У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Искушеник-“скитница”
 
Код духовника је дошао младић у подраснику преко кога је имао огрнут лаки летњи мантил и рекао да жели да поразговара с њим. Рекао је да је искушеник у једном од сибирских манастира, тачније скита, у којем је живело неколико браће.”
Духовник је рекао:
“Значи, ви живите у послушању. Шта вас је довело овамо?”
Он одговори:
“Одавно сам желео да посетим света места у Грузији, а сад имам прилику: дат ми је одмор на неодређено време.”
Духовник се зачудио:
“Чудно је да игуман пусти искушеника из манастира не одредивши тачан рок за његов повратак… Можда су вас просто искључили из обитељи?”
Посетилац одговори:
“Управо тим поводом сам хтео да поразговарам с вама.”
Духовник упита:
“А да ли вас је ваш игуман благословио да разговарате са мном о ономе што је у његовој надлежности?”
Искушеник одговори:
“Игуман ми је дозволио да путујем по манастирима и светим местима. Рекао је: “Ако ти се не свиђа овде, код нас, иди, види како живе монаси у другим обитељима. Ако ти се тамо свиди, можеш да останеш и ја ћу ти послати потребна документа. Али тешко да ће те негде трпети. Иди, поразговарај, види, а ако после пола године смислиш да хоћеш да се вратиш код нас ја ћу те примити. Жао ми је твоје младости, плашим се да ћеш пропасти у свету. А у стара времена нису тако радили у манастирима, тада су говорили – губи се одавде!”
Духовник рече:
“Код тако доброг игумана ја бих сам отишао у искушенике. Саветујем ти да све што ти се десило сматраш за демонско искушење, да пошаљеш игуману телеграм да се враћаш и да одмах кренеш назад.”
Искушеник примети:
“У Библији је написано да мудар човек не одговара не саслушавши. Зато ме прво саслушајте.”
Духовник рече:
“Добро, ако је тако “мељи”, бар наш језик нема костију.”
Искушеник одговори увређено:
“Ја сам код вас дошао отворене душе, хтео сам да вам испричам све што ме боли. Мислио сам да ћете ме саслушати и схватити, а ви сте уместо тога рекли: “Мељи,” и сад ми се потпуно покварило расположење да говорим, као да ме је неко полио хладном водом.”
Духовник рече:
“Ако ти се покварило расположење дођи други пут.”
Искушеник се није сложио:
“Већ одавно су ми расположење покварили игумани и духовници, али ћу ипак скупити снагу и рећи ћу вам и ви ћете схватити да не смете тако да се опходите према човеку који је дошао да вас моли за савет и саосећање.”
Он започе причу:
“Моји родитељи су били верујући људи и желели су да ја стекнем духовно образовање. Од детињства сам навикао на мисао да ћу бити свештеник. После војске сам се уписао на богословију. То је била мала школа с двадесет питомаца. После 90-их година у многим епархијама су отворене овакве богословије пошто није било довољно свештеника за храмове који су се отварали. Тамо, на богословији упознао сам се књигама Теофана Затворника[1], Игњатија (Брјанчанинова)[2] и с “Добротољубљем”[3] – једном речју, нешто ме је повукло ка монашком животу. Почели су да се отварају и граде манастири, одлучио сам да напустим богословију и нађем убежиште у једном од њих. Епископ којем сам то испричао саслушао ме је и затим одговорио: “Прво заврши богословију, а онда ћемо видети. Можда је монаштво твоје призвање, а можда је искушење; у сваком случају, немој журити, нико те неће насилно рукополагати за свештеника и моћи ћеш да провериш себе и трезвеније одлучиш шта ти је чинити.” Међутим, ја сам почео да молим и да инсистирам. Кад је прошло неколико месеци епископ је рекао: “Ево ти твоја документа и потврда да си завршио годину дана богословије. Тражи себи место где хоћеш, само не у мојој епархији.”
