У ИМЕ ХРИСТА – СВЕТИЊЕ У ПЛАМЕНУ
ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ КАТОЛИЦИЗМА
Проматрајући западну граничну линију, која славенство дели од романо-германства, уочљива је појава прилично широко шатираног појаса, што се протеже од Балтичког до Јадранског мора, кога је католицизам успео да постепено утка у славенску народну скупину. Овај појас не представља остварење програма римокатоличке експанзије на штету славенства, већ је само стратегиска база, одакле језуити управљају својим сањаријама о господству над ширином славенског простора.
Стагнација у животу руске православне цркве као последица револуције, отворила је нове перспективе католичким аспирацијама. Ми додуше немамо јасну представу о стварном стању руске православне цркве кроз минула четврт века, јер само у том правцу једнострано и највише обавештавани из редова руске емиграције, која је злоупотребила указано јој гостопримство и успела нам пресећи све везе са славенском матицом, и најзад сарадњом са немачким завојевачем великим делом допринела, да биланс окупације славенских земаља буде језивији. Да би оправдала свој боравак у емиграцији, ова феудална руска класа изгледа да је лиферовала светским обавештајним агенцијама, поред осталога што се односи на прилике у Русији, и податке о тоталном уништењу верског живота заједно са црквом и њеним представницима. Изостанак дипломатских и културних веза после руске револуције (што је у главном заслуга руске емиграције) погодовао је, да се информације о приликама у Русији код нас и у већем делу Европе сматрају тачнима. Везујући своје наде на тим предпоставкама, уместо пред организационо и просторно јаким православљем, римокатолички империјализам одједном се нашао пред балканским остатком православља, кога је требало по сваку цену ликвидирати и одатле створити одскочну даску за тренутак ускока у руске народне масе.
Са гледишта своје посебности, балканско православље у општем католичком плану било је одувек објекат унакрсних насртаја католичког империјализма и германског милитаризма. Јединство Срба и Бугара била је бојазан, која је Рим нагонила, да у овом простору уметничком вештином спроводи политику “Divide et impera” (подели па владај). На начелима такве политике, влада једним делом балканског православља не народна и прошлосно не православна лоза Кобурга. На линији такве политике Рим је изградио вештачко хрватско-бугарско пријатељство, где би српско православље имало најпре постати жртвом комбинованих хрватско-бугарских акција у корист католичанства, а у другој је етапи бугарско православље услед католизирања српске позадине и само имало подлећи. Све то, разуме се, по начелима католичких догми, које у себи носе све елементе фашизма, како се то види из речи једног од највећих католичких мислиоца Катрајна који каже: “По Божјој намери, све владе и сви људи требају бити католици”.
Гледан под овим углом, фашизам је као творевина папске резиденције отац националсоцијализма. Он је егзекутива католичких аспирација. Помоћу националсоцијализма, он је требао да изврши језуитску мисију и да, користећи тренутни застој руског црквеног живота, силом оружја преплави католичким “круницама” (католичке молитвене бројанице) све славенске земље. Фашистичко-нацистички савез резултанта је унакрсне политике језуитске интернационале, која је умела да вешто искористи вековни германски сан о његовом путу према истоку. Пошто су томе на путу стајале последице првога светског рата, Рим је четврт века употребио у затрпавању идеолошког јаза између Италије и Немачке, од којих је требало стварати коалицију, која је по римској замисли имала да оружаном снагом прокрчи папском утицају пут у славенски простор, где би се имао употпунити сан о римокатоличком господарству светом. Међутим, данас се већ са поуздањем може рећи, да је тај план пропао на традицији француско-англоамеричке демократије, у којима Рим и поред толико уложеног труда није могао култивисати тло за развој фашизма. Поред тога, руска загонетка политике “затворених врата” у минулих четврт века разбила је католичке илузије о побадању језуитских барјачића на оном месту земљописне карте, где је означен вечити руски Урал.
Реципрочан је утицај Ватикана на Италију и обрнуто. Вековима, папе су од италијанског народа изграђивале неку врсту телесне гарде. Уклопљени у ред победничких народа, Италијани су после првог светског рата као папска телесна гарда тим лакше могли послужити интересима католичке ствари, јер су као члан сила победница не само омогућили побеђеним државама одказ извршења обавеза из последица изгубљенога рата (репарације), него су им омогућили и свестрано наоружање. Само је по себи разумљиво, да су побеђене силе после првог светског рата користиле оваку политику и дижући се из свога пораза настојале, да из овога великог католичког плана добар део плодова употребе за властито оздрављење. Шта више, развој догађаја кренуо је таквим правцем, да се Немачка не само није одрекла својих посебних интереса, него је у предвечерју другог светског рата у толикој мери изменила улоге у своју корист, да су се Италијани, гоњени догађајима којима нису више могли давати смер, морали и сами ставити у службу великонемачких интереса. Католичке концесије, које је нацистичка Немачка из привремене ратне добити уништењем православља на територији “Независне државе Хрватске” учинила Риму, (припремајући овај териториј за присједињење Италији), не стоје ни у каквој сразмери са жртвама, које је Италија уложила у авантури другога светског рата.
И ако се италијански фашизам уместо улогом наредбодавца морао задовољити положајем подређенога, он је у верности католичком сну свесрдно помагао уништавање православља на оном нагодбарском терену са националсоцијализмом, који се насађивањем круне краља Звонимира на главу несуђеног владара из Савојске куће имао у догледно време присајединити италијанским земљама. Зато су ступили на позорницу језивих догађаја представници католичке цркве, који су имали задаћу, да уништењем балканског православља остваре прву фазу католичког надирања у славенски простор. Како ће се даље видети, у спровођењу овога програма примењено је фашистичко начело изражено у службеном ставу Ватикана, где се почетком овога века дословице вели: “Кривоверце који су некада припадали цркви, може црква присилити телесним казнама, па и казном смрћу, да опет приме праву веру.” (“Iustitutiones juris ecclesiatici publici”).
