У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 11
 
Месец дана касније дама је поново дошла. Она рече:
“Пре свега треба да вас молим за опроштај због лажи коју понављам сваки пут приликом сусрета с вама. Кажем да сам дошла на тренутак, а овај “тренутак” се протеже на неколико сати. Зато будите отворени са мном, реците отворено: “Време је истекло – и сматрајте посету завршеном.””
Духовник одговори:
“Ваше речи су ме подсетиле на правило тибетског бон-тона, тачније пријема посетилаца код Далај-ламе[1]: човек треба да успе да у року од три минуте изложи суштину свог проблема и кад добије одговор од Далај-ламе брзо напусти салу за пријем. Ако закасни, двојица Далај-ламиних слуга, који стоје с бичевима у рукама почињу да га шибају по леђима.
Као што знате, ја сам у принципу против теозофских позајмица из других религија, али ми се понекад чини да овај обичај, у виду изузетка, не би било лоше да преузму од Тибетанаца наши духовници, који падају у замке вербализма. У принципу, јасно вам је да не говорим о вама, већ о људима који свакодневно досађују свештеницима питањима: “Шта значи сан који сам ноћас сањао?” или “На којој пијаци је боље да купујем намирнице?” и т.сл.”
Дама одговори:
“Хвала вам на тако ласкавој асоцијацији, али ми дозволите да искористим то што засад код вас нема Тибетанца с бичем и да мирно попричам с вама. Уосталом, мислим да не морате да путујете на Тибет; можете, ако имате жељу, да изаберете послушницу, која ће ништа лошије од Тибетанца испраћати госте, који су заборавили на време у вашој келији.”
Духовник је приметио:
“Колико ми је познато, у племићком друштву се сматрало непристојним да човек одмах почне да говори о пословима. Требало је прво разменити љубазности, распитати се о здрављу, поменути време, а тек онда рећи зашто си дошао, тако да сам потпуно задовољан вашим уводом и пажљиво вас слушам.”
Дама настави:
“Прошли пут смо започели разговор о светом Григорију Богослову. Рекла сам да су његова дела посебна врста поезије која не изазива емоције, не испуњава душу образима и сликама и истовремено то није поезија разума, ако таква уопште може да постоји. Приметили сте да је то поезија мистичких созерцања. Хтела сам да упоредим поезију светог Григорија с мирском лириком да бих боље схватила њихову разлику у корену. И онда ме је неки талас обузео и одвукао некуда у страну: сетила сам се онога што је прошло и отишло у неповрат, што бих желела да заборавим. Моћ заборављања је велико благо; овај дар није ништа мањи од моћи памћења.”
Духовник одговори:
“Рекли сте да сте од духовних писаца највише заволели Јована Златоуста. И ја сматрам да је његово тумачење Јеванђеља по Матеју најбоље од свега што сам имао прилике да читам после Светог Писма. Јован Златоуст је прожет јеванђељским духом; његове речи потичу из дубине његове душе и зато проничу у дубину душе људи који читају његова дела. Она су попут зрака који иде од срца к срцу. Јован Златоуст је чак и својим касним делима сачувао огањ који је својствен младости. Он је сав у елану, сав је у борби, сав је у духовном полету. А свети Григорије Богослов чак и у својим раним делима изгледа као старац који има мудрост старости. За њега живети значи размишљати и созерцавати. Зато његова поезија није музика осећања, није философија разума који медитира,[2] већ управо созерцање, језик духа, али обојен замишљеном тугом његове душе. Ова тиха туга због пролазности света може да звучи као елегија.
Приметили сте завршеност и савршенство сваке реченица светог Григорија Богослова. Уједно је његов језик врло лаконски, ако могу тако да се изразим, у њему има више мисли него речи, у њему нема сувишних украса, већ постоји лепота созерцања. У Григоријевом језику постоји још једна драгоцена црта – то је опрез. Он зна границе људског знања управо зато што их је достигао. Он уме на време да заустави полет крилатих коња, који узносе његов ум као пророка Илију, ка небесима. Он као да каже: “Овде је граница, а остало ћемо сазнати у вечности.””
Дама рече:
“Сетила сам се мита о Икару, који се приближио сунцу, и био спржен његовом врелином, па је пао на земљу и разбио се. Он није имао Григоријеву мудрост.”
