NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Tvar, neživa priroda, i likovna umetnost

Tvar, neživa priroda, i likovna umetnost

Pitanje:
Pomaže Bog, poštovani oci! Možete li mi ovog puta objasniti da li se u poslanici sv. apostola Pavla Rimljanima (8: 19-23) , pod rečju tvar podrazumeva i neživa priroda ili se ta reč u datom kontekstu odnosi samo na živa stvorenja? Ovo objašnjenje mi je potrebno radi odbrane likovnog rada koji sam započela još pre svog krštenja (ima oko godinu i po dana kako sam krštena) sa namerom da pronađem meru čoveka, koju sam i pronašla, drugačije nego što sam očekivala, ali na veliku radost, u jedinom savršenom, Gospodu našem Isusu Hristu. Molim vas da me posavetujete i oko pitanja bavljenja svetovnom umetnošću uopšte, jer osećam to kao veliki problem i izgleda mi nespojivo sa hrišćanskim načinom života. Mislim da je čak i opasno baviti se umetnošću van Crkve i bez ozbiljnog duhovnog rukovođenja, ali do sada nisam uspela da nađem posao pri Crkvi, a ni duhovnika s kojim bih mogla da razgovaram o tome. Opasnost osećam jer me nikada nisu interesovale neutralne teme u odnosu na Boga (ako takvih uopšte i ima) i ne bih želela da budem jeretik iz neznanja, samovolje ili da upadam u prelest (ili je to možda isto? ) . Inače sam zaposlena na fakultetu umetnosti što me dodatno užasava. (Tekstove postavljene na vašem sajtu o problemu savremene umetnosti sam pročitala.) Hvala vam na dosadašnjem trudu i odgovorima! S ljubavlju u Hristu,
Jelena


Odgovor:
Draga Jelena, Ako bi se „tehnički“ mogla odrediti suština duhovne i fizičke stvarnosti ovog sveta i čitave vaseljene, u krajnjem smislu reči ne bismo mogli reħi da postoji neživa (ili „mrtva“) tvar ili priroda. Jer sve što egzistira, postoji samo zato što ga u životu održava energija živoga Boga, Tvorca i Gospoda (ra) neba i zemlje. Gospod se zato i naziva Svedržitelj, jer on i danas, svakoga trena, sve nas i čitavu vaseljenu sa svim planetama i svetovima drži u postojanju. Oci kažu da nas i sve što postoji samo ruka Božija drži iznad ambisa ništavila. Bez Njega, sve bi se vratilo u – ništa. Smrt, to jest, mrtvilo kao takvo, u apsolutnom smislu nije ništa drugo nego nepostojanje, ništavilo, vraħanje u ništa. Zato treba praviti razliku između smrti i propadljivosti, jer propadljivost i kvarenje, raspadanje i truljenje, vraħanje praha u prah, još uvek nije smrt, nego samo to što je i rečeno: „…jer si prah i u prah ħeš se vratiti“! (1. Mojsijeva 3, 19.) U krajnjem duhovnom smislu nema razlike između „života“ i „postojanja“. Ali, postoji razlika u kvalitetu i kategoriji života, to jest, u svesti i ispravnosti – pravednosti, saglasnosti sa voljom Božijom postojeħe tvari, od koje je samo čovek, imajuħi veħi nivo svesti od ostale prirode, prekršio zapovest i narušio volju Tvorca i Svedržitelja. Ostala priroda i sva vaseljena nije prekršila volju Tvorca i nije zaslužila propadljivost. Jer, sve što je Gospod stvorio: životinje, biljke, kamen, vodu, vazduh, planete, čitavu vaseljenu i sve što je u njoj – „dobro beše veoma“. (1. Mojs. 1, 31.) Gospod je postavio čoveka da „vlada zemljom i bude gospodar od riba i ptica i svega što se miče po zemlji“. (uporedi 1. Mojs. 1, 28.) Kada je gospodar čovek upao u svesnu zamku i bio zarobljen od neprijatelja, sa njime je i sve ono što mu je bilo potčinjeno, sva priroda i sva tvar, iskusila gorčinu posledica grehopada. O tome upravo apostol i piše: „Jer znamo da se tvar pokori propadljivosti, ne od svoje volje, nego za volju onoga koji je pokori…“ (Rim. 8, 20.) „Znamo da sva tvar uzdiše i tuži s nama do sad! “ (Rim. 8, 22.) „A ne samo ona, nego i mi, koji novinu duha imamo (t.j. koji smo dobili novu blagodat = energiju za obnovljenje našeg života i postojanja za večnost i nepropadljivost) , i mi sami u sebi uzdišemo čekajuħi posinjenja i izbavljenja telu našem“ – jer duša ne umire, samo se telo vraħa u prah iz koga je Gospod kadar izbaviti ga i ponovo vaspostaviti u slavi sinova carstva Njegovog. (Rim. 8, 23.) Što se tiče ostale „nežive“ prirode: planina, reka, mora i čitave planete, vidimo da se i ona do izvesne mere personifikuje u Biblijskim tekstovima, u bogoslužbenim pesmama i u svoj crkvenoj, duhovnoj umetnosti. U psalmu 51. se kaže “ Po dobroti svojoj Gospode, čini dobro Sionu“ (Ps. 51, 18.) Sion je brdo na kome se nalazla tvrđava Jevusita koju je osvojio car David. Kasnije je na njemu sagrađen hram i dvor carev. To je najviša tačka u Jerusalimu, a u Hrišħanstvu je metaforički simvol buduħeg Jerusalima koji neħe biti sagrađen ljudskim rukama, veħ ħe biti dar od Boga, i u njemu ħe prebivati pravednici u buduħem, neostarivom i nepropadljivom, carstvu Božijem. Tada ħe nestati ovo ovakvo, t.j. preobraziħe se ovo sadašnje nebo i ova zemlja. (uporedi Otkrivenje Jovanovo 21, 1-3) U ikonografiji se može videti personifikacija reke Jordana, u vidu lika bradatog starca koji je ustuknuo i uplašio se kada se Hristos u njemu krštavao, kao i mnoge druge personifikacije vetra, mora; simvolizacija raja (u vidu pauna) , pakla (u vidu izmeštenih vratnica koje leže ukrštene ispod nogu vaskrslog Hrista) i t.d. Sv. Jovan Zlatousti, u svojoj čuvenoj besedi na Vaskrs personifikuje pakao. U ranohrišħanskom spisu „Pastir“ sv. Jerme, imamo personifikaciju vrlina hrišħanskih: vere, nade i ljubavi, koja se kasnije mnogo puta ponavljala u duhovnoj literaturi. Ali, sa ovim treba biti izuzetno oprezan da se ne bi upalo u idolatriju. Stoga, ovakve personifikacije i simvoliku treba uzimati krajnje pažljivo, uz veliku dozu duhovne trezvenosti i poznavanja, kako simvolike, tako i njenog uticaja na verne. Pozdravlja te, o. Srba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *