ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПРВЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
 
ДЕВЕТА ГЛАВА
 
1. Нисам ли апостол? Нисам ли слободан? Зар нисам видео Исуса Христа, Господа нашега?
 
Претходно је рекао:” Ако храна саблажњава мога брата, уопште нећу јести месо.” Да га неко не би сматрао разметљивим и славољубивим, принуђен је, најзад, да објави да се уздржавао и од дозвољенога, како некога не би саблазнио. И док је Христос заповедио проповеднику Еванђеља да се храни од Еванђеља (в. Лк. 10; 7), тј, на рачун оних које поучава, ја сам, каже, одлучио да је боље да изнемогнем од глади и да ништа не узимам од вас, и да, уместо тога, радим својим рукама и да се храним од сопственог труда. Чини се пак да је међу њима било и богатих учитеља, који су били поштовани због тога што су бесплатно поучавали и настојали да постиде Павла. Он је то разумео и, као што сам рекао, није хтео да се храни на рачун својих ученика, чак и ако је имао право на то. Тако се, каже, ја понашам, а ви се не уздржавате чак ни од меса идолских жртава. Таква је, уопштено, мисао овог места, коју он развија у неколико стихова. Уосталом размотримо сваку изреку појединачно.
Нисам ли апостол! Да неко не би рекао: “Ти не можеш да узимаш, и зато и не узимаш”, каже: “Како? Зар остали апостоли не узимају?” “Да”, одговориће тај. “И шта сад? Нисам ли ја апостол“, тј. исти онакав, какви су и они. Нисам ли слободан, тј. нико ми не забрањује да то узимам. Да му опет не би приговорили: “Остали апостоли су важнији од тебе, јер су они видели Господа”, каже: Зар нисам видео Исуса Христа, Господа нашега… А после свију, као каквом недоношчету, јавио се и мени (1. Кор. 15; 8). Видети Христа сопственим очима представљало је велико преимућство, јер је и Он Сам говорио: Благо очима које виде, што ви видите, јер вам кажем да су многи пророци и цареви желели видети што ви видите (Лк. 10; 23-24).
 
Нисте ли ви дело моје у Господу?
 
Ако си и слободан, ако си и апостол, али ниси савршио никакво апостолско дело, шта то онда значи? И Јуда је био апостол, и он је видео Господа. Због тога каже: Ви сте моје дело, што значи да сам испунио апостолско служење. Кад је то рекао, додао је и: у Господу, тј, нисам га испунио својом силом, него силом Господњом.
 
2. Ако другима нисам апостол, али вама јесам.
 
Не кажем да сам учитељ целој васељени, али зар ја нисам ваш учитељ? Зашто ништа нисам узео од вас, кад сам на то имао посебно право? Кроз такав уступак још више потврђује своје слово.
 
Јер сте ви печат мојега апостолства у Господу.
 
То јест, доказ. Ако неко пожели да се увери, да ли сам ја заиста апостол, ја ћу указати на вас. Ви сте печат и потврда мог апостолства, јер сам међу вама савршио све, што је апостол дужан да учини.
 
3. То је моја одбрана пред онима, који ме осуђују.
 
Онима који желе да знају, одакле се види да сам ја апостол, понудићу вас у своју одбрану. Доказавши да сте се свему од мене научили, поразићу оне што ме осуђују.
 
4. Зар немамо право (досл. власт) јести и пити?
 
Односно, да од ученика узмемо оно, што нам је потребно. Ми се, међутим, не користимо тим правом, иако га имамо.
 
5. Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња, и Кифа?
 
Апостоле су следиле богате жене, које су им доносиле све што им је било потребно и сву бригу о томе преузимале су на себе, како би се они искључиво бавили проповедањем. Запази да је врховног, као најважније, поменуо на крају, изражавајући следећу мисао: “Зашто да говорим о осталима? И сам Петар тако поступа.” Браћом Господњом назива Јакова, епископа јерусалимског, Јосију, Симона и Јуду (Мт. 13; 55). Они се браћом Господњом називају зато, што је Јосиф био заручен с Пресветом Богородицом.
 