Примити католичку веру или напустити Француску, били су услови, који су од стране католичке цркве постављени француским протестантима Хугенотима. Кад су Хугеноти одбили једно и друго, католици су им 1572 године приредили покољ, који је добио назив “Бартоломејска ноћ”. Да је овај покољ извршен знањем и руководством папе Гргура XIII види се по томе, што је овај папа у знак захвалног сећања на овај догађај исковао нарочите медаље, што је наредио пуцање топовима и што је најзад богато наградио познатог тадањег сликара Вазарија, да “Бартоломејску ноћ” овековечи сценама на зидинама цркве Светог Петра у Риму.
Скоро четири века прошло је од крваве “Бартоломејске ноћи”. За све то време врхови католичке цркве напајали су се успоменом на њу и гледајући њезине сцене на зидовима базилике Светог Петра у Риму, очекивали нову, по обиму и ужасима неупоредиво већу. Јер, “Бартоломејска ноћ” трајала је 1572 године свега неколико часова, а ноћи и дани крвавих ужаса над православним живљем такозване “независне државе” непрекидно трају више од три године. Године 1941 папа истина није дао испаљивати топове у знак усхићења због безброј крвавих ноћи по српским земљама, којима фашистичко-нацистички савез силом наметну име Хрватске, али је зато почасна чета ватиканске страже одала највеће почасти шефу милиона усташких џелата, када га је папа Пијо XII као усташког “Поглавника” примио и “у име Христа” благословио. А док је папа “призивајући Духа Светога” благосиљао највећег хришћанског џелата свих времена, стотине хиљада нових хришћанских мученика умирали су у тихој молитви али и вери у победу добра над злом; у вери, да ће закони вечите правде бити задовољени, а тиранији и име затрвено.
Немогуће је у збијеном прегледу обухватити све елементе ратних узрочника, а још мање раставити сплет великог броја унакрсних интереса који су над појединим деловима света лебдели. Морамо се зато задовољити летимичним погледом на главне чиниоце, који су довели до другога светског рата.
У општем плану католичког надирања према “празном простору”, – како је Ватикан сматрао Русију после револуције – католички Рим је ставио шаку на очи и померање немачког утицаја источно од Версајских граница сматрао остварењем дела свога програма. Економски интереси Немачке и католички сан клерикалне Италије биле су две линије, које су се из разних праваца састале, да би затим од судетског случаја (одцепљење судетских крајева Чехословачке Немачкој), аустриског “аншлуса” (присаједињење Аустрије Немачкој) и чехословачке парцелације, са ових непосреднијих база паралелно кренуле према празном простору. Остало је да се још обезбеде бокови. Задаћу обезбеђења левог бока (Пољске) преузела је Немачка, пошто је то условљавао географски положај. Како за десни бок (Балкан) нису биле довољне италијанске снаге, јер је српски народ остао веран демократским начелима, Рим је морао дозволити партиципацију у ратној добити на Балкану поред Немачке Бугарској, Мађарској и усташкој Хрватској. На овај начин, поред Немачке и Италије, могли су задовољно трљати окрвављене руке фашистички заведени Бугари због излечене “македонствујушче” болести, а усташи су пред целим светом отворено говорили и писали, да су путем тоталног уништења православља за свагда решили српско питање у своју корист.
Учешће Ватикана у припремама за остварење овога програма, бар колико се нас Срба тиче, није изостало. То нам поред осталих открива и сарајевски надбискуп др. Иван Шарић у песми посвећеном усташком поглавнику, објављеној у “Хрватском Народу” од 24-XII-1941, где велича “историски тренутак” свога састанка са Антом Павелићем под покровитељством папе Пија XII баш у самој базилици Светог Петра у Риму. Ту у базилици, неколико година пре усташке издаје Југославије, изљубили су се сарајевски надбискуп др. Иван Шарић и шеф емигрантских терориста, организатор увоза темпираних паклених машина у Југославију и наредбодавац свих оних зверстава, која су запрепастила културне народе.
Скоро без изузетка, у сваком католичком жупном уреду Југославије, налазила се политичка експозитура базалике Св. Петра. Католичка црква Југославије и њени представници, били су централни део роботске машине у служби католичког империјализма, како то “Хрватски Народ” од 26-VIII-1941 случајним одкрићем језуитске тајне дословице рече:
“Они (калуђери Фрањевачког реда) су не само ширили усташку идеју изван цркве по селима, него су омогућили и хрватским борцима, да се у Чунтићком самостану у најтеже доба борбе могу тајно састајати под вођством данашњег војсковође Славка Кватерника, министра др. Мирка Пука и других усташа из Загреба и емиграције.”
У рукама културног човечанства налази се докуменат-оптужница, који се не да ничиме нападати јер му је садржина јасна. То је проглас загребачке усташке радио станице грађанству града Загреба и целе Хрватске, у коме се на непосредан начин признаје, да су католички жупни уреди по Хрватској у ствари биле усташке институције, које су већ пре 6 априла имале детаљна упутства о начину ликвидације српства и православља. У 4 часа и 30 минута после подне објавила је усташка радио станица 11 априла 1941 године проглас овакве садржине:
“ЦИЈЕЊЕНИ ГРАЂАНИ ГРАДА ЗАГРЕБА !