Нећу вам причати о томе како сам се нашао у Сибиру и ступио међу браћу манастира у изградњи. Требало је обновити полуразрушени храм и саградити братски конак, прво макар за неколико људи. Радили смо заједно с најамним радницима, а игуман је вукао камење исто као и ми. Али ето, први послови су се завршили, храм је био освештан и у њему су свакодневно почеле да се врше службе. Живели смо сиромашно, али нас народ није остављао. Мислио сам да ћу сад имати услове да живим по “Добротољубљу” и да се бавим унутрашњим делањем. Међутим, одредили су ми послушање у кухињи, тако да сам чак и службу слушао само у одломцима и цео дан је пролазио у бригама. На богословији сам имао више времена да се молим и да читам светоотачке књиге. Замолио сам игумана да ми да друго послушање. Он ме је преместио у просторију у којој се пеку просфоре. Тамо сам осим просфора морао да печем још и хлеб за браћу и посетиоце. Осим тога давали су ми различита послушања тако да сам стално био заузет. Онда сам решио да се обратим игуману писмом. Извадио сам цитате из поука светих отаца о томе какав треба да буде монашки живот и направио сам нацрт распореда дана у манастиру. Мислио сам да игуман није читао “Добротољубље” и да ће га моје писмо натерати да се замисли. Прошло је неколико дана. Чекао сам да ме игуман позове на разговор, али он се понашао као да се ништа није десило. На крају сам га сам питао да ли је прочитао моје писмо. Игуман је одговорио: “А ја сам мислио да си донео богословски рад на рецензију.” После неког времена написао сам друго писмо; затим сам га разобличио у присуству браће. Тада је рекао: “Иди, види како се живи у другим манастирима. Ако не нађеш игумана по свом срцу, који би те слушао, врати се овамо.””
Духовник рече:
“Недавно сам добио писмо од свештеника познаника с Урала. Прочитаћу ти мали одломак из њега. Слушај о чему пише.
“У мом животу се догодио следећи случај. Неколико монаха је изјавило игуману да желе да воде аскетскији живот него у манастиру: да једу једном дневно, праве по 500 метанија, да не излазе ван манастирске капије после вечерњег правила, да се пола ноћи моле и не разговарају међусобно, већ да више опште знацима. Игуман није давао благослов за овакву аскезу, али су они инсистирали. Онда игуман рече: “Чак су и од светих настојатеља као што је преподобни Сергије Радоњешки одлазили незадовољни монаси и он није то спречавао. Дозвољавам вам да се одвојите од нас и направите скит одвојено. Сами сачините себи монашки устав и живите као на Тиваиди.” Основали су мали скит недалеко у шуми. Прошло је неколико месеци. Видим двојицу од тих монаха у граду: иду и о нечему живахно разговарају. Прође још неко време и ја сазнадох од својих познаника да су ове “аскете” почеле често да долазе у град. Одлучио сам да видим како протиче њихов живот: можда их је стварно нужда натерала да напусте скит – да купе намирнице или лекове, ко зна; обично се у таквим случајевима налазе људи који са задовољством помажу монасима у погледу свакодневних потреба. Дошао сам код њих у скит као код старих познаника. По свом уставу није требало да разговарају међусобно, а ни са мном осим непосредног и неодложног посла. Међутим, разговор је почео да се води о црквеним новостима, затим је прешао на политику. Упитах: “Кад започињете вечерње правило?” Они одговорише: “Мало смо изменили устав и сад свако чита правило у својој келији, али ћемо се данас окупити на молитву.” Ово вечерње правило се састојало само од читања повечерја. Затим почеше да се разилазе из храма, тачније поново су отишли у кухињу. Упитах: “Чини ми се да сте одредили канон: да после повечерја читате акатисте и Исусову молитву пола ноћи, а затим да идете ћутке у своје келије?” Становници скита одговорише: “Ради гостију ми укидамо ова правила.” Рекох: “Хвала вам на таквом поштовању, али мене можете да се не стидите и да не остављате оно што сте прихватили.””
