ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
 
ОСМА ГЛАВА
 
8:1-2 “Дајемо вам пак на знање, браћо, благодат Божју која је дана у црквама македонским, да у многоме кушању невоља изобиље радости њихове и пуко сиромаштво њихово изобилова у богатству простоте њихове”.
 
Невоље преобратити и преобразити у средства спасења, у подвиге спасења, то је дело благодати Божје. Невоље претворити у изворе радости, такође је дело благодати Божје. По угледу на Господа спасења и радости, јер је Он највећу невољу и муку овога света, смрт, претворио у извор живота и васкрсења и радости. И све што претходи Његовој смрти: завист и мржња и злочин, највећи злочин у свима световима, – о каква невоља! каква мука! – а чудесни Спаситељ је претвара у подвиг молитве и човекољубља: Оче, опрости им, јер не знају шта раде! (Лк. 23, 34).
И ви то можете: благосиљајте оне који вас куну, – и гле, ви сте једну своју невољу претворили у подвиг спасења и у извор радости и блаженства! Чините добро онима који вас мрзе, – и гле, ви сте и другу невољу своју претворили у подвиг спасења и у извор блаженства! Молите се Богу за оне који вас гоне, – гле, трећи подвиг, трећи извор блаженства! Вас руже ради Господа Христа, клеветају, оговарају, прогоне, а ви све то подносите благодушно, – гле, опет сте читав низ мука и невоља претворили у читав низ подвига и извора блаженства.
Не варајте се, животни је посао Христових следбеника: невоље преобраћати у подвиге спасења. Најочигледнији пример тога су нам сами свети Апостоли Христови (ср. 2 Кор. 12, 10). И сви светитељи за њима и са њима. И у свима њима то чини увек благодат Божја (ср. 2 Кор. 12,9).
Она, чудотворна и свемоћна, све наше невоље преобраћа у подвиге, и све жалости у радости. Невоља до невоље, али када нас благодат Божја води кроз њих, онда: извор до извора радости, радост до радости. У обиљу невоља – обиље радости! Ето чуда, свакодневног чуда Христове благодати. Ако не верујете, пробајте! Доживите једну невољу за Христа, и ви ћете водети како ће се она тајанствено и чудесно претворити у радост, и у извор радости. Отуда се хришћани радују када падају у различите напасти (Јак.1,2-4). Да, сви хришћани, а у томе су им вечити узор прво свети Апостоли (ср. Д-А. 5, 40-41) а за њима сви оветитељи редом. Светаштво и није друго до претварање невоља у средства спасења, у подвиге спасења. Зато је то пут Цркве Христове у свету као целине, то пут и сваке Помесне цркве, па и сваке парохијске цркве, па и сваке домаће цркве. Свети апостол Павле и указује на цркве у Македоиији као такве.
Али за овим првим благодатним чудом долази друго: благодат Божја претвара пуко сиромаштво у изобилно богатство доброте. Сиромаштво у – извор богаства! И то непропадљивог богатства: богатства доброте, добродушности, простодушности. Свесавршени пример тога на земљи је Он – чудесни Господ и Спаситељ, Богочовек Хрисгос. Он, Бог Сведржитељ, поставши човек, толико осиромаши, да није имао оде главе склонити. Али нас Он тим својим чудотворним сиромаштвом обогати овим непролазним богатствима неба: царством небеским, вечним животом, вечном истином, вечном правдом, вечном љубављу, вечном добротом, вечним блаженством. Једном речју: обогати нас Богом. А то није ни најнеизмерније богатство, или боље: бесконачна серија непролазних, вечних, божанских богатстава.
У пониженом телу људском Богочовек је изгледао као да ништа нема, иако је устварм све имао, и свима пружао и давао: свима који хоће да се његовим сиромаштвом обогате (ср. 2 Кор. 8,9). Тако и сви прави хришћани, изгледају “као они који ништа немају”, а уствари “све имају”, “као сиромашни а који многе обогаћавају” (2Кор.6,10). Историјски пример тога у ширем обиму претстављају цркве македонске. А сведок тога, ко? Сам свети апостол Павле. Он изјављује:
 
8:3-4 “Јер, ја сам сведок, они по могућству и преко могућства беху добровољни, и много нас молише да примимо благодат и заједницу службе светима”
 