ДОЛАЗИ САВЕЗНИЧКА НЕМАЧКА ВОЈСКА, ИСКИТИТЕ ПРОЗОРЕ НА СВОЈИМ КУЋАМА, ЖЕНЕ И ДЈЕВОЈКЕ, ЦВЈЕЋЕМ У РУКАМА ДОЧЕКАЈТЕ САВЕЗНИЧКУ ВОЈСКУ, БУДИТЕ ЈОЈ ПРИ РУЦИ У СВАКОМ МОМЕНТУ
ХРВАТСКИ НАРОД ДИЉЕМ ХРВАТСКЕ, НЕКА СЕ ОДМАХ ОБРАТИ НА ЖУПСКЕ УРЕДЕ, ГДЈЕ ЋЕ ДОБИТИ УПУТУ, ШТО ЋЕ ДАЉЕ РАДИТИ!
Међу упутствима о којима је реч, налази се свакако и оно, којим се наређује српском становништву, да око руке стави жуту траку, како би их усташе лакше распознали и ликвидирали. Пада међутим у очи, да је на таквој траци морало стајати слово “П”, што значи православац, из чега произлази логичан закључак, да католичкој цркви није било толико стало до уништења српства, колико православља. Тако на први поглед. Међутим, представници црне интернационале у “независној држави” били су начисто с тиме, да се уништењем православља и српство уништава.
Необорива је истина, да добар део одговорности за милионске жртве изван граница Србије, носи онај део србијанских професионалних политичара, који су у политици гледали своје ухљебије и ради тога себи дозвољавали сеназлска тактизирања, која су се редовито свршавала на штету српства и православља. Ђуро Биловић угледни књижевник, иначе бивши католички свештеник, који је најбоље уочио отровну римску жаоку уперену противу славенског православља и ради тога се одрекао католичке вере прешавши православљу, написао је као добар познаваоц римокатоличких кулиса књигу под насловом “Крвава црква” и у њој на једном месту осудио “тактизирање” политичких професионалаца овако:
“У сваком даном тренутку слабило се с те стране државну заједницу, а јачало позиције католичке цркве у Хрватској. Онда је првак католичке цркве у Хрватској био надбискуп Бауер, велики коалиционаш, покровитељ Југословенске Академије Знаности и Умјетности у Загребу. Човек, који је одржао многе југословенске говоре, али и подигао многобројне шанчеве католичке цркве у Хрватској, одакле се пуцало на Југославију. Један је од тих и таквих Бауерових шанчева и надбискуп Степинац, јер је Бауеровом вољом и пристанком именован надбискупом, с правом наслеђа.”
У колико се односи на један између детаља језуитске многострукости, Виловић без сумње верно слика праву позадину Степинчева, именовања. Али, не лежи само у томе трагедија српског народа, већ зато, што је један део језуитских трабаната лажним исповедањем братства у ствари Србима везао руке, да би их они други клали.
Говорећи о језуитској подвали двору, Виловић надовезује:
“За југословенску државну власт, ово је црквено лице било ни мање ни више, него југословенски добровољац и солунски борац ….. Легендарно зрнце истине очито казује, да је југословенска државна власт у одушевљењу и са заносом прихватила солунску језуитску подвалу на своју несрећу. А колико су од ње имали користи језуити, загребачка надбискупија и католичка црква у опште, јеузитски ће историчари имати тачне податке на крају крваве усташке баладе.”
Католички језуитизам означио је 1918 годину најтамнијом годином у историји хрватског народа. Из тога је никао култ, који је ушао у широке католичке масе. Он је имао утицаја и на Стјепана Радића, који је морао водити дволичну политику да би се одржао на коти, где га је с једне стране ударала католичка, а с друге стране славенска олуја. Он се поводио час једној, час другој, како је када требало, али је најзад католичко харанга успела да га сасвим подреди своме утицају. Тако је година 1918 и са најодговорнијих места проглашена највећом хрватском утопијом. На тој легенди изграђена је жива и писана католичка пропаганда, којом су у главном руководили католички свештеници. Према књизи “Крвава црква”, један међу носиоцима такве пропаганде, био је и језуитски свештеник патер Поглауен, који се у Сплиту појавио под именом Томислава Стјепана Колаковића и уз сарадњу директора свих сплитских средњих школа одржао још 22 новембра 1940 године антијугословенско и уопште антиславенско предавање, у коме се оборио на Масарика и Бенеша, што су помогли срушити “апостолску династију Хабзбурга” и што су у Прагу пре првога светског рата васпитавали универзитетску омладину противну католичанству, које је “творац хрватске душе”. Патер је затим о хрватској “утопији” рекао:
“Та је иста генерација из Прага године 1918 подпомагала стварање онога “мућка” (Југославије), који је у главном створен на основу писмених фалсификата, за које није хрватски народ дао аутентичну санкцију пристанка.”
Да је Југославија у католичком свету приказивана хрватском утопијом, одкрива то једним ситним случајем и загребачка “Нова Хрватска” од 26 новембра 1941 године, где се каже, да је неки католички поп Мијо Јурић у својству аустроугарског војног свештеника примио за време првог светског рата своју прву војносвештеничку плату у дукатима, али које није хтео потрошити, већ се заветовао, да ће их приложити Хрватској, када ова буде слободна. Јурић, као и већина католичких попова, сматрао је да Хрватска 1918 године није ослобођена, па је дукате и даље чувао. За то време, а нарочито после 6 јануара 1929, хрватско политичко вођство под упливом католичке цркве формира две емиграције, које Виловић исправно карактерише:
“У једној групи одлази др. Крњевић и Кошутић, а у другој др. Павелић и Перчец. За првом групом остаје у земљи др. Мачек и сељаци, а за другом католичка црква у Хрватској са поповима и фратрима у Југославији. Обе емиграције сарађују у иностранству. Исто тако окупљају се и сарађују њихове присталице у земљи.”
