У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 4
 
Кад је поново дошла код духовника, дама беседу започе питањем:
“Човека је створио Господ. Колико знам, Црква сматра погубном јересју учење манихејаца[1] и албигојаца[2] о томе да је у стварању човека учествовао сатана. Свој ум, своја осећања, своју вољу као својства и способности душе добила сам од Бога. Он ме је извео из небића, а сад ме кажњава због тога што сам онаква каквом ме је створио. Па нисам ја сама измислила или створила своје страсти. Кад сам била дете у неким нејасним појавама оне су већ постојале у мени. А уметник неће кажњавати бичем глинено изображење које је сам направио, зато што му се оно касније не свиђа. Већ сам се родила са страстима, а касније се још испоставило да сам за њих крива. Не разумем: зашто је требало да будем створена таква? А ако сам тако створена, зашто ме кажњавати? Овде постоји неки круг противречности, из којег поред све своје жеље не могу да се извучем. Можда је моје тело заиста створио демон? Али зашто је то било потребно: да би се јадна душа мучила? Опет ништа не разумем…”
Духовник је одговорио:
“Чини ми се да овде не постоји судбоносно питање, па чак ни недоумица. У овој позицији: “Ништа не могу да схватим, дакле, нисам ја одавде” – постоји нешто вештачко, лажно. Могуће је да сте покушавши да се борите са страстима, увидели колико је то тешко, и да сте одлучили да попримите изглед човека који размишља о задатку који превазилази његове снаге и нигде не може да нађе одговор. Нисте планирали да се борите против страсти средствима која поседује Црква, већ својим снагама, не одлучујући се на послушање. И онда сте осетили да су ваше страсти јаче од вас и стали сте у позу богоборца. Говорите Богу: “Зашто ме ниси створио онаквом каква бих хтела да будем? Зашто ме ниси питао? Ја бих објаснила каквом ме је требало створити…” Ви захтевате одговоре, али да ли ће вам бити лакше чак и ако их добијете, да ли ћете постати бољи, да ли ће се нешто у вама променити? Чини ми се да постављате питања, надајући се у дубини душе да се на њих неће наћи одговори и да ћете изаћи као победница – наравно, не греха, већ у спору. Кажете као адвокат својих грехова: “Онаква сам каквом сам створена. Живим у складу са својом природом; да је Бог хтео да будем другачија, Он би ме створио другачијом.””
Дама примети:
“Заиста, кад сам почела да се бавим унутрашњом молитвом и да читам духовну литературу, искушења су ме напала с великом силом, као да су се страсти криле негде у подсвести, а онда су као црви испузале из ње. Заиста нисам дошла код вас у мирном расположењу, већ растројена, па чак и изнервирана. Међутим, ипак морате признати да ваше речи такође нису одговор.”
Духовник настави:
“Ви одговор тражите на рационалном нивоу. Сећам се књиге, зборника задатака из алгебре, у којој су у првом делу одштампани задаци који су ми изгледали као загонетка, а у другом – детаљни одговори на њих. Нажалост, ја не могу да вам служим као подршка за нерешене задатке, пошто сами треба да их решите. Од мене зависи само да вам помогнем да правилно поставите питања, а одговоре на њих треба да да ваша душа.”
Дама се није сложила:
“Ипак ми нисте одговорили на моје питање. Чини ми се да немате шта да кажете и просто га избегавате. Понављам: тако сам створена и живим у складу с оним што је уткано у мене још пре мог рођења. Говорећи савременим језиком испуњавам свој генетски програм. Нисам га сама измислила и нисам га донела однекуд. Каже ми се: “Ово је грех, оно је грех…” – а одакле се створио? Спремна сам да чак и на Страшном Суду вичем: “Зашто ме кажњавају?!””
Духовник је одговорио:
“Ви вичете и пре Страшног Суда зато што вам ваша савест говори да код вас нешто није у реду. Мислим да не желите толико да чујете одговор од мене, колико да се одбраните од сопствене савести. Хришћанство вам је показало какви сте у ствари, и уместо да питате шта још хришћанство нуди болеснику за исцељење, шта нуди грешнику да се поправи, ви вичете: “Зашто и због чега?!””
Дама рече:
“Спремна сам да вас слушам, али прво кажите да ли можете да одговорите на моја питања јасно: “да” или “не”. Зар није боље да поштено признате да су она неразрешива?”
Духовник одговори:
“Ако одговорим “да”, то ће бити неистина; ако одговорим “не”, то ће такође бити неистина.”
Дама је признала:
“Ништа нисам схватила.”
Духовник је објаснио:
“По мишљењу светог Григорија Богослова, што се тиче Божанства није нам све откривено и није све скривено. Кад бисмо могли да обухватимо, односно да својим умом схватимо сву дубину Божанског Промисла, наш разум би био једнак Божанском свезнању. Треба да схватите да мањи не може да прими у себе или да ограничи већег. Међутим, и ако бисмо остали у потпуном незнању, били бисмо слични животињама. И у првом и у другом случају би нестала сама вера.
Дама упита:
“Објасните ми последње речи.”
Духовник одговори:
“Кад бисмо могли да разумемо и да спознамо све не би остало места за веру. Кад бисмо се налазили у потпуном незнању не бисмо могли да схватимо шта је вера, у шта верујемо, где је истина, а где лаж. Налазимо се пред тајном. Господ је открива помало, у зависности од нашег стања. Кад би одмах открио више не бисмо могли то да примимо; кад би у потпуности сакрио духовно знање од људи не бисмо имали шта да примимо, просто бисмо остали у непрозирној тами.”
Дама онда рече:
“Значи, прво треба да схватимо шта знамо, а шта не знамо.”
Духовник одговори:
“Да, отприлике тако. Морамо да знамо, да осећамо своју меру, тачније: шта ће за нас остати вечна тајна, који део нашег пута обасјава светлост и шта не знамо, али можемо да сазнамо идући тим путем.”
Дама рече:
“У нашем друштву људи нису навикли да сумњају у моћ људског разума. Чини им се да човек све може да схвати и да спозна. Ово се подразумева у свим разговорима, зато често са сигурношћу говоримо о ономе што не знамо. Овде управо сигурност у способности људског интелекта човеку помаже да изађе на крај с било којим задатком.”
Духовник одговори:
“Људски разум се бави само почетним знањима. Светитељ Василије Велики је говорио да није могао у потпуности да одгонетне чак ни природу мрава. Управо вера нам открива нове могућности спознаје.”
Дама рече:
“Кад вас слушам, понекад ме ваше речи убеђују, а понекад просто осећам да говорите истину. Да ли је то такође вера?”
Духовник одговори:
“То ће пре бити поверење које се у вама родило и оно стално захтева доказе. А вера је нешто друго. То је пробуђена способност духа да спознаје метафизички свет у његовим материјалним суштинама кроз посебна духовна својства.”
Дама рече:
“Вероватно у храм идем пре свега због тога што у њему осећам присуство овог невидљивог света. Истовремено мој разум раздиру сумње. Због тога вам понекад и постављам питања тако упорно и тако дрско, јер се бојим да ћу изгубити своју веру.”
Духовник одговори:
“Чини ми се да сте нетачно изразили своје стање. Ви се управо плашите да поверујете јеванђељској речи с детињом једноставношћу. Јер, где се меша разум сужава се област вере. Ви се плашите да ћете изгубити веру, али не у Бога, већ у сопствени разум и желите да га начините судијом и арбитром у области невидљивог и трансцендентног, где су друге реалије и закони, где су квалитативно нове форме битија и где разум са својим земаљским искуством и обичним представама постаје немоћан.”
Дама рече:
“Овакав обрт ствари је за мене помало нов. Вероватно да нисам на то довољно обраћала пажњу. Мислила сам да се уз помоћ разума може учврстити вера и да се настале противречности могу одстранити уз помоћ истог овог разума. Сад схватам да су моја питања неправилно формулисана, али у том случају, будите снисходљиви према мојој немоћи: још нисам способна на безусловну веру. Помозите ми да размрсим чворове који су се завезали у мојој свести. Не могу да верујем затворивши очи, иако моје очи виде само границу света која ми је најближа, и то у изврнутој перспективи.”
Духовник одговори:
“Несумњива и слепа вера су различите ствари. Несумњива вера није нека празнина у коју човек треба да се баци затворивши очи, већ вера која се заснива на реалном искуству, само нарочитог карактера: то је мистично искуство, то је доживљај општења духа с Божанством, које духовни свет за човека не чини апстракцијом, већ очигледношћу.
Слепа вера је вера у хипотезе које се смењују, које као лептири живе један дан, то је вера у предрасуде и сујеверја, уз коју се губи главно – сећање на Бога. Немате довољно мистичног искуства да бисте веру ставили за судију разума, да бисте увидели његове ограничене могућности, његову беспомоћност и пораз у додиру с вечношћу, односно са светом узрока и циљева, са светом реалија, које превазилазе границе времена.”
Дама замоли:
“Молим вас да ми ову мисао објасните детаљније. Међутим, прво бих хтела да вам поставим питање: ако се вера заснива на реалном искуству, зашто су људи који су имали веру могли да је изгубе и да себе прогласе за атеисте (притом, ово није увек било последица насиља, већ су се у извесним случајевима овакви поступци чинили потпуно добровољно)? Човек је говорио: “Веровао сам, а затим сам изгубио веру.” А колико је случајева кад су се људи ватрено бацили на духовни живот, али су се касније хладили и постајали обични материјалисти! Наравно, можете овакву промену да објасните недостатком религиозног искуства, али ће то бити прилично неодређен и разводњен одговор. Ако се вера заснива на реалијама, како човек, кад једном дође у додир с њима, може касније да негира њихову очигледност?”
Духовник одговори:
“Духовно искуство није експеримент, који се може поновити по својој вољи, већ сусрет људске душе с благодаћу. Оно не остаје урезано у образима, речима се не може исказати, испољава се у необичном доживљају људске душе и има реалан, али субјективан карактер. Ово искуство се не може запамтити и репродуковати. Кад од човека одступа благодат ово искуство нестаје из његовог сећања. Ми се сећамо да је оно било, али га се… не сећамо. Чак је и неупоредиво дубље емоционално стање тешко репродуковати по сећању. На пример, у младости сте волели некога и сећате се те чињенице, али вас она у суштини мало додирује, и можете томе сада да дате различите оцене. Али није могуће да репродукујете оно стање, да га поново доживите. Међутим, наравно, ово је веома приближно поређење. Кад благодат напусти човека он губи осећај реалности духовног света. Може да каже: “Некада сам веровао, а сад сам схватио да сам веровао у празнину…”, међутим, у ствари, ова празнина се створила у његовој души кад га је напустила благодат и кад су се у њој поново зацариле страсти које су тамо спавале. Због тога је за веру потребан живот у складу с вером и молитва као усмереност ка Богу. Молитва представља очи душе, уперене у Бога.
Дама рече:
“Као да поново нешто почињем да схватам, премда још нејасно, али, опростите, прекинула сам вас кад сте говорили о различитим начинима и средствима спознаје. Наравно, мој разум је ограничен, али ипак не могу произвољно да га искључим, као што искључујем сијалицу у свом стану.”
Духовник одговори:
“Сијалицу укључујете ноћу, зар не? Ако је искључите, остаћете у помрчини и можете да се изгубите у сопственој соби. Међутим, кад изађе сунце, сијалица вам више неће бити потребна и ви ћете престати да опажате њену светлост. Кад се у вашој души пробуди способност духовне спознаје, коју не баш тачно називамо интуиција, нећете више оцењивати духовни свет кроз призму приземног разума. Свети оци разликују два облика спознаје, као две врсте светлости: једна је духовна, друга је душевна. Свет стално светлост духа меша са светлошћу душе, која у поређењу с првом изгледа као тама. Уосталом, све има своје место, као што смо већ говорили.”
Дама је изразила недоумицу:
“Значи, немам чак ни права да питам за веру, без обзира на то што ова питања узнемиравају мој разум?”
Духовник одговори:
“Ако од одговора на ово или оно питање зависи ваша вера, онда је у вама, у суштини, нема. Ви желите да нађете истину на нивоу душе, у области привременог и пролазног – тамо где владају разумски појмови. Желите да замените веру знањем, да умирите свој неспокојни ум, а затим, задовољивши његову глад храном која му је бачена, да кажете: “Верујем.” У ствари, вера треба да се заснива на другом – на Божанском Откровењу, на осећању поузданости, на самоочигледности вере, на аксиоматским доказима које даје мистичко-аскетско искуство. Морате знати да од ваших питања и мојих одговора не може да зависи моја вера, иначе је она ништавна. Али ви имате право да знате шта о томе говори богословље.”
Дама рече:
“Можда су ми ваше исправке и објашњења били неопходни, али је оно што сте рекли само увод, а не одговор на моју недоумицу. Има књига с дугачким предговорима, али бих ипак хтела да сазнам шта је написано даље, не ограничавајући се само уводом. На почетку сам вас питала: “Зашто ме треба кажњавати ако поступам у складу са својом природом коју сам добила од рођења?” Одговорили сте ми да од нас није све скривено и да нам није све откривено. Али да ли можете да ми објасните то на основу онога што је откривено?”
Духовни одговор:
“Ви сами сте одговор на вашу недоумицу.”
Дама се зачуди:
“Не схватам ваше речи, иако су ми се у младости свиђали парадокси Оскара Вајлда.”[3]
Духовник је појаснио:
“Могуће је да остаци некадашње љубави још живе у вама и ви несвесно тражите противречности и парадоксе у хришћанству. Међутим, пређимо на ваш проблем: сматрате да је понашање у складу с природом главна догма моралности коју не могу да оповргну никакви правници. Али загледајте се у себе. Угледаћете у својој души стални дисонанс, сталне противречности, као да немате једну, већ неколико природа међусобно повезаних и испреплетених. Анализирајте ток својих мисли макар у току пола сата и увидећете борбу намера и жеља, борбу помисли, црни огањ страсти који изненада извире из недара душе, глас савести, који вас разобличава, облак апсурдних мисли које упадају у вашу свест. Тамо нема ничег сталног и чврстог. О каквој природној и монолитној природи можете да говорите? Кад бисте истог тренутка испуњавали жеље које настају у вашој души, као вољу своје природе, не бисте били задовољени. Несрећан је и разочаран човек који живи по својим страстима – значи, то није његова истинска природа, ако вам је угодно, то је природа коју разједа болест. У недумици сте: шта је лоше ако се понаша у складу с болешћу? А ми кажемо: болест треба лечити. Хришћанство нам нуди исцељење које захтева борбу, али у овој борби човек проналази себе и сликовито говорећи, људска природа се чисти од рђе.
Дама упита:
“А зашто ме Господ није створио чистом попут Анђела, јер то је била Његова воља?”
Духовник одговори:
“Господ је за вас учинио нешто боље. Сетите се да су се Анђели, који су били створени као светозарни духови, задививши се сопственој лепоти, опијени духом гордости, побунили против Бога и заувек се претворили у демоне. Ово отпадање је било тренутно и коначно. Немојте сматрати за прекор моје речи, али уз ваш карактер и ви бисте се могли наћи међу непокорним Анђелима и поделити њихову судбину. А сад, уз сву вашу сумњу (рекао бих, врдање) у вама остаје нада на спасење. Зато благодарите Богу што вас није створио као Анђела. Адам је такође био створен као безгрешан, али га то није сачувало од искушења. Ви се жалите и кукате, пошто сте принуђени да носите последице првородног греха, али сте заборавили на Христа, Који је примио људску плот и тако подигао достојанство човека на висину, која је била непозната Адаму који још није био пао. Блажени Августин,[4] који је био опијен благодаћу Божијом, созерцавајући море Његовог милосрђа и љубави је ускликнуо: “О благословена је кривица Адама, која нам је дала Оваквог Искупитеља!” Василије Велики[5] је сличну мисао изразио другим речима: “Човек је твар, којој је дата заповест да постане бог.” Мислим да нема разлога за униније, а основу песимизма, који вас савладава представља ваша сопствена лењост.”
Дама рече:
“Сад сам пожелела да прочитам блаженог Августина. У библиотеци имам његова дела, али признајем да ме је раније плашила дебљина томова. Међутим, сад ћу упитати за нешто друго. Чула сам да је Господ светлим Анђелима после отпадања од сатане дао такву благодат да су сад непоколебљиви у истини. А зашто им Господ није дао такву силу одмах? Зар то не би било више у складу с љубављу Божијом?”
Духовник одговори:
“Пре пада сатане у грех – ове трагедије, која је потресла читаву васељену, Анђели нису били способни да прихвате и приме благодат у потпуности. Било је потребно искушења које би приближило Анђеле Богу, Анђеле који су победили искушење гордошћу и остали верни свом Творцу. Крај сваког искушења је победа или пораз, награда или казна, за Анђеле – вечно пребивање с Богом или вечно одвајање од Њега. Могуће је да сте имали прилике да чујете да је Господ људски род створио како би људи кроз послушање и покорност вољи Божијој заузели место палих Анђела. Зато, уместо да прекоревате Творца и саветујете како би Му било боље да поступи, са свештеним страхом се покорите Његовом Промислу. Да Анђели нису пали, ми данас можда не бисмо разговарали.”
Дама је хтела да прецизира:
“Значи, ја сам створена као “полуготови производ” од којег треба нешто направити?”
Духовник одговори:
“Ово поређење је оштроумно, али није потпуно тачно. Предстоји нам тежак рад, сличан подвигу. Сам човек не може ни да исправи, ни да доврши себе. Сва античка историја света говори о моралној и духовној немоћи човека, премда видимо поједине добродетељи, спорадична испољавања јунаштва народа, процват уметности, који је дао светска ремек-дела. Истовремено, историја света пре Христа није дала ниједну хармоничну личност ослобођену греха. Човек може да победи грех и да постане нова твар само уз помоћ благодати Божије. Тада ће човек угледати своју истинску природу, своју богосличност. Ви осећате надирање страсти и страсти поистовећујете са самом природом, као рак са својим телом.
Поменули сте манихејство, које учи да је човеков дух од Бога, а тело од ђавола. У патерику је написано да је једна древна египатска подвижница рекла манихејцу: “Потчини своје тело закону и увидећеш да је оно од Бога.” Ако се потчините Цркви увидећете да је човек образ неизрециве славе Божије, иако на себи носи ране од грехова.”
Дама упита:
“А како човек да се спаси ако не може да се очисти од грехова?”
Духовник одговори:
“Бог тражи нашу добру вољу која се огледа у борби, а оно што недостаје надоместиће Његова благодат.”
Дама упита:
“Да ли можете укратко да формулишете мисао која је за мене страшна, с којом моје срце ипак не може да се помири: зашто се човек због грехова заувек лишава Бога?”
Духовник одговори:
“Зато што у сваком човеку невидљиво присуствује богоубиство. Упоредили сте себе с “полуготовим производом”, а ја сам се сетио примера из свог детињства. Отац је волео да ми купује играчке; неке од њих су биле на навијање, с компликованим механизмима. Кад би видео да сам се до миле воље наиграо с играчком отац је узимао и размонтирао би је у мом присуству на делове, а затим је склапао и притом као да је заборављао где се шта налази и питао је мене. Трудио сам се да схватим, да се присетим, хтео сам да помогнем оцу, бркао сам делове непознатог механизма док на крају не бисмо нашли потребно решење, након чега је отац говорио да му то без моје помоћи не би пошло за руком. Понекад је компликовао задатак: “губио” је делове и питао ме је шта недостаје, шта треба пронаћи или наручити… Да отац није приређивао овакве игре ја никад не бих схватио како су направљене или какав им је механизам кад сам их навијао кључем.
Ако човек не буде водио духовни живот, борио се са страстима и поправљао се, он неће моћи да стекне искуство самоспознаје које је потребно за његово спасење. У борби са собом можете да спознате како своју интелектуалну немоћ, тако и помоћ благодати. Сразмерно очишћењу душе од греха и страсти расте способност духовне спознаје. Ако ученик у основној школи буде питао учитеља нешто из више математике, овај ће одговорити: “Сазнаћеш кад дође време, ако будеш добро учио, а сад просто ниси у стању да схватиш моја објашњења.””
Дама рече:
“Онда ми кажите од чега да започнем духовни живот?”
Духовник одговори:
“Кад би новорођенче питало како да започне земаљски живот вероватно бисте му одговорили: “Засад је твој посао да сисаш мајчино млеко, а после ће те сам живот научити како да живиш.””
Дама се замислила:
“То значи да живим животом Цркве, да се храним њеним тајнама и одложим питања док не порастем и не ојачам… Али, можда ће она тада бити сувишна? Где да нађем простодушност? Мој разум ми као Мефистофел поставља покварена питања, која ме узнемиравају.”
Духовник одговори:
“Постоји разум духа – то је разум вере, молитвених созерцања и мистичних интуиција. Овај разум одражава небеску светлост, он је обасјан зрацима вечности. Постоји други – душевно-плотски разум. Он одражава реалије земаљског битија и људских представа по себи, то је светлост интелекта, која светлуца и која је нејасна, у којем је истина помешана с лажју, то је око душе, окренуто ка земљи и испрљано прашином страсти. Ако се овај разум прихвати решавања трансцентентних питања он излази из свог чина и уз њега као змије пријањају духови мрака и лажи. Овај мали разум је у супротности с великим разумом Цркве и духовним разумом хришћанина. Зато не само да не треба да слушате шта он каже, већ имајте на уму “ко” може да говори кроз њега. Рекли сте да не можете да верујете простодушно, да сте немоћни за то. Дисонантна компликованост није снага, већ слабост. Међутим, у том случају читајте књиге у којима је описан пут оних који су ишли од неверја и рационализма ка Богу. Можда ћете тако боље видети себе.
Дама поче да се опрашта:
“Наш разговор је био предуг и много је ствари којих се више не сећам, а друго се измешало у мом сећању. Искористићу ваш последњи савет. Већ сам читала једну од таквих књига: то је “Исповест”[6] блаженог Августина; следећи пут ћу се потрудити да вам поставим мање питања. А сад ме благословите.”
 

1. Манихејци – следбеници учитеља Манија (216-277.) појавили су се у Персији и брзо раширили од Рима до Кине; били су прогањани већ у време Диоклецијана (284-305.), али су у различитим земљама постојали до VI-IX века, иако народне масе нису биле захваћене њиховом јересју. У њиховом учењу се може уочити зораоастризам (по другом мишљењу гностицизам) с елементима вавилонских религија, хришћанска идеја Месије, као и аскетизам, уочљив је утицај будизма. Манихејци су признавали два царства која се међусобно боре: светлости и таме, добра и зла, духа и материје, Бога и ђавола. Борба између ова два царства ће се по њиховом мишљењу завршити катастрофом, у којој ће материја нестати, а дух ће се ослободити. Сматрало се да је човек творевина ђавола, а да су брак, земљорадња и трговина злочин. Уместо Тројице у манихејству фигурира седморица. Улогу Месије Мани је узео на себе, а Исусу Христу је доделио много скромније место. Мани је погинуо мученички – разапели су га персијски магови.
