ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
 
ПЕТНАЕСТА ГЛАВА
 
1. Али вам напомињем, браћо, еванђеље, које вам проповедах.
 
Прелази на учење о васкрсењу, које чини темељ наше вере. Ако нема васкрсења, онда ни Христос није васкрсао. Ако није васкрсао, није се ни оваплотио и на тај начин ће сва наша вера ишчезнути. Пошто су таква колебања постојала код Коринћана (јер су спољашњи мудраци били спремни да прихвате све, осим васкрсења), Павле се борио за учење о васкрсењу. Он веома мудро напомиње о томе, да су они то већ прихватили вером. Не говорим вам, каже, ништа чудно, него вам дајем на знање и напомињем да вам је то већ било пренето, али се заборавило. Назвавши их браћом, делимично их је смирио, а делимично подсетио на оно због чега смо постали браћа, односно због Христовог јављања у телу, у које су могли да престану да верују, и због крштења, које служи као образ погребења и васкрсења Господњег.
 
Које и примисте.
 
Није рекао “које сте слушали” него које сте примили, јер га нису примили само по слову, него и по делима и чудима. Рекао је то да би их убедио да га одрже као давно примљено.
 
У коме и стојите, 2. Кроз које се и спасавате…
 
Иако су се колебали, каже да стоје у њему. Он се намерно представља као неупућен, и предупређује их да не би могли да порекну, чак и ако би то силно пожелели. Каква је корист од тога што стојите у њему? Та што се спасавате.
 
Ако држише онако, како приповедах…
 
Као да им каже: “Ништа вам не предајем о томе шта је васкрсење, јер у ту истину нисте ни посумњали. Међутим, можда би требало да знате на који ће се начин десити васкрсење, о којем сам вам благовестио? О томе како ће бити васкрсење ја вам сада и говорим”.
 
Осим ако узалуд не поверовасте.
 
Да их речима у коме стојите не би учинио немарнима, каже “ако држите”, осим ако нисте узалудно поверовали, тј. ако се хришћанима не називате узалудно, јер се суштина хришћанства садржи у учењу о васкрсењу.
 
3. Јер вам најпре предах што и примих…
 
Како је учење о васкрсењу веома важно, предао сам га онакво какво сам и примио. Оно је темељ целокупне вере, а ја сам га примио од Христа. Према томе, како га се ја придржавам, и ви сте дужни да га се придржавате. И ако сте га примили на почетку, нисте у праву што сте сада посумњали, макар и привремено.
 
Да Христос умре за наше грехе, по Писму.
 
Те речи, очигледно, припадају Самом Христу, Који је говорио кроз Павла. Пошто ће манихејци касније говорити да Павле смрћу назива грехе а васкрсењем ослобађање од њих, Њему је било угодно да их овим речима унапред разобличи. Христос је, дакле, умро. Каквом смрћу? Несумњиво, телесном, а не греховном, јер Он није починио грех. Ако се они не стиде да кажу да је и Он умро греховном смрћу, како је онда речено да је умро за наше грехе? Ако је и Он био грешник, како је умро за наше грехе? Сасвим јасно их побија и овом примедбом – по Писму, јер Писмо свагда приписује Христу телесну смрт. Тако се каже: Прободоше руке Моје и ноге Моје (Пс. 21; 17) и: Погледаше на Онога, кога су проболи (Зах. 12; 10) и: Он би рањен за Грехе наше, за преступе народа мога Он иде на смрт (Иса. 53; 5,8).
 
4. И да би погребен.
 
Дакле, Он је имао тело, јер тело се сахрањује. Речи по Писму није додао или зато што је гроб свима био познат, или зато што се речи по Писму односе на све уопште.
 
И да је устао у трећи дан по Писму.
 
Где се у Писму каже да је Он васкрсао у трећи дан? У праобразу Јоне, али и у многим другим праобразима. Такође и у Исаијиним речима: Господ хоће да Га очисти од рана, да Му покаже светлост, као и у Давидовим речима: Нећеш оставити душу моју у аду (15; 10).
 
5. И да се јавио Кифи.
 
Као првог наводи сведока, који је најверодостојнији од свих. Иако Еванђеље каже да се Господ најпре јавио Марији (Мк. 16; 9), од мушкараца се првом јавио Петру као најбољем од ученика. Требало је да онај који Га је првог исповедио као Христа, први види и васкрсење. Јавио му се првом и због његовог одрицања, да би му показао да није одбачен.
 
Затим Дванаесторици.
 
Након Вазнесења Господњег, Матеј је прибројан уместо Јуде. Како онда да Павле каже дванаесторици? Одговарамо: вероватно да се Он Матеју јавио после Вазнесења, као што се јавио и Павлу, призваном после Вазнесења. Неки кажу да је овде грешка писца. Или је пак Господ унапред знао и провидео да ће Матеј бити прибројан Једанаесторици, па се јавио и њему, да он ни у том погледу не би био нижи од осталих апостола. Нешто слично изражава и Јован, када каже Тома, један од Дванаесторице (Јн. 20; 24). Скоро ће свако рећи да је Он према предзнању прибројао Матеја осталим апостолима, уместо Јуде и након његове издаје и самоубиства.
 
