У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
Део 3
После извесног времена дама је поново дошла код духовника и рекла:
“Оче, горим од жеље да учим Исусовој молитви своје ближње.”
Духовник упита:
“Да ли вам молитва лако иде?”
Она одговори:
“Лако, имам жељу да је сви творе.”
Онда духовник закључи:
“Ви немате Исусову молитву. Чините само прве кораке и благодат вам помаже. А затим почиње време труда и испитивања. А ваша тежња да учите друге Исусовој молитви потиче од непознавања себе и од ваше неискорењене жеље да говорите и говорите, макар под пристојним изговором. Још нисте прошли кроз огањ искушења, нисте се спустили молитвом у дубину своје душе, зато желите да просипате на лево и на десно туђе речи. Не заборавите да сами нећете стећи Исусову молитву ако се не уздржите од тога.
Посетитељка се замислила:
“Оче, мислила сам да то желим да учиним из љубави према мојим ближњима и познаницима…”
Духовник је строго рекао:
“Чак им ни не показујте да се бавите Исусовом молитвом. А ако ипак будете морали да говорите о њој реците кратко, да су се некад овом молитвом бавили монаси и да данас такође вероватно има људи који је тајно творе – и ништа више.”
Даље ју је упитао:
“Ако вам неко повери да чувате златну ствар коју треба вратити власнику да ли ћете је ставити покрај врата своје куће или ћете је сакрити поиздаље од туђих очију?”
Дама одговори:
“Наравно да ћу је сакрити. А ако је ова ствар врло скупоцена, никоме нећу рећи ни речи, чак ни шапатом, да лопови не чују и да ми је не украду.”
Духовник јој је појаснио:
“Златна ствар, драгоценост, јесте име Исуса Христа; врата су ваша уста; а место на којем се благо може сачувати је срце; лопови су страсти и пре свега страст таштине; пљачкаши су демони који људе који творе Исусову молитву нападају унутрашњим и спољашњим искушењима.”
Дама се зачуди:
“Али, зар демони неће знати да творим Исусову молитву чак и ако чак никоме не будем говорила о њој? Обично је, кад остајем сама, изговарам гласно, а демони чују шапат и виде покретање усана. Зар човек због тога не сме да се моли наглас?”
Духовник је одговорио:
“Оци дају благослов да се Исусова молитва изговара наглас, нарочито на почетку духовног пута и да се усмена молитва касније смењује с унутрашњом. Међутим, овде се ради о нечем другом: ђаво може да искушава човека само онолико колико му Бог допусти. Уз помоћ наших страсти појачава се власт ђавола над нашом душом; кад нас савладава жеље да учимо друге, а сами се још нисмо научили, или што је још горе, кад указујемо на себе као на пример молитвеног делања, благодат одлази од нас и Господ, желећи да нас избави од гордости, допушта да нас задесе невоље и искушења, а понекад чак и падови у тешке грехове. И насупрот томе, молитва која се твори тајно, са смирењем, штити човека. Зато су свети оци и говорили: “С људима буди као глув и нем – тако ћеш сачувати молитву од мислених непријатеља.”
Дама заинтересовано упита:
“Постоји много књига о Исусовој молитви. Да ли треба да их читам?”
Духовник одговори:
“Читање је корисно, оно човеку помаже да избегне грешке, али Исусова молитва се не може стећи само проучавањем руководстава из књига. Код једног старца који је био у прогонству, кратко време пред смрт допутовала је духовна кћи. Признала је да јој молитва уопште не иде и да је дошла до такве окамењености срца, да се изговарајући речи “помилуј мја, грјешнују” пита због чега је грешна и ове речи понавља махинално. Тада јој старац рече: “Хајде да се заједно помолимо,” и сам поче да изговара Исусову молитву. У његовим речима је све више и више звучало покајање, то је био просто неки вапај душе. Чинило се да приноси пред Господом покајање за сав свој живот. Духовна кћи га је слушала и у овим тренуцима јој се први пут открила дубина Исусове молитве. Затим је клекла на колена и почела горко да плаче. Старац јој рече: “Тако изговарај Исусову молитву.” Убрзо је умро, али је молитва као благослов потекла у њеном срцу. А ми често молитву изговарамо као да Бога Који види наше срце нема, већ постоје само речи – као чворићи на бројаницама. Молитва не само да се учи – молитва се још и преноси, као и други духовни дарови. Древни свеци нису имали руководства из књига, али су зато стекли главно – чистоту срца и сама благодат је била њихова наставница. С Господом су разговарали као да живи Христос стоји пред њима.
Дама се замислила:
“Ако будем сматрала да Христос стоји преда мном, замишљаћу Његов лик. Можда треба да запамтим неку од омиљених икона и да је замишљам по сећању?”
Духовник одговори негативно:
“Ако будете замишљали Христа наћи ћете се у власти сопствене распламсале уобразиље; ако почнете да се присећате иконе Спаситеља нећете моћи да уђете у своје срце, ум ће остајати напољу. Молити се пред иконом и замишљати икону су апсолутно различите ствари. У другом случају ви отварате свој ум за слике и представе и он ће почети да лута по изложби слика коју је сам створио.
Дама је изразила недоумицу:
“Како у том случају могу да замислим да је Господ близу мене и да разговарам с Њим?”