Најзад, када је на издаји установљена “независна држава”, овај је језуита (поп Мијо Јурић) исходио свечану аудијенцију код “поглавника” Павелића и уз нарочити церемонијал предао му ове дукате, да их овај угради у темеље тако дуго очекиване “независне државе”.
У време, када је католичка црква користила свој положај и по доратној Југославији харангирала преко српства против православља, дешавало се у највише случајева, да се хрватске побуне режирају од стране католичке цркве баш у дане тесно везане за католичанство. То потврђује и случај Сибињске побуне код Славонског Брода, на сам дан прославе папиног дана 1935 године. Тога дана, стигао је у Сибињ један од главних учесника познате загребачке афере фалсификовања 20-динарки, ради чега је и суђен, католички свештеник Миховил Праскић. Користећи моменат, Праскић је тако нахушкао учеснике прославе папиног дана, да су ови насрнули на основну школу, општину и остале јавне установе, где су поскидали мешовите натписе латинице и ћирилице, те их ради ћирилског дела уништили. После тога је Праскић повео побуњеничку поворку у правцу Ориовца. Поворка је успут певала: (о смрти краља Александра)
“Цвјетом цвала Павелића рука
која уби српскога хајдука!”
Ово сведочи и загребачки “Нови Лист” од 10-Х-1941, који се опширно бави Сибињском побуном.
Интересантан је један детаљ, кога осветљује “Независна држава Хрватска” у 33 броју за 1941 годину, где се поред тврдње да су фрањевачке гимназије у Високом, Сплиту, Широком Бријегу, Мостару и Суњи, те теолошки факултет у Загребу “одгајали борце усташке свијести” и каже, да су давно пре усташке издаје католички свештеници избацивали из цркава југословенска обележја, а уместо њих испод распећа стављали празне оквире, намењене за слику Анте Павелића, што су свесрдно спровели у дело, чим је успостављена “независна држава”. У међувремену су католички фратри под мантијама преносили разноврсни разорни материјал, који је имао да послужи као средство тоталног уништења православља, што најбоље сведочи “поглавников” доглавник Миле Будак у своме говору одржаном 15 јуна 1941 године у Славонском Броду рекавши (према загребачком “Новом Листу” од 16-VI-1941) између осталога и ово:
“И догађало се оно, што ви без сумње нисте схватили. Долазили су у села и градове разни усташе, који су као фратри под мантијама носили свашта и припремали народ. Распиривали смо усташку мржњу диљем читаве Хрватске тако, да кад је дошао час, наши нас пријатељи Њемци и Талијани не нађоше само спремне, него већ и ослобођене”.
Усташки карактер католичке цркве у Хрватској у предратној Југославији осветљава и усташки министар Др. Милован Жанић говором одржаном 2 јуна 1941 у Новој Градишки, у коме мисију католичке цркве приказује овако:
“Цркве у овоме котару (срезу), могле би причати, јер су биле свједоци, како су у тамно доба ноћи, код мале свјећице заприсизали (заклињали) усташе у њима”.
Из оваквих цркава изашао је појам заклетих и незаклетих усташа, који се у усташким редовима, рекло би се, деле на вишу и нижу класу. И ако су сви припадници једне мисли, заклети пре или после, они се разликују по томе, дали су се заклињали илегално по католичким црквама пре 10 априла 1941 године, или јавно пред импровизираним олтарима по многобројним градовима, поред усташких амблема: бодежа, пушке и бомбе. Наслов “заклетог усташе” носи онај, ко се у предратној Југославији илегално заклињао, да ће рушењем Југославије помоћи уништавање српства и православља. О једном таком “заклетом усташи” говори “Нова Хрватска” од 4 маја 1941 овако:
“У жупској цркви блаженог Николе Тавлића у Кустошији, служио је службу Божју велечасни Цецеља, заклети усташа”.
Таквој цркви није било тешко одгојити вернике по вољи и свештенике типа дон Станка Кадијића из Жежевице, који је (према “Крвавој цркви”) у проповеди своме стаду о трагичној смрти Краља Александра рекао:
“Онај лопов и разбојник, који је украо хрватски народ и који је цркао у Марсељу”.
Само таква црква могла је одгојити онако “Велико крижарско братство”, које је према “Католичком тједнику” број 19 из 1941 године упутило адресу “поглавнику”, у којој се поред осталога каже:
“Данас, када је засјало сунце слободе, сјећамо се свих згода и незгода нашег дугогодишњег рада…..
Али се уједно сјећамо наших састанака и таборовања, када су младићи у кору дрвећа урезивали “ЖАП” (живио Анте Павелић) и кад се на вечер при логорској ватри орила пјесма “Врати се Анте, Хрватска те зове!”
Приступајући усташком покрету са једном великом групом истомишљењака, народни посланик Хрватске Сељачке Странке за срез осјечки Јанко Тортић, оптужио је садржином адресе упућене. “поглавнику независне државе” хрватски народ као целину рекавши, “да је хрватство и усташки покрет једно те исто”. (“Хрватски Глас” од 14 августа 1941).
Доследни свога демократског схватања, са још не утрњеним осећањима братства према поштеном делу хрватског народа, ма да се нико у Хрватској није нашао да демантује Тортића и његово друштво, ми сматрамо, да је ова оптужба преоштра и донекле неоправдана, пошто је демантују хрватске жртве, истина незнатне у успоређењу са српским, али ипак пале у уверењу заједничке српско-хрватске судбинске неминовности и уверењу, да је усташко-католичка страховлада упрљала хрватско име за сва времена. Било би природније, да је Тортићево друштво написало, како је католичка црква и усташки покрет једно те исто, јер то произлази из онога првог прогласа усташке радиостанице, у коме се Хрвати позивају, да се ставе на расположење католичким жупним уредима.