6. Потом се јавио одједном више од пет стотина браће.
 
После доказа из Писма, наводи као сведоке апостоле и остале верујуће људе. Реч више (преко, изнад) неки објашњавају као “одозго”, са небеса, тј. да се Он са висине и изнад глава људи јавио зато да би их уверио у истину Вазнесења. Неки су пак преводили као “више од” пет стотина браће, итд.
 
Од којих су већина и сада живи а неки се упокојише.
 
Ја, каже, имам живих сведока. Изреком упокојише се припрема почетак васкрсења, јер ко спава, он и устаје.
 
7. Потом се јавио Јакову.
 
Брату Господњем, којега је Он поставио за првог епископа у Јерусалиму.
 
Затим свима апостолима.
 
Јер је било и других апостола, као што су Седамдесеторица ученика.
 
8. А после свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени.
 
То је слово смиреноумља. Разборито је употребио смиреноумље, да му, када се узвишено изрази о себи ја се потрудих више од осталих, не би отказали поверење као хвалисавцу. Недоношче је дете које жена побацује. Како себе назива недостојним апостолског знања и одбаченим човеком (ст. 9), назвао се и недоношчетом, као незрелим у односу на апостолско достојанство. Неки су под тим називом подразумевали позно рођење, јер је Павле последњи од апостола. Павла, међутим, не унижава то што је последњи видео Господа. Ни Јаков није нижи од осталих пет стотина, због тога што је Господа видео после њих.
 
9. Јер сам најмањи од апостола, који нисам достојан назвати се апостолом, зашо што гоних Цркву Божију.
 
Сам о себи износи суд: ја сам, каже, мањи не само од Дванаесторице, него и од свих осталих. Погледај, овде напомиње оне грехове, од којих се избавио кроз крштење, да би показао какву је благодат добио од Бога. Због чега он, као сведок Христовог васкрсења, јер се Он јавио и њему, набраја своје недостатке? Зато да би заслужио веће поверење. Онај који из суште праведности изнесе сопствене недостатке неће узалудно говорити у корист другога.
 
10. Но благодаћу Божијом јесам што јесам.
 
Недостатке приписује самоме себи, а савршенства благодати Божијој.
 
И благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих.
 
И то је рекао са смирењем, јер није рекао: “Постао сам достојан благодати”, него: Благодат Божија, која је у мени, не оста празна. Како? Зато што сам се потрудио више од осталих апостола. Није рекао: “Излагао сам се опасностима”, него је своју похвалу ограничио на скромно име труда. Говори то за самог себе зато да би се показао достојан вере, јер је учитељ дужан да буде достојан вере.
 
Али не ја, него благодат Божија која је самном.
 
И то што сам се потрудио није моје савршенство, него дело благодати Божије.
 
11. Било дакле ја, било они, тако проповедамо и тако поверовасте.
 
Да ли сам се више потрудио ја или они, али у проповеди смо, каже, сви сагласни. И није рекао:” Ако мени не верујете, верујте њима”, јер би унизио самога себе и показао се као сведок истине који не стоји у вери. Напротив, каже да је и он сам по себи довољан сведок, и да су и они, сами по себи, довољни. Речју проповедамо такође потврђује истинитост својих речи.
 
12. А ако се Христос проповеда да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих?
 
Прекрасно расуђује. На почетку је доказао да је Христос васкрсао и да тако проповедају и он и остали апостоли. Након тога, Његовим васкрсењем потврђује опште васкрсење, јер за главом следе и остали делови тела. Својом оптужбом не обухвата све, да их не би учинио бестиднима, него каже: Неки међу вама говоре.
 
13. А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао.
 
Да не би рекли како, мада је Христос устао, нема општег васкрсења, потврђује ово друго и каже: “Ако нема васкрсења, онда ни Христос није васкрсао, јер једно потврђује друго. Зашто је Он иначе васкрсао, ако не зато, да буде наша првина (првенац)?”
 
14. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша па празна и вера ваша.
 
Ако Он, умревши, није могао да васкрсне, онда ни грех није искорењен, нити је смрт укинута. Најзад, ми смо вам проповедали испразно, и ви сте испразном поверовали.
 
15. А показујемо се и лажни сведоци Божији што сведочисмо против Бога да васкрсе Христа, Којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају.
 
Показујемо се, каже, као неправедни, јер смо лажно сведочили против Бога, говорећи да је васкрсао Онога, Којега није васкрсао. То је оно што следи уколико мртви не васкрсавају. Ако је таква последица бесмислена (досл. неумесна), бесмислено је (неумесно) и не веровати да мртви васкрсавају.
 
16. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. 17. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим.
 
Опет брани исту тврдњу. Он је васкрсао ради тога, да би сатворио (савршио, устројио) свеопште васкрсење. Ако нема васкрсења, онда ни Он није васкрсао. Ако се то допусти, онда је ваша вера узалудна, што је бесмислено. Још сте у гресима својим. Ако Он није васкрсао, онда није ни умро, ако није умро, ни грех није искоренио, јер је Његова смрт – за истребљење греха, пошто је речено: Гле, Јагње Божије, које на Себе узе Грехе света (Јн. 1; 29). Несумњиво да Га је Јагњетом назвао због заклања. Ако грех није уништен, и ви, наравно, остајете у њему. Како сте онда поверовали да сте избављени од њега?
 
18. Онда и они који уснуше у Христу пропадоше.
 
Онда су и они који су за Христа умрли и који су за Њега сведочили пропали, јер нема васкрсења. Уопштено, ако не буде васкрсења, сви који су умрли у вери Христовој, у тескобном и жалосном животу, пропали су, јер су се лишили световних наслада а након тога неће добити никакво благо.
 
19. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи.
 
Ако је, каже, све наше ограничено на овај живот, и ако ми који се уздамо, који се надамо у Христа, постојимо само у њему и ако тамо нема другог живота, онда смо несрећнији од свих, јер нити смо се наслађивали овдашњим добрима, нити ћемо, као што је речено, добити она будућа, пошто, како неки кажу, нећемо васкрснути. Неко ће можда рећи: наслађиваће се само душа. Зашто? Није се трудила само она, него и тело. Где је онда правда ако тело, које је поднело највеће тешкоће, не добије никакво благо и ако буде овенчана само душа?
 
20. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац, оних који су умрли.
 
Показавши колико се бесмислица рађа због неверовања у васкрсење, понавља своје речи и као да каже: ево шта следи уколико нема свеопштег васкрсења и ако Христос није васкрсао. Међутим, Христос је васкрсао. Због тога ће и бити свеопштег васкрсења, и те бесмислице се неће догодити. Непрестано понавља из мртвих, да би затворио уста манихејцима. Ако је Он првенац из мртвих, онда, несумњиво, и они морају да васкрсну. Првенац, наиме, има и оне који за њим следе, на пример, кад неко нешто учини и у томе буде први, а остали то наставе.
 
21. Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. 22. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети.
 
Додаје разлог, којим се потврђује оно што је речено. Било је, каже, неопходно да сама побеђена природа победи и да сам срушени победи. Ко што у Адаму, тј. у Адамовом паду сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети. Будући да је Христос био безгрешан и да није био крив смрти, Он је, мада је својевољно умро, васкрсао, јер пропадљивост није могла да задржи Њега, Животоначалника (в. Дела ап. 2; 24). Све је то упућено против манихејаца.
 
23. Но сваки у своме реду…
 
Да не би, када чујеш да ће сви васкрснути, помислио да ће се и грешници спасти, додаје: “Што се тиче васкрсења, сви ће оживети, али ће сваки бити у свом реду, тј. у ономе, чега је био достојан”.
 
Првенац Христос, потом, о Његову доласку, они који су Христови. 24. Онда крај.
 
Христос је постао Првенац и путем васкрсења. После њега ће, пре осталих, васкрснути они који Му припадају, тј. верујући и Њему угодни, кад Он буде сишао с небеса (јер то значе речи: о Његову доласку). Праведно је да праведници имају неку предност и приликом самог васкрсења. Пошто ће они бити узнесени на облацима у сретење Господу (1. Сол. 4; 17), они ће пре васкрснути. Грешници ће, међутим, као осуђени, доле чекати Судију. Затим је крај свега и самог васкрсења, јер ће васкрснути сви уопште. Сада је васкрсао само Христос, док су дела људска остала као и раније. Тада, међутим, неће бити тако, него ће свему бити крај.
 
Кад преда Царство Богу и Оцу…
 
Писмо зна за два царства: једно, према усвојењу, а друго према стварању. Према стварању, Он царује над свима, над Јелинима, Јудејцима па чак и над самим демонима и над онима који то не желе. Према усвојењу, Он царује над верујућима и светима, који се добровољно потчињавају. О том Царству је речено: Тражи од Мене и даћу Ти народе у наследство Твоје (Пс. 2; 7) Даде Ми се свака власт (Мт. 28; 18). Њега ће и предати Оцу, тј. устројити и окончати. Замислимо да је неки цар поверио сину да ратује с народима који су се одвојили од њега. Кад син заврши рат и покори те народе, може се рећи да је он рат предао оцу, тј. показао му да је дело, које му је поверио, окончано. Павле, дакле, каже да ће свему бити крај када Син све покори. Христос ће се тада потпуно зацарити над нама, кад више не будемо подељени између Бога и кнеза овога света. Он ће преотети царство које је приграбио тиранин и тако ослобођено предати га Оцу.
 
Кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу.
 
Тј. кад победи и укроти лукаве силе. Оне сада дејствују веома снажно, а тада ће престати да дејствују.
 
25. Јер Он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. 26. Последњи непријатељ укинуће се – смрт.
 
