ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ШЕСТА ГЛАВА
 
6:1 “А као помагачи и молимо вас да не примите узалуд”.
 
Свети алостоли су помагачи, сарадници Христови: Христос им је предао себе, и све што је собом донео земаљском свету, а они Му узвраћају чиме? Тиме што сву душу своју, све биће своје уносе у Њега, у његово Еванђеље, у његов домострој спасења, и јављају се као “послани” од Њега ради проповеди о Њему. “Послани место Христа” (2 Кор, 5,20), они само Њега знају, само Њега имају, само Њега проповедају, и само ради Њега живе. Он Бог, свега себе поверио њима, предао њима; а они људи, све своје биће поверили опет Њему: људи сарађују Богу, људско сарађује Божјем.
С друге стране, свети апостоли су помагачи, сарадници хришћанима: јер их они приводе Христу кроз проповед Еванђеља и крштења, и онда им непрестано помажу у њиховим напорима да живе Христом и у Христу, да остваре Христово Еванђеље спасења у своме животу. Они, увек пуни Духа Светога, и увек вођени и руковођени Духом Светим, воде и уводе хришћане у све истине Христове и у све тајне Христове.
Без светих Апостола нема хришћанства. Доказ? То што их је Господ сам поставио за своје “апостоле = посланике” у свету, за христоносне проповеднике и благовеснике. Они преносе не само његово свето Еванђеље, него Њега самог – Богочовека, и предају Га људима са свима његовим Божанским силама и савршенствима. Јер у њима, не живе они, већ сам Господ Христос (Гл. 2,20).
Проповедајући, и предајући људима Господа Христа, шта свети Апостоли проповедају, и шта предају? “Благодат Божју”. Јер Богочовек Христос и јесте благодат Божја у васцелој пуноћи својој (ср. 1Кор.1,4;2 Кор.13,13; Еф.1,6; 2,7; 2Тм.1,9). То Сунце благодати расипа се кроз безбројне зраке, који се као у жижи скупљају у свакој светој тајни, најпре у почетној: у светом крштењу, а за њим и у осталим светим тајнама.
Благи зраци Сунца благодати лију се и узрачују у наше душе кроз сваку добродетељ еванђелску, кроз сваку истину еванђелску, кроз сваку реч еванђелску. Главно, она је сва у Христу и од Христа. Отуда: благодат је сва у Цркви и од Цркве, пошто је Црква – Тело Богочовека Христа.
Стога и нема благодати Божје ван Цркве. Она је и ималац и носилац и давалац благодати. И то Богом одређени ималац, носилац и давалац.
У благодати, је Христос Спаситељ, у њој и спасење, и освећење, и преображење, и обожење. Зато свети апостол брижно моли хришћане да не примају “узалуд” благодат Божју. Јер и примљена благодат може не користити примаоцима, бити напразно у њима, бесплодна, узалудна. Шта то значи? То значи ово: иако нам се кроз свете тајне даје благодат Божја, она остаје бесплодна у нама ако је не унесемо у свој живот, у своју природу, у своје биће; ако њоме не прожмемо сву душу своју, сву савест, сву вољу, све срце; ако њоме не облагодатимо целокупно биће своје и све што се у њему збива и од њега долази: мисли, осећања жеље, дела.
Узалуд” смо примили, свету благодат крштења, ако не живимо свето. “Узалуд” смо прмили свету благодат миропомазањем, ако њоме не освећујемо своје мисли, своја осећања, свој вид, свој слух, свој дух. Једном речју, “узалуд” је благодат Божја у нама, ако смо хришћани само по имену а не и по животу; ако имамо само обличје побожности, а силе смо се њезине одрекли (ср. 2 Тм. 3,5).
Благодат Божја није “узалуд” у нама, ако ревнујемо у вери, у љубави, у молитви, у посту, у трпљењу, у смирености, у кротости, уопште у свима еванђелским добродетељима. Она се онда разлива по целом нашем бићу, оплођује га, и оно рађа еванђелски род. Благодат се мора неговати, да не би закржљала у нама, обеаплодила се и увенула,
Зато облагодаћени апостол и наређује: “Напредујте у благодати (2 Пт. 3,18). Значи: у благодати се или напредује или назадује. Ревношћу се напредује, а леношћу назадује. И једно и друго зависи од нас, од нашег труда, од нашег подвизавања, од нашег вежбања у врлинама и творења еванђелских заповести. Јер је и у еванђелском животу главно: вежбање, обучавање, упражњавање. Отуда онако јасна заповест богомудрог апостола, упућена светом апостолу Тимотеју, а преко њега свима нама: “Вежбај се у побожности”(1 Тм. 4,7).
Само истрајним вежбањем, само непрекидним обучавањем налредује се у побожности. Заповест је побожности: “љуби ближњег свог”. То значи: вежбај се, обучавај се у љубави према ближњем, Заповест је побожности: “љуби нелријатеље своје”. То значи: вежбај се, обучавај се у љубави према непријатељима. Заповест је побожности: “чините добро онима који вас мрзе”. То значи: вежбајте се у томе, обучавајте се. И тако редом: свака еванђелска заповест захтева од нас вежбање, обучавање, праксу.
Без тога, благодат Божја остаје “узалуд” у нама, остаје празна, бесплодна, штура. И ми постајемо као оно бесплодно дрво еванђелско, које секу и у огањ бацају зато што не рађа (Мт,3,10;Лк. 13,7-9). Еванђелски је закон: вежбањем се једино јача у благодати. Зато свети првоврховни апостол наређује опет истоме апостолу Тимотеју, и нама преко њега: “Сине мој, јачај у благодати Исуса Христа” (2 Тм. 2,1).
Најсавршенији пример вежбања, обучавања, јачања, усавршавања у благодати имамо у самом светом апостолу Павлу. Он нам сам казује тајну свог напредовања у дати, у еванђелском животу. У чему је та тајна? у његовој пламеној ревности, у његовом непрекидном труду. Он изјављује: “Благодаћу Божјом јесам што јесам, и благодат његова што је у меии не оста празна, него се потрудих више од свију, али не ја него благодат Божја која је са мном” (1 Кор. 15, 10). Ето, како се напредује у благодати, како се она оплођује у нама, како расте у бесжоначке висине: нашим трудом, Бог нам даје благодат, а ми? Свој труд, своју ревност. Али и труд наш јача и расте благодаћу, те је и у том погледу несравњено више од Бога него од нас. Јер шта је наш труд, и онај највећи, и онај најистрајнији, и онај даноноћни, према благодати Божјој? Знај: и када труд твој на еванђелском животу твом постане даноноћни, и то је дар благодати, и то у теби благодат ради, подржава вољу твоју, храбри срце твоје на еванфелске подвиге, јача напоре твоје, улива радост спасења у душу твоју, те су ти сви еванђелски трудови мили и лаки, и ти не сустајеш и не лениш се ни у једном еванђелском добру. Заиста, све је од благодати Божје у еванђелском животу. А од нас?
Једно, само једно: добра воља, ревност.
 
6:2 “Јер Он каже: У време милосно услиших те и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења!”
 
Кад је Господ Христос у нашем човечанском свету, онда нема мрака из кога нас Он не може навести, нема греха од кога нас не може ослободити, нема смрти од моје нас ете може избавитм. Све Он то чини свемилосном благодаћу својом. Само да та благодат његова не буде “узалуд” у нама. Откако је Он, чудесни Спаситељ на земљи, сваки човек може избећи и пакао и ђавола и смрт и грех; и ући у његову незалазну светлост, и свесладосни рај, и миомирисну вечсност.
А до Њега: црна ноћ греха била је притисла целу земљу, и свако биће на земљи, и отровна тама смрти гушила све душе људске. Сви дани и ове ноћи били су мрачне бројанице људских неизбројних грехова и безбројних смрти. Сваки дан и свака ноћ извирали су из гроба и увирали у гроб, извирали из смрти и увирали у смрт. А то је оно што ми људи називамо време.
Тако до Њега. Од Њега пак и Њиме све се мења: Он, Светлост Истинита, Својом појавом изгони сваку таму греха и мрак смрти из сваке душе људске, из целог света људског, из наших дана и ноћи, из свега што ми називамо време. Са Њим свемилостивим настаје у нашем свету “време милосно” и “дан спасења”: милосно за свако људско биће, јер је роду људском грануо незалазни дан спасења од греха, смрти и ђавола. “Дан спасења” почиње од Витлејема, и траје непрестано. Исто тако и “време милосно”. У својој богоданој визији то јасно предвиђа свети прорак Исаија, и кроз њега Бог говори људском бићу: “У време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти” (Ис. 49, 8). Но у чему се састоји то “време милосно” и тај “дан спасења”? Свети пророк кам и то казује у истој визији: састоји се у новом завету између Бога и људи, у ослобођењу рода људског од греха и од смрти, и у новом животу по Богу и у Богу (Ис.49, 8-11).
Боговођени апостол се преноси у ову пророкову визију, и објашњава је у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Јер се она потпуно остварила појавом Бога Логоса у нашем човечанском свету. Пророчке речи, изговорене Богом преко пророка, оствариле су се и претвориле у свеспасоносну благовест, те свети апостол благовести: “Јер Он каже: у време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је време најбоље, ево сад је дан спасења!”
Пророк пророкује, апостол показује: “Ево сад је време најбоље”: сад, кад је Бог Логос у свету; сад, кад је Он сав у Богочовечанском телу свом, Цркви; сад, кад је његова Пресвета Богомајка наша свемилостива заступница; сад, кад је богочовечакско Еванђеље на земљи; сад, кад је сав Бог у телу људском и као Човек живи међу људима; сад, сад, сад као никад, зато што се Бог Логос оваплотио и занавек остао међу нама: “Ево ја сам с вама у све дане до свршетка света” (Мт. 28, 20).
“Време најбоље”, то је Христово време, откако је Бог Логос из вечности сишао у време, обукао се у временско, и својим животом у времену осветио време и што је у њему. И само време постало је не само добро, и боље, него “најбоље”, “најмилосније”. Јер је оно постало увод у божанску вечност, припрема и предспрема за бескрајни живот у вечности. Сад је време, кад и многострадални и богомудро бунтовни Јов може рећи: Благословен дан у који се родих, и ноћ у којој рекоше: роди се детић! (ор. Јов. 3, 3). Сад је сваким благословом благословено време, све време, сваки дан и свака ноћ. Јер и за време важи она благовесничка реч светог апостола: Бог нас је блатословио сваким благословом у Христу (Еф. 1, 3). Зато време, и живот у времену, није више проклетство већ благослов: блатослов је бити у времену, знати и ооећати и постојати у времену.
Био ма у каквој невољи, или муци, или опасности, сети се да је свемилостиви Господ Христос у нашем свету, да Он човекољубиво бди над сваким од нас, и реци себи: “сад је време најбоље” да самилосни Спадитељ освети моју невољу, моју муку, моју опасност, и претиори је у извор мога спасења, мога освећења, мога обожења!
Око тебе је најцрњи дан, најмрачнија ноћ, – не бој се! сети се: “Светлост тиха”, Светлост Исттинита је ту, у нашем човечанском свету, од тебе зависи да је вером и молитвом унесеш у свој најцреи дан, и осветлиш га, у своју најмрачнију ноћ, и обасјаш је. Зато реци себи: “Ево, сад је време најбоље!” Човекољубиви Господ Христос влада временом, зато је оно постало благослов, и радост, и средство спасења и освећења.
“Ево сад је дан спасења!” – То реци себи, то говори себи, ма какво те искушење спопало, ма какав грех захватио, ма каква страст завитлала, ма какав демон напао! То говори себи, јер је свемилосни Спаситељ ту, поред тебе, куца на врата срца твог чекајући да их добровољио отвориш, куца и благо ти шапуће: “Ево стојим на вратима и куцам: ако ко чује оглас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном” (Откр. 3, 20).
Никада не сумњај: свеблаги и свемоћни Спаситељ је на бурном мору живота твог, у чамцу тела твог, и ти мислиш да Он спава и не види твоју муку, но и кад спава срцее његово бди, само ти свом душом вичи: Господе! избави ме, погибох! И Он ће устати, запретити ветровима и мору, и настаће “тишина велика”, и ти ћеш се спасти бродолома.
Или, тебе су страсти сковитлале и одвукле на бурну пучину, и ти се давиш, вера твоја малаксава, и ти уплашен почињеш, као Петар, да тонеш, ти онда свим срцем запомажи: Господе, помагај! Господе, спасавај! И Он ће одмах пружити своју спасоносну руку и спасти те од дављења.
Или, тебе су сколила сва зла овога света, и опколили сви демони пакла, но ти се не бој, него се молитве сети, часног крста сети, тог свепобедног оружја, и осени себе, прекрсти се, и крсти се много, много пута, и гле! чудесни Спаситељ ће те сигурно спасти од свих зала и од свих демона, као што увек спасава оне који Му са вером прибегавају. И ти ћеш онда свим срцем ускликнути: “Еао сад је дан спасења!” – Никад не заборави: откако је сладчајши Спаситељ сишао у наш земаљски свет, од тада је сваки дан – “дан спасења”. Нема више дана -погиблги, нема више даиа смрти, сваки је дан – дан васкрсења, дан радости, јер је сваки дан – дан спасења: дан Христа Бога нашег. Нема више проклетог дана, несрећног дана: сваки је дан благословен, сваки срећан, јер кроз сваки дан пролази Он и освећује га, Он – свеблагословени Бог и Господ, Спаситељ и Искупитељ. Сни су дани – дани Божји, дани оваплоћеног Господа Бога, дани спасења, јер су дани Спаситеља, који је Творац времена и простора. Само буди Закхеј, и имај његовски силну жељу да видиш Господа, и Он ће радосно ући у дом душе твоје, и милосно избавити: “данас дође спасење дому овом” (Лк, 19, 9).
Од појаве Господа Христа у нашем свету настала је “пријатна година Господња”, миосна година; по речи самог Господа, да је Он дошао да проповеда “пријатну годину Господњу” (Лк. 4,19). Та “пријатна” та “милосна година” Господња, почела је од Витлејема, и још траје, и трајаће до скончанија века у овом свету, а у оном неће никада престати. Зато је свако “данас” пуно блатавести Спасове, пуно Еванђеља, пуно спасења. Због тога свети апостол и благогассти свима и за све: “Зато, као што говори Дух Светли: данас ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца… Него се утешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од преваре греха” (Јевр. 3, 7. 8. 13).
 
6:3 “Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди.”
 
Проводећи сваки дан као дан спасења, ми ћемо свој жикот претворити у непрекидну службу Богу Спаситељу нашем, у непрекидно богослужење. А у непрекидном богослужењу и јесте наше самоспасење. Јер непрестано служећи Богу Спаситељу, ми се спасавамо од сваког греха, од сваке смрти, од сваког ђавола. А спасавамо се његовим божанским силама, које нам Он даје за веру и ревност, и ми помоћу њих савлађујемо сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола. Само на тај начин ми престајемо биж спотицање, саблазан браћи н ближњима. Јер ако они виде где нас греси и искушења обарају, тлаче и мрцваре, то ће бити саблазан за њих, и многи ће се саблазнити, и пасти, па и пропасти.
Саблазнимо ли их и они пропадну, и ми ћемо пропасти, изгубити спасење, зато што смо њихово спасење упропастили, Зато свети апостол опамиње и наређује: “Никакво ни у чему не дајте спотицање, да се служба не куди”. А дајете спотицањг говорећи ружне речи и чинећи рђава дела, јер тиме саблажњавате слабе и нејаке у вери и еванђелском животу, због чега многи куде ваше хришћанство, вашу веру. Јер шта је хришћанство? Служење Богу, богослужење.
Да, непрекидно богослужење, ето то је хришћанство. А хришћанин? Хришћанин је богослужитељ, даноноћни служитељ Богу. Јер човек или служи Богу кроз еванђелске врлине, или ђаволу кроз грехе. Уствари, у свету постоје само две службе које људи обавезно обављају: богослужење и ђавослужење. Треће службе и нема, нити је може бити. Ако не служи Бопу, човек неминовно служи ђаволу; и обратно: ако не служи ђаволу, неминовно служи Богу. Но и једна и друга служба зависе од нас. Оне нам се не намећу, већ предлажу. Избор зависи од нас, само од нас: богослужење или ђавослужење. Не само свако рђаво дело, и ружна реч, него и рђава помисао, и ружно осећање, и прљава жеља – служење је ђаволу. Као што се опет служи Богу само светим животом: чистим мислима, благим осећањима, човекољубивим расположењима, добрим делима, сваким богочежњивим покретом срца и душе, сваком богољубивом намером и жељом.
Како се служи Богу, најбољи су нам пример светитељи. Живот свакога од њих је непрекидно, даноноћно богослужење. Такав је живот светих Апостола, такав светих Пророка, такав светих Мученика, такав светих Подвижника и свих светих Праведника.
Зато су нам они учитељи и наставници, примери и узори, вође и путовође, молитвеници и саборци. Они су се у свеату показали као слуге Божје: све згоде и незгоде свога живота претварали су у еванђелека средства свога спасења, свога богослужења. Јер спасење и није друго до богослужење. Ко служи Богу, тај се спасава. А служење Богу, то је непрекидно испуњавање воље Божје. Зато што је спасење непрекидно богослужење, христонадахнути апостол и наређује хришћанима, свима хришћанима, не само коринтским:
 
6:4 “Него се у свему покажите као слуге Божје”.
 
“У свему”: у души, у срцу, у савести, у живогу, у мислима, у осећањима, у вери, у љубави, у правди, у истини, у доброти, у кротости, у смерности, у трпљењу, у опраштању, и у осталим еванђелским добродетељима и светим расположењима, А кад се у томе показујете “као слуге Божје”, онда ћете се показати “као слуге Божје” и у свему што вас снађе у жмвоту.
Најпре: “у трпљењу многом”. Зашто? Зато што је то основ сваке еванђелске добродетељи, а тиме основ спасења, основ богослужења. Ако је вера, у њој треба показатм трпљење, јер без њега она малаксава, вене, суши се. Ако је љубав, у њој треба показати много трпљења, јер није лако волети људе у њиховим слабостима и гресима и манама. Ако је кротост, и у њој треба показати велико трпљење, јер се само на тај начин могу благо подносити све увреде, и злостављања, и страдања, и смрти Христа ради. Аво је смиреност, ако доброта, ако молитва, ако пост, ако ма који подвиг еванђелски, у свакоме се од њих мора показати трпљење, да бисмо га претворили у нашу навику, у наше расположење, и тиме у средство нашег спасења. Јер “спасење постаје у трпљењу страдања” еванђелских, христоликих (2 Кор. 1, 6).
Због свог неизмерно кротког трпљења, Господ Христос је постао и остао савршени пример трпљења, неопходног у животу сваког хришћанина. “Трпљење Христово” је узор и идеал, ка коме Бог благодаћу својом управља срца наша (ср. 2 Сол. 3,5). Само се “трпљењем дела доброга” маже постагћи “нераспадљивост и живот вечни” (ср. Рм. 2, 7). Трпљење је најбољи климат душе људске, да би у њој успевало семе небеске истине, посејано Небеским Сејачем: они који то семе “држе у доброме и чистоме срцу” – “род доносе у трпљењу” (Лк. 8, 15). За све хришћане обавезна је Спаситељева заповест: “Трпљењем својим спасавајте душе своје” (Лк. 21, 19). Богонаучени апостол пише хришћанима: “Трпљење вам је од потребе да вољу Божју извршивши примите обећање” (Јввр. 10, 36). Једино “трпљење довршује дело”спасења (Јак. 1, 4). “Гле, блажене називамо оне који претрпљеше. Трпљење Јовљево чусте, и свршетак Господњи видесте” (Јак, 5, 11),
“Покажите се као слуге Божје … у невољама.” Зашто? Зато што смо на то одређени, на невоље одређени (1 Сол. 3, 3). И још зашто? Зато што се тиме удостојавамо царства Божјег (ср. 2 Сол. 1, 5), Овај свет, са свима својим саблазнима, залима, гресима, смртима, демонима, пун је невоља, за хришћане. И природно је што их хришћани осећају, што кроз њих пролазе, што се у њима налазе, и што их савлађују свепобедном благодаћу, силом Христовом. По благовесној речи Спаситеља његовим следбеницима:
“У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја победих свет” (Јн. 16, 33). Невоља за невољом, као дан за даном, то је пут хришћана кроз овај свет. Новозаветна је благовест: “Кроз многе иеваље ваља нам ући у царство Божје” (Д.А. 14, 22). Свесни тог спасоносног значаја и вредности невоља, хришћани се хвале невољама (Рм. 5, 3).
Разуме се, хришћани се боре са невољама, али – трпљењем. По Божанском савету светог апостола: “У невољи трпите” (Рм, 12, 12). Али то наше трпљење увек ублажава и разблажује Утешитељ благи својом благодаћу и духовном радошћу, јер нас Он “утешава у свакој невољи нашој” (2 Кор. Ј, 4). И утеха нам се даје по мери наших страдања за Хрисга (2 Кор. 1, 5).
“Покажите се као слуге Божје … у бедама”. Јер беде наилазе на хришћане, да би они показали како се сналазе у њима, и кажо се браке од њих, Како дакле? Вером својом, јер силом вере они пролазе неповређене душе кроз сваки пожар беде (ср. 1 Сол. 3, 7). Је ли хришћанин због вере у Христа добре воље у бедама, онда му свемилостиви Господ даје божанску, благодатну силу, којом он радосно подноси све и сва за Христа. И баш кад је у бедама слаб, али добре воље, њему се даје, у њега се усељује сила Хрисугава (ср. 2 Кор. 12, 9. 10). И он радосно изјављује: “Када сам слаб, онда сам силан” (2 Кор. 12, 10).
“Покажите се као слуге Божјеу тесноћама”. – У каквим тесноћама, у каквим тескобама? “У тескобама за Христа” (2 Кор. 12, 10). Ми их не избегавамо. А када се обретемо у њима, ми их силом христољубиве вере претварамо у извар своје радости и усжићења. И тада смо “добре воље” (2 Кар. 12, 10). Док нехришћани падају духом налазећи се у тескобама, ми им се радујемо, јер се због њих усељује у нас “сила Христова” (2 Кор. 12, 9). Тескобно нам у телу, тескобно у свету, тескобно у васиони.
Зашто? Зато што смо бесконачне душе, која се у нас хришћана непрестано отима ка надматеријалним божанским царствима, где границе не гуше, где је све божаиски безгранично, мило и дивотно. Нама једино није тескобно у Христу. И када смо Њега ради у оковима, у тамницама, у заточењима, ми смо слободнији од свих царева земаљаких и слободњака овосветских. Јер се Њиме и окови и тамнице и заточења претварају у небо, у рај, у царство Божје. Истина је над истинама, и благовест над благовестима: где је Он – ту је небо, ту рај, ту царство Божје, ту истинска слобода.
 
6:5 “У ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдењима, у постовима.”
 
“Покажите се као слуге Божје… у ранама”. Ране за Христа исцељују душу нашу од свих греховних рана. Јер је старозаветна света визија а новозаветна света стварност: “Раном Његовом ми се исцелиомо” (Ис. 53, 5). Да, раном Његовом на крсту од копља, када из пресвете ране Његове истиче пресвета крв Његова, која исцељује од свих болести и од свих смрти, јер нас очишћава од свакога греха (1 Јн. 1, 7). Отуда ране за Христа имају свеспасоносни значај и силу, и често су пута замениле и само свето крштење, Јер су се многи свети Мученици крстили у својој сопственој крви, проливеној за Христа, и задобијали царство небеско и сву радост неба. Нема сумње, свети Мученици су се показали заиста “као слуге Божје у ранама”. И тако се показују и сви хришћани који подносе ране за сладчајшег Господа. Само, свети Мученмци су најсавршенији пример тога.
“Покажите се као слуге Божје … у тамницама”. Ради чега “у тамницама”? Ради Христа, ради вере у Христа, ради Еванђеља Христовог, не ради чега другог. Попут светих апостола (ср. Д.А. 5, 18. 19; 12, 4; 16, 23), попут таквих хришћана (ер. Д.А. 8, 3), попут старозаветних праведника (ср. Јевр. 11, 36}. Кажо се они држе у тамницама? Хвале Бога што су се удостојили тамновања за Христа (ср. Д, А. 16, 25), Црква се моли за утамвичене (Д. А. 12, 5), Исто тако су безбројни свети Мученици и свети Исповедници тамнице претварали у молитвенице, и оне су често пута биле обасјаване небеском светлошћу, и испуњаване неописивим миомиром. Много пута су их Анђели Божји ослобађали тамница.
Правило је свети Мученици су тамнице претварали у храм Божји, молећи се Богу и дан и ноћ.
“Покажите се као слуге Божје … у бунама”. – Благовест је хришћанима: да међ хришћанима не буду буне (2 Кор. 12, 20). Јер Бог наш није “Бог буне него мира” {1 Кор, 14, 33), Хришћанима се препоручује и налаже једна буна: буна против греха, против смрти, против ђавола. Слуга Божји је увек дужан да се буни против њих, најпре у себи, па онда у свету око себе. У том погледу, хришћанин је највећи и најупорнији бунтов,ик. Он је заувек у рату са гресима, а труди се да буде у миру са грешницима.
“Покажите се као слуге Божје ... у трудовима”. Трудољубље, то је главна одлика хришћана. Без трудољубља нема напретка ни у једној добродетељи еванђелској: ни у вери, ни у љубави, ни у молитви, ни у посту, ни у кротости, ни у смерности, ни у доброти, ни у истини, ни у правди.
Трудољупцима су упућене оне слатке речи Сладчајшега: “Ходите к мени сви који се трудите, и ја ћу вас одморити” {Мт. 11, 28). Према труду даје се и награда, према труду, у хришћанском животу, у еванђелским подвизима, у добродетељима. Свети апостол благовести: “Сваки ће примити своју плату по своме труду” (1 Кор. 3, 8). Не само духовни, него и телесни труд је благословен, када му је циљ еванђелски. Да, само тада: “И трудимо се радећи својим рукама” (1 Кор. 4, 12; ср. 2 Сол. 5, 8-10), и то трпећи и глад и жеђ, и голотињу, и муке, и потуцања – Еванђеља ради, Христа ради (1 Кор. 4, 11. 10). Према труду даје се и благодат: благодат за труд, труд за благодат; једно другим расте и множи се (ср. 1 Кор. 15, 10).
Радећи све за Христа и Еванђеље, а то значи: трудећи се непрестано на свом спасењу и на спасењу ближњих, хришћанин се уствари труди благодаћу која му се даје и, према ревности, додаје.
Свети апостол изјављује: “Трудим се по Његовој (тојест Христовој) моћи која у мени силно ради” (Кол. 1, 29). Рад и труд нису по себи вредност, већ је добијају од циља коме су усмерени. Зато богоносни трудољубиви апостол потсећа Солуњане на свој еванђелски рад и труд (ср. 1 Сол. 2, 9; ср. 1 Тм. 4, 10. 8). Инче: и ђаво се непрестано труди и ради, али у злу труди и на злу реди. Тако исто: и лопов, и разбојник, и отимач, и насилник. А сваки труд и рад хришћана усмерен је иа спасење, кажо њихово тако и ближњих (ср. 1 Тм. 4, 10. 8; 2 Сол. 3, 7-10).
“Покажите се као слуге Божје, .. у бдењима”. Ко је пробуђен за духовни свет, за духовне вредности, за духовна сазнања, он неминовно бди над собом и над тајнама светова. Бди, чиме? Најпре молитвом. Јер молитва устремљује душу ка Богу Творцу, који једини даје светлост неугасиву, помоћу које можемо разагнати све таме и мракове, који нагрћу на нас ма с које стране.
Човек бди љубављу, јер и она окриљује сву душу и узноси у висине, где се не спава већ увек бди над добром ближњега. Човек бди постом, бди кротошћу, бди трпљењем, бди сваком еванђелском врлином, јер све оне држе нашу душу будном за све што је божанско, узвишено, бесмртно, вечно. Но у свима бдењима молитва води и руководи.
Посведочена је занавек истина: нема просветлења без бдења. Посведочена животом најбољих људи: светитеља. Молити се, постити и бдети, – то је сав њихов живот. Молитва, пост и бдење су главни спроводници небеске светлости у њихову душу. Зато они светле, просветљују и просвећују.
“Покажите се као слуге Божје ... у постовима”. Зар се не може бити слуга Божји без поста? Не може. То је еванђелска истина, објављена Господом, посведочена Апостолима и свима Светитељима од првог до последњег. Када је Господ своје свеспасоносно Еванђеље сабрао у две речи, Он је рекао да се оно састоји у молитви и посту. Да, у томе, пошто се једино молитвом и постом, изгони ив душе људске сваки демон, свака нечиста сила. А то значи: постиже спасење, постиже циљ ради кога је Спаситељ и дошао у наш свет. Јер од нечистих духова је сваки грех, свака смрт. И када се они уклоне из душе молитвом и постом, онда се уклањају творци свих грехова и свих смрти. А у томе се састоји спасење. Зато је цело Спаситељево Еванђеље у његовим божанским речима: “Овај се род изгони само молитвом и постом” (Мт, 17, 21; ср. Мк, 9, 29).
Сам Спаситељ пости четрдесет дана, иако Му као безгрешном није било потребно постити, ради очишћења од нечистих сила и грехова. Али Он пости, да би нам дао пример и показао колико је важно и неопходно за људску природу постити. Када свети апостол Павле, изазван од Коринћана, набраја своје подвиге, он вели за себе да живот проводи “у многом пошћењу” (2 Кор. 11, 27).
Када се у светом Еванђељу говори о узорном служењу Богу, онда се указује на свету пророчицу Ану, која “служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама” (Лк. 2, 37). А шта тек да кажемо о светим Испосницима, и о Светитељима упоште, пошто ниједан није живео не постећи се? Ваистину се не може бити слуга Божји без много пошћења.
 
6:6 “У чистоти, у знању, у дуготрпељивости, у доброти, у Духу Светом, у љубави нелицемерној.”
 
“Покажите се као слуге Божјеу чистоти!. – У каквој чистоти? У чистоти срца, у чистоти душе, у чистоти савести, у чистоти живота. Речју: у чистоти од греха, од свега греховног; у чистоти од ђавола, од свега ђавољег. Јер у чистом срцу борави Бог, и чисто срце види Бога, зна Бога, живи Богом.
Чистота срца је последица живота по Еванђељу, живота у еванђелским врлинама. Када свете еванђелске врлине раде у срцу човековом, оне га очишћују од сваке нечистоте (ср. Флб. 4, 8-9).
И када првоврховни апостол наређује младом апостолу: “држи себе чиста” (1 Тм. 5, 22), он му налаже ово: држи себе чиста од греха живећи у еванђелским добродетељима. Чистој души даје се божанска мудрост као дар од Бога за живот у светим добродетељима (ср. Јак. 3, 13-17). Вечни узор и идеал наше чистоте, но идеал остварљив и оваплотљив, зато што се Свечисти оваплотио, јесте Он – Господ Христос.
И по богонадахнутој благовести светог Богослова: хришћанин сваки “чисти се, као и Он што је чист” (1 Јн, 3,3). У таквом “чистом живљењу” и састоји се лепота хришћанке, и сваке хришћанске душе уопште (ср. 1 Петр. 3, 2-4).
“Покажите се као слуге Божје... у знању”. Из чистотезнање, и у чистоти душе – право знање о Богу, о човеку, о свету, о животу, о смрти, о истини, о правди, о добру, о злу, о ђаволу, о свему што је људском бићу потребно да зна у овом и у оном животу. Богомудри апостол набраја знање са осталим одликама слугу Божјих, ставља га међу остале добродетељи. Да, знање је добродетељ. Оно је плод делатности у души светих еваађелских врлина и божанских сила. Знањем се служи Богу. То је Богочовечанска благовест. И природно: јер и саму способност сазнања и знања имамо од Бога Логоса, још при стварању првог човека. А када се сам Бог Логос оваплоћује, и објављује роду људском своје савршено логосно Еванђеље, онда Он и знање објављује као логосну, божанску благовест.
Само знање, које производи чиста боголика душа, потпомогнута богочовечанским благодатним силама, и јесте права благовест за људско биће. Такво знање и јесте право, нормално и здраво знање, знање непролазно и вечно, којим човек живи и у овом и у оном свету, благосиљајући Бога што му је дао сазнање.
И уколико човек више живи Богом и у Богу, утолико расте у там бесмртном знању, и заједно са светим апостолом кличе: “О дубино… знања Божјега” (Рм.11,33). Истинско знање у души расте благодаћу; хришћанско знање је благодатно знање; када су хришћани “пуни благодати”, онда су они “напуњени свакога знања” (Рм.15,14).
Богочовек Христос је у нашем човечанском свету свесавршена пуноћа знања: Свезнање и Свеблагодат, стога се хришћани “у свему” обогаћују кроза Њ, па “и у сваком знању” (1 Кор. 1, 5). Такво знање даје се хришћанима Духом Христовим, Духам Светим, јер је оно дар његов (1 Кор. 12, 8), Знање, откинуто од Бога, од Духа Светог, од светих врлина: љубави, молитве, поста, смерности, кротости, доброте, нема никакве вредности, “ништа” је (ср. 1 Кор. 13,2,8; Еф.3,19).
Ново у богочовечанском, еванђелском знању је то, што оно има свој небески мирис. Јер, по речи светог апостола, Бог “кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту” (2 Кор. 2, 14).
Познање изнад свих познања, то је познање Христа: познањем Њега прониче се у централну тајну светова, и кроз њу у све тајне мање и ниже. Јер Христом, оваплоћеним Богом Логосом, даје се свима истинско познање, од оног најосновнијег до оног најузвишенијег.
“Према преважноме познању Христа Исуса Господа” нашег “све” је остало “штета” и “трице” (ср. Флб. 3, 8). Но пошто је Црква пресвето тело Христово, то је у њој “све благо мудрости и знања сакривено” (Кол. 2, 3). Отуда се то божанско знање стиче светим животом у Цркви. Уствари, знање је плод на светом дрвету еванђелских добродетељи. Сазревајући у души, свака добродетељ разлива по души истинско знање о Богу и твари. Зато хришћанин и показује “у добродетељи знање” (2 Петр. 1, 5).
Свако знање које се не корени у добродетељи, и у Богу добродетељи – Господу Христу, није друго до лажно знање, назовизнање, псевдознање, Отуда еванђелска заповест и благовест: “клони се лажноназванога знања” (1 Тм. 6, 20).
“Покажите се као слуге Божје… у дуготрпељивости”. Нема еванђелске врлине која се може стећи и очувати без дуготрпељивости. Ако је молитва, неопходна јој је дуготрпељивост; ако љубав, ако смерност, ако кротост, исто тако. Ниједно се еванђелско расположење не може ни развити ни одржати у дупги без дуготрпељивости. Само истрајно приморавање себе на све то, даје нам оно што је еванђелско. Дуготрпељивост је небески род у души хришћаниновој. Да би га могао у себи одгајити, човек мора небески живети, Духом Светим живети. Отуда је дуготрпељивост “плод Духа” (Гл. 5, 22). Знајући то, хрншћанин напредује у богоугодном животу, јача сваком божанском снагом помоћу радосне дуготрпељивости {ср. Кл. 1, 11). Она је одлика новог, еванђелског човека {ср. Кл, 3, 12), јер је одлика савршеног и вечног Човека – Богочовека Христа (ср. 1 Тм. 1, 16), јер је одлика његових најревноснијих и најсавршенијих следбеника – светих Апостола (ср. 2 Тм. 3, 10; 4, 2). Стога је она неопходна за спасење (2 Птр. 3, 15).
“Покажите се као слуге Божје. . . у доброти”. Доброта је душа еванђелске дуготрпељивости. Дуготрпељивост је спасоносна, само ако је блага, добродушна. Доброта нам је нарочито потребна према нашој сабраћи, људима, нашим сагрешницима. Јер без ње не 6и могли еванђелски поживети у свету ни један дан. Само наша благост према другима може и њих побудити иа бољи живот, живот еванђелски, потстаћи их на еванђелске подвиге, а најпре на покајање. Као што “доброта Божја на покајање води” (Рм. 2, 4), тако и доброта твоја води на покајање ближње твоје. Слуге Божје благо поступају са људима, угледајући се на Господа који је “благ и неблагодарнима и злима” (Лк, 6, 35). Отуда јасна заповест светог апостола: “Будите један другоме благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама” (Еф. 4, 32), “Превелико богатство благодати своје” Бог показује “добротом на нама у Христу Исусу” (Еф. 2, 7). Том добротом живе хришћани, јер је то онај јарам Христов, за који је Он сам рекао: “јарам је мој благ” {Мт. 11, 30). Та доброта је сгваралачка и градилачка еванђелска -сила којом се изграђује и ствара нови човек, за кога је “Христос све у свему” (Кл. 3,12.10.11).
Две особине оваплоћеног Бога Логоса, Господа Христа, падају у очи: његова благост и човекољубље (Тит. 3, 4). Стога је благост један од плодова Светога Духа, који нам Он даје својим доласком у наш свет (ср. Гл. 2, 22). Та благост, та доброта је оно што сачињава укус свега Христовог, свега Богочовековог, свега што је битна одлика његове чудесне и сладчајше Личности: “окусисте да је благ Господ” (1 Птр. 2, 3).
“Покажите се као слуге Божје… у Духу Светом”. Ето васцеле тајне слугу Божјих: они служе Богу “у Духу Светом”, То је очигледно на првим и најсавршенијим слугама Божјим: светим Апостолима. Јер тек кад је сишао на њих, и остао у њима, Дух Свети, кога им је Господ Христос послао од Оца, они су постали, и занавек остали “слуге Божје”. Како они, тако и свети Пророци пре њих, и сви свети Мученици и Исповедници и Праведници после њих. Јер служба Богу, служба је “у Духу Светом” и Духом Светим. Нема сумње, духоносци су сви свети Апостоли и сви Светитељи уопште, духоносци и сви хришћани у већој и мањој мери: они говоре Духом Светим (Мт. 10, 20; Лк, 12, 12), они се рађају у хришћане Духом Светим (Јк. 3, 5), они се моле Богу Духож Светим (Јн. 4, 24; Рм, 8, 26; Еф. 6, 18), они бораве у Духу Светом и Дух Свети борави у њима (Јн. 14, 17; 1 Јн. 3, 24; 4, 13), они се Духом Светим упућују у сваку мстину (Јн. 16, 13), они постају слуге Божје изливањем Духа Светог на њих (Д. А. 2, 4. 17. 18; 10, 44-45), они делају Духож Светим (Д. А. 8, 29. 39; 10, 19; 11, 12; 16, 7; 20, 22. 23; 21, 4), они ходе по Духу Светом (Рм. 8, 1. 2; Гл. 5, 16, 25), они живе по Духу Светом, (Рм. 8, 4), они “мисле духовно по Духу” Светом (Рм. 8, 5), они су “у Духу” и “Дух Божји” живи у њима {Рм. 8, 9), они имају “новину Духа” (Рм. 8, 23), они чудотворе Духом Светим (Рм. 15, 19), они љубе Духом Светим (Рм. 5, 5; Кл. 1, 8), они веру своју посведочавају Духом Светим (1 Кор. 2, 4), оеи Духом Светим добивају открмвење тајни Божјих (1 Кор. 2, 10; Еф. 3, 5), они Духом Светпм знају Бога и Божје дарове (1 Кор.12), они су храм Божји у коме живи Дух Божји: (1 Кор.16; 6, 19), они све духовне дарове добијају од Духа Светог (1 Кор. 12, 4.7-11.13), они се Духом Светим преображавају у обличје Господње {2 Кор. 3,8), они примају Духа Светог кроз веру (Гл. 3, 14), они се запечаћују Духом Светим (Еф. 1,13), они се Духом Светим утврђују у унутрашњем човеку (Еф. 3,16), они се испуњују Духом Светим (Еф. 5, 18), они своје спасење изграђују Духом Светим (2 Сол. 2,13), они се оправдавају и освећују Духом Светим (1 Кор, 6,11), они душе своје очишћују Духом Светим (1 Птр. 1, 22), они Духа Светог имају за мерило истиве и лажи. (1 Јв. 4,2).
Покажите се као слуге Божјеу љубави нелицемерној”. Каква је то љубав? Љубав истииита, љубав нелажна. Љубав је лицемерна кад у њој учествује грех ма на који начин. Јер грех је пореклом од лажи, и увек лаже: обећава оно што не може да испуни. Такав је првородни грех, свегрех: обећао је нашим прародитељима да ће их иачинити боговима: “постаћете као богови” (1 Мојс. 3, 5), а начинио их је робљем погибли, смрти и ђавола. Какав је првородии грех, такав је сваки грех у суштини. Грех увек ради против истине, унакажује је, извраћа је, руши је. Учествује ли ма на који начин у љубави, он је унакази, олицемери, и најзад поруши.
Отуда је само еванђелска, божанска љубав истинита, нелицемерна и бесмртна. Јер је то љубав од чиста срца, од срца које је очишћено Богом, те није грехољубиво и не заводи у грех. Таква љубав је плод чисте савести и вере нелицемерне, вере искрене, свесрдне. Таква љубав је и циљ Спасовог Еванђеља, његових светих заповести. Стога свети апостол благовести: “Циљ је заповести љубав од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне” (1 Тм. 1, 5). Отуда јасна и одлучна заповест христоносног апостола: “Љубав да буде нелицемерна” {Рм. 12, 9).
Та је љубав велики и дуготрајни подвиг. У суштини, она је дар Божји. Дар Божји за који се треба стално молити. И ми се хришћани свакодневно молимо на вечерњу да иаод Гоотод подари “љубав нелицемериу” (Молитве које свештеник тајно чита за време предначителног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животварним Тајнама Христовим, да нам оне буду “на љубав нелицемерну” (Захвалне молитве после светог Причешћа, молитва прва).
 