Можда и без кривице хрватског народа, црна интернационала уклопила је хрватски народ у своју интересну сферу. Она би на тај простор насртала без обзира ко на њему живео, јер јој је он био потребан као база за даљње насртање према истоку. Што је случај хтео, да се на том подручју населе мање отпорне скупине, није толико кривица до тога становништва, колико до судбинске случајности, која га је азијатским насртајима приморавала да се јаче ослони на Рим исто онако, као што су и некоји српски владари били по који пут приморани, да од тих истих папа додуше затраже помоћ, али и да се не обавежу на одрицање од православља и своје славенске припадности. То је била католичка нужда, која је за православни део јужних Славена исчезнућем турског господства сама по себи нестала. Што се међутим хрватског становништва балканског полуострва тиче, ма да су турска опасност и католичка нужда били узрочно повезани, нестанком турског утицаја није нестала и католичка нужда. Она је и доцније успела не само да се у том делу одржи, него и да свој утицај појача толико, колико је потребно да овај простор (старе Хрватске) претвори у неку врсту балканског упоришта.
“Петнајест разних народа запада и истока, Европе и Азије, оборило се на нас, но нијесу нас могли сломити ни наше име избрисати…..”
Тако каже орган загребачке надбискупије “Католички Лист” за месец јуни 1941, где је реч о нападима разних народа на њихово (католичко) упориште у Хрватској, па наставља:
“…..и зато је морао доћи дан суда, дан реституције, дан који је Господ одредио да силнике понизи”.
Преведено на наш народни језик ово значи, да су се интереси 15 разних народа сукобљивали са нежељеним мешањем католичанства по Балкану, али да су за све то крвави рачун морали платити најмање дужни Срби, за чије потоке невине крви загребачки “Хрватски Глас” под усташко-католичким утицајем од 20 јуна 1941 овако манита:
“Али, хрватски се народ показао величанствен и диван усред мука, све док није Бог правде подигао измучени хрватски народ на челу са Поглавником и казнио кривце по њиховој заслузи”.
Колике су те католичке, а не хрватске “муке”, у колико се приписују Србима као православним припадницима јужних Славена, видимо из књиге “Крвава црква”, где се исправно констатује, “да хрватска средина ништа толико не воли, колико историју претворену у анегдоте, и анегдоте у историју”, (случајеви Загорке и др. Рудолфа Хорвата), те где се о тобожњим хрватским мученицима у предратној Југославији каже:
“Некако у тим данима (почетком друге половице 1941 године), објавио је усташки главни орган “Хрватски Народ” спискове Хрвата, које су “поклали” Срби. Сви ти спискови нису били у стању да испуне једну страну. У спискове су уврштени и они, који су пали 5 децембра 1918 године у отвореној побуни на Јелачићевом тргу у Загребу, а према којима није испаљен ни један једини српски хитац, него је то било разрачунавање хрватских “републиканаца” и хрватских “ројалиста”, стварних противника Југославије, а приврженика пропале Аустроугарске и оних Хрвата, који су хтели државну заједницу са Србима и Словенцима. У тим су списковима сви антентатори и велеиздајници, осуђени по редовитим судовима. Уврштени су и они, који дигоше буну у Сењу и Сибињу и сви по другим местима, који напојени “директором” (вином од дивље лозе) и пропагандом католичког клера голим рукама насрташе на жандаре а негде и разним оружјем. У ТИМ СПИСКОВИМА НЕМА НИ ЈЕДНО ЈЕДИНО ЛИЦЕ, КОЈЕ ЈЕ ПОГИНУЛО ОД РУКЕ НЕКОГ СРБИНА, ГРАЂАНСКОГ ЛИЦА. Нема ни једног случаја на тим списковима, да је неко изгубио живот само зато, што је Хрват”.
Дали би се ма и за једну између милиона српско-православних жртава по “независној држави” могло рећи, да је изгубила живот ради ма чега другога, сем ради своје православне припадности.
Ако би се тумачило стање како у ствари јесте, онда би усташкој Хрватској најбоље одговарао наслов “Независна држава католичка”. Јер, ако се некада буде тражио корисник осовинског похода на Југославију, наћи ће се он у институцији католичке цркве. Зато, нико није имао више разлога за ликовање од врхова католичке цркве. Загребачки надбискуп пожурио је, да 28 априла 1941 објави окружницу упућену католичком свештенству, којом изражава дубоку радост поводом “најзамашнијих догађаја у животу хрватског народа” и поред осталога каже:
Часна браћо!
“Нема никога међу вама, који у ово посљедње вријеме није био свједоком најзамашнијих догађаја у животу хрватског народа, међу којим дјелујемо као гласници Кристова еванђеља. Догађаји су ово, који су наш народ довели у сусрет давно жељеном идеалу ….
Јели потребно истицати, да је и у нашим жилама живље закључала крв, да је и у нашим грудима живље закуцало срце…. И ко нам може замјерити, ако и ми као духовни пастири дајемо свој принос народном весељу и закону, кад се пуни ганућа и топле захвалности обраћамо Божјем Величанству”.
У исто време када је завршио окружницу, која ће се читати у свима католичким црквама “независне државе” и када ју је умножену подписао, надбискуп Степинац је савио један комад и на челу хрватског католичког епископата се упутио у поклонствену депутацију поглавнику, кога је у име католичке цркве поздравио рекавши:
“Та свијест доводи нас да вас као легитимни претставници цркве Божје од срца поздравимо као њезиног (црквеног!) главара, с обећањем наше искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине”.
После повратка из поклонствене депутације, загребачки надбискуп наређује, да се 4 маја 1941 године одрже “мисе захвалнице” по целој “независној држави” и да се на њима чита она његова посланица, у којој поред цитираних редака има и оваквих:
“Црква, која већ двије тисуће година гледа превирање у хисторији свијета, вјековни је свједок ….. како краљевства прелазе с једног народа на други због неправедности, неправде, срамоћења и разних пријевара”.
Сувишно је наглашавати, да се овај пасус односи на српски народ и његову династичку традицију, јер то потврђује и “Нова Хрватска” од 6 августа 1944 у којој се на једном месту о уласку Хрватске у склоп Југославије каже и ово: “У Југославију су нас довели тек на превару”!
Католичка црква нити је чекала, нити је морала чекати упутства из свога епископата, јер су она пре издаје била достављена месним жупским уредима, одакле су усташке хорде добивале упутства и извршивали наређења. Тако видимо фратра Павла Силова, где већ на католички велики четвртак 17-IV-1941 у Промини испред црквеног олтара проглашује “независну државу”. (“Хрватски Народ” од 25 априла 1941). Исто пако видимо утркивање католичких бискупа, који ће од њих пре и дирљивије поздравити “поглавника”. Недостају нам многи подаци, који би били драгоцени, али и са оним чиме располажемо, хварски бискуп Михајло Пушић према сплитском “Новом Добу” од 23-IV-1941 у поздраву каже:
“У име своје, каптола, свећенства, пучанства отока Хвара, Брача и Виса, најтоплије поздрављам успостављање слободне и независне Хрватске у стародревним границама, те Вама, првоборцу за народна права изразујем дубоку захвалност, вјерност и оданост, просећи обиље божјег благослова”.
Сплитски бискуп др. Клемент Бонефачић овако се пресамићује својим телеграмом “поглавнику”:
“…. да вас најсрдачније поздравим као обновитеља слободне и независне државе Хрватске, изразујући своју искрену оданост и обећавајући у свему ревну сурадњу и просећи Бога, да благословом и потпуним успјехом окруни ваше Велико Дјело”.
Све у католичком стилу, па и устоличење усташке полицијске власти у Книну. Католичка црква нашла је за потребно да овласти жупника дон Иву Губерину из Книна, који ће 17 јуна 1941 свечаном службом у книнској католичкој цркви устоличити жупана неког Николића. (“Хрв. Народ” од 18-VI-41).
Ништа мање не звучи парадоксално, да је на трибини усташког збора у Горњој Јеленској за време тобожње посвете звона, као и у многим другим местима инсталисан католички олтар, одакле је жупник паралелно са усташким говорницима служио свету мису. (“Хрватски народ” од 9-VI-1941), да “Католички Лист”, орган загребачке надбискупије од јуна 1941 триумфује над рушевинама Београда, или да “Гласник Светог Анте” број 5 и 6 из 1941 године овако служи хришћанској мисији:
ХРВАТСКИ АЛЕЛУЈА!
“У велики четвртак, кад су занјемела звона у очекивању ускрснућа, закликтала су наша срца, сузе су оросиле нашу радост, остварио се тисућљетњи сан.
Анте Павелићу! Анте Павелићу! Нека је милијун пута благословена свака минута твога изгнанства! Звоните звона ускрсна с ромоном потока, пјевајте птице у шумама.
Сунце, сини као никада над Хрватском, задрхтајте као срца наша звијезде на небесима.
Да, “независна држава католичка” а не хрватска, јер у њој не ликује толико хрватство, колико католичанство.
“Зато се наша срца дижу с топлом молитвом благом Богу и пресветој мајци Марији, краљици Хрвата, да своје најодабраније благослове излију на дичног нашег Поглавника дра Анту Павелића и да му удјеле велику милост”.
Тако каже “Сињски Гласник”, орган сињске Госпе од 19 априла 1942, као што каже и календар “Госпине Крунице” у Загребу за 1942 годину, на чијим се корицама уместо крста налази слика највећег хришћанског џелата свих времена Анте Павелића.
Неће бити без интереса споменути тајанствене фратре са црним наочарима, са којима се срећемо у многим саслушањима избеглица. Они се појављују у првим данима усташких недела до уласка Русије у рат. О њима говори избеглица инж. Светозар Бабац, који о масовном стрељању Срба у школи на дванаестом километру код Мостара поред осталога каже:
“Међу светом, који је уживао у српској крви, видио сам више фратри, који су сви на очима имали наочаре са црним стаклом. Они су прилазили од групе до групе сељака и свакој нешто живо објашњавали. Они су главне личности у овоме усташком времену и у овом усташком крају. Њима се пријављују, њима се подносе извештаји, а од њих се примају наређења. Они се држе као главна лица и главни актери. У тим данима је било облачно и хладно, па ни најосетљивије око није требало заштиту црнога стакла”.
То исто сведочи чиновник Миленко Петровић са жељезничке станице Каштел Стари, у коју је ноћу упао фратар Берковић са наоружаним усташама. Петровић запажа ову околност и каже:
“Кад је фратар ушао у канцеларију, имао је у руци црне наочари, а кад је изашао, ставио их је на нос, макар да је била дубока ноћ око пола ноћи”.
После уласка Русије у рат, фратри не сакривају очи црним наочарима. Ово упућује на помисао, да су се фратри у доба привидно добрих руско-немачких односа бојали руске интервенције у корист прогоњеног православља. За тај случај требали су остати анонимни и избећи евентуалној казни. Уласком Русије у рат противу Немачке, фратри су се растеретили тога страха и пред културним човечанством скинули маске. То је стварност, католичка стварност, коју поводом Павелићевог говора од 21 маја 1941 године на Марковом тргу у Загребу спомиње и италијански публициста Леоне Цонцато у италијанском листу “Ил лаворо фашисто”, где се може наћи и ово:
“Одреди усташа пролазили су поред Поглавника, заокретали иза цркве Светог Марка и спуштали се према каменитим) вратима …
То су били Хрвати националисти, младићи од 20 година и више, студенти универзитета, обртници, цвет нове Хрватске. А свештеници, који су стајали код цркве Св. Марка, пљескали су у знак одобравања.
Можда је међу тима свештеницима стајао и жупник Божидар Брало, који је на Алипашином мосту код Сарајева дао побити 180 Срба, да би затим пред осталим усташким крволоцима повео коло и до изнемоглости играо око гомиле лешева, припадника једне од хришћанских цркава. Није можда изостао ни дон Крсто Јеленић из Ждрелца, иначе жупник у селу Пољице код Задра, који је наредио, да се у православну цркву села Трибња затвори 80 Срба које је осудио да помру од глади, што је извршено, и што је дао упутства за силовање и патолошко-садистичко убијање великог броја српских девојчица у кући столара Душана Маринковића. За такву свечаност вероватно је дошао и онај жупник дон Илија Томас, који је наредио да се из околице Клепаца доведу сви Срби ради неког “саслушања”, где су их уместо саслушања дочекали усташе и све до једног поклали. Вероватно је прославу поред војске таквих христових пастира увеличао својим присуством и метковићски декан фратар Бјелобрк, који је једној групи сакупљених Срба у циљу насилног покатоличавања рекао: “Џабе вам се покрштавати, кад ћемо вас и онако побити!” За време док су католички свештеници хистерично пљескали испред цркве Светог Марка, изгледа да се на почасној трибини налазио злогласни фратар др. Срећко Перић, који је пре тога у средњој Босни једној окупљеној усташкој гомили рекао, нека иду и кољу Србе, па када их све побију, нека дођу код њега, да их у име Христа опрости грехова. Али нека не забораве да прво убију његову рођену сестру, која је “неспростиво погријешила и удала се за Србина”. Треба ли још додати, да је поред католичког свештенства и поглавника на свечаности главни предмет пажње био немачки посланик фон Каше, коме је усташка влада поделила наслов “витеза”, са својим италијанским колегом. Исти они, којима је могло бити познато, да су учесници ове параде поред осталих зверстава заклали најпунију Српкињу у Грачацу, девојку именом Даринку, чије су месо исекли на комаде и скували га у казан, да би са њиме хранили остале Српкиње, које су покупили из околице, да би под претњом смрти обављале пољске радове на усташким њивама.
Снабдевени пуномоћијем националсоцијалистичке Немачке и клерикалнофашистичке Италије, а прећутно благословени Ватиканом, католичка црква и усташки покрет започели су велико уништавајуће дело. Уништењем балканског православља припремана је писта за католичко узлетање према давно жељеном циљу иза Карпата. Осим рушења и палења српских цркава и културних споменика, замисао коалиције католичке цркве и усташког покрета била је, да се сва српска интелигенција као есенција српства већ на почетку ликвидира, па да се затим приступи превођењу обезглављеног сиромашног српског становништва у католичку веру. Ово најбоље подкрепљује распис усташке владе и њеног министра правде хрватским бискупима од 14 јула 1941 године, у коме се између осталога каже и ово:
“Замисао је хрватске владе, да се у католичку вјеру не примају православни попови и учитељи, затим у опће интелигенција и најзад богати слој трговаца, занатлија и сељака. Само ниже и сиромашно православно становништво смије се примити у католичку цркву!”
Масовним покољима, најчешће на очиглед осталих које је иста судбина очекивала ако не приме католичку веру, рушењем православних храмова, уништавањем српских гробаља и надгробних споменика, огромном литературом понижавања свега што носи српско обележје, католичка црква као ватикански, а усташи покрет као нацистичко-фашистички представник, оборили су се на балканско православље и настојали да време што боље користе. Овде ваља дотакнути и брошуру друштва “Свети Јероним” у Загребу, чији је почасни председник и покровитељ хрватски надбискуп, под насловом “Повратак вјери отаца”, где се на страни 5-6 унижава име Срба и ликује над пропашћу светосавског православља овако:
“Било је неразумљака, који су хтјели Хрватима гркоисточне вјере наринути срамотни и понижавајући назив Срба. Име Србин у нашем народу је срамно и понижавајуће. Према томе ни један Хрват, макар које вјере био, неће да се назива тим именом.”
“Сада, када је пропала великосрпска светосавска православна промичба преко свећеника, трговаца и учитеља, хрватско пучанство гркоисточне вјере, враћа се вјери давних пређа и тражи приступ католичкој цркви”.
Овако намештена пропаганда католичке цркве у усташкој Хрватској и ако се зна, да је сав хрватски народ све до 879 године припадао заједно са српским народом надлежности цариградских патријарха, како је то хрватски историчар др. Фердо Шишић у “Вјеснику хрватског археолошког друштва” за 1914 годину научно доказао. (“Хрвати у светлу историске истине” страна 12 и 13).
Да би одржао корак у усиљеном маршу ка, ликвидацији православља на територији своје бискупије, ђаковачки бискуп др. Антун Акшамовић је наредио бискупској штампарији у Ђакову, да одштампа овакав позив сремско-славонским Србима, који им је достављен путем усташког ваздухопловства из ваздуха:
Становници грчко-источне вјере!
