У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 7
 
После извесног времена дама је поново дошла код духовника и рекла:
“Прошли пут сте ме упозорили да не примате госте, сад сам дошла пословно, зато немојте да ме примате као гошћу, већ као пословног човека.”
Духовник одговори:
“Против злопамћења се треба борити. Радујем се вашем доласку, одавно сам га жељно очекивао.”
Дама рече:
“Нисам могла да се одвојим од беседе с Јованом Златоустом,[1] зато сам се и задржала. У светоотачким књигама, посебно у делима светог Јована Златоуста открила сам нови свет. Не схватам како сам могла да слушам имена светог Григорија Богослова,[2] Јована Златоуста, а да не отворим њихове књиге макар из радозналости. То је неко необјашњиво искушење нашег времена – да тражимо истину негде са стране и да не желимо да знамо да се наше благо налази близу нас. У Јеванђељу постоје речи: Може ли бити нешто добро из Назарета?, а савремена интелигенција има комплекс: да ли су хришћански богослови у стању да створе нешто велико? То је нека заслепљеност, а у нашем друштвеном слоју – наследна болест. Још мање схватам оне који после дела Јована Златоуста могу да читају јогина Рамачараку[3] или после Григорија Богослова – сантименте Фрање Асишког.[4]
Духовник примети:
“Богословље великих Кападокијаца и Јована Златоуста је созерцатељно. Њихова мисао продире у дубину предмета и појава, задржава се на њима као да жели да исцрпи садржај у потпуности. Зато је говор ових отаца до те мере засићен смислом да може да изгледа тежак, а мисао је толико дубока да се не може схватити одмах. Овај стил њиховог размишљања огледа се у речима. Они су пребивали у молитвеном созерцању и да би их схватио човек треба да се учи молитви. Њихове реченице имају одређену структуру, али у потпуности одговарају савременом језику. Уз помоћ живота по Богу треба променити своје мишљење, учинити га дубљим и тада ће нам поћи за руком да савладамо језичку баријеру. Ми хоћемо да све буде написано кратко и лако да би се све схватило одмах, у лету, и да се човек не би нарочито напрезао читајући књигу; а овде су потребни концентрација пажње и ја бих рекао читање као стваралачки процес.”
Дама je климнула главом:
“Ако сам вас тачно схватила ова дела треба читати полако, као што се полако пењемо узбрдо. Али код мене је било нешто друго, била сам обузета одушевљењем и кад сам читала Јована Златоуста хтела сам да поскочим и да му аплаудирам. Мислим да су у храму у којем је он проповедао његов говор прекидали аплаузи. Кад сам га читала чинило ми се да он скроз види моју душу и да се управо мени обраћа својим ватреним речима. Какво дубоко мистичко искуство је морао имати да би тако људима откривао њихове душевне дубине, и то људима различитих карактера, различитог начина живота. Увек сам волела лепоту језика, али је реч “красноречивост” за мене имала негативан смисао, чинило ми се да се ради о нечем вештачком и површном – о подметању спољашње лепоте уместо унутрашње. А сад видим да је красноречивост пре свега умеће човека да дубоко размишља и заодева своје мисли у слике, јарке и незаборавне, које допиру до дубине душе и заувек се урезују у срце. После Јована Златоуста реч “красноречивост” је за мене почела да звучи као “прекрасноречивост”.
Духовник рече:
“Дела светог Јована Златоуста су ризница у којој ће свако, био он монах или мирјанин, наћи своје. Сећам се како ми је неко позајмио један том Јована Златоуста “Тумачење Књиге Постања”. Ова књига ме је толико потресла да сам пожелео да је прочитам својим рођацима и пријатељима. Слушали су ме са напетом пажњом и говорили: “Да, добро је написано…” али нико од њих није рекао: “Прочитај нам још.” Схватио сам да се о духовном може говорити само с оним ко тражи духовно.”
Дама настави:
“Читала сам светог Василија Великог и Григорија Богослова, али је Јован Златоуст нешто посебно. Замишљам ноћну олују: бљесци муње обасјавају огромне просторе, као да их на тренутак чупају из непробојне таме. Тако сам захваљујући делима Јована Златоуста угледала тајне одаје сопствене душе и мени непознате дубине Светог Писма.”