Духовник настави:
“У Библији је написано: “Непослушан је сличан опалом листу.”[4] Прво је лист зелен, тешко га је разликовати од онога који виси на дрвету, али не хранећи се соком стабла он брзо вене и претвара се у прах. Брзо је нестала ревност ових самовољних монаха и они су почели да се понашају као мирјани. Зато су свети оци говорили да је послушање изнад поста и молитве. Реци ми по савести: кад си отишао из манастира да ли си почео више да се молиш? Кад си се ослободио послушања које ти је изгледало као јарам, да ли је Исусова молитва потекла у твом срцу?”
Искушеник поћута и не одговарајући на питање рече:
“А зар човек може да слуша кад се не говори по Богу? Поредим речи игумана с речима преподобног Исака Сирина[5] и видим међу њима велику разлику. Кога, по вашем мишљењу треба да слушам? Није ваљда да игуман боље познаје духовни живот од Исака Сирина?”
Духовник рече:
“Мислим да монашки живот, нарочито пустиножитељни, боље познаје преподобни ава Исак. Али, кад би те он узео за ученика ти би побегао од њега после два дана не издржавши ни његов пост, ни бдење. Она стања о којима је писао преподобни Исак основана су на подвизима, укључујући и телесне, а код тебе их замењује твоја сопствена уобразиља. За нас је почетак подвига послушање игумана. Уосталом, то је почетак који нема краја. Што се тиче вашег игумана, он управо испуњава светоотачку заповест: “Ако млад монах пожели да се попне на небо, ухвати га за ногу и спусти на земљу – то је за њега корисно.””
Искушеник одговори:
“Читао сам о послушању у последња времена у петом тому светитеља Игњатија у којем он пише да се од неискусних стараца може пострадати исто као од неискусних лекара. Ко боље зна шта је послушање: светитељ или наш игуман?”
Духовник одговори:
“Што се тиче твог послушања несумњиво је да боље зна твој игуман него светитељ Игњатије.”
Послушник се наљути:
“Дошао сам код вас да разрешим своје питање, а ви иронишете нада мном.”
Духовник уздахну:
“Ниси дошао да би разрешио питања, већ да би чуо од мене потврду свог лажног мишљења и на тај начин оправдао пред самим собом своје дезертерство из манастира. А што се тиче ироније, сам се себи смејеш не схватајући то. Уосталом, одговорићу на твоју недоумицу. Претпоставимо да у руци имаш метереолошку карту неке области са шемама и прогнозама. Да ли можеш по њој да одредиш какво ће данас бити време у овом или оном селу? Или ће то тачније да одреди неки обичан сељак који живи у том селу изашавши на трем своје куће? Светитељ Игњатије дели искуство с читаоцима својих књига, који броје већ неколико генерација, а игуман има посла с конкретним човеком, у датом случају лично с тобом. Разуме се, циљ сваког послушања је да приближава човека Богу и зато оно треба да буде у складу с јеванђељским заповестима. Али чиме ти је игуман сметао да испуњаваш вољу Божију?”
Искушеник рече:
“Он ми је давао послушања која ми готово нису остављала времена за молитву, а кад ми је остајало времена од умора само што нисам падао с ногу. Ако сам му се обраћао с неким духовним питањем одговарао је кратко, у ходу, или је говорио с истом оваквом иронијом: “Кад обновимо манастир отворићемо у њему богословију. Код нас ће долазити професори из престонице и предаваће богословље, и ти ћеш се до миле воље испричати с њима, а сад размишљај о томе да ти се хлеб добро испече и да се не препече.””
Духовник примети:
“Колико схватам, ти имаш две притужбе на игумана. Као прво, ниси имао довољно времена да читаш светоотачку литературу и да се бавиш молитвом у осамљености. Као друго, незадовољан си тиме што је игуман заборавио да си завршио прву годину на богословији и изједначио те је с другима и уместо да те одреди за катихету и проповедника послао те је у кухињу. Међутим, светитељ Василије Велики допушта излазак из манастира само у случају да је игуман јеретик.”
Искушеник се није сложио:
“Не, наш игуман је православан и против Јеванђеља никога не учи. Али сам монашки живот има своје особености и правила, а искушеник је исто монах, само што још није примио постриг и што пролази кроз период искушеништва. Начин живота искушеника и монаха треба да буде исти. А игуман није давао могућности за бављење непрестаном молитвом. По читав дан сам проводио у пословима или у јурњави. Зар је то исправно? Неки мирјани имају више могућности за осамљивање и молитву него ја у манастиру.”
