У ИМЕ ХРИСТА – СВЕТИЊЕ У ПЛАМЕНУ

 

У ИМЕ ХРИСТА – СВЕТИЊЕ У ПЛАМЕНУ
 

 
ШИРИНА СЛАВЕНСКЕ ДУШЕ
 
У демократској Србији, земљи славенске трпељивости и свестраних слобода, свакако се неби могло десити нешто слично хумористичком часу загребачке радио станице, када је ова једног пролећњег дана 1941 године читав сат изводила имитацију “Штука” бомбардера са фијукањем бомби и крицима избезумљених жртава, да би усташки спикер на крају задовољно у шали закључио: “Ето, тако је изгледао шести април 1941 године у циганском Београду!” Још мање би се могле у земљи Србији видети сличне сцене урнебесног одушевљења над туђом несрећом, као што су биле оне, када је језуитски васпитана публика гледајући у Осијеку биоскопски журнал англоамеричког бомбардовања Београда (на Ускрс 1944) у задовољству хистерично пљескала и урликала. А та Србија и Београд као духовни центар јужних Славена, култивисали су начела демокрације тако далеко, да је после толиког истребљења православља и његових светиња, један додуше честит Хрват, могао анонимно тобоже у име српства напасти у главном органу националног покрета књигу “Хрвати у светлости историске истине” у таком тону, као да су тврдње о искорењивању православља не само претеране, него чак и не истините, ма да је и сама језуитско-усташка штампа одговарајући на ову књигу, немајући куда, баш у то време признала масовна страдалаштва православља и његових светиња. Али, у Србији, земљи где се о свима проблемима говори и пише слободно, демократски и без задњих мисли, дозвољена је ето и мала злоупотреба демократске традиције у корист ратних злочинаца, чија је дефиниција јасно обележена недвосмисленим изјавама најодговорнијих државника. уједињених народа.
У последње време пронађена је од некуда нова формула, по којој је народ онакав, како га се води. Тиме се хтело подкопати трибину, одакле се посматра све оно, што је у вези са одговорношћу појединаца или скупина, кривих по дефиницији ратних злочинаца. Овоме иде у прилог најновија наметљивост мале групе људи, која је у стању да од лешина браниоца српства и православља гради мост према католичанству, слично као у 1939 години, само да би се примакла положају, одакле је лакше стићи до државне касе. Они заслужују поруку: “Тактизирајте али не хазардирајте!” Ми смо до душе научили да опраштамо и не желимо ничије кајање у крви. Најмање недужне. Али се правда не може задовољити тиме, што ће иза неколико жртвованих “црнаца” измаћи праведној казни читаве армије таквих злочинаца у овоме рату, који су се на једној страни купали у невиној крви славенства и православља да би га уништили и на тај начин решили свој национални и господарски проблем, а с друге стране у борби противу начела демокрације а за “нови немачки поредак” огрезли у пороцима нацистичке многострукости. Природније је међутим, да је народ онакав, какво вођство толерише. Јер, наша је прошлост пуна примера из којих се види, да су Срби нашли снаге на време збацити свако водство, које је покушало ићи у раскорак са њиховим демократским схватањима.
 
“Ви сте Христови војници! Као Готи и виша раса, морате од Славена стварати војску радника, која ће вам ропски служити!”
 
Тако су католички свештеници бодрили “Христове војнике” у усташким униформама када су ови изводили најбестиднија светогрђа православних светиња. На овој основици почива римокатолички појам о сарадњи са славенским народима. Али, баш зато што су одгајивали апостоле, а не “Христове војнике”, Срби као матица јужних Славена и после толиких страдања неће знати за мржњу само тако, ако се уређење односа са осталим народима Југославије ослони на појму кајања и одрицања права из стања створеног коалицијом католичке мржње и фашизмо-нацистичке бруталности, која је цепањем славенских народа на југоистоку Европе претила им уништењем једног по једног.

Comments are closed.