Духовник је објаснио:
“Немојте да замишљате, већ просто верујте да Господ прати сваки покрет вашег срца, да није близу у просторном смислу, као човек који стоји поред вас, већ да је близак Својом свеприсутношћу.
Дама упита:
“На чему молитва треба да се темељи?”
Духовник одговори:
“На будности и трезвености, тачније, на две прве заповести блаженстава: о духовној ништости и о онима који плачу, који ће се утешити[1].
Дама рече:
“Уопште ми није јасно шта је будност, зар треба да не спавам ноћу? А што се тиче трезвености, не пијем ни капи вина, осим у изузетним приликама. Сад сам скоро престала да одлазим у госте и да примам своје некадашње пријатеље. Чак и кад сам водила светски живот и, како сад разумем, много грешила, нико ме није видео пијану. А што се тиче будности, стварно су гости умели да заседну код мене до дубоко у ноћ или се дешавало да читам омиљене књиге до јутра.”
Духовник одговори:
“Будност је очишћење ума од помисли, а трезвеност је борба са страстима. Свака страст нас опија ништа мање него вино.”
Дама се поново замислила:
“Нешто почињем да схватам… У молитви човек стално мора да се бори с помислима, а понекад се у души неочекивано рађају страсна осећања. Међутим, ипак: каква је веза између борбе с помислима и обећања: Блажени сиромашни духом?”
Духовник одговори:
“Бити ништ духом значи не веровати да својим силама можемо да учинимо било шта добро, већ да приписујемо и најмање добро или победу над собом благодати Божијој. Ништ духом осећа како мало зна. У њему се појављује жеља да учи, а учење у духовном смислу је послушање и одсецање своје воље. Послушање, пак, рађа смирење, које помислима даје тишину, а уму прозрачност. Човек који није одсекао сопствену вољу увек пребива у стању узнемирености и забринутости. Ум гордељивца не налази мира: он као гладна звер напада спољашња знања како би се њима наситио и тако утврдио. Међутим, на тај начин он свеједно не добија оно главно – душевни мир. Управо зато је живот гордих људи немиран и мучан. Човек који није стекао смирење не може да затвори свој ум у речи молитве: тесно му је у овим речима, он жели да се ишчупа из њих као из тамнице, у слободу пространства сопствене уобразиље.
Следећа заповест блаженства је блажени који плачу. Плач, који је заповедио Спаситељ је покајање због својих грехова; сузе које лију из очију, или бол срца, гасе наше страсти, зато Исусова молитва пре свега треба да буде молитва покајања. Искрено покајање отвара срце за молитву, оно указује место на којем ум треба да се налази за време молитве. Кад нема покајања срце се затвара као врата и ум стоји напољу, не знајући како да уђе унутра. Покајање личи на воду која у нашем срцу гаси огањ или тињајуће угљевље страсти. У покајању се буди дух – око душе. Човек који се каје већ овде, на овој земљи, добија утеху од Бога.”
Дама упита:
“Како стећи смирење? Видела сам људе који су стално понављали: “Молим вас, опростите,” – да ли је то знак смирења?”
Духовник одговори:
“То је смиренословије, а смирење је стање душе. Оно је наизглед просто, али душа, сусревши истински смиреног човека осећа радост, док под привидним смирењем могу да се крију дивљење себи и неискорењена гордост. Смирен није онај ко назива себе грешником, већ онај ко стрпљиво подноси вређање других. Ако су твоје помисли склоне осуђивању човека, реци себи: “Овај човек је бољи од мене, али у кривом огледалу своје душе ја наводно видим туђе пороке, који се у ствари гнезде у мени самом.””
Дама упита:
“А како не осудити човека за очигледан грех?”
Духовник одговори:
“Помолите се Богу да исправи тог човека, а ако се бавите Исусовом молитвом, додајте неко време: “Помилуј њега и мене грешну.” Ако пак осудите, то ће постати препрека у вашој молитви. Непрестана молитва је заповеђена свим хришћанима, али нарочито монасима-схимницима. За време пострига у схиму на главу монаха се ставља кукуљица која личи на дечју капу, као знак да молитвеник треба да има незлобивост младенца. Ова незлобивост ће га научити молитви брже него иједна књига.”
Дама упита:
“А која књига може да послужи као најбоље руководство за Исусову молитву?”
Духовник одговори:
“Свето Јеванђеље: у њему је скривено предато учење о Исусовој молитви, учење које ће обухватити сав људски живот. Без испуњења заповести није могуће творити Исусову молитву, а без молитве – испуњавати заповести.”
Дама је изразила несигурност:
“Чини ми се да сам нешто схватила, али ипак не до краја.”
Духовник додаде:
“Учење о молитви постаје јасно постепено, сразмерно напору и стицању духовног искуства. Кад бисте рекли да сте све схватили то би био најгори одговор. Ви сад знате како да начините прве кораке, касније ћете видети друго.”
Дама упита:
“Какав благослов ћете ми дати?”
Духовник одговори:
“Да ваш живот и молитвено делање буду скривени од света.”
На растанку дама рече:
“Видим да желите да од мене истовремено начините и хришћанку и Спартанку.”
НАПОМЕНЕ:
Najbolji ste