У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 14
 
После кратког времена дама је поново дошла код духовника и рекла:
“И даље читам Јована Лествичника и чини ми се да никада нећу завршити ову књигу, односно да је никад нећу оставити на страну с речима: “Изучила сам “Лествицу”, сад ми је све постало јасно.”
Духовник је посаветовао:
“Замолите Јована Лествичника да вам он помогне да пронађете духовног оца.”
Дама упита:
“А како ћу препознати да ми је преподобни указао управо на тог свештеника? Можда ће ту говорити моје сопствене емоције и представе? Ви већ знате како сам ја емотивна…”
Духовник одговори:
“Емоције и духовна осећања се разликују. Емоције не дају срцу осећање мира, њих увек прати неко нејасно узбуђење, нека несигурност, жеља да човек себе види другачијим него што заправо јесте, односно уобразиља. Ако вам на то кога да изаберете за духовног оца укажу ваше емоције, а не духовно осећање у дубини срца ћете и даље осећати немир, иако ће можда ваше расположење бити одушевљење. И још једно: духовно осећање не оставља место за сумњу у то да ће управо овај човек бити ваш духовни отац; оно вам помаже да сву наду положите на Бога и да све препустите Његовој вољи. А душевно осећање жури; оно као да говори: “Моли га да буде твој наставник што пре, овог тренутка, иначе ће бити касно.” Душевно осећање вуче и гура човека, тера гакао коња бичем, а духовно осећање открива човеку ко треба да буде његов духовни отац, открива као несумњиву очигледност, али остало препушта Промислу Божијем. Човек просто и несумњиво види да је то његов духовни отац. Слично може да се догоди после исповести, после неколико разговора кад душа осети: ако се открије овом свештенику, он ће је схватити, као што се схвата сопствена душа.”
Дама примети:
“Овде постоји известан мистички склад.”
Духовник одговори:
“Могуће је да под овим речима подразумевате сродност душа; с тим се слажем. Али, осим тога, за наставника је неопходно искуство, које даје духовну мудрост и благодат: он треба да их стекне животом по Јеванђељу.”
Дама упита:
“А да ли постоји разлика у руковођењу мушкарцем и женом? Односно, каква је разлика у односима између старца и духовног сина и духовне кћери?”
Духовник одговори:
“За духовног сина је корисно да често посећује свог наставника и ако је могуће, да живи у његовој близини, а за духовну кћи је корисно да духовног оца посећује ретко, да се темељно припрема за сваки сусрет, да унапред размишља о питањима која жели да му постави и да се не задржава код њега више него што је потребно. Иначе може да дође до срозавања њеног духовног живота. Прво ће изгубити страхопоштовање према свом наставнику, затим ће се развити везаност и у општењу ће бити све мање духовног и све више светског. Ствар може да се заврши пристрасношћу и може да дође до хистеричне љубоморе. Зато у односима између духовне кћери и наставника постоји одређена опасност, која се може смањити уз помоћ контролисања сопствених мисли и осећања, као и тиме што се без нужде неће ступати с њим у разговор. Бити у близини духовног оца значи сећати се његових речи, испуњавати оно што он благослови, а не гледати стално на његово лице уоквирено брадом.”
Дама примети:
“Имам преко шездесет година, зато су ваше бојазни сувишне.”
Духовник се није сложио:
“Као прво, кад сам одговарао на ваше питање уопште нисам имао у виду лично вас. Као друго, узраст “преко шездесет година” се односи на ваше тело, а не на душу, у којој с протицањем времена страсти не умиру, већ само почињу да се испољавају на други начин.”
Дама се сложила:
“У праву сте, женска душа остаје иста и зато је обавезан атрибут жене огледало. Чак и кад се спрема код духовника она ће се прво погледати у огледалу са свих страна.”