Духовник одговори:
“То је самообмана. Василије Велики пише да осим вербалне молитве постоји још стање душе кад је она у сваком посла окренута ка Богу. То је стање кад душа није обузета и није прогутана бригама, већ полазећи од спољашњег сав свој труд посвећује Богу. Али хајде да се задржимо на првом облику вербалне молитве, чије ти се испуњавање у манастиру такође чини отежаним, и због тога живот у обитељи јалов. Заборавио си да је молитва средство за стицање благодати, то је пут ка Богу, а кроз благодат се остварује само богоопштење. Навешћу ти пример. Вероватно си читао да је у стара времена постојао ратни брод који се називао галија, брод који је ишао на једра и на весла. Кад ветар није дувао у правцу кретања брода веслало се, најчешће су овај тежак посао обављали робови и затвореници. Кад је дувао ветар у правцу кретања галије на њој су се дизала једра и она је летела брзо као морска птица. Веслачима је било најтеже кад је дувао ветар из супротног смера: они су веслали из све снаге, али се брод једва кретао унапред, а често су га налети буре одбацивали у назад, као лако иверје. Твој труд на стицању молитве је труд веслача, а успутни ветар је манастирско послушање. Људи који се налазе у свету могу да улажу напор у молитву у току дугог времена, али нимало не одсецају своју вољу, час је у њиховој души метеж и молитва се једва пробија кроз облаке помисли као што галија без успутног ветра не може брзо да се креће унапред. Ако се каже помало грубо код људи који живе у свету и налазе се у сталном општењу с људима оптерећеним бригама које нападају страсти молитва је слабијег квалитета, односно њима је тешко да сједине ум и срце с њеним речима.
А човек који је себе предао на послушање личи на брод којем ветар дува у леђа. Можда веслачи улажу мање напора, али уместо њих галију носи једро у које дува ветар. Ко је у послушању – потпуном и нелицемерном, самим тим је ослободио свој ум од помисли које као пијавице крв испијају силе душе. Ове помисли, које се једна другој супротстављају, које заокупљају и колебају страсти – при чему човек мери, размишља, прихвата, одбацује, смишља или као у тешком дремежу посматра слике своје фантазије, не могу души да дају спокој и мир. Душа се налази у сталним сумњама, страху, у стању неодређености. Страсти које делују у дубини душе испуњавају је неким муљем. Само благодат Божија може да смири змију која се крије у дубинама срца и да је веже. А послушањем као жртвом Богу брзо се стиче благодат која се моли заједно с човеком у његовом срцу. Искрени искушеник, чим започне молитву већ осећа дејство благодати као радост. Затим она почиње да личи на топлину која загрева душу, а понекад и тело. Касније се благодат јавља као светлост која човеку даје такву лакоћу као да су с њега збачене све бриге и као да је његово тело постало другачије. Он личи на човека који је опијен, само не земаљским, већ небеским вином које не мути свест, већ је омива и чини прозрачном попут кристала.
Послушање је и почетак и крај духовног живота. Послушник не посвећује Богу само труд и време, већ и самог себе. Не омета манастирски рад молитву, већ гордост, која говори: “Кад би имао времена ти би својим снагама постигао оно што су постизали свети подвижници,” заборављајући да су свети учили да се људи одричу своје воље пред наставницима и једни пред другима. У молитви монаху не смета рад, већ таштина због свог рада или користољубље ради којих се он труди. Управо ове страсти га прикивају за земљу. А монах који има послушање ради као да се труди за Самог Господа, али истовремено на свој рад гледа бестрасно не везујући се за њега срцем. Код истинског послушника за време рада се у срцу рађа молитва. Ако човек остане у послушању само неколико дна и затим умре, ово послушање ће га спасити заувек. Разуме се, говоримо о храбром, одлучном и чврстом послушању. Ако човек буде спреман за унутрашњу молитву и тиховање Господ ће му дати спољашње услове, као што је речено у псалму: Даст ти Господ по сердцу твојему, и вес совјет твој исполнит[6]. Ако пак ти и ја одбацивши рад и послушање почнемо да тихујемо у својим келијама, бићемо слични недоношчету: или нећемо поднети тиховање и пашћемо у пучину страсти дубље него мирјани или ћемо сићи с ума.
