naravno, to u boljim slučajevima a u onim većinskim jedan put godišnje. Čoveku koji ide na službe, posti postove i sredu i petak, i nema nikakvu drugu prepreku, njemu ne može da bude životinjsko meso SMETNJA u dane kada ga Crva razrešava. Naprotiv, kao što smo već videli, Crkva osuđuje gnušanje od mesa, isto onako kao što je i Gospod direktno osudio Petrovo gnušanje proglašavaći hranu «poganom», na Gospodnje reči: «zakolji i jedi» (D.A. 10, 13; 11, 7) . Svestan moje pastirske odgovornosti sa preko 20 godina službe u jednoj od najkonzervativnijih pravoslavnih crkava (RZPC) , naučio sam da pričešćujem po Tipiku, i onako kako su to godinama sveti jerarsi radili do mene (sv Jovan, bl. Filaret) . Dakle, i van postova, a mi ovde našoj pastvi ne dopisujemo ili prekrajamo Tipik, nego ga samo prenosimo onako kako je on već vekovno davno napisan. I na kraju, radi vašeg smirenja, molim vas, pitajte vašeg sveštenika «kakva mu je korist» od toga što se pričešćuje posle večere na kojoj je možda jeo i «plećku pečenja»? Uzgred da pomenem, ovo je primitivano klasifikovanje hrane, jer postoji i posna hrana koja je jača, prestižnija, ekskluzivnija, skuplja i sa mnogo gorim posledicama za izazivanje strasti svih vrsta. Pitajte ga, zašto se on samo uzdržava od žene, od preteranog alkohola, od huke i igranja i slčnog, a ne i od te plećke (i svaki drugi laik) ! ? Svako dobro vam od Gospoda želim. oLjubo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *