У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 10
 
Разговор се наставио неколико недеља касније.
Дама рече:
“У младости сам волела поезију и често сам је називала “магијом речи”. Она човека уводи у неко посебно стање, које личи на транс. Поезија је као и музика усмерена на емоционалне дубине човекове душе. Притом разум тоне у дремеж, као да сања на јави. Музика и поезија обузимају човека и истовремено откривају слојеве његове душе који леже у подсвести – свет осећања и страсти. Посебно сам то осећала у поезији симболиста; али кад би ме неко упитао који је садржај њихових стихова не бих могла да их препричам: тамо постоје само таласи који се подижу из недара душе и поново нестају, а наш разум је само бродић који се њише на овим таласима. Престала сам да читам песме и пре него што сам пришла Цркви управо зато што сам се плашила да ће ме превише обузети и одвући у тамну стихију сопствене душе. Хтела бих да мој разум и воља остану слободни.”
Духовник је изразио недоумицу:
“Чудно је да жена да предност разуму у односу на осећања…”
Дама рече:
“Онда ми дозволите да будем отворена с вама. Као што знате, потичем из старе племићке породице. У младости сам имала много обожавалаца, али сам их одбила. Тада сам још била далека од вере, иако сам по традицији сматрала себе православном и највероватније је да сам своје обожаваоце одбацила због гордости, јер сам их сматрала недостојнима моје љубави. Затим је, после револуције, за мене почео период искушења. Неке моје другарице су се удале да би сакриле своје порекло. Нисам хтела то да учиним и нисам ступила у брак који би био условљен рачуницом или страхом.
Касније сам се упознала с једним човеком, мојим тадашњим колегом, који се заљубио у мене. Он ме је замолио да се удам за њега и на све начине се трудио да ми помогне. Био је врло пристојан и паметан човек иако није био баш разговоран као сабеседник. Нисам га волела, али сам га поштовала. Касније сам сазнала да је против мене као бивше племкиње неко поднео пријаву која је могла да се заврши хапшењем са свим његовим последицама, али ме је овај човек, користећи свој положај заштитио. Неколико пута ме је просио, ја сам одговарала одбијањем, али он није променио свој однос према мени. Нисам хтела да имам породицу да не бих изгубила слободу. Осим тога, овај човек је био Јеврејин, а у мени је говорило осећање моје класе; поред тога, била сам очевидац улоге коју је јеврејство одиграло у револуцији. О томе не желим да говорим. Испричаћу вам само један случај, можда најтрагичнији у мом животу.
Уочи револуције мој отац је био повређен и рањен на фронту. Неколико месеци је провео у војној болници. Мајка и ја смо отпутовале у месташце у којем се налазила болница и готово све време смо биле у болничкој соби у којој је лежао отац. Тамо су се налазили и други рањеници. Уместо рата с Немцима почео је грађански рат. И сећам се дана кад ми је било нарочито тешко на срцу. Седела сам поред очеве постеље, грчевито стежући његову руку и тихо плакала. Ни о чему нисам размишљала, али ми је бол, као тежак камен притискала груди. Падала је киша. Облаци су се навукли на небо и као да су се спустили до саме земље. Киша је пљуштала и сливала се по стаклу као сузе. Прозори су личили на огромне очи, угасле од туге. Чинило ми се да небо обучено у црнину плаче заједно са мном. Одједном се зачуло ударање чизама и псовке, у болничку собу је ушло неколико наоружаних људи, међу њима су биле жене. Рекле су да се по наредби комесара официри који се налазе у болници премештају на друго место. Нас су истерали у двориште. Оца и још неколико људи су изнели на рукама и бацили на кола као што се бацају дрва. Схватила сам да их одвозе на стрељање и пала у несвест. Не знам шта је даље било с оцем: да ли је стрељан, или је заклан бајонетима зато што им је било жао метака, или су га заједно с другим официрима живог закопали у гроб… Нисам сазнала презиме овог комесара. Посаветовали су нам да се што пре сакријемо. У то време већина комесара су били Јевреји, а и други су били исто тако окрутни. Сматрала сам да ћу приставши на овај брак у извесном смислу издати сећање на оца. Тако је прошао мој живот, нисам ступила у брак и треба рећи да не жалим због тога.”
Духовник упита:
“Да ли опраштате убицама вашег оца?”
Дама одговори:
“Ни тада их нисам мрзела. Сматрала сам да је за мене понижење да мрзим хуље; човек може да мрзи себи равне. Они су били недостојни мржње, просто сам их презирала као гадост. А сад им, поверовавши у Бога, опраштам, као несрећницима, као превареним људима.”
Духовник упита:
“Да ли сте међу револуционерима наилазили на моралне људе?”
Дама одговори:
“Наилазила сам на храбре, на самопожртвоване, али нисам видела ниједног праведног. Чак и у најбољима од њих је деловао комплекс лажи и насиља. Сви они имају језуитско гесло – победу треба освојити уз помоћ било којих средстава, а у име чега – ни они сами нису добро разумели. Међутим, и ове малобројне “идеалисте револуције” је чекао неминован крај. Каснији таласи револуције су их уништили као “непријатеље”.
Духовник упита:
“Да ли сматрате да су остаци савести код револуционара њихова Ахилова пета?”
Дама одговори:
“Слабо познајем митологију. Уопште, тешко ми је да се сећам ових година, као што је човеку ујутру тешко да се сети кошмарног сна.”
Духовник примети:
“Не знам где је залутао наш разговор, као да смо изгубили пут и кренули некаквим стазицама. Зашто сте одједном почели да говорите о поезији?”
Дама одговори:
“Да бисте ме боље схватили. Имала сам стару другарицу, Нину Козловску, која је васпитана у сличној средини. Родила се у Тбилисију, њен отац је био на некој високој функцији у Министарству железнице. Козловска је страсно волела књиге и писала је прилично подношљиве стихове, била је необично скромна, ако могу тако да кажем, аскетична. Предавала је историју и свецело се давала људима, тако да била омиљени педагог код ученика. Чинило се да у животу сваког човека којег сретне Нина треба да учествује. За њу као да није постојао лични живот. Њена породица су били њени пријатељи и ученици. Она је изгледала као оваплоћење скромности и душевне чистоте. Можда је тако и било. Међутим, кад би Нина почињала да чита своје стихове, пред собом сам видела потпуно другог човека. Она је била девојка, а љубавне сцене је описивала као да их је доживела. Притом је у овим стиховима звучао груби натурализам. “Шта је то жртва ради уметности?” размишљала сам. Некаква чудна игра: обично блуднице играју чедне девојке, а она, која је била девојка, у својим стиховима је играла блудницу. Једном сам је питала: “Нина, реци ми, молим те, на крају крајева, ко си ти: монахиња у свету или жена опијена страшћу?” Она одговори: “Поезија је отровала моју душу. Сама не знам ко сам. У присуству људи сам весталка, не само споља, већ и у свом срцу. А кад почињем да пишем стихове, претварам се у раскалашну жену. Осећам да сам медијум неких сила које ми дошаптавају нешто што никад нисам искусила.” И она је поновила оно о чему сам већ говорила: “Поезија је магија која као да бајањем извлачи авети из дубине наше душе.”
То је био још један од разлога због којег сам престала да читам песме симболиста које сам некада волела и зашто сам уопште према уметности почела уздржано да се односим.”
Духовник упита:
“Зашто сте ме приликом првих сусрета питали за оно у шта сте се сами уверили?”
Дама одговори:
“Немојте мислити да сам хтела да вас испитујем. Хтела сам тачније да се уверим у оно што сам схватила. Јер, и сами сте говорили, да и ране које су се зацелиле касније дуго боле.”
Духовник рече:
“Почели смо разговор од Григорија Богослова, а неочекивано смо се нашли у друштву Баљмонта[1] и Блока[2].”
Дама одговори:
“Непријатно друштво, нема збора, а још кад су с њима Бодлер[3] и Верлен.[4] Париски боеми баш кваре расположење. Дозволите да разговор наставимо следећи пут.”