Постоји, ако се сећаш, још једно стање галије – кад дува супротни ветар. Ово је стање непослушног монаха који ропће на игумана, спори, доказује да је у праву, самовољно се труди, али ветар непослушања и гордости враћа његов брод уназад. Зато Јован Лествичник каже да је боље истерати из манастира непокојног монаха него га оставити у манастиру да твори своју вољу[7].
Човек благодат губи највише због следећих грехова: мирјанин због блуда, манастирски монах због самовоље, а пустињак због заборављања молитве.”
Искушеник упита:
“Подвижници су о самом послушању различито писали: Игњатије (Брјанчанинов) је упозоравао на неискусне старце, који могу да нашкоде души, а Теофан Затворник је инсистирао на послушању. Ко је од њих у праву?”
Духовник одговори:
“Није наше да судимо о њиховој духовној висини. Али свако од њих је писао на основу свог духовног искуства. Светитељ Игњатије је личио на човека који је саветовао болеснику да пажљиво осмотри лекара пре него што се преда у његове руке, и упозоравао је неискусне лекаре, незналице, који се смело прихватају операција, чак на људском срцу. А Теофан Затворник је говорио о томе да је човеку тешко да се сам излечи од болести, чак и ако у рукама има медицински приручник. Ко је од њих у праву? Мислим да се они допуњују. Али се слажу у главном, у томе да је послушање неопходно. Ти мислиш да боље знаш вољу Божију него игуман – у томе је почетак твог пада. Сад, напустивши манастир, личиш на Адама истераног из раја. Само што си ти свој земаљски рај напустио добровољно и не плачеш сећајући га се као Адам. Али ћеш после смрти плакати кад видиш шта си могао да имаш и шта си изгубио. Зато се враћај назад и падни пред ноге игумана.”
Искушеник климну главном:
“Можда ћу тако и учинити, али прво желим да посетим света места и да им се поклоним.”
Духовник се није сложио:
“Можеш да се поклониш, али тешко да можеш да постанеш заједничар њиховој светости. Непослушно срце тешко прихвата благодат, као што камен не може да упије воду. Прво сломи свој дух, а затим ћеш, ако Господу буде угодно доћи ћеш поново овамо, али више не сам, већ са својим Анђелом-чуварем.”
Искушеник упита:
“А зар сте ви прозорљиви па видите Анђела-чувара и знате да ли се он налази поред мене или не?”
“Анђела не видим, а демона видим, зато немој да ме искушаваш, већ иди својим путем.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Светитељ Теофан, Затворник Вишенски (Говоров, 1815-1894.; слави се 10/23. јануара) родио се у породици свештеника, завршио је богословско училиште, средњу школу и Кијевску Духовну Академију, магистар теологије. Пре завршетка школовања примио је монашки постриг. Обављао је разноврсну службу, путовао је у Свету Земљу, у Константинопољ, био је ректор Петербуршке Духовне Академије. Од 1859. г. – епископ Тамбовски, 1861. године је присуствовао отварању моштију светитеља Тихона Задонског, 1866. године је отишао у пензију, 1872. године – у затвор, прекинувши све односе с људима. У својим просторијама направио је малу цркву у име Богојављења Господњег у којој је служио литургију потпуно сам, при чему је последњих једанаест година служио свакодневно. Сваког дана је добијао од двадесет до четрдесет писама и одговарао је на њих. Од издавања својих књига светитељ није добијао никакав приход, хранио се врло скромно: у дане кад није било поста јео је једно јаје и пио шољу млека. Као руководилац у делу хришћанског усавршавања светитељ Теофан је незамењив: нема ниједног детаља духовног живота који би измакао његовој пажњи. Превео је “Добротољубље” у пет томова, “Невидљиву борбу”, “Древне монашке уставе” и написао “Пут ка спасењу”, “Шта је духовни живот и како се на њега настројити”, “О молитви и трезвењу”, неколико књига писама и многа друга дела.