6:7 “У речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и на десно и на лево.”
 
Покажите се као слуге Божје … у речи истине“. Без тога се не може бити слуга Божји. Јер слуге Божје су слуге оваплоћене Истине Божје, Господа Христа, који изјављује за себе; Ја сам Истина (Јн. 14, 6). Ко је од Истине од Бога, “речи Божје слуша” и сам говори речи Божје (ср. Јн. 8,47). У коме је Истина, он говори речи Истине. А Христос – Истина је у ономе који заповести његове држи (1 Јн. 2, 4). Ко твори истину, у заједници је с Њим (1Јн.1,6). Они “који ходе у истини”, они се и налазе унутра у истини, “у речи истине”, и проповедају је целим животом својим, бићем својим (ср, 2 Јн. 4. 3). А у истини се живи и борави христољубљем (ср. 2 Јн. 2-3). Само такви људи “слуге Божје” и “сарадници истине” (3 Јн. 8).
“Истина постаде од Исуса Христа”, зато се и слугом Божјим, слугом Истине постаје служећи Христу (ср. Јн. 1, 17). “Реч постаде тело, и усели се у нас пуна истиие” (Јн. 1, 14), стога када смо у оваплоћеном Богу Речи, ми смо у Речи истине, и говаримо Реч истине. Бог Логос, који је Истина, и даје нам Духа Истине, који нас упућује у сваку истину, и ми се показујемо као слуге Божје “у речи истине” (ср. Јн. 16, 13). И свака реч која је од Христа и од Духа Истине јесте истина (ср. Јн. 17,17). Сваки који је од Истине, слуша глас Христов (Јн, 18, 37). Христово Еванђеље и јесте “реч истине” (Еф. 1, 13; ср. Кл. 1, 5), и ко је у њему, он је “у речи истине”, и показује се као слуга Божји “у речи истиие”. Да би човек могао бити слуга Божји, он мора опасати “бедра своја истином” (Еф. 6, 14), А истина над истинама је ово: слуге Божје су они који живе Црквом и у Цркви, јер је она “стуб и тврђава истине” (1 Тм. 3, 15).
“Покажите се као слуге Божјеу сили Божјој”. Не може бити слуга Божји без силе Божје. Све што је у нама божанско, од Бога је. Слуге Божје могу служити Еванђељу Божјем само ако им Бог да за то своју благодатну, божанску помоћ и силу.
Тако су свети апостоли постали слуге Божје, када су се обукли “силоју свише” (Лк. 24, 49), силом вишњом, силож небеском, силом Божјом – Духом Светим. Што важи за свете апостоле, важи и за све слуге Божје, од највећих до најмањих. Својим божанским Еванђељем спасења Господ Христос даје и свете силе спасења: кроз свете тајне и свете врлине.
А у свима њима Крст има прво место: он води и руководи, јер је крст “сила Божја нама који се спасавамо” (1 Кор.1,18). Све што је Христово лије из себе силу Божју, силу божанску. Јер је сам Богочовек, Господ Христос, “сила Божја” (1 Кор.1,24), те стога извор сваке божанске силе у свима светима. Отуда је Еванђеље Христово “сила Божја на спасење свакоме који верује” (Рм. 1, 16): сила којом се побеђује сваки грех, свака смрт, сваки ђаво, и ми спасавамо од њих. То је разлог што се ороповед Еванђеља код свих слугу Божјих састоји “у доказивању Духа и силе” (1 Кор. 1,24). И они, богоносци и христоносци, захтевају од свију нас хришћана “да вера” наша “не буде у мудрости људској него у сили Божјој” (1 Кор. 2,5). Јер “царство Божје није у речи него у сили (1 Кор. 4, 20): у сили новог живота, нове истине, нове правде, нових схватања: божанског живота, божанске истине, божанске правде, божанских схватања. Том божанеком силом проповедници Еванђеља и шире Спасово Еванђеље у свету, од апостолских дана до данас, и од данас до Страшнога суда. Та “сила Божја” непрекидно чудодејствује: васкрсава мртве душе, оживљује умртвљене савести, преобража, обнавља, охристовљује, обожује људска бића, узноси их изнад смрти, греха и трулежи. Еванђеље је одувек и заувек “у сили и у Духу Светом” (1 Сол. 1, 5), Тако се оно и могло одржати у толиким гоњењима и мукама и страдањима. Јер уколико хришћане више гоне за Христа и његово Еванђеље, утолико се више усељује у њих сила Христова.
Божанску силу своју Господ Христос даје својим следбеницима по мери страдања њиховог за Њега: када су они радосии и “добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа” (2 Кар. 11, 9, 10). И нама су Господом Христом кроз свете тајне и свете добродетељи “дароване све Божанствене силе” које су нам потребне за спасење и живот вечни, помоћу којих постајемо “учесници у Божјој природи”, и тиме учеонмци у свему Божјем (ср. 2 Птр. 1, 3-8).
“Покажите се као слуге Божје .. . с оружјем правде и на десно и на лево”, Правда је збирни појам, означава јединстао свих новозаветних добродетељи, доживљених у органској целини. У оружје правде спада вера, љубав, нада, молитва, псет, смиреност, кротост, трпљење, уздржање, блатост, и остало. Прожме ли хришћагшн биће своје еванђелском правдом, онда душа његова постаје оружјем правде, и савест његова, и воља његова, и тело његово, и сва чула његова. И он тим оружјем војује и на дено и на лево против искушења, саблазни, грехова, демона, и против сваке неправде.
Јер човек собом преставља или оружје правде или оружје неправде. Оружје правде преставља када удове душе и тела овог даје за слуге правди Божјој, а оружје непрааде – када себе предаје гресима. Отуда јасна апостолова затговест: “Нити дајите удова својих греху за оружје неправде него дајите себе Богу, и уде своје Богу за оружје правде” (Рм. 6, 13). Када човек преда себе Богу преко еванђелских врлина, он добија од Бога непобедиву силу, и својим оружјем правде савлађује све непријатеље: љубављу, добротом, молитвом поробљује Христу људске душе, људске (разуме, људске савести, а разорава све што је греховно и грехољубиво.
По речи светог апостола: “Оружје нашег војевања није телесно, него силно од Бога… да кваримо помисли, и робимо сваки разум на покорност Христу” (2 Кар. 10, 4.5). То је оружје у исто време оружје светлости, јер свака еванђелска врлина низводи у душу небеску божанску светлост, док сваки грех лучи таму у нашу душу. Отуда богоносни апостол наређује: “Да одбацимо сва дела таме, и да се обучемо у оружје светлости” (Рм. 13,12).
 
6:8 “Славом и срамотом, куђењем и похвалом, као варалице а истинити.”
 
“Покажите се као слуге Божје… славом и срамотом”. Због свог еванђелског живота слуге Божје често постају славни пред људима, а увек славни пред Богом, Но и ту славу они су дужни, по свом смиреном еванђелском самоосећању и самосазнању, приписивати Богу, и њоме прослављати Бога. Таква је заповест свесмиреног Сггаотггеља: “Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима” (Мт. 5, 16).
Хришћани све што имају, од Бога имају, зато и сву славу којом их људи славе, приписују Богу, никада себи. Својим беспрекорним богоугодним животом они светле “усред рода неваљалога и покваренога”, као светила на свету” (Флб. 2, 15), и знају да су они светила светлошћу Божјом која се лије на њих од свемилостивог Господа. Слуге Божје прослављају Господа Христа тиме што рађају “многи род” еванђелски (ср. Јн.15,8). Они прослављају Гоопода “у телима својим и у душама својим, што је Божје” (1 Кор. 6, 20). Као боголика бића, људи су слава Божја (ср. Јевр. 2, 7); али сагрешивши, они су “изгубили славу Божју” (Рм. 3, 23); а повраћају је служећи Безгрешном Богочовеку и спасавајући се Њиме (ср. Рм. 3, 24-28). Све што “чине слуге Божје, “све на славу Божју” чине (1 Кор. 10, 31).
Јер треба “да се у свачему слави Бог кроз Исуса Христа” по моћи коју Бог даје слугама својим {1 Птр. 4, 11). Хришћани су “слава Христова” (2 Кор. 8, 23). Помоћу еванђелског живота ми хришћани “преображавамо се из славе у славу, као од Господњега Духа” (2 Кор. 3, 18). Хришћани не траже “славе од људи” (1 Сол. 2, 6). Слава је хришћана кад добро чинећи муке трпе (1 Птр. 2, 20). Господ Христос се прославља “у светима својим” (2 Сол. 1, 10).
Како се хришћани могу “срамотом” показати “као слуге Божје”? Ако с радошћу подносе срамоту Христа ради; ако су блажени када их Христа ради и Еванђеља ради клеветају, оговарају, хуле, прогоне, срамоте (ар. Мт. 5, 11-12). Хришћани се показују “срамотом” као слуге Божје, када бивају укорени за име Христово, јер онда “Дух Славе и Бога почива” на њима (1 Птр. 4, 14).
“Покажите се као слуге Божје ... куђењем и похвалом”. Хришћани су заиста слуге Божје када и куђење и похвалу за своју еванђелску делатност подносе смирено и кротко, препуштајући све свезнајућем Господу. Попут светих Апостола који, пошто их избише због проповели Еванђеља, “отидоше радујући се што се удостојише примити срамоту за Господа Исуса” (Д. А. 5, 41). Слуге Христове су увек ,добре воље” кад их због Христа вређају и куде (ср. 2Кор.12,10). Тажви су се увек показивали сви свети Мученици и Исповедници и Праведници. Сваку пак похвалу, упућену њима, они су искрено преносили на Господа Хрисга, а себе ниподаштаваћи до црва, и испод црва. Јер су они увек свесни да све што је у њима достојно похвале, дато им је од Христа.
” …као варалице а истииити”. Шта то значи? Ово: слуге Еожје, проповедајући Господа Христа, његова чудеса, његово васкрсење, вазнесење, спасење кроз крсну смрт, вечии живот, вечно блаженство, могу иеким људима изгледати “као варалице”, уствари су “истинити”, јер је сушта истина све што проповедају и чине. Њихова проповед о Богочовеку некима личи на бајку, ка измишљотину, и они их сматрају “као варалице”. Но то није ни чудо, јер су многи савременици самог Господа Исуса, оваплоћену Свеистину, с,атрали за варалицу, и говорили да Он “вара народ” (Јн. 7,12). У томе су предњачили фарисеји и садукеји и старешине јеврејске. Они право и непосредно називају Гоопода Христа варалицом, изјављујући Пилату: “Овај варалица каза још за жмвота: кроз три дана устаћу” (Мт. 27, 63).
 
6:9 “Као незнани а познати, као они који умиру а ево смо живи, као наказани а не уморени”
 
“… као незнани а познати”. Због бескрајне смирености своје, слуге Божје су често “незнани”, непознати, јер непрестано скривају своја еванђелска дела, да их људи ие би знали ни славили. Но и кад то скривају, и сакрију себе потлуно од људи (као, на пример, Св. Павле Тивејски), ипак су и тада “познати”, најпре Богу, а затим, по Божјој вољп, и људима. Колико је незнаних праведника еванђелских, које је Бог објавио као такве тек после њихове смрти, а многе ће од њих објавити тек на Страшноме суду! Нарочито колико је таквих “незнаних” праведника међу пустињацима и међу јуродивима! Ко је био “незнанији” и презренији од светот Јована Колибара и Алексија човека Божија? А Господ их је, у своје време, прославио као ретхо кога.
“… као они који улиру а ево смо живи”. Хришћани умиру свету, јер не живе свету и за свет, али су живи Христу и жиее за Христа. Зато су не само живи, већ вечито живи. Хришћани умиру смрћу Христовом, уподобљавају се његовој смрти, али се на тај начин приопштавају животу Христовом, улазе у васкрсење његово, и тиме у вечни живот божански (ср. Флб. 3, 10-11). Хришћани умиру греху, али Христом оживљују за безгрешни и праведни живот; и кад изгледају мртви, они су его живи.
Свети апостол Павле сваки дан умире, али ко је живији од њега, ко бесмртнији, ко вечнији? Тим баш свакодневним умирањем за васкрслог Господа Христа, он непрестано васкрсава у бесмртност и живот вечни. Ми не бежимо од смрти кад је она за Христа, јер знамо да је смрт наша за Христа пут за наше васкрсење у Христу и наше вазнесење са Христом. Хришћане у овом свету исмевају, муче, убијају, а они својим убицама из оног света одговарају: “ево смо живи!”
“… као наказани а не уморени”. И кад христоборци хоће да убију, да усмрте, да уморе хришћане, они не могу. Јер их не могу убити, душу им не могу убити, ако им тело и убију. И збива се прорашггво и благовест: “Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити” (Мт. 10,28). И они својом бесмртном душом показују из оног света да нису “уморени”, убијени. У томе је непобедива и неумртвљива сила хришћана, а најпре светих мученика хришћанских и исповедника. Они су заиста за Христа “наказани а не уморени”, не убијени. Уствари, и највеће муке, којима хришћане подвргавају, и најмногобројније смрти којима их предају, само су наказања, а не умртвљења, ие уморства: кроз ове њих хришћани само пролазе и у вечни живот улазе. Шта је оеда за њих стмрт, и безбројне смрти? Ништа друго до мостови ка вечном животу, мостови у бесмрпност и царство небеско.
 