Христовско, еванђелско богатство пројављује се најпре кроз милосрђе. Хришћанско срце је увек милосрдно. А није ли милосрдно, зар је хришћанско? Богатство доброте којим изобилује хришћанин неминовно се излива у бригу и старање о ближњима; тој самилости и самилосности нема мере; све се чини “по могућству и преко могућства”. И по је природно, еванђелски природно, јер је у таме подвиг, и радост од подвига. Не реци: не могу.
То је знак маловерја, или неверја, или кривоверја. Сети се апостола, његове вере, а ми смо дужни да се угледамо иа њега: “Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје” (Флб. 4,13): могу да будем милосрдан “преко могућства”, преко људског могућства. Јер шгго је људима немогуће, Богу је могуће, Богу који је у нама и над нама.
Радосно служити светима, дар је благодати Божје. Свети служе Богу, а ми, служећи светима, преко њих служимо свесветоме Богу, Зато је дужност, неизоставна дужност хришћана служити светима. А ко су свети? Најпре они који су сав живот овој посветили Богу, те дан и ноћ свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом својом служе Богу истинитоме, Господу Христу. Такви су сви светитељи, почевши од светих Апостола и Пророка, па кроз Мученике, Исповеднике, Бесребрнике, Подвижнике и све Божје Праведнике. Но овде свети апостол има у виду све хришћане, и он их све назива светима,
Зашто? Зато што су хришћанм по самом позиву свом свети, позвани на светост (ср. 1 Петр. 1,14-16; 2,9.21; 1Јн. 2,6; 3,6.3). То је разлог што се у почетку многих, својих посланица свети апостол Павле обраћа хришћанима као светима (ср. 1 Кор, 1, 2; 2 Кор. 1, 2; Еф. 1, 1; Флб. 1, 1; Кол. 1,1).
У чему се састоји “служба светима”? У служењу њиховим потребама. Може им се служити молитвом, љубављу, милостињом. Служећи сиромашним хришћанима, служи се светима. А то може чинити сваки хришћанин. Макар својим уздахом, својом сузом. Главно је да у том уздаху, у тој сузи буде цело срце, цела душа. Доказ и пример? Сиромашни хришћани македонски. Они предњаче у служењу светима помоћу милостиње. Па и друге моле да узму учешће у тој благодати. И свети апостол, сав понесен благодатним човекољубљем, позива на то и коринтске хришћане. Они то могу учинити, ако као и македонски хришћани предаду себе Господу и светом апостолу. Стога свети апостол благовести:
 
8:5-7 “И не као што се надасмо, него најпре предаше себе Господу и нама, по вољи Божјој, да ми умолисмо Тита да као што је почео онако и сврши и међу вама благодат ову. А ви, као што сте у свему изобилни, у вери, и у речи, и у знању, и у сваком старању, и у љубави својој к нама, да и у овој благодати изобилујете”.
 
Учествовати у помагању свете браће, хришћана, свети апостол назива благодаћу. То значи: у том подвигу је све божанско, све небеско, све рајско, све благодатно. Зато је и потребно изобиловати “у овој благодати”. Хришћани показују да у срцу свом заиста носе праву веру и љубав еванђељу, ако се старају да изобилују “у овој благодати”.
Јер милосрђе је најочигледнија пројава вере и љубази еванђелске. Што је вид оку и слух уху, то је милосрђе вери и љубави. Вера без милосрђа, то је око без вида и ухо без слуха. Тако исто и љубав. Да би хришћанин удружио у себи веру и милосрђе, и љубав и милосрђе, треба да се много стара око тога, да много ради на томе. То се стиче трудом, но никада не намеће од Бога силом. Зато су хришћани позвани да буду “изобилни… у сваком старању”, у свакој ревности у вери, у љубави, у молитви, у милосрђу. Јер ко је изобилан у старању око милосрђа, он га и стиче, јер му се за труд даје благодат и у блатодати милосрђе. Милосрђе је провера наше вере, наше љубави, наше мудрости. Зато свети апостол и пише коринтским хришћанима:
 
8:8 “Не говорим по заповести, него кад се други, старају кушам и вашу љубав је ли истинита”.
 
Старање и труд око еванђелских врлина, а најпре око милосрђа, долази од нашег христољубља, од нашег богољубља. Старамо ли се око милосрђа, знак је да смо истински осетили и ирааилно схватили Господа Христа и његово божанско Еванђеље.
Колико је христољубља, колико еванђелске љубави у теби, можеш лако и сигурно проверити. Чиме? Својим милосрђем. Иза великог милосрђа у теби, увек стоји велика божанска љубав у души твојој; иза малог милосрђа – мала љубав. Нема сумње, најмилосрднији су христољубци, христоносци. Ко истински љуби Господа Христа, он у сваком сиромашном брату види самога Господа Христа.
И то није маштање већ стварност, сушта еванђелска стварност. По свеистинитој речи Свеистинитога: Ко гладнога храни, Господа Христа храни; ко жеднога поји, Господа Христа поји; ко голога одева, Господа Христа одева; ко болесне обилази, Господа Христа обилази; ко сужње у тамници посећује, Господа Христа посећује (ср. Мт. 25, 35-40).
Све док хришћанин старањем и ревношћу не стекне такву милосрдност, заиста је пуки сиромах, јер је хришћанин само по имену, без оне силе божанске која хришћанина чини најдивнијим чудом Божјим у овом свету. Све дотле, он је назовихришћанин, и његова љубав – назовиљубав, и његова вера – назовивера. И он сам – назовичовек. Јер без тога, природа људска је толико сиромашна, толико немоћна, толико слепа и глува и губава и смртна, да заиста једва личи иа првобитну богоздану и боголику природу људску.
 
8:9 “Јер знате благодат Господа нашег Исуса Христа да, богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите.”
 
Да није Бог љубавн сишао у људску природу и обогатио је својим Божанством поставши човек, шта би било од нас људи, од васцелог рода људског? Ми бисмо сви до једнага занавек остали бедни и беспомоћни сиромаси. Несумњиво бедни и беспомоћни. Зар није човек, сваки човек, кукавни сиромах, пошто је смреан? Има ли већег сиромашггва него бити смртан? А род људски? Зар има бедније врсте бића међу свима врстама бића, од комараца па све до Херувима и Серафима? Сигурно је да нема. А кад смо смртни, онда смо сиромашни сваким сиромаштвом: у нама нема ни бесмртне истине, не бесмртне правде, ни бесмртног добра, ни бесмртне љубави. Без тога пак, није ли највећа мука и највеће проклетство – бити човек? Да није Христос постао човек, које би разумно биће пристало да буде човек? А ако би га приморали на то, то би била тиранија којој нема равне у познатим световима.
Човек си, родио си се на овај свет не по својој вољи, а не верујеш у Христа Господа. Завири у своје добро, и свестрано га испитај. Оно је тако мршаво, тако трошно, тако пролазно, тако смртно, да сваког тренутка издише под ударцима зла. Ако није потпуно издахнуло, сигурно ће издахнути. Зар је такво твоје добро уствари добро? Та то је пуко сиромаштво.
Усто, и и не знаш шта је истинско добро, и у том незнању свом често проглашујеш зло за добро. То је неминовно; то је завршни удес свакога човека без Христа, – Испитај непристрасно своју истину. Шта је она, чиме стоји, на чему се држи? На твом смртном разуму и смртним чулима. А они смртни, какву ти истину могу породити ако не смртну. А смртна истииа, то је трулежна истина, распадљива истина, црвљива истина, смрдљива истина. И ти си не само пуки сиромах, него још и осрамоћени сиромах. – Хајдемо смело даље: имај интелектуалне смелости па анатомски испитај своју правду, своју љубав, своје човекољубље, своје милосрђе. Растави их на основне састојке, и пронаћи ћеш да су од исте грађе од које и смрт. И ако си способан за иоле нормална осећања, ти, ћеш морати осетити како заударају на смрт и твоја љубав, и твоје човекољубље, и твоје милосрђе. Све су то образине, маске, па и лешине. Лешине у мртвачком ковчегу тела твог. Није ли све то доказ твога пуког и срамног сиромашггва? И ти пристајеш да будеш човек у таквим срамним и страшним стварностима, твојим стварностима?
Није ли то и слепило и лудило?Али, такав је човек без Христа, само такав. И не може нам нико доказати да није такав, јер нам не може показати човека без Христа који би био богат стварном истином, стварним добром, стварном правдом, или бар располагао тиме у оноликој мери колико је потребно да се умири нормално људско сазнање, нормална људска савест. То сиромаштво, то слепило, то лудило је удео сваког људског бића на овој планети, јер је свако смртно. А кад је смрт завршни доживљај човека, зар је онда достојно бити човек? А кад смрт покоси са човеком и његову истину, и његово добро, и његову љубав, и његову правду, зар онда вреди мучити се и борити се за такву истину, за такво добро, за такву љубав, за такву правду? Све је то ужас до ужаса, и страшило др страшила, и обмана до обмане. И логичније би било да се такав човек и не зове човек већ – лелек, лелек, лелек!
Све је то тако, и занавек би остало тако, да Гоопод Христос није постао човек. Али, са Њим – све се мења: човек и све што је у њему. Јер је Господ Христос, Бог Логос очовечени, унео у људску природу: бесмртно божанско Добро, бесмртни божански Живот, бесмртну божанску Истину, и Правду, и Љубав, и Светлост, и Вечност. И човек је заиста постао богат, и то богат непропадљивим, вечним богатством. И ви, гледајући човека Исуса који нема где главе склонити у нашем земаљском свету, ммслите: Он је сиромах. Да, несумњиво сиромах, пошто је узео на себе смртну и грешну природу људску.
Али тај сиромашак Исус остао је изнутра Богом: Бог је узео на себе смртно тело људско, црвљиво и смрдљиво тело људско. То је понижење? Свакако. И то понижење какво никада не виде ни свет анђелски, ни свет демонски, ни свет човечански.
Свечисти, свесвети, свевечни, свесавршени Бог узео је на себе обличје трулежног, црвљивог, смрдљивог, смртног човека (ср. Флб. 2, 7-8). Али, Он је то учинио, да би нас на најцелисходнији и најбољи по нас начин спасао од смрти, од тог свепагубног сиромаштва: сишао у омрт, али као Бог остао бесмртан; постао човек, али остао Бог, и као Бог спасао човека од смрти, од греха, од ђавола (ср. Флб. 2, 6-11). А за Бога ништа природније и лакше од тога. И ништа очигледније за несрећно биће као што је човек.
Али је врхунац човекољубља у томе, што је чудесни Господ Христос све своје учинио нашим, општечовечанским, давши нам свима средства и могућности да се обогатимо његовим богатством. Како? Тако, што је не само постао човек и као Богочовек извршио спасење света, него је са свим тим остао у нашем човечанском свету, остао у Богочовечанском телу свом – Цркви светој. Само се треба човеку учланити у то свето Тело, и онда: бесмртна Истина Христова постаје – твоја Истина, тако исто и бесмртна Правда његова, и Љубав његова, и Живот његов, и Добро његово. Једном речју, све Христаво постаје и занавек остаје – твоје. Зар то није богатство, какво човек не може без Христа не само добитн него ни замислити?
Имајући у виду ту чудесну благовест, христоносни апостол и благовести коринтским хришћаними, а преко њих и свима нама: “Знате благодат Господа нашег Исџса Христа да, богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите”.
 