Пошто је рекао да ће укинути противничке силе, неко би могао да посумња и каже: “Можда ће Он ослабити и неће моћи све то да учини”, додаје да Он неће ослабити, него да ће царевати, тј. бити као Цар и Силни док не покори све непријатеље, као и последњег од њих – смрт. Онај који је покорио ђавола очигледно је покорио и његово дело, тј. смрт. Одакле ће се видети да је она покорена, ако не буде предала тела која је приграбила? Она ће, наиме, бити побеђена управо онда, кад јој плен буде одузет.
Када, дакле чујеш да ће Он укинути свако поглаварство и сваку власт, не страхуј да ће Он ослабити и да неће моћи то да учини. Он ће учинити све, царујући и управљајући ратом, док све не покори. Видиш ли да реч док није постављена због уништавања онога што је после тога, него из разлога из којег је речено? Царство Његово траје и не слаби, док Он све не устроји, а утолико пре ће постојати кад Он све устроји, јер Његовом царству неће бити краја (в. Лк. 1;33). Свети Григорије Богослов каже да се овде царством назива то што нас Он потчињава и ставља под Своју власт. Због тога ће се онда кад се ми покоримо Њему, такво Његово царство, тј. брига и делање на томе да Му будемо потчињени, окончати. И као што се градитељ брине о здању само дотле док не постави кров, а затим прекида дело изградње, тако и Син царује, тј. у нама устројава Своје царство дотле, док ми не постанемо Његови поданици.
 
27. Јер све покори под ноге Његове. А када каже да Му је све покорено, очигледно, осим Онога Који му покори све.
 
Пошто је за Сина рекао да ће срушити непријатеље, уплашио се да би Сина могли да сматрају за неко друго, нерођено начело. Због тога све приписује Оцу, говорећи да је Он Сину покорио непријатеље. С обзиром на то да је писао Јелинима, код којих се причало да се Зевс побунио против оца Хроноса, каже да је Сину све покорено осим Оца, јер је управо Он покорио Сину све остало.
 
28. А кад Му се све покори, онда ће се и Сам Син покорити Ономе Који Му све покори.
 
Да неко не би рекао да, иако се Отац није покорио Сину, Сина ништа није спречавало да буде силнији од Њега, потпуно руши такву претпоставку и каже да ће се и Син покорити Оцу, показујући потпуно јединомислије са Оцем. Стога знај да је Отац узрок и извор ове силе за Сина и да Син није никаква друга сила, противна Оцу. Нека те не чуди што је употребио израз који више указује на смирење: када жели да нешто у потпуности искорени, Павле користи снажне изразе. На пример, када жели да докаже да верујућа жена, живећи с неверујућим мужем, не трпи никакву штету, он каже да се муж освећује (1. Кор. 7; 14). Он не каже да муж који остаје неверујући постаје свет, него појачаним изразом показује да верујућа жена не трпи никакву штету. Тако и овде, поменувши покоравање, у корену уништава лукаву помисао која би се код некога могла појавити, тј. помисао о томе да је Син, можда, јачи од Оца, ако може да саврши толико дела.
Свети Григорије Богослов каже да Син, присвојивши за Себе све наше, и нашу потчињеност (покорност) сматра Својом. Ми се сада противимо Богу: неверујући тако што Га не признају, а верујући тако што многи служе страстима, због чега Му нисмо покорени. Међутим, кад ови први једном признају Онога Којег сад одбацују а други, тј. ми, одустанемо од страсти у овом животу, тада се, несумњиво, може рећи да се и Син покорио. Прихвативши човечију природу, Он је све наше учинио и Својим (осим греха).
 
Да буде Бог све у свему.
 
Односно, да све зависи од Оца и да нико не мисли да постоје два беспочетна и раздвојена начела. Кад непријатељи буду под ногама Сина, а Син се не противи Оцу него се, као што и приличи Сину, Оцу покорава, тада ће, наравно, Бог Отац бити све у свему. Неки кажу да се тиме, тј. покорношћу свега, означава прекидање зла. Наиме, кад не буде греха, очигледно је да ће Бог бити све у свему. Тада они, који у себи немају ништа божанствено, или га имају врло мало, неће моћи да се препусте ниским побудама и страстима, него ћемо сви бити богоподобни и сви ћемо у себи имати Бога и само Њега. Бог ће за нас бити све: и храна, и пиће, и одећа, и мисао, и кретање.
 
29. Иначе, шта ће чинити они који се крштавају за мртве, ако мртви уопште не васкрсавају? Зашто се и крштавају за мртве?
 
Кад се јеретицима маркионитима догоди да неко умре без крштења, они онда некога од живих сакрију испод мртвачког одра, прилазе одру и питају умрлога жели ли да се крсти. Онај што се сакрио испод одра одговара оданде да жели и на тај начин њега крштавају уместо умрлога. Када их пак оптуже због тога, онда они у своју одбрану кажу да је апостол тако рекао и наводе, безумници, ову изреку. То, међутим, није тако. Него како?
Онај, који жели да се крсти, изговара Символ вере, а у њему су и следеће речи: Верујем у васкрсење мртвих. Он, дакле, каже: шта да раде они који су поверовали будућем васкрсењу мртвих тела и који су се у тој нади крстили, кад су се обманули? Зашто се, најзад, људи и крсте због васкрсења, тј. у очекивању васкрсења, ако мртви не васкрсавају?
 
