ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ
51. беседа – Колико пута се на светој Литургији помињу свети и каква је разлика међу тим поменима
52. беседа – Зашто приношење жртве свештеник назива словесном службом
53. беседа – Зашто се ова служба назива само благодарењем
54. беседа – О заједничком благодарењу након причешћа светим Тајнама и о молитвама на крају Литургије
51. беседа
КОЛИКО ПУТА СЕ НА СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ ПОМИЊУ СВЕТИ И КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА МЕЂУ ТИМ ПОМЕНИМА
Погледајмо, дакле, колико се пута и на којим местима у Литургији врши ово помињање.
2. Врши се двапут. Најпре на самом њеном почетку, кад се обавља приношење Дарова, а затим кад се они приносе на жртву. Јер, приношење Дарова одиграва се у два чина. Први је онај кад се они приносе само као првине и као заветни дарови, као што смо нешто раније већ говорили, а други је онај кад се као жртва приносе. Отуда је природно да се они, за које се ови Дарови и приносе, помињу и при првом и при другом приношењу.
3. Према томе, као што при првом приношењу свештеник говори: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, тако и при другом каже: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно Крста и свега другог што је Христос ради нас поднео. Наиме, оно што на овом месту представља сећање на Крст и на све оно што се после Крста збило, то у оном првом помињању представља сећање на Господа. Јер, тамо свештеник помиње Спаситеља не као Онога Који је чудеса творио, већ као Онога Који је распет и Који је умро, као што смо то на оном месту опширно показали.
4. Као што при првом приношењу каже: У част Пресвете Богородице; на заступништво светих, тако при другом приношењу каже: За све свете; особито за Пресвету Богородицу. Икао што је тамо њено првенство показао тиме што ју је поменуо пре свих светих, тако је овде, поменувши је после неких других светих, додао реч особито.
5. Па као што при оном првом приношењу свештеник после светих помиње и оне којима је потребна милост и за које се моли, односно помиње и живе и умрле, тако исто бива и при другом приношењу.
6. Но, ипак има неке разлике. Наиме, приликом овог другог чина свештеник објашњава своје приношење; јер каже: Приносимо Ти ову словесну службу, и: Твоје од Твојих Теби приносећи(… ), Тебе певамо, а у наставку наводи разлоге заово приношење, сећајући се – било на почетку било на крају – страдања Спаситељевих, сећајући се успомене светих, сећајући се спасења оних којима је спасење потребно. Док у оном првом случају наводи само разлоге за приношење, говорећи: У спомен Господа, у част Пресвете Богородице, и тако даље, где помиње и оне за које благодари и оне за које се моли. Зашто свештеник при оном првом приношењу и радњама показује оно што приноси? Зато што он одваја једну честицу од Хлеба и посвећује је Богу, а за тако нешто нису потребне речи које би то исказале. Но, приликом другог приношења, он не обавља никакву радњу, а приношење се ипак збива; но збива се на невидљив начин. Јер, жртву на тајанствен начин савршава благодат кроз литургијске молитве свештеника – према томе, потребне су речи које ће објавити овај невидљиви принос.
52. беседа
ЗАШТО ПРИНОШЕЊЕ ЖРТВЕ СВЕШТЕНИК НАЗИВА СЛОВЕСНОМ СЛУЖБОМ
Назива је словесном службом зато што. при жртвовању не обавља никакву радњу, него ово приношење Дарова савршава користећи се само литургијским речима.
2. Наиме, оно прво приношење Дарова представља дело које људи могу учинити, а пошто га свештеник обавља, може бити названо делатном службом. Оно друго, односно претварање Дарова у божанско Тело и Крв – а што представља само жртвовање – будући да то превазилази човекове моћи, остварује благодат Божија, док се свештеник само моли.
3. Према томе, иако приношење жртве представља и дело и опипљиву стварност, свештеник на њој не обавља никакву радњу осим изговарања речи, те са правом каже како не приноси делатну, него словесну службу.
53. беседа
ЗАШТО СЕ ОВА СЛУЖБА НАЗИВА САМО БЛАГОДАРЕЊЕМ
Вредно је да се позабавимо и овим питањем. Јер, ако је ова служба и благодарствена и прозбена, зашто се не зове на оба начина, него само Благодарење?