8:10 “И савет дајем у овој ствари, јер је ово на корист вама, који не само чините него и хтети почесте од лањске године.”
 
Ето, пред вама је и сиромаштво ђаволско, које је смрт и грех, и богатство божанско, које је спасење Христом и добродетељ еванђелска. Али, ви сте већ изабрали Госпада Христа и његово непролазно богатство које се стиче помоћу овдашњег осиромашења Њега ради. Господ Христос вам ништа своје није нанметнуо, већ само предложио. И ви сте предложено прихватили.
А сада? Остварите у своме животу његово Еванђеље које сте добровољно прихватили. Ваше је и хтети, ваше и чинити. Своје хтење претворити у дело. Нека вам побуда буде милосрђе. Што будете делотворнији, ви ћете све више хтети чинити оно што је Еванђелско. Јер се огањ воље и хтења раоггирује делањем добра, Свети апостол на то упозорава коринтске хришћане пишући им: “И савет дајем у овој ствари, јер је ово па корист вама, који не само чинити него и хтети почесте још од лањске године”. Корист, каква?
Корист по ваше спасење, по вашу душу, јер чинећи дела милосрђа ви помажете свету браћу, али тиме много више користите себи: душу своју спасавате милосрђем. А то је оно богатство, на које вас позива Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Кроз милосрђе и милостињу ви осиромашујете себе у земаљским стварима али се богатите Христовим богатством: спасењем, царством Божјим, свим што је божанско, вечно, бесмсртно. Благодат коју вам Бог даје сарађује вашој вољи, не приморава је на добро.
 
8:11 “А сад довршите то и чинити, да као што би добра воља хтети, тако да буде и учинити од онога што имате”.
 
“А када ви умножавате своје хтење и добровољно чините све више и више оно што је еванђелско, онда вам Бог додаје благодат на благодат. Добровољност је потребна не само у почетку сваког еванђелског подвига и добродетељи, већ непрекидно у току целог њиховог остваривања, јер се спасење изграђује непрекидном сарадњом наше слободне воље и благодати
Божје. Зато свети апостол саветује коринтским хришћанима да истрају у еванђелској делатности: “А сад довршите то и чинити, да као што би добра воља хтети, тако да буде и учинити од онога што имате”.
 
8:12 “Јер ако има ко добру вољу, мио је по ономе што има, а не по ономе што нема.”
 
Чиме је човек мио Богу Спаситељу нашем? Добром вољом и ревношћу за оно што је еванђелско. Имаш ли то, ти си Му омилео. А у томе је радост непролазна, радост анђелска: бити мио чудесном Господу Исусу. Нема ли човек добру вољу за оно што је еванђелско, он је сигурно има за оно што је нееваиђелоко. А шта је нееванђелско? Грех, смрт и ђаво. Такав човек не може бити мио Спаситељу, јер Њему никад није мио грех, и оно што увек за грехом иде: смрт и ђаво, Истина, човекољубиви Господ двоји грех од грешника, спасава грешника – осуђује грех.
Али, изједначи ли човек себе добровољно са грехом, и свесно и упорно остаје при њему и у њему, онда га Господ препушта греху да га грех води. Ку-да? У своје царство: у смрт, у пакао. Као Бог љубави и слободе, Господ не чини насиље над човековом слободном вољом, он неће да насилно одвоји човека од онога што он воли, у шта је унео своју добру вољу, готовост. Да, Господ тражи од нас нашу добру вољу, а за то нам даје спасење, и у њему сва своја божанска богатсгва освећење, обожење, охристовљење, блаженство, вечни живот, царство небеско. Од нас се тражи тако мало, а даје нам се тако много. Имајући то у виду, свети апостол бла-говести: “Јер ако има ко добру вољу мио је по ономе што има, а не по ономе што нема”.
 
8:13-18 “Не да другима буде лакше, а ви да се оптеретите, него подједнако: ваш сувишак нека буде у садашње време за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак; да буде једнакост; као што је написано: Ко је мого скупио, није му претекло: и ко је мало скупио, није му недостало. А хвала Богу, који је дао такво старање за вас у срце Титово. Јер он прими мољење; но пошто је веома ревностан, својевољно отиде к вама. А посласмо с њим и брата кога као проповедника еванђеља хвале све цркве.”
 
Призивајући коринтске хришћане милосрђу и милостињи, свети апостол их позива светој еванђелској једнакости људи: једнакости најпре у еванђелским осећањима, и кроз то једнакости у имовини. Добровољно и с радошћу давати од свога ономе брату који нема, то је пут на еванђелском колективизму имовинском.
Ту нема ничег примудног ни насилног. Колективизам у имању само је последица светот колективизма душа хришћанских. Јер сиромашних је међу нама зато, да би се ми помоћу њиховог сиромаштва обогатили еванђелским врлинама: милосрђем, милостињом, човекољубљем. Све пак то истиче из христољубља. Јер христољубље је извор свега еванђелског у нама, свеизвор и свеврлина. Тако нас сиромаси уствари обогаћују Христовим богатством. Ми њима дајемо милостињу, а они нама – Христа. Ко онда више даје? Очигледно, они нама а не ми њима.
Зато су нам сиромаси неопходни за спасење наше. То је разлог што су нам и неисказано мили и што треба све наше да делимо са њима – “да буде једнакост”: једнакост најпре у љубави првма Сладчајшему, од које долази и једнакост у васцелом животу: у свима основним осећањима и схватањима и миалима. То значе свете речи светог апостола: “Не да другима буде лакше, а ви да се оптеретите, него подједнако: ваш сувишак нека буде у садашње време за њихов недостатак, да и њихов сувишак буде за ваш недостатак; да буде једнакост; као што је написано: Ко је много скупио, није му претекло; и ко је мало скупио, није му недостало”. Написано у пророка Мојсија (2 Мој. 16, 18), а у потпуности остварено у хришћана.
На тој свештеној једнакости осећања и имања раде сви прави хришћани, на првом животу апостоли. Ко ревносније ради на томе, утолико је бољи хришћанин. Старати се о сиротињи, света је брига еваиђелских људи. Не треба сумњати: сиромах кога видиш, најсигурнији ти је вођ у царсгво Божје, у рај. Довољно је сетити се само Лазара еванђелског.
Зар убоги Лазар није могао одвести за собом у рај и неосетљивог богаташа, само да је богаташ еванђелски осетио ради чега је сиромах пред његовим вратима? И онда еванђелски поступио. И ето му сигурног вође у рај. Зато су еванђелски људи увек пуни туте и бриге о сиротињи. Они их осећају као део себе. Уствари тако и јесте. Сви ми хришћани сачињавамо једно тело, једну душу, сви: и богати: и сиромаси, и учеии и неуки, и угледни и понижени.
 