30. Зашто се и ми излажемо опасности сваки час?
 
Ако као доказ не прихватате оно исповедање речима, које изговарају крштени, имате сведочанство делима. Сви ми, апостоли, стално смо изложени опасностима. Кад не би било васкрсења, зашто бисмо трпели невоље? Ако се некад неко одлучи на невоље због славољубља, он то учини само једном. Међутим, свакодневно трпљење невоља, какво трпимо ми, служи као највећи доказ наше уверености у васкрсење.
 
31. Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу, Господу нашем.
 
У речима излажемо се опасности указао је на невоље, а овде наводи и нешто више, тј. свакодневно умирање. Како он то умире сваки дан? Својом одлучношћу и спремношћу на то и подношењем невоља које су за собом повлачиле смрт. Тако ми, браћо, ваше похвале (досл. сведочим о томе вашом похвалом…), тј. сведочим вашим успехом, којим се хвалим, јер је успех ученика похвала за учитеља. Затим то приписује Христу и каже: Коју имам у Христу Исусу, Господу нашем, јер је то Његово а не моје дело. Ово им је веома мудро напоменуо: као што се хвалим вашим успехом, тако ћу се и постидети ако до краја будете сумњали и ако не поверујете у васкрсење.
 
32. Јер ако се по човеку борих са зверовима у Ефесу, каква ми је корист?
 
Колико је то могуће, каже, борио сам се са зверима. Међутим, каква је корист од тога што ме је Бог избавио од искушења, ако нема васкрсења? Борбом са зверима назива борбу с Јудејцима и са златарем Димитријем (в. Дела ап. 19). По чему су се они разликовали од звери?
 
Ако мртви не устају – да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети!
 
Ако мртви не васкрсавају и ако тамо не буде блаженства, онда ћемо се наслађивати овоземаљским добрима и садашњим животом, јешћемо и пићемо, јер само од тога има користи. Навео је овде речи пророка Исаије (22; 13), подсмевајући се неразумности оних који не признају васкрсење.
 
33. Не варајте се: зли разговори кваре добре обичаје.
 
Почиње да их саветује, али их прикривено оптужује због безумља и лакомислености, што изражавају речи не варајте се. Добрим обичајима назива обичаје, који се лако могу искривити обманама. Истовремено показује да их други привлаче таквим расуђивањима.
 
34. Отрезните се као што треба, и не грешите. Јер неки не познају Бога, на срамоту вам кажем.
 
Каже им као да су пијани: Отрезните се као што треба, тј. ради своје користи, јер и трезни могу да буду неправедни, на пример у творењу зла. Не грешите, каже. Ви због тога и не верујете у васкрсење. Они који су свесни да су рђави не признају васкрсење због страха од казне. Они који не верују у васкрсење не познају Бога, јер не познају свемогућство Божије. Није рекао “ви не познајете”, него не познају, да би олакшао оптужбу. На срамоту вам кажем. Пошто их је довољно дуго разобличавао, сада их теши: “Нисам то рекао због непријатељства или због прекора, него да бих вас постидео и да бих вас, кад се постидите и почнете да расуђујете како доликује, довео до поправљања”.
 
35. Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи?
 
Сумњало се у две ствари: прва је био начин васкрсења, тј. како ће васкрснути тела која су се распала, а друга у каквом ће телу васкрснути, у овом или у неком другом. Примером зрна разрешава обе недоумице.
 
36. Безумниче, оно што ти сејеш.
 
Решење преузима од онога што је очигледно и што се свакодневно савршава. Због тога их и назива неразумнима, јер не познају тако очигледно дело. Оно што ти сејеш ти, пропадљиви – како то да сумњаш у Бога? – неће оживети, каже, ако не умре. Употребио је речи које се не примењују на семена, него на тела. Није рекао: “Неће понићи ако не иструли”, него: Неће оживети ако не умре. Погледај како је свом слову дао сасвим противан ток: њима је било несхватљиво да ћемо после смрти васкрснути, а он каже да ћемо васкрснути управо зато што ћемо умрети. Другачије не бисмо ни могли да будемо оживотворени, ако не би било смрти.
 
37. И што сејеш, не сејеш тело које ће нестати, него голо зрно, било пшенично или неко друго.
 
Као што је речено, постојале су две недоумице: једна – како ћемо васкрснути, а друга – у каквом телу. Прву, тј. како ћемо васкрснути, разрешио је: кроз смрт, као зрно. Сада објашњава у каквом ћемо телу васкрснути и разрешава и другу недоумицу. Каже да ће васкрснути оно исто тело, тј. тело исте суштине, али у блиставијем и славнијем виду. Јеретици кажу да неће васкрснути ово исто тело, јер то, кажу они, говори апостол кад каже: Тело које ће нестати.
Апостол, међутим, не каже то. А шта каже? То да ти не сејеш зрно онакво какво ће бити, не сејеш га светло и славно, него голо, али да клас израста као прекрасан. И он није оно исто што је засејано, јер није посејан клас, тј. није посејан као стабљика него као голо зрно. Он, међутим, није ни у потпуности нешто друго, јер то није клас из другог зрна, него из оног истог, голог.
 