2. Албигојци (по називу града Алби) или тулуски јеретици јесу секта која се раширила на југу Француске у XI веку и која је делила погледе катара и валденса. Албигојци су се сматрали наследницима манихејаца. Водили су строго аскетски, морални живот и проповедали апостолско хришћанство. Одлучени су од Цркве 1119. године због одбацивања Пресвете Тројице, Тајне Причести и брака, смрти и васкрсења Спаситеља и због проповеди о реинкарнацији душа. 1209. године започет је сурови крсташки поход против њих. У граду Лезјеру који су крсташи освојили на јуриш убијено је две хиљаде људи, без разлике којој су вероисповести припадали. Поход се претворио у освајачки рат на југу Француске. За време другог крсташког похода против албигојаца (1231.) створена је инквизиција.
3. Вајлд Оскар (1854-1900.) – енглески писац, песник и критичар, естета, који је био под јаким утицајем француског симболизма, типични декадент, присталица “уметности ради уметности”. Био је склон да протествује против прозе свакодневног живота и демонстрира своју оригиналност. Завршио је Оксфордски универзитет, са двадесет седам година је објавио први зборник песама, годину дана касније је био на турнеји по Америци у којој је наступао с предавањима из естетике и објавио револуционарну мелодраму “Вера или Нихилисти” (1882.г.) 1886. године заједно с Б.Шоуом потписао је петицију за помиловање чикашких анархиста, 1891. године написао је естетски манифест “Човекова душа у социјализму” и роман “Портрет Доријана Греја”. У њему јунак, који изражава Вајлдове идеје, јури за насладом, пренебрегавајући моралним нормама по принципу: “Циљ живота је самоизражавање.” Роман је дочекан као проповед естетског аморализма. 1895-1897. г. Вајлд је провео у затвору и окривљен за принуду на содомију, затим се настанио у Паризу; ништа значајно после затвора није створио.
4. Августин Блажени (354-430. г.; слави се 15/28. јуна) – епископ Ипонијски од 395. године је прошао кроз одушевљење манихејством, скептицизмом и неоплатонизмом. Од његове “Исповести” почео је преокрет хришћанске мисли ка антрополошкој проблематици. Борио се против манихејства, донатизма, пелагијанства, паганства. Све до Томе Аквинског (XIII в.) био је неоспорни ауторитет у католицизму. Развио је идеју светитеља Амвросија Миланског о два града: о граду земаљском, основаном на љубави према себи, доведеној до презирања Бога и о граду Божијем, који се заснива на љубави према Богу доведеној до презирања себе. Државну власт је карактерисао као “велику разбојничку дружина”, која је без обзира на то неопходна. Августин је оставио 93 дела у 132 књиге.
5. Светитељ Василије Велики (око 330-379.; слави се 1/14. јануара, 30/12. фебруара) – архиепископ Кесарије Кападокијске, васељенски учитељ. Родио се у богатој и угледној породици ревносних хришћана: Василијев деда је био мученик, четворо од деветоро браће и сестара светитеља Василија је прослављено у збору светих. Од детињства је почео да се дружи са светитељем Григоријем Богословом, њихово пријатељство је трајало целог живота. Стекавши у Атини одлично образовање око 357. године светитељ Василије се вратио у Кесарију и кренуо је путем аскетског живота. 362. године, кад се проширила јерес Арија светитељ Василије се вратио из свог отшелништва у град како би се борио против јереси и примио је свештенички чин. Он је саставио чин литургије и написао мноштво богословских дела, основао је два манастира и много добротворних установа, сва своја средства и средства своје Цркве употребљавао је за сиромашне. Након упокојења светитеља Василија Црква је одмах почела да слави сећање на њега.
6. “Исповест” је блажени Августин почео да пише у време док је био епископ, 397. године. Она је постала први споменик највишег, исповедничког типа животописа, по узору на који је касније било написано много аутобиографија. Глас савести звучи у “Исповести” на максимално високој ноти, јер се Августин обраћа Самом Богу: “Како сам горео, Господе, како сам горео од жеље да одлетим ка Теби од свега земаљског. Нисам схватао шта чиниш са мном… У то време, Ти то знаш, Светлости мога срца, још ми нису биле познате ове речи апостола…,” – то је интонација “Исповести” (књ. 3, IV, V. М., 1991. стр. 90, 91).