Духовник одговори:
“Удео Икара је удео јеретика који су уздавши се у своје силе, у проницљивост и моћ свог разума хтели да се изједначе с анђеоским умовима у спознавању Бога. Они су поверовали у снове свог интелекта и пали узабллуду – у област духовне смрти.”
Дама рече:
“Свети Григорије ме подсећа на јувелира, који бруси своје речи, као ивице дијаманта. У стиховима светог Григорија нема риме. Чини ми се да рима сама по себи даје души извесну насладу и помрачује свест; човек очекује хармонију и симетрију звукова и препушта им се. А код светог Григорија место риме не заузима хармонија звукова, већ мисли. Код њега у скривеним созерцањима постоје извесне унутрашње паралеле и симетрије, али не могу да схватим шта је то. У светом Григорију живи велики песник, међутим, његови стихови се не могу проучавати уз помоћ филолошке анализе. Они, као жива бића не могу бити анализирани, или другим речима, Григоријеве песме личе на цветове мимозе, који се могу гледати на растојању, тако што их човек неће руком додиривати.”
Духовник одговори:
“Да би се схватили стихови светитеља Григорија треба му подражавати у молитви. Заборавио сам да вас упозорим на то да се пре читања светих отаца обавезно треба помолити и замолити самог светог оца да нам помогне да схватимо његове речи.”
Дама упита:
“Да ли су три васељенска учитеља и три велика Кападокијца једно исто?”
Духовник одговори:
“Не. У васељенске учитеље спада свети Јован Златоуст који није Кападокијац, већ сиријски Грк, а у три Кападокијца, осим Василија Великог и Григорија Богослова, спада други Григорије, епископ града Нисе,[3] брат Василија Великог.”
Дама упита.
“А да ли треба да прочитам књиге Григорија Ниског? Мислим да их син Николаја Ломидзеа сигурно има.”
Духовник одговори:
“Не бих вам саветовао. Чак и кад бих вам препоручио његова дела, ви свеједно не бисте могли да “сломите” овај “тврд орах” без обзира на ваше светско образовање и дар да хватате у лету мисао свог сабеседника. Ипак имате “млечне зубе”. Григорије Ниски је у поређењу са својим братом Василијем више философ него богослов и истовремено мистик. Међутим, док се мистика Василија Великог ослањала на созерцања и проверавала богословљем, код његовог брата она ослонац за свој израз налази у философији. Она није сједињена с философијом, већ је с њом испреплетена, као што су испреплетани конци у једном клупчету. То је огроман брод с неисправним кормилом који на свом путу неочекивано скреће и иде у цик-цак. Језик Григорија Ниског је тежак и гломазан, његове реченице су преоптерећене, у њима недостаје унутрашња хармонија, која би сјединила разнородне делове у једну целину. Његова оригиналност у суштини говорећи, представља зависност од античких философа. За свете оце позноникејског периода философија је слушкиња богословља. За Григорија Ниског она је другарица богословља и зато се дешава да га с пута одведе негде у шуму. Мистичко осећање Григорија Ниског не прошавши кроз тесна врата аскезе, као код његовог брата, добија нетачну интерпретацију. Па ипак, он је највећи хришћански философ и на страницама његових књига су расуте дубоке, блиставе мисли, само човек треба да уме да их одвоји од примеса платонизма.[4]
Врло јак утисак оставља његово тумачење Соломонове “Песме над песмама”. На ово дело су се ослањали сви каснији егзегети[5] и коментатори Библије. Међутим, сам језик његових тумачења изискује коментаре да би био схваћен. Свака реченица личи на лествицу којом се човек с тешкоћом пење на горе. У њему нема мудрог опреза Григорија Богослова који дошаптава где је граница која се не сме прекорачити.
Философија жели да обухвати и схвати све. Тамо где се зауставља Григорије Богослов своје интелектуалне хипотезе и претпоставке почиње да гради Григорије Ниски. Философски плашт Григорија Ниског је сашивен од друге тканине, али је поцепан на неколико места и рупе су закрпљене другим материјалом преузетим од античких рационалиста. Или, рецимо другачије: тамо где Григорије Богослов созерцава Божанске тајне Григорије Ниски претпоставља, односно расуђује, заодевајућ своје претпоставке у философске категорије.”
Дама упита:
“Можете да престанете, већ сам довољно уплашена. Шта ћете ми посаветовати да читам после Григорија Богослова?”
Духовник одговори:
“Хтео бих да вам понудим поуке преподобног аве Доротеја.[6] Али он говори о послушању и одсецању своје воље, за шта ви нисте способни и вама његова књига може да изгледа несхватљива, као египатски хијероглифи.”
Дама рече:
“А ви ћете за мене бити Шамполион,[7] који је дешифровао хијероглифе.”
Духовник одговори:
“Овде се не ради о разумевању, већ о самом духу. Ви сте се мало разуверили у себе да бисте схватили моћ послушања као осме тајне.[8] Уосталом, треба рећи да у данашње време нема оних духоносних стараца пред којима би човек могао да одсече своју вољу без размишљања. Данас нема ни Доситеја, ни Доротеја,[9] већ има само мрвица са стола послушања. У принципу, књизи аве Доротеја можете да се вратите нешто касније кад на светлости благодати увидите своју сопствену болест.”
Дама рече:
“Чини ми се да ипак видим своју греховност и тражим у Цркви исцељење.”
Духовник је одговорио:
“Ви видите само врх своје греховности, а корени су од вас сакривени. Благодат Божија открива човеку да се сви грехови света крију у његовој души и да нема греха који у одређеним околностима не би могао да учини и да само благодат Божија, као рука, задржава над безданом.
Сад вам се чини, сликовито говорећи, опростите, да треба да се излечите од осипа по телу, међутим, касније ћете увидети да је ваша болест губа, а своју душу ћете видети губавом, како точи гној и смрад. Међутим, да би човек видео у себи пад читавог човечанства, потребан је степен благодати који ви још нисте достигли и који би вас учврстио у нади на Бога. Кад бисте сада видели себе онаквом каква заправо јесте, пали бисте у униније и не бисте хтели да живите.”
Дама рече:
“Заиста, не могу да замислим да сам гора од Јуде или Саломије[10]. Али ипак, коју ћете ми књигу сад посаветовати да прочитам?”
Духовник одговори:
“Покушајте да читате Јована Лествичника,[11] али ако од самог почетка видите да вам је ова књига туђа, затворите је и оставите са стране.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Далај-лама (од монг. “далај” – “море мудрости” и тибет. “лама” – “најузвишенији”, назив монаха у ламаизму) – титула врховног свештеника и истовремено политичког лидера Тибетанаца до припајања Тибета Кини 1951. године.
  2. Медитација (од лат. meditatio – размишљање, промишљање) – психички напори човека усмерени на достизање стања дубоке умне усредсређености, одрешености од спољашњих објеката, на снижење реактивности човека. Медитација се широко примењивала у различитим религијама, на пример, у питагорејству, платонизму, неоплатонизму, суфизму и зен-будизму. Најпознатији систем медитације у наше време је јога.
  3. Светитељ Григорије Ниски (око 335. – око 394.; слави се 10/23. јануара) – епископ, учитељ Цркве, млађи брат светитеља Василија Великог. Водио је жестоку борбу против аполинаријаца и аријеваца и они су га протерали с катедре. После повратка из прогонства учествовао је на II Васељенском (381.) сабору, на којем је победило Православље. Учествовао је у изради Символа вере, хришћанској догматици и симболичној егзегетици. Оставио је богато богословско наслеђе.
  4. Платонизам – свако философско учење које се ослања на идеје Платона, пре свега на супротстављање чулног света свету идеја; оваквим може да се призна свако нематеријалистичко учење. Најчешће се под платонизмом подразумева неоплатонизам, који је постојао до XIX в., понекад неопитагорејство, гностицизам и херметизам и др. Светитељ Григорије Ниски се одликује дубоким познавањем философије и слободним оперисањем философским аргументима; највећи утицај на њега имали су Филон Александријски и неоплатоничари. Светитеља Григорија с неоплатоничарима зближава тумачење питања као што је усхођење по степенима богопознања и екстаза као највиши степен поимања Бога, сједињење душе с Богом, представа о Богу као о савршеном битију, добру и лепоти. Најближе платоновском је учење светитеља Григорија о материји: ако се из ње одстране квалитети (боја, облик, мирис, чврстоћа итд.) од материје неће остати ништа, односно она уопште не постоји. А сама својства материје нису ништа друго до појмови и ниједан од појмова није материја; они постају материја тек кад се споје једни с другима.