  2. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) (1807-1867.; слави се 30. априла/13. маја) – дика руског монаштва, човек који је својим животом показао подвиг самодрицања близак исповедништву. Родио се у племићкој породици, од детињства је испољавао дивне дарове, љубав према Цркви и молитви. Са шеснаест година био је дат на школовање у Главну инжењерску школу, у којој је показао изузетне способности и био љубимац самог цара Николај Павловича. У току школовања светитељ је често одлазио у Валаамско подворје и у Невску лавру, међу чијим монасима су се подвизавали ученици старца Пајсија Величковског. После сусрета 1826. године с јеромонахом Леонидом, будућим старцем Оптинским, записао је: “Срце ми је ишчупао Леонид, сад је решено: подносим молбу за отказ и следим за старцем.” 1827. године светитељ Игњатије ступа у Александро-Свирски манастир, 1831. године прима постриг у малу схиму, 1834. године по жељи Његовог Царског Величанства постаје настојатељ Сергијеве пустиње у близини Петербурга, а 1857. године је наречен за епископа Кавкаског и Црноморског. 1861. године светитељ одлази у пензију у Николо-Бабајевски манастир и у потпуности се посвећује писању духовних дела. Последњу литургију светитељ Игњатије је служио на Васкрс 1867. године, а у недељу жена-мироносица предао је Богу своју свету душу. Око пет хиљада људи је дошло у манастир на његову сахрану. “Аскетски опити”, “Отачник”, “Дарови савременом монаштву” и друга дела светитеља Игњатија су омиљено штиво монаха и богољубивих мирјана.
  3. “Добротољубље” (од грч. φιλοκαλία – љубав према лепом, узвишеном, добром) – најбољи зборник ризнице духовне мудрости, који садржи тумачење скривеног живота у Господу Исусу Христу. У њега су ушла дела изабраника Божјих који су описали свој пут хођења спасоносним путем духовног живота: светих Антонија и Макарија Великог, Исака и Јефрема Сирина, Максима, Исповедника, Јована Лествичника, аве Доротеја и многих других. За оне који су ступили на пут духовног усавршавања и који немају искусног руководиоца ова књига је незамењива.
    1777. године по налогу светитеља Макарија Коринтског, исправљању и редиговању књига “Добротољубље”, “Евергетинос” и “О сталном причешћивању Божанских Тајни” приступио је преподобни Никодим Светогорац. Пет година касније он је припремио “Добротољубље” и свети Макарије га је издао у Венецији 1782. године, једанаест година касније издат је у Москви, у словенском преводу преподобног Пајсија Величковског. 1857. године епископ Игњатије Брјанчанинов објавио је у Петрограду допуњено издање превода преподобног Пајсија, а 1876-1890. године издат је руски превод “Добротољубља” у пет томова, који је припремио светитељ Теофан Затворник уз помоћ Московске Духовне Академије и монаха Оптине пустиње.
  4. В. на пример: Ис. 1, 28, 30.
  5. Преподобни Исак Сирин, епископ Ниневијски (ум. у VI в., слави се 28. јануара/10. фебруара) – древни хришћански подвижник, аскета, учитељ монаха. У младости је примио монашки чин у манастиру светог Матеја. Усавршивши се у добродетељи удаљио се у пустињску келију на великом растојању од обитељи. На молбу грађана Ниневије постао је њихов епископ, али се кроз неколико месеци поново удаљио у манастир. Преподобни Исак Сирин је оставио велики број поука подвижницима благочестивости. У другом тому “Добротољубља” објављене су његове “Подвижничке поуке”, које су се четири века шириле у преписима. Поуке преподобног Исака пуне су дубоких психолошких података, који се односе на најтананија стања душе.
  6. Уп.: Пс. 19, 5.
  7. В.: Преподобни Јован Лествичник, игуман Синајске горе. Лествица. Беседа посебна пастиру. Глава 14, 4.

One Comment

  1. Najbolji ste