Духовник рече:
“Врло радо дозвољавам.”
Дама одговори:
“У овоме ми увек спремно излазите у сусрет.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Баљмонт Константин Дмитријевич (1867-1942.) родио се у племићкој породици. Из гимназије је избачен због припадности кружоку “Народна воља”. Годину дана је студирао на правном факултету Московског универзитета, али је био искључен због учествовања у студентском покрету и прогнан у Шују одакле је био родом, и где се налазио под тајним надзором полиције. Две године касније било му је дозвољено да настави школовање, али после неколико месеци га напушта. Са двадесет три године се оженио, постао завистан од алкохола и покушао да се убије скочивши кроз прозор с другог спрата због чега је скоро годину дана лежао у болници. Ове, 1890. године је изашао први зборник његових стихова, који није имао успеха, али је већ 1894. године Баљмонт постао признати симболиста. “Ја сам префињеност руског спорог говора,” писао је он, “преда мном су други песници – претече.” 1896-1897. године је путовао по Европи. 1901. године је био лишен права боравка у престоничким и универзитетским градовима због песме “Мали султан”. 1902. године борави у Европи, 1905. године је поново напустио Русију на седам година, нелегално, плашећи се обрачуна власти због саосећања револуцији, неколико пута је обишао свет. 1913. године се вратио у Русију, са склоношћу ка пићу. Фебруарску револуцију је дочекао с одушевљењем, октобарску није прихватио. Гладовао је и живео у беди у Москви. 1920. године измолио је од Луначарског привремени службени пут у иностранство, а кад је отишао у Париз одбио је да се врати у домовину. Тамо је живео као потпуно непознат и у беди, у собици с разбијеним прозором, на који је увек била навучена завеса. 1937. године је почела да напредује његова психичка болест и он је умро готово изгубивши разум, у предграђу Париза, у прихватилишту “Руски дом”.
  2. Блок Александар Александрович (1880-1921.) се родио у племићкој породици, његов отац је био професор, мајка преводилац. Одрастао је у породици деде, познатог ботаничара. А.Бекетова, који је једно време био ректор Петроградског универзитета, у морално здравој атмосфери, рано је почео да пише песме, маштао је о томе да постане глумац. Завршио је поменути универзитет, био је поклоник Соловјова, нарочито његове идеје “светске душе” и “вечне женствености”, али његово хришћанство није прихватио. С двадесет три године се оженио кћерком Д.И.Мендељејева коју је волео и објавио је своје прве стихове; годину дана касније изашла је његова прва књига “Стихови о Прекрасној Дами”. Убрзо је његова срећа била нарушена издајом људи који су му били најближи: његовог друга Андреја Бјелог и жене. Блок је Бјелог изазвао на двобој, али су се помирили за време двобоја, после овога жена није напуштала Блока до саме смрти, али унутрашња непријатност која се појавила више никад није престајала да га мучи; неко време је, како сам каже, “страшно пио”. До 1906. године Блок је стекао славу једног од најпознатијих руских песника-симболиста, али је убрзо почео да симпатизира Горког и стао је у опозицију према симболизму. 1916. године био је позван у активну војску у којој је служио као контролор доласка и одласка, одбијао је да иде на фронт. Крах Руског царства прихватио је с радошћу, 1917. године присуствовао је у Петропавловској тврђави ислеђивању царских министара, одмах је изразио спремност на сарадњу с совјетском влашћу и много је учинио за стварање нове совјетске културе, био је први председник Савеза песника. Ова лојалност га је скупо коштала: после изласка у свет поеме “Дванаесторица” пријатељи су му објавили бојкот, престали су да му пружају руку приликом сусрета и одбијали су да наступају с њим на књижевним вечерима. 1919. године, приликом ликвидације есеровских организација био је ухапшен на неколико дана. Услови његовог свакодневног живота, као и већине људи у то време били су изузетно тешки, његова породица је углавном јела харингу. Блок је патио од неколико болести, његова психичка болест је брзо напредовала, није желео да живи и бацао је лекове у пећ. Упокојио се у четрдесет првој години од болести срца.