38. А Бог му даје тело како хоће…
 
Ако пак Бог даје тело, зашто се распитујеш у каквом ћемо телу васкрснути, и не верујеш васкрсењу, када слушаш о сили и вољи Божијој? Бог ће васкрснути распаднуто тело, само ће га васкрснути као славније и одухотвореније. То се може видети и на семенима, јер поникло семе је боље (лепше) од онога које је бачено у земљу.
 
И свакоме семену своје тело.
 
Ове речи беспоговорно затварају уста јеретика који говоре да у васкрсењу неће оживети ово, него неко друго тело. Одавде видиш да се свакоме даје његово сопствено тело.
 
39. Није свако тело исто тело, него је друго тело човечије, и друго тело животињско, а друго рибље, а друго птичије.
 
Да не би, слушајући о пшеници, чије је све класје исто, помислио да ће и сва васкрсла тела бити иста, овим показује да ће међу васкрслима бити разлике (што је и раније напоменуо говорећи сваки у своме реду) и каже да није свако тело исто, тј. да неће сви васкрснути у једном истом достојанству, него да ће се најпре праведници разликовати од грешника, као што се разликују небеска од земаљских тела, а затим ће се у великој мери разликовати и тела праведника, као и самих грешника, о чему говори касније. Као што постоји разлика између људског тела и тела звери, као и тела других животиња, тако ће постојати и разлика у кажњавању грешника. Оно што је речено о разлици међу телима речено је о разлици међу грешницима.
 
40. И постоје телеса небеска и телеса земаљска, али је друга слава небеских а друга земаљских.
 
И овде, као што је претходно речено, указује на разлику између праведних и грешних. Тела првих назива небеским, а тела других земаљским, и каже да је друга слава праведника а друга грешника, само што то није слава (јер се то не може подразумевати), него живот.
 
41. Друга је слава сунца, а друга слава месеца, а друга слава звезда, јер се звезда од звезде разликује у слави.
 
Као што је претходно понешто рекао о телима грешника, почевши од људи и поменувши затим птице, животиње и рибе – јер су и грешници, који су у почетку били људи, пали до уподобљења бесловеснима – тако и сада указује на разлике међу праведницима. Сви су, каже, у слави, али се светлост сунца разликује од светлости месеца или светлости неког другог тела; и звезда се од звезде разликује у слави, тј. у светлости, јер славу звезда чини светлост. Неки су под небеским телима подразумевали анђеле, али ја мислим да то није тачно. Из тога што је поменуо сунце, месец и звезде, очигледно је да је реч о њима.
 
42. Тако и васкрсење мртвих:
 
Како? Са много разлика, као што се види из наведених примера.
 
Сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости.
 
Кад је говорио о семенима, употребљавао је речи какве доликују телима. На пример, каже: Неће оживети ако не умре. Сада пак, када говори о телима, употребљава речи које би више приличиле семенима, јер каже: Сеје се у распадљивости. Под сејањем овде не подразумева наше зачеће у утроби, него погребење мртвих тела у земљу и као да каже: мртво тело се у земљу сахрањује у распадљивости, тј. зато, да би иструлело. Добро је рекао устаје, а не “ниче”, да ти ово не би сматрао за дело земље.
 
43. Сеје се у бешчашћу, устаје у слави.
 
Шта је бешчасније (тј. пониженије) од мртвога? Међутим, васкрснуће у слави непропадљивости, иако неће сви добити исту част.
 
Сеје се у немоћи, устаје у сили.
 
Не прође ни пет дана и тело више не може да се супротстави распадању. Међутим, васкрснуће у сили нераспадљивости, и више неће бити подложно никаквој трулежности, иако ће нераспадљивост за грешнике послужити као већа казна.
 
44. Сеје се тело душевно, устаје тело духовно.
 
Душевно је оно тело које управља силама душе и над којим душа господари и влада. Духовно је оно које има изобилно дејствовање Духа Светога који њиме управља у свему. Иако Дух и сада дејствује у нама, то није тако и није увек, јер се од оних који греше Дух удаљује. Иако је Дух и сада присутан, телом управља душа. Тада ће пак Дух непрекидно обитавати у телима праведника. Или можда духовним назива непропадљиво тело, само не ваздушно и етарско, тј. оно чија је суштина ваздух и етар, као што говори Ориген. Ако не верујеш нераспадљивости, погледај небеска тела која све до сада нису ни остарила, ни ослабила. Онај Који их је створио таквима учиниће и наше распадљиво тело нераспадљивим.
 
Постоји тело душевно.
 
Оно које имамо у овом животу.
 
Постоји тело духовно.
 
Оно које ћемо имати у будућем животу, по суштини исто али духовно, нераспадљиво.
 
45. Тако је и написано: први човек, Адам, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује.
 
Тачно да је прво написано (1. Мојс. 2; 7), док друго није написано. Међутим, како се оно догодило према редоследу догађаја, каже да је написано. И пророк је слично говорио о Јерусалиму (Зах. 8; 3) и рекао да ће се он назвати градом правде, иако није дословно тако назван. Еванђеље је Господа назвало Емануилом. Он се није тако звао, али Му дела дају такво име. Први Адам је, дакле, био душевни човек, тј. имао је тело којим су управљале душевне силе. Последњи Адам, Господ, јесте дух који оживљује. Није рекао да “живи у Духу”, него да је дух који оживљује. Господ је имао Духа Светога Који је по суштини својствен само Њему; Њиме је он оживео Своје тело, Њиме и дарује непропадљивост. Дакле, у првом Адаму смо добили залог садашњег пропадљивог живота, а у Христу – залог будућег.
 
46. Али није прво духовно, него душевно, потом духовно.
 
Да неко не би упитао зашто сада имамо душевно и лошије тело, док ћемо духовно тек добити, каже: зато што су у том поретку постављени почеци једном и другом. Адам је био пре, а Христос после, а на нама је да свагда идемо ка бољем, и буди уверен да ће се оно што је у теби сада распадљиво и рђаво преобразити у нераспадљиво и боље.
 
47. Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ с неба.
 
Да не би постали немарни према благочестивом животу, хоће да их убеди да живе богоугодно и каже да је Адам био од земље, због чега је тако и назван, јер име Адам означава оног који је од земље и праха. Првоме даје име по лошијем, а другоме по бољем, не зато што је човек, тј. примљена човечија суштина, наводно дошла с неба – као што је празнословио Аполинарије – него зато што је једно лице у једном Христу. Због тог јединства (две природе) каже се да је Он човек с неба. Из истог разлога, каже се да је Бог распет (1. Кор. 2; 8).
 
48. Какав је земљани, такви су и земљани.
 
Тј. тако ће пропасти и умрети. Или: они који су се привезивали за земаљско умреће греховном смрћу.
 
И какав је небески, такви су и небески.
 
Тј. биће исто тако бесмртни и славни иако је умирао и други Адам, Он је умирао зато да би уништио смрт. Или: они који су водили богоугодан живот биће прослављени као они што су помишљали на небеско.
 
49. И као што носимо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога.
 
Овде се јасније испољава саветодавни тон његовог слова. Сликом земљаног назива порочна, а сликом небеског – добра дела. И као што смо пре живели у злу, као синови земљаног који мудрују на земаљски начин, тако и сада треба да живимо у врлини, да бисмо сачували образ и подобије небеског. Слика земљаног састоји се у следећем: Прах си, и у прах ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19), а слика небеског – у васкрсењу мртвих и у нераспадљивости. Према томе, ако оно што се говори о васкрсењу не треба да разумемо у вези с начином живота, онда и речи тако ћемо носити и слику небескога треба да схватимо у вези с будућим догађајем, тј. да ћемо је носити.
 
50. А ово кажем, браћо, да тело (плот, месо) и крв не могу наследити Царства Божијега.
 
Пошто је рекао слику земљанога, као објашњење каже да су слика земљаног тело (месо, плот) и крв, тј. телесна дела и оно што је својствено масивности (претилости) тела, која не могу да наследе Царство Божије.
 
Нити распадљивост наслеђује нераспадљивост.
 
Тј. зло, које уништава племенитост душе, не може наследити ону славу и непропадљива добра. Можеш разумети да све то није речено о начину живота, него о васкрсењу. На пример, речи тело (месо, плот) и крв значе да се у будућем веку неће наслађивати садашње тело, које се састоји од меса и крви, јер тамо нема хране и пића којима се храни садашње тело. Распадљивост, тј. распадљиво тело не наслеђује нераспадљивост. Зато је нужно да наше тело постане духовно и нераспадљиво. Уосталом, знај да је св. Златоуст ове речи апостола схватио као савет за побољшавање живота.
 
51. Ево вам казујем тајну.
 
Опет се враћа на учење о васкрсењу и каже да намерава да им каже нешто страшно и скривено. Тиме их подстиче на веће уважавање онога што ће рећи, јер саопштава тајну.
 
Сви нећемо помрети, а сви ћемо се променити.
 
Иако каже, неће сви умрети, сви ће се изменити, тј. и они који не буду умрли обући ће се у нераспадљивост. Дакле, када будеш умирао, не плаши се да нећеш васкрснути. Кажем ти да неки неће умрети, али да им то није довољно за васкрсење, ако се не измене и на тај начин не пређу из смртних тела каква су имали у бесмртна. И као што за њих није корисно да не умру, тако ни за нас није штетно да умремо. И за њих ће промена послужити као смрт, јер ће у њима умирати распадљивост, изменивши се у нераспадљивост.
 
52. Уједанпут, у трен ока, при последњој труби.
 