  5. Егзегети (од грчк. έξήγησισ – објашњење, тумачење) – богослови који се баве тумачењем и објашњењем смисла Светог Писма.
  6. Књига душекорисних поука преподобног аве Доротеја била је једна од првих и омиљених књига православног народа. Још у она времена кад су се књиге преписивале руком у Русији су “у монашкој средини XIV-XV в. били веома раширени зборници поука на теме из монашког живота од којих су највећи ауторитет уживале “Лествица” Јована Синаита, “Поуке” аве Доротеја, “Беседе испосничке” Исака Сирина” (Лихачова О.П. Стефанит и Ихнилат // Књижевност Древне Русије. Библиографски речник / Саст. Л.В.Соколова. М., 1996. стр. 213). “Поуке” аве Доротеја су се издавале много пута. Тако је почевши од њиховог издања трудом преподобног Макарија Оптинског 1856.г. до револуције изашло десет издања књиге, и од 1990. године покренут је нови талас њеног поновног издавања. “Треба читати књигу аве Доротеја и знати је као што војник зна тачке војне службе,” писао је преподобни старац Амвросије Оптински. “Без овога нема учвршћења у духовном животу.”
  7. Шамполион Жан Франсоа (1790-1832.) од дванаесте године се бавио марљивим радом на дешифровању хијероглифа на Розетском камену, који су у Египту пронашли наполеоновски војници 1799. године кад је он имао само девет година. Са деветнаест година постао је професор Греноблског универзитета. 1822. године на Париској академији је поднео реферат о резултатима свог двадесетогодишњег рада. Сматра се утемељивачем египтологије. Шамполион је умро од нервне исцрпљености кад му је било 42 године.
  8. У Цркви постоји седам Тајни. Међутим, понекад се “осмом тајном” назива монаштво, а понекад, као што то чини отац Рафаил – послушање.
  9. Доситеји и доротеји – имају се у виду преподобни ава Доротеј (ум. 620. г.; слави се 5/18. јуна), аутор књиге “Душекорисне поуке и посланице”, изузетно познате у православној аскетици књиге духовних поука и његов млади ученик преподобни Доситеј (ум. у VII в.; слави се 19. фебруара/3. марта), који је својим животом показао истински пример послушања. Прича о кроткој и смерној природи преподобног Доситеја, његовој покорности свом ави до потпуног самоодрицања и сведочанство о спасењу његове душе за само његово послушање садрже се у наведеној књизи аве Доротеја.
  10. Саломија – девојка, кћи Иродијаде, која је играла на пиру поводом рођендана цара Ирода, који јој је био и очух и деда у другом колену и која је након што је угодила својим плесом Ироду захтевала: Дај ми овдје на тањиру главу Јована Крститеља (Мт. 14, 8; уп. Мк. 6, 22). Кад је њена жеља била испуњена, сама Саломија је примила из руку џелата тањир с главом светог Претече и однела је својој мајци. Име Саломије је познато из “Јудејске древности” Јосифа Флавија (књ. 18, гл. 5, § 4).
  11. Преподобни Јован Лествичник (око 525. – после 600.; слави се 30. марта/12. априла и у Четврту недељу Великог поста) – игуман Синајског манастира свете Катарине. Ступио је у њега са шеснаест година; деветнаест година касније укрепивши се духовно, настанио се као отшелник у подножју Синајске горе, на неколико врста од обитељи, и подвизавао се у отшелништву четрдесет година, долазећи само на празнике у храм на литургију. У старости је изабран за игумана наведеног манастира, четири године касније вратио се у своју осамљеност. Написао је познату “Лествицу” где је у слици од 30 степеница изложио начин узлажења ка духовном савршенству без падања. Путем који је навео преподобни Јован ишли су и иду православни монаси-исихасти. “Лествица” је једно од омиљених дела из лектире православних богољубаца. У Русији је издата већ 1674. године с тумачењима преподобног Максима Грка и Нила Сорског.

One Comment

  1. Najbolji ste