Затим настави:
“Послушала сам ваш савет и поразговарала с једним јеромонахом, који је некад у младости живео у манастиру. Хтела сам да му поставим неколико питања о духовном животу, али он као да није схватио шта сам хтела и уместо одговора почео је с некаквом злобом да осуђује своју сабраћу. Имала сам осећај да се налазим поред човека који болује од епилепсије, и да сваког тренутка може да добије напад. Почела сам да му се супротстављам и да га убеђујем да греши. Али он је одједном избечио очи на мене и повикао неким женским фалсетом, који је личио на цичање: “Послали су те код мене!” Прво што ми је пало на памет је било да ће ме ударити. Нисам знала шта да радим, да ли да бежим или да га умирујем. На моју срећу, позван је на неку требу. Кратко сам се помолила и крадомице изашла из храма плашећи се да ме не позове и не заустави. Жена која је продавала свеће изашла је за мном у двориште и рекла: “Не примајте то блиско к срцу. У младости се оклизнуо на леду, повредио је главу и добио потрес мозга. Он има сличне нервне нападе, понекад они дуго трају, а понекад престају одмах. Можда му се променило расположење и да се можда вратите?” Одговорила сам: “Нека га друга посетитељка затекне у добром расположењу, а ја сам већ добила одговор и журим кући.”
Духовник рече:
“Монаштво није просто осамљеност, већ тешка борба с невидљивим силама. Монах стално носи на себи огромну тежину. У стара времена витезови су облачили панцир од металних прстенова или гвоздени оклоп преко кошуље. Савремени човек тешко да би могао да подигне овакву одећу, али је и витезовима била потребна претходна припрема, којом су се бавили од самог детињства. Монашка одећа личи на тешке витешку ратну опрему. Она штити монаха у његовој невидљивој духовној борби, али под њеном тежином може да се сломи човек који је неискусан, слаб и необучен монашком умећу. Монах искуство углавном стиче кроз послушање према свом старцу. Непослушан монах има помрачену душу и његове страсти се не смањују, већ појачавају. Зато код њега долази до извесног избијања млаза унутрашњег муља, с чим сте се ви срели.
Међутим, постоји још једна опасност. У 20. веку нагло је порастао број душевних болесника. Притом је лудило стекло нове, разводњене облике. Оно се испољава спорадично, и људи дуго времена не могу да схвате да имају посла с душевним болесником. Ако такав човек прими монаштво, његова болест не само да се не смањује, већ се и погоршава. Духовна борба му постаје неиздржива. Ово стање може да пређе у демонску превару, која се на светоотачком језику назива прелест, или ће се претворити у очигледно безумље, или ће пак остати хронична болест, која се час крије, час испољава. Ако се човек у таквом стању прихвати да руководи другима, тежина постаје још већа и што је најстрашније, његово ненормално психичко стање се урезује у душе његове деце, као да у њих продире невидљиви микроб безумља. Често душевно болестан човек не схвата своје стање, а пошто су психички подвизи скоро увек повезани с гордошћу, он радо прихвата да руководи другима. Душевна болест мора да изазове самилост, али о озбиљном духовном руковођењу овде не може бити ни речи. То је исто што и лећи на операцију под нож пијаног хирурга.”
Дама упита:
“А зашто се таквим људима дозвољава да буду духовни руководиоци?”
Духовник одговори:
“Њима нико није дао благослов да буду духовни руководиоци. Они самовољно узимају на себе овај подвиг, не питајући никога. Нажалост, код нас се избрисала разлика између свештеника и старца и многи свештеници мисле да је довољна јерејска хиротонија да би могли да наступају у улози старца.”
Дама рече:
“Захваљујем вам се на разговору. Реците ми на растанку нешто о Исусовој молитви.”
Духовник одговори:
“Важан је сам однос према Исусовој молитви, ако могу тако да кажем, ваша психолошка поставка. Да бисте стекли Исусову молитву треба да научите да је сматрате главним послом у свом животу, а остало – другостепеним, што су стари монаси називали помоћним послом. Ако Исусову молитву ставите на друго место, које јој не доликује, зваћете, али нећете бити услишени. На људском језику не постоје лепше речи него што је име Исуса Христа. Зато бављење чак ни најнеопходнијим и најхитнијим послом сматрајте губитком и трудите се да сам посао спојите с Исусовом молитвом. Мој старац ми је говорио да је читање књига светих отаца испод Исусове молитве. Посебно у прво време, кад се навикавате на молитву, трудите се да углавном читате књиге о молитви, на пример Исихија презвитера[1] или Григорија Синаита[2]. И њих читајте умерено, док не пожелите да се молите. Онда мирно одложите књигу и пазите на молитву. Кад она почне да пресушује можете или да је преведете на вољну молитву[3] или пак да наставите да читате поуке светог оца.”