Чујте овај пријатељски савјет. Бискуп ђаковачки примио је до сада у свету католичку цркву на хиљаде грађана, који су од државних власти добили свједочбу честитости. Угледајте се у ову своју браћу, пак се пријавите што прије за пријелаз у католичку цркву. Ви ћете као католици моћи остати у своим домовима, ви ћете несметано унапријеђивати своје господарство и одгајивати своју омладину за Бога и за државу Хрватску”.
На овако непосредан и недвосмислен начин представник католичке цркве супротставио је остатку становништва српских земаља под Независном Државом Хрватском останак на прадедовским огњиштима једино прелаз у католичку веру. Садржај овога позива оправдано упућује на тврдњу, да је католичка црква стајала у положају наредбодавца, а усташки покрет у улози егзекутивне власти.
Иза прогласа ђаковачког бискупа залазила је усташка егзекутива у српска села и вароши, предвођена најчешће католичким свештеницима и преко крви првог реда отпора продирала у мање отпорне масе. Усташки поглавник одликовао је поводом 3-годишњице опстанка Независне државе Хрватске ђаковачкога бискупа орденом “Велереда са звиездом”. У образложењу одликовања речено је службено:
“Др Акшамовићу Антуну бискупу ђаковачком за предану сурадњу с државном владом и државним областима у свима вјерским питањима.”
Примајући ово одликовање, ђаковачки бискуп је потврдио тесну сарадњу католичке цркве са усташким покретом и према “Хрватском Листу” од 3 маја 1943 године између осталог рекао:
“Ја господо ову чињеницу наглашавам у ту сврху, да изјасним своју радост, што Поглавар, носилац државног врховништва наше Независне државе Хрватске у представницима католичке цркве види своје помагаче.”
Бискуп је био и сувише језуитски скроман кад је улогу помагача прикачио цркви, јер знамо, да се и поред доминирајућег положаја цркве у уништавајућем утркивању најчешће није знало ко је коме помагач. Може се мирно рећи, да су једна и друга организација све од себе дали и оправдали наде, које су од аранжера уништења православља у њих полагане. То најбоље сведочи најновија службена статистика усташке владе из које се види, да је од преко 3,000.000 српско-православних припадника у српским земљама под усташком чизмом остало једва око 500.000. Остало је или веома малим делом успело пребећи у Србију, или је преведено у католичку веру, или је највећим делом стављено под усташки нож.
Друга половица месеца јуна 1941 године означена је у фашистичко-нацистичком свету знаком “крсташког рата”. Ступци усташке штампе пунили су се извештајима о припремама за одлазак хрватских добровољачких јединица на источни фронт. Најпозванији носиоци католичке и усташке власти предсказивали су крај “руског незнабоштва” и свршетак “вјерске тираније”.
То је била психолошка платформа, која је фасадом своје базе скривала католички сан уништења православља и националсоцијалистичку политичко-економску похлепу. У ствари, католичка црква и усташки покрет створили су ново раздобље најцрњег вандализма и верске тираније у историји човечанства. Западним српским земљама нахрнула је силина улежане језуитске мржње, која се није задовољила крвљу живог православља, него је своју вековну мржњу искалила не само на православним храмовима, већ и над српским надгробним споменицима.
Мало је вероватно, да ће ма које дело моћи обухватити све детаље злочина, почев од оних у подсвести духовних вођа, па све до надничарских послушника католичког послодавства, који на срамоту поштеног дела хрватског народа пркосно носе назив хрватских усташа. Може се међутим десити и то, да устројство будуће државе добије такав облик, где рањенику неће бити дозвољено да јаукне. А српско-православни народ и његова црква заиста су на предстражи славенског православља тешко рањени. У интересу “братства”, које у пракси значи продужење српског самоодрицања и спремање нових генерација, да би опет у погодном моменту биле стављене под католичко-усташки нож, биће можда у демократској земљи Србији забрањена истина и по свој прилици онемогућена публикација римокатоличке свестраности, која је један део нашег народа уграбила и дала му у руке разнолика оружја, која ће употребити противу свога народа, противу себе самих. Ми ћемо и у овој прилици поновити стару грешку и по речима Николе Пашића уложити у заједницу паре, а друга страна вересију, па када се будемо делили, добићемо исто оно, што смо 1941 године добили.
Пошто исход другог светског рата не доноси собом краткорочна решења судбине света, већ, рекло би се, ствара дефинитиван облик односа међу народима за будућа столећа, није недемократски извести на чистину многе ствари, које у будућности могу бити узрочници нових народних страдања. Мали народи, који из егзистенциских разлога морају усвојити систем мањих групација, морају се отрести свих оних особинских недостатака, који су њима самима неуочљиви, али чије присуство може бити од толиког значаја, да таква заједница уроди штетним последицама како за себе саму, тако и за ширу људску заједницу. По том начелу, српски народ као део славенског православља не може ћутке везати своју судбину и са таквим народима, чије је битисање једино условљено опадањем православља и српске народне свести. Таквима, ако сами не виде, мора се омогућити увид у сопствене недостатке, којих се под предпоставком заједничке неминовности морају покајнички одрећи. Долазећи из слепе послушности католичком империјализму, његовом фашизму и великонемачком нацизму одједном у демократску заједницу са народима зрелим и достојним демократије, присталице фашизма би унеле нежељени квасац у заједницу народа, ако им се унапред неби поднео рачун, из кога се с једне стране виде недостатци и неједнака демократска зрелост, а с друге стране њихов дужнички однос у страдањима и имовини према демократској народној матици, која би у новој формацији имала чинити кичму наше државе.