8:19-21 “И не само то, него је и изабран од цркава да иде с нама у овој благодати у којој служимо за славу самога Господа и вашу добру вољу; чувајући се тога да нас ко не покуди за овообиље у коме служимо, јер помишљамо за добро не само пред Богом него и пред људима.”
 
То је основна истина Цркве као целине и свих помесних цркава. То је благодат коју је чудесни Господ даровао роду људском кроз своју Цркву. Зато ју је и основао. У њој се сваки стара за све, и сви за, свакога. Јер сваки осећа свакога као део себе, и све небеске и земаљске чланове Цркве – као једну органску недељиву целину. Радост једнога – радост је свију; бол једнога – бол је свију; оскудица једнога – оскудица је свију. Ко непрестано развија у себи ту еванђелску благодатну осетљивост и саосетљивост, све је бољи и бољи хришћаикн. Отуда је самилост мера наше духовности, мера наше еванђелске доброте. Јер се њоме уживљујемо у друге: у њихове душе, у њихове савести, у њихова осећања, у њихове патње, у њихове постулке. И тако их најлакше и најистинскије схватамо и познајемо.
Еванђелски самилосна душа одзивљива је таа свачији бол, и бригу, и невољу. Одзивљива и пријемчива као најосетљивија антена. Отуда толико самилости у светих људи, утодника Божјих. Они као да самилошћу преносе душу своју у друге, преоваплоћују се у њих.
Нема сумње, самилост је покретач милостиње еванђелске. Она најпре водвори у срцу милосрће, из кога се природно излива милостиња као поток из извора. Да: милостиња еванђелска је дело милостивости еванђелске. Зато она никада није фарисејска, никада “не труби пред собом” ни за собом. Увек је сва од свег срца, у коме царује и влада Свемилосни и Свемилостиви – Господ Христос. Та милостивост је основна одлика хришћана. Без тога хришћани, зар се разлихују од незнабожаца?
Зато свемилостиви Господ благовест и заповеда: Будите милостиви као што је и Отац ваш небесни милостив (Лк, 6, 36). Та милостивост је “слава Христова” у хргахришћана.шћаиа. Тиме су они славни, па били Апостоли или неки најнезнатнији хришћани коринтски. Разуме се, у самилости има од ових еванђелских врлина, а највише од љубави. Јер ниједна еванђелска врлина не може ни постати ни опстати, ако у њој нису присутне у извесној мери и све остале врлине.
Тако, у еванђелској љубави учествују све остале еванђелске врлине: молитва, вера, нада, трпљење, кротост, смерност, пост, милостивост, уздржање. До сваке еванђелске врлине долази се дугим вежбањем, дугим обучавањем у свима осталим еванђелским врлинама. У почетку је то најтеже, затим бива све лакше и све радосније. Јер се “радост спасења” излива Утешитељем благим у нашу душу по мери наше ревности и подвига. Зато је богонадахнутим устима светог апостола и изречена ова благовест: “Царство Божје је радост у Духу Светом” (Рм.14,17).
Чим се “радост спасења” стане разливати по нашој души, одмах нам бреме Христово постаје лако и јарам његов благ. Али зато треба најпре “окусити” како је благ Господ. “Окусити”, не издалека посматрати или хладним разумом о Њему размишљати. Зато је Он свеблаги изрекао ову свеблаговест: “Ко једе мене – живеће мене ради” (Јн. 6,57). Ето васцеле истине, на први поглед тешке претешке, и то у почетку, а затмм све лакше и милије, док се сва душа не раскликта у непролазне радости Духа истине и Духа радости.