Дама рече:
“Ако сам вас правилно схватила, за Исусову молитву се треба оградити од спољашњих утисака, не дотицати старе ране, одагнавати помисли, као што сам једном, сећам се, у викендици своје другарице која се налазила у шуми, цело вече лепезом терала комарце. Пре почетка молитве треба од Бога тражити благослов за молитву и човек треба да се труди да је изговара, нарочито име Исуса Христа, са свештеним страхом.”
Духовник одговори:
“Не одређујте рокове кад по вашем мишљењу можете да постигнете успех у Исусовој молитви, већ реците себи да сте ради Господа спремни да се целог живота трудите у њој у нади да ће вам је Бог даровати макар пред смрт. А сад наставите да тражите наставника, који би, осим других потребних особина, имао још и седу браду.”
Дама рече:
“Пре неколико година сам свраћала у Дидубијску цркву[4] да чујем макар неколико речи од митрополита Мелхиседека[5]. Он је био врло паметан човек и прост у обраћању. Међутим, кад је изабран за патријарха овакви сусрети су постали немогући. Али, опростите, што сам вас задржала на прагу.”
Духовник заврши разговор:
“Наставите да тражите старца. Можда се он крије од света, али ће вам га ваше срце открити. Желим вам успеха.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Преподобни Исихије Богослов, Јерусалимски (ум. око 432.; слави се 28. марта/10. априла у сиропусну суботу) – учитељ Цркве. Ученик светитеља Григорија Богослова, 412. године је био рукоположен за презвитера. Веома су га поштовали свети оци Цркве као проповедника и познатог учитеља. Он је објаснио и изложио с јасношћу цело Свето Писмо. На руски језик је преведено само “Теодулу душекорисна и спасоносна беседа о стражењу и молитве”, која је објављена у другом тому “Добротољубља”. Блажени Фотије је сматрао да је “Беседа…” “изнад сваког другог дела пригодна за људе који воде подвижнички живот ради наслеђа Царства Небеског”.
  2. Преподобном Григорију Синаиту (ум. 1310. или 1346.; слави се 8/21. августа, на дан сабора Атонских светаца – Другу недељу после Педесетнице и на дан Синајских светаца – у среду Светле седмице) и његовим ученицима припада заслуга ширења древне монашке традиције исихазма на Атону и на целом православном Истоку. Преподобни Григорије се родио у Малој Азији у богатој породици. Кад му је било двадесет година Турци су га заробили и након ослобођења је примио монашки постриг и подвизавао се на Синајској гори. Кад је отишао из манастира посетио је Јерусалим, дуго је путовао по Истоку учећи умној молитви и аскетском животу. Основао је неколико келија на Атону; у Парорији, месту на граници између Бугарске и Византије, основао је скит, а затим четири лавре у које су дошли његови многобројни ученици; у њиховом окружењу се и упокојио. Имао је дар прозорљивости, био је познати црквени песник, њему се приписује Канон умилни Господу нашему Исусу Христу. У петом тому “Добротољубља” објављена су два дела преподобног Григорија Синаита: “Главе о заповестима и догмама…” и “Поука тиховатељима”, у којима одлично приказује делатни начин умно-срдачне молитве. Његова дела су корисна како за оне који почињу подвиг духовног усавршавања, тако и за искусније у делу духовног стражења.
  3. Аутор има у виду два стања. Прво је кад човек осећа јаку жељу за молитвом, кад се моли лако, са жељом, уз помоћ благодати. Друго је кад је за молитву потребна самопринуда. Овакву молитву отац Рафаил овде назива “вољном”.
  4. Дидубијска црква Пресвете Богородице је подигнута у средњем веку и реконструисана у XIX в. у оригиналном комбинованом грузинско-руском стилу. Данас је тбилиско предграђе Дидубе – једно од насеља грузинске престонице.
  5. Митрополит Мелхиседек (Пхаладзе; 1876-1960.) се родио у породици црквењака у Тифлиској губернији. Завршио је богословску средњу школу, Духовну семинарију у Тбилисију и Казанску Духовну Академију, магистар богословља. 1915. године је примио свештени чин и служио је у Подољској епархији. Кад је Грузинска Црква добила аутокефалност 1917. године вратио се у домовину. 1925. године је постао удовац, примио је монашки постриг и исте године је рукоположен за епископа. 1943. године је унапређен у чин митрополита Урбниског и постао је настојатељ Дидубијске цркве у Тбилисију. Од 1952. године до своје смрти је био Католикос-Патријарх целе Грузије.

One Comment

  1. Najbolji ste