2. Назив је попримила од оног својства које је претежније. Јер, више је разлога за благодарење него за прозбу, будући да смо већ примили већину од онога што смо тражили. Тако прозба представља само део службе, а благодарење целину. Наиме, оно што тражимо да добијемо, представља само део онога што смо већ добили. Јер, добили смо све што од Бога зависи, и није преостало ништа што нам није дао. Али, има и добара за које још није дошло време да их задобијемо, као што је непропадљивост тела, бесмртност и Царство небеско. Но, постоје и друга добра која смо примили, али их нисмо очували, као што је отпуштење грехова и други дарови који нам кроз свете Тајне бивају предати. Нека од добара, као што су спокој, здравље, богатство, изгубили смо зато што смо их на погрешан начин користили, и зато да не бисмо постали гори, јер смо их учинили средством зла и уживања. Или смо, попут Јова, ради веће користи лишени добара овога света.
3. Из овога се јасно види да Бог није оставио никаквог простора за прозбу, али нам је дао сваки разлог за благодарење. Но ми, изазивајући својим немаром властиту оскудицу, имамо потребу за прозбом.
4. Погледајмо за шта се Богу молимо. За отпуштење грехова. Па њега смо крштењем изобилно добили, без икаквог труда са наше стране!Зашто га онда опет тражимо? Зато што смо изнова постали криви због својих греха. Али, ко је узрочник те наше кривице? Ми сами. Према томе, ми смо и разлог за те молитве.
5. Молимо се и за то да наследимо Царство. То наследство, међутим, већ нам је предато. Јер, постали смо деца Божија, а Он је Тај Који то Царство поседује. А ко је наследник, ако не дете? И шта од очева поседа остаје изван наслеђа?Ништа. Па како онда можемо тражити оно што нам је већ предато? Пошто смо рођени од Бога и удостојени усиновљења, дрзнули смо се на оно што је усиновљењу страно, и тако смо уместо синова постали зле слуге. Због тога ми иштемо Царство, као да нам је оно нешто туђе, и као да нам никако не припада. Према томе, ми сами смо разлог и за ове молитве.
6. За телесна добра Господ је заповедио:” Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати”,[1] и “не брините се душом својом шта ћете јести (… ) и у шта ћете се оденути”.[2] Отац ваш небески даће свакоме што му је потребно. Кад ми у нечему од овога оскудевамо, то се збива зато што смо лакомислени и неверни, и што се не држимо ове заповести – а тада је и оскудица и молитва у вези са њом наше дело. Или се то, као код Јова, збива због Промисла и човекољубља Божијег, како бисмо стекли још већа и драгоценија добра; а тада је ова оскудица, наравно, дело Божије, и она не постаје разлог за мољење и за прозбу, него за славословље и благодарење, као што је и Јов говорио: “Да је благословено име Господње”[3] у све векове.
7. Видиш ли да сви дарови које нам је Бог дао, воде само ка славословљу и ка благодарењу, а да смо ми узрочници молитава и прозби. Због тога, кад у својим обраћањима Богу помињемо сва добра, и телесна и душевна, помињемо их само због благодарности, без обзира на то да ли их поседујемо или не; јер, Бог нам је сва добра дао одједном, и ништа нам са Своје стране није ускратио. Имајући то на уму, блажени Апостол је поручио да благодаримо за све, рекавши: “Радујте се свагда; на свему захваљујте”.[4]
8. Из тог разлога са правом називамо Евхаристијом ово најсавршеније и најнепосредније обраћање Богу, односно ову службу светог Причешћа, на којој помињемо не ово или оно доброчинство, него уопште сва добра која нам Бог дарује – и она која већ поседујемо и она која ћемо тек примити. Дакле, називамо је не по ономе за шта се због своје беде молимо, него по доброчинствима која нам Бог пружа; не по својој немаштини, него по богатству Његове доброте.
