У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИСТИНОМ – ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ
 
Део 9
 
После извесног времена дама је поново дошла код духовника и рекла:
“Наставила сам да читам Василија Великог и Григорија Богослова. Али знајте да читам изабрана места: оно што се тиче догматских питања и полемике с јеретицима просто прескачем. Од дела Василија Великог највише су ми се свиделе подвижничке беседе у питањима и одговорима. Тамо је духовни живот описан врло јасно, разумљиво и просто. Свака мисао има тачан словесни израз.”
Духовник је истакао:
“Додајте томе да је свака мисао Василија Великог завршена. Он пише с исцрпном потпуношћу, прониче у саму суштину предмета. Кад човек чита светог Василија чини му се да се не може рећи другачије. Снага његових мисли је таква да се у човеку не рађа сумња у истинитост његових одговора. Није случајно то што се свети Василије пореди с Христовим апостолима.”
Дама рече:
“Кад читам Јована Златоуста преда мном као да се рађа слика планина, испресецаних дубоким јаругама и провалијама у којима се не види дно. А дела светог Василија Великог ми изгледају као широка долина, покривена густим класјем златасте пшенице. Кад читам Јована Златоуста чини ми се да се он налази у самој сржи борбе, а кад читам Василија Великог видим га као војсковођу који чувајући мир посматра битку и даје наредбе својој војсци. Сам се не бори, већ стоји на узвишици, поиздаље, али истовремено присуствује на свакој месту битке, као да држи бојно поље у својој руци.”
Духовник се сложио:
“Имамо сличне асоцијације. Кад сам читао Василија Великог чинило ми се да гледам непрегледне небеске просторе. Мисао Василија Великог није тако брза као Јована Златоуста, сјај његових речи није толико заслепљујући, али се он труди да до краја исцрпи предмет на који је пао његов мисаони поглед.”
Дама рече:
“Почела сам да читам светог Григорија Богослова и одмах ме је освојио његов говор. Помало познајем књижевност, али овакав јувелирски рад на свакој реченици нигде нисам срела. Чини ми се да кроз његова дела провејава нека тиха, замишљена туга. Чак и његова иронија, танана као линија повучена тушем на минијатури, не изазива осмех, већ само осенчује и продубљује његову мисао. Он је песник, али се његова грађа разликује од грађе блаженог Августина.”
Духовник одговори:
“Свети Григорије Назијански не открива свет емоција и доживљаја у својим стиховима као други песници. Али, он уводи читаоца у свет својих философских размишљања, која по форми личе на елегије. Само се одједном испоставља да су његова мистичка созерцања на известан начин скривена од света под спољашњим покровом поезије. Ако се говори језиком Дионисија Ареопагита,[1] стихови Григорија Богослова личе на полумрак који светли – овде постоји мрак тајне и светлост прогледавања. Стари Римљани су имали пословицу: “Рим је рекао – спор је завршен.” А овде се она може мало преиначити: “Григорије је рекао – истина је постала неоспорна.”
Дама поче убрзано да се спрема:
“Случајно сам погледала на сат и приметила да је већ касно. Збогом.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свештеномученик Дионисије Ареопагит (слави се 3/16. октобра и 4/17. јануара) – судија атинског ареопага, који је хришћанство примио захваљујући светом апостолу Павлу (в.: Дап. 17, 34), један од 70 апостола, који је постао први епископ Атине. Био је очевидац помрачења сунца и успења Пресвете Богородице.

One Comment

  1. Najbolji ste