6. Или само ја и Варнава немамо право ово чинити?
 
Зар ми немамо право да живимо без рада и да се, не радећи, издржавамо на рачун својих ученика? Није прећутао ни о Варнави који је, као што је то њему било познато, био исти такав у том погледу, будући да је и он живео од свог рада.
 
7. Ко икад војује о свом трошку?
 
Сви војници добијају издржавање од државе. Долично је на прво место поставио служење војника, јер је оно слично апостолском служењу – како по опасностима које су с њим сједињене, тако и по борби с духовним непријатељима.
 
Ко сади виноград, и не једе од рода његова?
 
Тим примером је указао на тешкоће, мноштво недаћа и брига. Уосталом, није рекао: једе сав род, него: од рода. Исто тако, није рекао ни: ко се не обогаћује од рода, него: ко не једе. Тако свуда убеђује да се тражи само оно неопходно а не сувишно.
 
Или ко чува стадо, а од млека стада не једе?
 
Није рекао: “продаје овце или их једе”, нити “све млеко”, него: од млека. Тиме показује да учитељ мора да се задовољи малом наградом и неопходним издржавањем. Помињући пастира, указује на то да учитељ мора имати велику бригу.
 
8. Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и закон?
 
Зар ја то потврђујем само људским примерима? Зар немам и сведочење Писма? Ја могу да докажем да је то и Богу угодно: то исто заповеда и закон, који није од људи него од Бога.
 
9. Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше.
 
Обиље је онога, што потврђује овај предмет, па због тога наводи и пример волова.
 
Брине ли се то Бог за волове?
 
А зар се не брине? Брине се, али не тако, да би давао закон о њима. Зато је бригом о бесловеснима напоменуо нешто друго, односно, поучио је Јудејце да се брину о учитељима. Одатле знамо да све, што се у Старом Завету говори о бесловеснима, служи за поучавање људи.
 
10. Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа…
 
Употребио је реч “управо”, као кад је реч о општепознатом предмету, како слушаоцима не би дао повода да било шта приговоре.
 
Да који оре, треба у нади да оре.
 
Учитељ је дужан да обрађује њиву срца и да се труди с надом на плату и награду.
 
И који врше, у нади да ће примити по својему надању.
 
Од орања је прешао на вршидбу, како би и тиме изразио колико се труде апостоли, јер се и они баве и орањем и вршидбом. Како се онај, који оре, само нада, док се онај, који врше, донекле и наслађује, рекао је да онај, што врше, прима по свом надању. Да нико не би рекао: “Зар ти за тако велики труд апостола нудиш само ону награду, којом ће добити прехрану”, додао је; с надом тј. с надом у будућа добра. Неопходно је да се надају и у та добра, и то много више него у то, што ће јести и пити на рачун ученика,
 
11. Ако ми вама посејасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је телесно?
 
Овде доказује исправност тога дела. Ви, каже, неравномерно узвраћате за оно, што сте примили. Ми смо у вас посејали духовно, а ви нам узвраћате телесним. Зар је то велико?
 
12. Ако ли се други користе вашим правом, како ли не би ми.
 
Указује на неке лажне учитеље, који су од њих узимали самовољно и без икаквог стида. Зато није рекао: ако други узимају, него: ако се други користе вашим правом, тј. ако господаре и владају над вама, и ако вам наређују као робовима, зар онда немамо већа права ми, који смо истински апостоли?
 
Али се ми не користимо овим правом.
 
Иако имамо право да једемо и пијемо на ваш рачун, ми то право нисмо искористили, да се ви не бисте саблазнили. А ви не можете да се уздржите нити од (једења меса) идолских жртава, да кроз то не бисте саблазнили слабе међу браћом!
 
Него све подносимо да не учинимо какве сметње еванђељу Христову.
 
Да неко не би рекао: “Није ти било потребно, па зато ниси ни узимао”, каже: иако смо у великој оскудици, ипак све подносимо – и глад, и жеђ, и голотињу, да не бисмо направили неку сметњу, односно, неку препреку за еванђеље и проповед.
 
13. Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране!
 
Не задовољивши се наведеним примерима, наводи и друго место из закона, да би доказао да је имао право да узима од ученика. Како је заповест о воловима објаснио у пренесеном смислу, каже да закон дословно заповеда да се они, који врше свету службу, хране од светиње, као и Левити, који су по свом чину мањи од свештеника. Није рекао: хране се од оних који приносе, него: од светиње, да се ни они, који примају не би стидели што их хране људи, али и да се они, који дају (приносе), не би погордили.
 
И који жртвенику служе са жртвеником деле.
 
Подразумева свештенике и архијереје. Глаголом указује на непрестано служење и обитавање. Није рекао да они узимају свештено, јер указује на умереност и да не треба сакупљати новац. Такође није рекао ни да узимају од оних, који приносе жртве, него да узимају од жртвеника. Оно, што је било принето, није више припадало онима што су принели, него храму и жртвенику. Рекао је: узимају део јер је крв закланих жртава изливана на жртвеник, сало је спаљивано а остали делови меса, као што су груди, десно плеће и неке изнутрице свештеник је узимао за себе (3. Мојс. 10; 14). Међутим, жртве паљенице су припадале искључиво жртвенику (3. Мојс. 9; 12-14).
 
14. Тако и Господ заповеди да они који еванђеље проповедају од еванђеља и живе.
 
Најснажнији од свих доказа навео је на крају. Зашто бих каже, износио час једно, а час друго? Господ је тако заповедио, дајући закон сагласан са старозаветним (Лк. 10; 7). Као што је претходно рекао: од светиње, тако каже и овде, не да се хране од ученика, него од еванђеља, како се не би преузносили они, који их хране. Не храниш га, каже, ти, него његово дело – еванђеље (благовештење). Рекао је: да живе а не да тргују или да сабирају богатство.
 
15. А ја од тога ништа не користих.
 
Нисам се користио ниједним од поменутих старозаветних примера, па чак ни заповешћу Христовом, да бих јео и пио оно што је ваше.
 
И не написах ово да мени тако буде.
 
Да му неко не би пребацио: “Шта то значи? До сада ниси користио, али хоћеш да се користиш убудуће, па зато о томе и говориш”, хита да исправи такво мишљење и каже: Не написах ово да мени тако буде, тј. да бих ја узимао од вас.
 
Јер би ми боље било умрети, него да ко моју похвалу уништи.
 
Ја ћу се, каже, радије сагласити да умрем од глади, него што ћу допустити да неко уништи моју похвалу, тј. да је прогласи за сујетну и празну. Рекао је: похвалу, да би исказао преобиље своје радости. Неко би можда и рекао: “Он уистину није узимао, али је тако поступао с болом и жаљењем.” Он, међутим, каже: ја сам толико далеко од жалости, да се чак и хвалим тим.
 
16. Јер ако проповедам еванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповедам еванђеље.
 
Шта то говориш? Твоја похвала није у проповедању еванђеља, него у бесплатном проповедању? Зар је последње боље од првог? Није, каже. Међутим, мени је заповеђено да проповедам еванђеље и то је моја обавеза. Ако је испуњавам, у томе нема никаквог савршенства. Међутим, ако је не испуњавам, тешко мени, јер ћу бити много бијен, као онај који није извршио вољу свог Господара (в. Лк. 12; 47). Бесплатно проповедање је дело слободне воље, и зато је то похвално дело. Речи: обавеза ми налаже нису изречене ради укидања слободне воље, него да би се разликовала слобода да се узме и страх од кажњавања због неиспуњавања дужности.
 
17. Јер ако ово чиним од своје воље, плату имам; ако пак без своје воље, служба ми је поверена.
 
Да ми није поверено дело проповеди, ја бих га савршавао сам од себе и имао бих велике и многе награде. Ако ми је пак поверено, очигледно је да га не савршавам сам од себе, него да то чиним по вољи Владике. То значе речи: без своје воље. Зато ово дело не заслужује почаст: ја само испуњавам служење које ми је поверено. Запази и следеће. Није рекао: ако радим без своје воље, нећу имати награду, да би показао да ће он бити награђен и за проповед, иако у том случају поступа по вољи Владике. Било би несагласно с правдом ако сви апостоли не би добили награду за проповед, само не онакву, какву ће добити они, што су бесплатно проповедали.
 
18. Каква ми је, дакле, плата? Да благовестећи бесплатно изложим еванђеље Христово, да се не користим својим правом у еванђељу.
 
За мене је велика и похвале достојна награда да не користим своје пра-во да узимам, и то да га у потпуности не користим. Узимање свагда назива правом (досл. влашћу), како би показао да и они, који су узимали, уопште нису сагрешили. Рекао је: у еванђељу, да би показао да онај, који благовести и труди се, треба и да узме, а да онај, који не дела, не треба ни да узима.
 
19. Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем.
 
Говори још више. Не само да нисам узимао него сам, будући слободан и никоме потчињен, без туђег подстицаја свима постао роб, не једном или двојици него читавој васељени и не због тога да бих свима угодио ласкањем, него да бих задобио више верујућих, пошто је немогуће све задобити.
 
20. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем.
 
На пример, кад је обрезао Тимотеја (Дела ап. 16; 3). Није рекао: Јудејац, него: као Јудејац, да би показао да је то дело имало посебан циљ.
 
Онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом.
 
Под тим подразумева прозелите, или оне међу Јудејцима који су поверовали, али су се још увек придржавали закона. Било је то онда, кад је постригао главу (Дела ап. 18; 18) и кад је принео жртве према обреду очишћења. Чинио је то с посебним циљем и јавно, да би исправио оне, који су тако поступали из убеђења.
 
21. Онима који су без закона постадох као без закона.
 
Под онима, који су без закона, подразумева оне, који нису имали Мојсејев закон и који су се обратили у веру из незнабоштва, какав је био Корнилије (Дела ап. 10). Кад их је посећивао, Павле је снисходио ка њиховој слабости. Можда ту подразумева и Грке, којима се такође прилагођавао. На пример, кад је беседио пред Атињанима, започео је од жртвеника који се код њих налазио, и о Христу их није учио као о Богу, него као о човеку, јер они ништа такво нису могли да разумеју. Они су и Њега сматрали за једног од својих богова, какви су били Херакле[1] или Ескулап (Асклепије).[2] Свагда додаје реч као, да би ти знао да се Павле само прилагођавао, иако, у ствари, није био такав.
 
Премда нисам био Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона.
 
Да не би помислили да је Павле беседећи с онима без закона мењао своје мишљење, каже: Премда нисам био без закона, него сам у закону Христовом, тј. имајући закон који је узвишенији од древног закона, закон Христов. И зашто то? Да би придобио оне, који су без закона.
 
22. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем.
 
Тако и сада, услед ваше колебљивости и расположења вашег духа, који је склон саблазни, нисам хтео да се храним на ваш рачун. Чак и у оним случајевима, када он услед слабости слушалаца не говори јасно о божанствености Сина или о божанствености Духа, знај да он слабима постаде као слаб.
 
Свима сам био све, да како год неке спасем.
 
И зашто да много набрајам? Ја сам се свима прилагођавао. Иако се нисам надао да ћу све спасти, желео сам да бар неке спасем. И то још више задивљује. Велико је дело трудити се до исцрпљености ради неколицине. Додао је: бар неке, да би утешио учитеље. Иако нико не спасава све, несумњиво је да ће неке спасти. Зато не треба бити нерадан.
 
23. А ово чиним за еванђеље, да будем његов заједничар.
 