6:10 “Као жалосни а који се увек веселе, као сиромашни а који многе обогаћавају, као они који ништа немају а све имају.”
 
” … као жалосни а који се увек веселе”.Хришћан су врло свесни своје грешности, и грешности света уопште, зато су жалосни. У нашем земаљском свету има тако много бола и патње и смрти, – зар хришћани могу не бити: жалосни? Заробљена смрћу “сва твар уздаше и тужи” у овом нашем свету (Рм. 8, 22, 20). Како онда да не уздишу и не туже хришћани, који су савест, и срце, и очи, и уши васељене, и свих твари у њој? Хришћани су саосетљиви, а светитељи свесаосетљиви. Зато и плачу с плачнима (ср. Рм. 12, 15), тугују с тужнима, пате с патницима, тамнују с сужњима, гладају с гладнима. Сав бол света њихов је. Стога им је срце непресушни сузарник. Они ту жалост осећају Христпм, и ради Њега је подносе. Но та жалост их не води у очајање.
Напротив, они су свесни да иза овог тужног света, и у овом тужном свету, стоји свежалостиви и свемилостиви Спаситељ и утешитељ, Господ Христос, који њихову жалост постепено претвара у радост. Они свим бићем осећају: победа је његова, и његове радости. Зато су његове речи, упућене њима, ваистину благовест: “Ви имате сад жалост; али ћу вас опет видети, и радоваће се срце ваше, и ваше радости нико неће узети од вас” (Јн. 16, 22). Не само то, него ће се “ваша жалост окренуга у радост” (Јн. 16,20). Отуда су хришћани, и у тузи света, радосни; јер кроз њихову душу стално струји Христова радост, по обећању његовом њима: “да радост моја у вама остане” (Јн. 15,11). Апостолско је свето и спасоносно искуство: “угодно је пред Богом ако Бога ради поднесе ко жалости, страдајући на правди” (1 Птр. 2,19). Када су хришћани жалосни због грехова својих, то је спасоносна жалост, “жалост по Богу”, јер она води у покајање, а у покајању је спасење: “Јер жало;т која је по Богу доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје; а жалост овога света смрт доноси” (2 Кор. 7, 10).
Хришћани су жалосни што је тако много смрти у свету, али су у исто време радосни што је Победитељ смрти у свету и над светом. Хришћани су жалосни што је тако много неправде у свету, али су увек и радосни што је победа правде осигурана у свету оваплоћеном правдом Божјом – Господом Христом. Хришћани су жалосни што је овај свет изгубљени рај, али су радосни што је Црква у свету – повраћени рај. То су главни разлози што су хришћани свагда испуњени радошћу коју им не може никаква смрт одузети, никаква нвправда помрачти, никаква жалост помутити. Они се свагда радују “у Господу”, јер је Господ; извор њихове непролазне радости. Он сваку њихову жалосг претвара у радост. Отуда и светла заповест апостолска: “Браћо, радујте се у Господу!” {Флб. 3, 1).
И то: “Радујте се свагда!” (1 Сол. 5, 17). А та нам се радост даје за нашу веру, јер је то “радост вере” (Флб, 1, 25). Даје нам се и за нашу еванђелску љубав: јер се “љубав – радује истини” (1 Кор. 13, 6). Даје нам се и за еванђелску наду, због чега свети апостол и наређује: “надањем веселите се” (Рм. 12, 12).
Новозаветна новина: у хришћанству радост је добродетељ, благодатни дар, дар Духа Светог, који се даје за еванђелоки труд и подвиге. Стога, набрајајући “плодове Духа”, “родове Духа”, свети апостол убраја у њих и радост: “А род Духа је љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање” (Гл. 5, 22). Зацаре ли се у души, еванђелске врлине стварају у њој царство Божје, те се душа свагда радује. Јер “царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светом” (Рм. 14, 17). Отуда су хришћани, борећи се и подвизавајући се у еванђелским врлииама, увек радосни, радосни и кад падају у разне напасти. И испуњује се на њима апостолска благовест: “Сваку радост имајте, браћо :моја, кад падате у различне напасги” {Јак. 1, 2), Тада их “Бог наде” испуњује “сваке радости” (Рм. 15, 13). Вера у Господа Христа непрестано разлива по души радост неисказану, по речи богоглагољивог апостола: “верујући Га радујте се радошћу неисказаном и прослављеном” (1 Птр.1,8). Отуда су хришћани радосни у свим страдањима за Христа, по примеру светих Атгостола који се радују што се удостојише примити срамоту за Господа Христа (ср. Д. А. 5, 41). А првоврхавни апостол јасно благовести: “Него се радујте што страдате с Христом, да бисте, и кад се јави слава његова, имали радост и весеље” (1 Птр. 4, 13).
“… као сиромашни а који многе обогаћавају”. Сиромашни имањем а богати, чиме? Богом. Јер хришћани су једини прави богаташи у овом свету, зато што су богати Богом. Пуки је сиромашак сваки онај човек који је боиат златом, сребром, имањем, но није Богом (ср, Лк. 12, 15- 21). Хришћани су добровољни сиромаси, али који су ое обогатили Христом Богочовеком, јер Њега имају. А имајући Њега, они имају сва божанска блага, која нити мољци могу кварити, нити лупежи поткопавати и красти. Господ је ради тога и сишао у наш бедни и сиромашни свет, да би нас обогатио непролазним богатством: Богом, и свим што је Божје.
Поставши човек, Он је осиромашио осебе, али остајући сав Богсим Он нас је таквим својим сиромаштвом обогатио: обогатио нас Богом и свим божанским. А то је: јединим истинитим богатством, Зато свети апостол и вели хришћанима: “Богат будући, Он вас ради осиромаши, да се ви његовим богатством обогатите” (2 Кор. 8, 9). То је искуство свих правих хришћана, зато их исти апостол упозорава на то, говорећи им: “Ви се у свему обогатисте кроза Њ” (1 Кор. 1, 5).
Хришћани су, обично, сиромашни, јер су или све раздали, или стално раздају што имају. Но баш “као сиромашни” они “многе обогаћавају” Еванђељем, добротом, љубављу, молитвом, истином, постом, светошћу, праведношћу, врчним животом, царством небеским. Јер ма шта Христово пружити човеку, или урадити за човека, значи – обогатити га. Јер је истинско богатство само оно што је Христово. Нема сумње, ми знамо шта је истинско богатство: имати Христа; а истинско је сиромаштво – немати Христа. Хришћаи, и кад су сиромашни имањем, усгвари су богаташи, те стога “многе обогаћавају”.
” … као они који ништа немају а све имају”. Заиста, свети Апостоли ништа немају од онога што свет сматра за имање, али имају Христа Господа, и тиме “све имају”. Зато свети апостол изјављује хромом просјаку: “Сребра и злата нема у мене, него што имам то ти дајем: у име Исуса Назарећанина устани и ходи” (Д. А. 3, 6). Попут светих Апостола, пуки су сиромаси били, и јесу, и увек ће бити, сви његови најбољи следбеници: светитељи. Од чега они почињу? Обично од тога што Христа ради све раздаду сирамасима. Другим речима: почињу од тота што се ослобађају ствари, робовања стварима, служења стварима, да би несметано могли служити Господу Христу.
Стога је Спаситељ и препоручио такво сиромаштво као почетак пута који води у еванђелско савршенство: “Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо иа небу; па хајде за Мном” {Мт. 19, 21). Ко разда земаљско богатство, добија небеско. Али под једним услсвом: да то чини у име Хрисга. Јер онима, који не робују стварима овога свега, лакше је веровати у Христа, и живети ради Њега и Њиме. Ослањајући се на ту чињеницу, свети апостол с правом вели: “Не изабра ли Бог сиромахе овога света да буду богати вером, и наследници царства које обрече онима који Њега љубе?” (Јак. 2, 5). И сам Спаситељ то истиче, објављујући у почетку своје проповеди, да је Он дошао да јави “Еванђеље сиромасима” (Лк. 4, 18). Истина, за Њега су сиромаси сви житељи ове планете, јер их је све опљачкао грех, смрт и ђаво, отевши им небеско богатство – божанске дарове и особине.
А када светом Претечи одговара преко његових изасланика о себи и свом месијанском деловању, Он му јавља: “сирамашнима се проповеиа Еванђеље” (Мт. 11, 5; Лк, 7, 22). Нико сиромашнији од једног апостола Павла, па ипак нико богатији, јер волико је бића људских он обогатио јединим истинским богатством – Христом! и калико их и дан дањи обогаћује својим богомудрим списима и свемоћним молитвеним посредством пред чудесним Господом на небу! Што важи за њега, важи за све светитеље. У начелу, и за све хришћане.
Син Човечји није имао где главе склонити, Он – Творац васионе, свих небеса, и земље, и свега што је на њој, због чега? Због тога да би нам показао, и био нам узор и пример, како треба гледати на ствари овога света, на имовину: не робовати им, увек бити независан од њих. Робовати ма којој твари, проклетство је за боголиког човека. На земљи, и сиромаштво и богатство су благослов, само ако служе Господу Христу, Не служе ли: и богатство је проклетство, и сиромаштво је проклетство.
 