9. У овој служби, уистину, упућујемо Богу и молитве и благодарност; али, благодарење је дело Божије, као што смо рекли, док прозба представља плод човечанске немоћи. Благодарност се односи на више ствари, а прозба на мање, односно ово прво се односи на сва добра уопште, а ово друго само на поједина од њих. Због тога је и требало да овој служби дамо име по ономе што је узвишеније и веће, и да је назовемо Евхаристијом. Јер, тако се и човек назива словесним живим бићем; па иако једним својим делом учествује и у бесловесној природи, он је ипак назван по оном делу који је узвишенији и већи.
10. Уосталом, и први који је ову службу установио, Господ наш Исус Христос, принео је и предао нам ову свету Тајну не молећи се Оцу, него благодарећи Му; због тога и Црква, примивши ову службу онакву каква јесте и дајући јој одговарајуће име, њу назива Евхаристијом.
11. Толико о овом питању.
54. беседа
О ЗАЈЕДНИЧКОМ БЛАГОДАРЕЊУ ПОСЛЕ ПРИЧЕШЋА СВЕТИМ ТАЈНАМА И О МОЛИТВАМА НА КРАЈУ ЛИТУРГИЈЕ
1 Свештеник позива оне који су се причестили светим Тајнама да за то Причешће заблагодаре Богу, Који им га је предао; и то не немарно и нехајно, већ усрдно. Јер, то значе речи стојећи смерно; да благодаримо Господу не лежећи или седећи, него усправљајући и душу и тело према Њему.
2. А затим, пошто је позвао присутне да се помоле Богу и за све остало што је уобичајено, он излази изван Жртвеника, стаје пред часне двери и чита молитву за сав народ.
3. Овде ваља напоменути и следеће: после ове свештене радње и после славословља које њу прати – а пошто је извршено све оно што смо према Богу били дужни – свештеник одваја себе од општења са Богом и од оне узвишености, испушта се на општење са људима; чини то на начин који свештенику приличи: молећи се; а начин и место молитве показују да се он спушта.
4. Заиста, раније је био унутар Жртвеника и молио се тихо, тако да га нико није могао чути, и тако се обраћао Богу. А сада, изишавши из Жртвеника и нашавши се усред народа, гласно, да га сви могу чути, упућује заједничку молитву за Цркву и за сав верни народ. Затим, пошто онај принесени Хлеб, из којег је на Предложењу извадио свети Хлеб за жртву, подели на много комада, предаје га верницима јер је освештан тиме што је посвећен и принесен Богу. Са великим благочешћем верници примају комад Хлеба и целивају свештеникову десницу, јер она је малочас дотицала пресвето Тело Спаситељево, те је од Њега примила освећење, и верујемо да га предаје онима који се ње дотичу.
5. За све то време верници славослове Бога, Који је узрочник и давалац тих добара; а то славословље узето је из Писма: “Нека је благословено име Господње”;[5] пошто то отпевају више пута, читају псалам који је препун славословља и благодарности. Који је то псалам? “Благосиљаћу Господа у свако време.”[6]
6. Пошто Хлеб буде раздељен и пошто се оконча појање псалма, свештеник упућује народу последњу молитву; и то не само изван Жртвеника и тако да га сви могу чути, него речи молитве упућује самом народу, показујући сада већу заједницу са њим него раније. Која је то молитва? Да се спасемо, пошто се удостојимо милости Божије, јер са своје стране немамо да принесемо ништа што је достојно спасења, него своје надање полажемо у човекољубље Онога Који једини може да нас спасе. Због тога свештеник овде помиње многе заступнике који у томе могу да нам помогну, а пре свих Пресвету Мајку Божију, чијим посредовањем од самог почетка бивамо помиловани.
7. Почетак ове молитве гласи: Христос, истинити Бог наш. Не неки од лажних и такозваних богова, којих смо мноштво некада поштовали, него Онај Кога смо управо пронашли, истинити Бог наш.
8. Због тога само Њему, као Богу, приличи слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и благим и животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
НАПОМЕНЕ:
- Мат. 6, 33 и Лук. 12, 31.
- Мат. 6, 25; Лук. 12, 22 и 12, 31.
- Јов 1, 21.
- 1 Сол. 5, 16 и 5, 18.
- Јов 1, 21
- Пс. 34, 1.
Tags: Свети НИКОЛА Кавасила