Затим упита:
“Шта ми саветујете да прочитам до нашег следећег сусрета?”
Духовник одговори:
“Читајте светог Јована Златоуста. Потребно је неколико година да се његова дела прочитају пажљиво, да се човек замисли над сваком реченицом. А паралелно узмите дела Василија Великог и Григорија Богослова. Сва су она написана једним духом, као зраком, преломљеним кроз трокраку призму. Светитељ Василије је пре свега архијереј. Сва његова дела су повезана с духовним потребама и свакодневним нуждама његове пастве. Он живи животом Цркве и заступа се пред Богом за свој народ. Он освећује своју паству кроз богослужење и реч. Чини се као да је написао своја дела у самом храму после литургије. Кад он пише тумачење књига Светог Писма, кад разобличава јеретике, кад саставља своје проповеди чини се да има једну жељу – да Цркви приведе цео свет, да стоји пред престолом, као на врху Синаја созерцавајући духовним погледом васељену.
Код светитеља Јована Златоуста постоји пламен који се откида са страница, а код Василија великог мирна и уједначена светлост.”
Дама признаде:
“Нисам визионар,[5] али кад сам читала Златоуста понекад ми се чинило да видим вулкан, чијим падинама не тече лава, већ растопљено злато.
Духовник рече:
“Ипак, немојте се превише препуштати емоцијама, још ћете помислити да сте као на крилима узлетели на Јованову висину. Чини ми се да је ваше надахнуће у извесној мери условљено лепотом његовог стила и заборављате на то да се у својим делима Јован Златоуст обраћа вама. Зато се пре свега потрудите да схватите шта на свакој страници захтева, за шта вас моли и шта очекује од вас.”
Дама упита:
“Да ли ми саветујете да прочитам неколико Јованових реченица и размислим шта из њих могу да извучем за себе?”
Духовник одговори:
“Примите речи Јована Златоуста као благослов и поуку. Тада ћете у његовим делима сваки пут проналазити нешто ново. Иначе постоји опасност да доживите дела Златоуста као предивну поему, да их примите само осећањем, без учествовања воље. А ако га прихватите као духовног оца, чије речи треба испуњавати, сам ваш живот може да постане поема.”
Дама рече:
“Хвала вам.”
На томе се разговор завршио.
 

1. Светитељ Јован Златоуст (око 350-407.; слави се 27. јануара/9. фебруара, 30. јануара/12. фебруара, 14/27. септембра и 13/26. новембра) – патријарх Константинопољски од 398.г.; васељенски учитељ Цркве. Потицао је из угледне породице, стекао је сјајно образовање. Од младости се подвизавао код сиријских пустињака, затим је, одбивши епископство, четири године проводио сурови аскетски живот и још две године живео као отшелник у пештери. Дванаест година је био проповедник у Антиохији, био је толико популаран да је народ који је био слабо просвећен, после његове проповеди одлазио из цркве не сачекавши Причешће. Док је био патријарх ревносно се трудио да учврсти високе моралне идеале, због чега је стекао непријатеље међу властодршцима. Кад је био прогнан почеле су народне буне и дошло је до јаког земљотреса. Светитељ Јован је враћен и наставио је разобличења, због чега му на Васкрс 404. године није било дозвољено да уђе у храм; васкршње богослужење је служио у пољу у присуству огромног броја људи. Убрзо је поново био прогнан и пожар, као казна Божија, спалио је читав центар Константинопоља. Две године је светитељ провео у Јужној Јерменији, али пошто је његова популарност и овде почела да расте, прогнан је још даље, у рејон данашње Пицунде. На путу до тамо светитељ се упокојио.
2. Светитељ Григорије Богослов (Назијански, око 330-389.; слави се 25. јануара/7. фебруара и 30. јануара/12. фебруара) – патријарх Константинопољски (381.) и васељенски учитељ Цркве, био је син епископа града Назијанза у Кападокији, стекао је сјајно образовање у Кесарији Кападокијској, Кесарији Палестинској, Александрији и на крају, у Атини, где се за цео живот спријатељио с будућим светитељем Василијем Великим. После завршетка школовања пријатељи су створили полумонашку заједницу на Василијевом имању. 361. године отац га је рукоположио за презвитера, а 370. године Василије, који је за то време постао архиепископ Кесарије Кападокијске, рукоположио га је за епископа Сасима. Међутим, убрзо светитељ Григорије напушта Сасиме и осамљује се ради монашких подвига. 379. године светитељ Василије Велики саветује светитељу Григорију да се пресели у Константинопољ, у којем је после прогона аријеваца остала само једна православна заједница, која се окупљала у приватној кући у малој цркви свете Анастасије. Овде се светитељ Григорије убрзо прославио по читавој Малој Азији као оратор и богослов, и чак је блажени Јероним, који је у то време већ био познат, долазио у престоницу само да би чуо његове проповеди. 381. године светитељ Григорије постаје један од организатора II Васељенског Сабора и архиепископ Константинопољски. Ове године он одлази у пензију у своју домовину. Богословска дела светитеља Григорија написана су у најузвишенијем стилу, често у стиховима; тако речи: “Воскресенија ден, просвјетимсја торжеством и друг друга обимем” (“Дан је Васкрсења; просветимо се слављем и загрлимо један другога) – из стихира свете Пасхе нису ништа друго до почетак беседе којом је светитељ започео своје пастирско служење.
3. Под псеудонимом јогина Рамачарака крије се Вилијам Аткинсон, теозоф, лекар и судија из Пенсилваније, популаризатор јоге, захваљујући којем су за њу крајем XIX в. сазнале Европа и Америка. У Русији су прве његове књиге биле “Моћ мисли у пословном и свакодневном животу” (М., 1910.) и “Основе гледања на свет индијских јогина” (СПб., 1913.) које излажу азбуку езотеризма.
4. Фрањо Асишки (1181. или 1182-1226.) се родио у богатој породици трговца сукном и маштао је о витешкој слави. После учествовања у једној бици и пада у заробљеништво доживео је духовни шок, поделио је сву своју имовину и обратио се Богу. 1206-1221. г. је путовао проповедајући реч Божију, по разним земљама, све до Египта и Палестине и основао је два монашка братства: минорита (“мање браће”, које се касније претворио у орден францисканаца) и терцијара – и сестринство клариса. На Истоку је покушавао да рашири хришћанство међу муслиманима, пошто је маштао о сједињењу Крста и полумесеца; за време његовог одсуства браћа су уз подршку римске курије укинула правила која је прописао о сиромаштву, а на своје чело су поставила генералног министра. Ослободивши се брига о управљању, он је поново почео да путује, све своје снаге посвећујући томе да прикаже земаљско туђиновање Спаситеља, да доживи најважније моменте из Његовог живота. У шуми је направио живу слику Рођења Христовог с јаслама, магарцима и пастирима и од тада се код католика уобичајило да се на Божић праве сличне поставке у црквама. Написао је “Похвалу добродетељи”, “Похвалу Богу” и др. Гесло Фрање биле су речи: “Господ нас није призвао толико ради нашег спасења, колико ради спасења многих” уп. речи преподобног Серафима Саровског: “Стеци дух миран и хиљаде око тебе ће се спасити.”). Две године пред смрт стојећи на молитви на високом брду на Крстовдан добио је стигмате на рукама и ногама, а две године после његове смрти католици су га канонизовали. У XIV в. сачињена је књига “О сличности живота блаженог Фрање Асишког и живота Господа нашег Исуса Христа”, у којој се описује четрдесет таквих сличности – пример аристотеловско-томистичке тенденције калкулације духовног.
5. Визионарство (од лат. visum – виђење, уобразиља) – религиозни живот, по правилу егзалтиран, праћен виђењима. У Православљу се визионарство оцењује као демонска прелест. Свети оци Цркве “заповедају да се од сваког виђења, од сваког гласа спољашњег и унутрашњег одвраћаш, као од јавног повода за самообману. Чувај ум твој без виђења; одагнавај сва маштања и мњења која му се приближавају,” уче они (Светитељ Игњатије [Брјанчанинов]). Дела: у 5 т. СПб., 1904., т. 2, стр. 125).