  3. Бодлер Шарл (1821-1867.) – најбољи француски песник средине XIX в., родоначелник симболизма. Као дете је био дат у сиротиште кад се после смрти његовог оца мајка поново удала. Револуцију 1848. године је провео на барикадама, опијен “укусом освете и природним задовољством од уништења” (уп.: Историја иностране књижевности XIX века: Уџбеник за студенте педагошких факултета… из 2 дела / Н.П.Михаљска и др. М., 1991., део 2, стр 208), тада се у њему родила замисао књиге “Цвеће зла” (1857.г.). Књига је дочекана експлозијом негодовања. Одржан је суд и она је проглашена за неморалну, а песник је оптужен за разврат. За Бодлера је карактеристичана естетизација смрти, распада, свега наказног, порочног, противприродног, на пример, делови скелета су за њега “великом цвећу слични” (исто, стр. 211); своје вољене он назива “мој бог, мој Велзевул” (исто) или “црна Венера”. О себи Бодлер пише следеће: “Ја сам срца свога вампир, / који с кикотом гледа на свет / и сам сам немоћан да се осмехнем” (исто, стр. 212) и “леш међу лешевима, у којем је све одавно мртво” (исто). Авељевом племену он говори: “Као да сте шумске буве, броја вам нема!”, а Каиновом племену: “Каина децо! На небо се подигните! / Збаците неправедног Бога на земљу!” (исто, стр, 214). Љубав према природи Бодлер сматра одразом тупости; на заповест да се људи воле он одговара: “Нећу!” (исто, стр. 212). Свог срећног и “невиног, часног, кратковидог читаоца моралних књига” он презире: “Ако у сатаниној науци / савршенство ниси достигао, / остави! Нећеш схватити овај крик” (исто, стр. 214). Још је у раним годинама почео да “тражи заборав у неприродним осећањима”, вину и хашишу (Култура и културологија: Речник / Саст.и ред. А.И.Кравченко. М., 2003. стр. 177) и кад је напунио четрдесет година био је већ потпуно болестан. Изглед мрачног Бодлера који корача је све плашио. Последњих 14 месеци живота је провео у парализи и афазији, изгубио је моћ говора, што је било последица сифилиса који је добио у младости, као злоупотребе дроге и алкохола” (стр. 178).
  4. Верлен Пол (1844-1896.) – један од оснивача симболизма, син официра, служио је као чиновник у париској градској скупштини. Стихове је почео да пише под утицајем Бодлера. Њихови карактеристични мотиви су били дубока беспредметна туга, несвесна меланхолија и вапаји очајања. Од свих симболиста био је песник најближи животу и најведрији. У једној од песама Верлен је позвао песнике да дају предност нејасним, мутним сликама и тананим нијансама и преливима, а не оштрим тоновима. Симболисти су његове речи доживљавали као свој манифест, он их је за то прекоревао: “Не сме се схватати буквално “Поетска уметност”” – и упозоравао је на декадентске крајности, што, међутим, није имало уродило плодом. 1870. године се оженио својом седамнаестогодишњом вољеном. Париску Комуну 1871. године је дочекао одушевљено и служио је у бироу њене штампе. Те године се зближио с младим, али већ развраћеним песником Рембоом (1854-1891.) и заувек је испао из нормалног животног колосека. После пада Комуне Верлен је био прогањан и крио се заједно с Рембоом у Белгији и Енглеској. У свађи с Рембоом на улици у Бриселу пуцао је у њега, ранио га. Полицајци су га ухапсили на лицу места 1873. године и белгијски суд га је осудио на две године затвора. У тамници је послушао савете свештеника и чак је написао књигу религиозних песама “Мудрост”. Вративши се у Француску 1877. године, помирио се с влашћу, настанио се у селу, тражио је ослонац у сељачком раду и вери. Међутим, алкохолизам је преовладао и Верлен је умро у срамној беди.

One Comment

  1. Najbolji ste