Еванђељем назива верујуће, који се спасавају кроз еванђеље, као што је и раније рекао: од еванђеља да живите, тј. од верујућих. Ја, каже, поступам тако стога, да бих заједно с верујућима био заједничар у венцима. Не говори тако због тога, као да је то чинио због награде, него да их убеди да све учине за браћу, надајући се да ће задобити небеска добра. Запази смиреноумље апостола. Иако је достојан првенства, он у причасности добрима поставља себе упоредо с верујућима уопште.
 
24. Не знате ли да они што трче на тркалшиту трче сви, а један добија награду!
 
Доказавши да је неопходно да снисходе ка браћи, обраћа им се строжије. Његове речи имају овај смисао. Немојте мислити да је за ваше спасење довољно и то што сте поверовали и што сте ступили на поприште Цркве (у арену Цркве). То је мало, као што је и онима на тркалишту мало да само трче. Они, осим тога, морају да трче беспрекорно, и то до самог циља. Ко је тако трчао, једино је он и добио награду. Ви сте пак у опасности да је не добијете јер, знајући више него други, ниподаштавате своју браћу и окушате месо идолских жртава.
 
Тако трчите да је добијете. 25. А сваки који се бори од свега се уздржава.
 
Ви каже, треба да трчите тако, да је добијете. То се, међутим, не догађа без љубави, коју ви немате. Иако себе сматрате савршенима, то није праведно, јер ви то још нисте достигли. Наговештавајући да међу њима има много недостатака, у које су спадали стомакоугађање, блуд и пијанство, каже: А сваки који се бори у свему се уздржава, не од овога или од онога, него се од свега уздржава. Признајте, дакле, да сте још далеко од савршенства и знајте да је добијање награде условљено уздржањем.
 
Они пак да добију распадљив венац, а ми нераспадљив.
 
То је разобличење. Они се уздржавају ради добијања пропадљивог венца, а ми то не чинимо ни за онај непропадљиви!
 
26. Ја, дакле, тако трчим, као на непоуздано.
 
Шта то значи: као на непоуздано! То, да ја све радим с циљем: и кад обрезујем, и кад сечем косу. Ништа не чиним без размишљања и без циља, као ви. Какав је циљ јести месо идолских жртава, кад други због тога пропадају? Уистину никакав. Чинећи то без разборитог темеља, ви трчите као на непоуздано, без циља и узалудно. Као превасходни учитељ, апостол најпре самога себе даје као пример.
 
Тако се борим, не као онај, који бије ветар.
 
Знам кога ћу да поразим, односно, ђавола. Ви, међутим, не поражавате њега, него савршенство знања употребљавате за сујету (испразност).
 
27. Него изнуравам тело своје и савлађујем га.
 
Овде им указује да су се они предали стомакоугађању и оправдавају га изговарајући се савршенством. Ја, међутим, подносим сваки труд, да бих живео целомудрено.
Изнуравам значи: бијем се са телом. Дакле, апостол хоће да покаже да је борба с природом веома тежак подвиг. Тело је, каже, веома самовласно и снажно у борби. Како је рекао изнуравам и поменуо модрице, одмах је додао и: савлађујем, да би ти знао да није потребно уништавати тело него га, као својевољног роба, треба кротити и потчињавати, што је својствено господару а не непријатељу. Неки мисле да је изнуравам речено уместо: исцрпљујем глађу.
 
Да проповедајући другима не будем сам одбачен.
 
И кроз то их побуђује на већу будност (трезвеноумље). Ако ни мени, каже, за спасење није довољно да проповедам и учим, него је потребно и да се у свему покажем непорочан, како онда ви можете да се спасете једино вером, кад служите толиким страстима?
 

1. Најпрослављенији јунак грчке митологије, познат по необичној снази, којом се одликовао још од детињства. Познат по томе што је извршио дванаест великих подвига и што је путовао с Аргонаутима у потрази за златним руном. Његова судбина обрађена је, између осталог, и у драмама Софокла и Еурипида.
2. Грчко божанство лекарске вештине, посебно поштовано у Епидауру. Његов атрибут је змија обавијена око штапа.