За најкраће и најбрже време, у трен ока, савршиће се толика и таква дела. То је веома чудно. Морамо се дивити не само томе што ће васкрснути иструлела тела или томе што ће сваки добити своје сопствено тело, него и томе што ће се све савршити тако брзо да се то не може ни описати.
Речи при последњој труби неки су разумели у смислу оне, о којој се пише у Откровењу (гл. 7,8 и 9) еванђелисте Јована. Он каже да постоји седам труба, од којих ће прве погубити људе, али неће сви заједно умрети, него је то, каже, према устројству Божијем, да би они који остану видели да су први изгинули и да би се покајали. Последња труба ће огласити васкрсење и измену оних који су већ васкрсли, и то ће се догодити у трену ока.
 
Јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви.
 
Да неко не би посумњао да ће се та дела савршити у трену ока, веродостојност својих речи потврђује силом Бога, Који то дело савршава. Затрубиће и десиће се, слично као: Он рече, и постадоше (Пс. 32; 9). Труба не означава ништа друго до заповест и знак Божији, који свему претходи.
 
И ми ћемо се променити.
 
Не говори то о самоме себи, него о онима који ће тада бити живи.
 
53. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.
 
Да неко не би, када чује да тело (плот, месо) и крв неће наследити Царство Божије и да ће мртви васкрснути као нераспадљиви, помислио да тела неће васкрснути – јер се она сада састоје од меса (плоти) и крви – додаје да ће тела васкрснути, али не она која су месо (плот) и крв, него преображена и нераспадљива Ове су речи изговорене против оних што кажу да ће васкрснути тела, али не ова иста него нека друга. Апостол каже ово распадљиво и ово смртно; не дакле неко друго, него ово. Тело ће бити ово исто (јер се у њега облачимо). Међутим, уништиће се смрт и распадљивост, јер ће се оно обући у нераспадљивост и бесмртност. Између смрти и распадљивости постоји разлика, јер се реч “смрт” користи само за бића која имају душу, док се распадљивост користи за она бића која су без душе. Ми имамо нешто слично неживом (тј. оном без душе), као што нокти или коса, али ће се и то обући у нераспадљивост.
 
54. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт.
 
Кад се то догоди, испуниће се оно што је написао пророк Осија. Пошто је рекао нешто запрепашћујуће, у истину својих речи уверава сведочењем Писма. Победа, тј. коначно, јер ће се побеђена уништити, и неће јој остати никаква нада да ће било кад вратити снагу.
 
55. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа?
 
Као да је видео да се то и на делу извршило, надахњује се, узвикује и тријумфује, као да је стао на поражену смрт и згазио је. Између ада и смрти можеш да откријеш неку разлику, односно ад задржава душе, а смрт тела, јер су душе бесмртне.
 
56. А жалац је смрти грех.
 
Јер је она кроз њега (грех) добила снагу, користећи га као неко оружје или жалац. Као што је и сам шкорпион ситна животиња, али има силу у жаоки, тако је и смрт добила силу кроз грех, јер би иначе била неделотворна. То се види и из примера Самог Господа, јер смрт у Њему није нашла грех, тако да није могла ни да делује на Њега.
 
А сила је греха закон.
 
Зашто? Кад не би било закона, ми бисмо грешили у незнању и не бисмо потпадали под тако строгу осуду. Када је закон показао грех, он нас је изложио већој казни, јер ми знамо и грешимо. Он га је учинио силним, не према његовој природи, него услед нашег немара јер закон нисмо користили како је доликовало, односно као лек, о чему је више говорио у Посланици Римљанима. Не сумњај, дакле, човече, у васкрсење. Ти видиш да је уништен грех, који је био оруђе смрти, и да је укинут закон, који је случајно постао сила греха. Кад је смрт разоружана, она, очигледно, нема снаге.
 
57. А Богу хвала који нам даде победу кроз Господа нашега Исуса Христа.
 
Подвизавао се (борио се) Господ Исус, а нама је дарована победа, не по заслугама нити по дугу, него по благодати и човекољубљу Бога Оца, Који нас је кроз подвиг Свога Сина учинио победницима.
 
58. Зато, браћо моја мила, будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у делу Господњем.
 
Пошто знате да ће бити васкрсења и награде и добрима и злима, будите чврсти. Каже то јер су се колебали у погледу учења о васкрсењу. Како се нису трудили на врлинском животу, мислећи да нема васкрсења, каже напредујте непрестано у делу Господњем. Дело Господње, које Господ љуби и захтева од нас, јесте врлина.
 
Знајући да труд ваш није узалуд у Господу.
 
Тј. надајте се да ће бити васкрсења и да нећете изгубити ништа од свог труда. Раније нисте веровали васкрсењу и нисте хтели да се узалудно трудите; сада пак знате да никакав ваш труд неће бити узалудан.
У Господу значи или ваш труд који је у Господу, тј. за који сте имали помоћ са висине, или да у Господу ваш труд неће бити узалудан, него да ћете од њега добити награду.