6:11-13 “Уста наша отварају се к вама, Коринћани, и срце наше распространи се. Вама није тесно у нама, али вам је тесно у срцима вашим. А да ми вратите – као деци говорим, – распространите се и ви!”
 
Срце је средиште бића човекова и живота човекова. Из њега излази све наше добро и све наше зло (ср. Мт. 12, 34-35). У срцу се зачиње, расте и сазрева како добро тако и зло. Чудесна радионица, срце разрађује и добро и зло до њихових крајње могућних граница у овом свету. Ако је бескрајно наше зло, и собом запљускује и сам пакао, то је отуда што је срце наше бездано. Исто тако и наше добро: пошавши из нашег срца оно право аде у небо, и у небеса над небесима. То сила срца нашег преноси душу нашу у светле светове небеске. Човек, у срцу свом живи, а по небу ходи, или по паклу се дави. Као најдалекометнији рефлектор светлости и таме: срце баца нашу светлост до уврх небеса, а нашу таму до у дно пакла.
Светлост је у срцу од добра, тама од зла; светлост од врлина, тама од порока. Хтео човек илк ие, срце је увек радионица или добра или зла, или светлости или таме. Ако су врлине, оне су у срцу, и светле из њега, и изгоне из њега сваку таму, сваку нечистоту, сваки грех, зато чисто срце види Бога (ср. Мт. 5, 8). Ако су греси, они извиру и навиру из срца: из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога, лакомсва, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, понос, безумље, – сва зла изнутра из срца излазе (ср. Мт. 15, 19; 7, 21-23).
Срце испуњено божанским добром, то је најдивнији призор у нашем земаљском свету. Јер се такво срце разлива и прелива у све Христове божанске бескрајности и безграничности. Ако је човек икада христовски безграничан и дубок, онда је то када му је срце испуњено еванђелским добродетељима, еванђелским расположењима. Еванђелска љубав у срцу? Шта је бесконачније, шта безграничније од таквог срца? Оно смешта и Анђеле и људе, и самог беаконачног Бога љубави – Господа Христа.
Еванђелска молитва у срцу? Такво срце нема граница; њему није тесно ни у човеку, ни у свету, јер оно обухвата све оветове, видљиве и невидљиве. “Срце наше распространи се”, изјављује апостол, Чмме? Богољубљем и чавекољубљем. У њему има места најпре за Бога, а затим за све и сва. У таквом срцу никоме није тесно, осим грехољупцима, богомрсцима и себичњацима. “Вама није тесно у нама”, пише свети апостол коринтским хришћанима, од којих неки још живе у својим незнабожачким схватањима и филоеофским схемама, уским и тесним. Како може бити тесно људима у срцу христоносном? Где је Господ Христос, ту су све миле и слатке и заносне бескрајности божанске.
Нема ли тих бескрајности Христових у срцу људском, онда је људима тесно, гуше се у срцима својим. “Вама је тесно у срцима вашим”, довикује свети апостол Коринћанима. Затледајте, шта је, и ко је у срцу вашем? Шта је то што га је сузило, смањило, опатуљило? Не греси ли, не себичност ли, не гордост ли? Себичне, самозатворене мисли, самоидолска осећања, горда самопоуздања, то су уске гвоздене чауре, које стежу и даве нашу душу, наше срце. “Распространите се и ви!” – то је лек, лек који се састоји у распрострањењу душе и срца еванђелском љубављу, молитвом, самилошћу, кротошћу, смиреношћу, благошћу. Распространићете се и ви, ако Христа унесете у себе. Са Њим ћете унети у себе све божанске дивне светове. А како се Христос усељује у нас? Вером.
“Да се Христос усели вером у срца ваша” (Еф. 3, 17). Христос у срцу твом? Ето свих чудесних бесконачности у теби, ето свих божанских безграничности! Ослушни! твоје срце је и овде, и тамо изнад свих небеса, и у свима хришћанима на земљи и на небу, и у свима тварима и бићима. Свуда, свуда, свуда твоје срце, а најпре у теби самом! Тако сте се Христом излечили од своје саможиве усамљености и самозатворености, и ушли у божанске бесконачности.
Усељен вером у срце, Христос очишћава срце од свакога греха, и – чисто срце види Бога. Ето блаженства над блаженствима (ср. Мт. 5,8). Није потребно ићи за Богом на небо, и изнад неба, Он је у твом срцу, ако је Христом очишћено. Ми вером усељујемо Господа Христа у своје срце а срце своје преносимо у Бога, како? Љубављу. Љубимо ли Бога “свим срцем својим” (Мт. 22, 37; Мк. 12, 30), оно је већ цело у Богу. И у Њему се обнавља, освећује, обесмрћује, обесконачује, обезграничује. А да ли ћемо своје срце дати Богу кроз љубав, то зависи од нас. Нико нам га не отима. Љубав еванђелска и јесте најслободнији подвиг, и расположење. Не изнуђује се ничим; израђује се добровољно.
Најсигурнији начин да се “распространи” срце моје, твоје, наше, то је? Да га присајединимо саборном срцу Цркве, том Христовом срцу. Јер кад је Црква – тело Христово, онда је и срце у том телу – Христово срце. Уцрквењем ми стапамо срце своје са саборним срцем Цркве. И ми осећамо њиме, и живимо њиме. Осећамо и живимо по законима тог богочовечанског срца: у њему су сви небески и земаљски чланови Цркве на тајанственоблагодатни начин присутни, уједињени: ту су сви свети Анђели, сви праведници, сви светитељи, сви верници. Зато се у Делима Апостолским вели: “А у народа који верова беше једно срце и једна душа” (Д. А. 4, 32). Тако, кад је човек срцем у Цркви, он живи широким животом, животом богочовечанским, анђелским, небеским, живи заједно “са свима светима” (Еф. 3, 18). И нико шири, нико пространији од њега; онда му никада није тесно ни у срцу ни у свету: стално се “са свима светима” креће по чаробним бескрајностима божанским, где су сви људи – мила, бесмртна браћа наша, и ми – њихови сабесмртници. И у таквом саборном животу “са свима светима”, због њих и преко њих “љубав Божја се излива у срца наша Духом Светим” {Рм. 5, 5). А та света љубав чува срца наша у Господу Исусу (ср. Флб. 4, 7).
Ништа страшније од срца човечјег, када га ђаво затвори у зло, у грех, у себичност. Оно се онда грчи, ломи и јер једе себе да би се хранило. А то је лудило срца. Откинут душом од Бога, човек не може да не утоне у таму, у зло, у смрт, у грех, у лудило. Јер ђаво изводи срце на сва беспућа. Са њим, човек је стално на беспућу, стално у мраку, где се из понора пада у понор. И срце потамни у човеку. Да, “неразумно срце” неминовно потамни од саможивости, од ђаволске себичнооти и самозаљубљености (ср, Рм. 1, 21). Тада су и мисли таквог срца неразумне, луде. Зато се и вели за грехољупце: “залудеше у мислима својим” (Рм. 1, 21).
Психолшки је закон: човек залуди у својим мислима, ако је грехољубив. Јер кроз грехољубље ђаво води наше мисли у сва безумља и лудила. Повучени прљавим жељама, грехољупци се даве у нечистоти, у својој властитој и ђаволској прљавштини. Ту нема насиља над људима ни са стране ђавола ни са стране Бога. Било би неправедно од Бога, када би дозволио ђаволу да без нашег пристанка има власти над нашом вољом. А било би насиље од Бога, када би Он хтео да има власти над нашом вољом без нашег пристанка. Отуда, ми сами владамо својом слободом. И живимо њоме.
Али, кад Бог види да ми својевољно живимо у гресима и прљаиим жељама, онда нас Он препушта нама самима, ие смета нам, не приморава нас на своје божанско добро, нити допушта ђаволу да нас приморава на своје ђаволско зло. Са тог разлога светм апостол вели за грехољупце: “Зато их шредаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту” (Рм. 1, 24), Срце им жели нечистоту, и “Бог их предаде у нечистоту”.
 
6:14 “Не вуците јарам с неверницима: јер шта има правда с безакоњем? или какву заједницу има светлост с тамом?”
 
Ето зашто вам је “тесно у срцима вашим”. Хоћете да служите два господара, два схватања света; хоћете да здружите у себи веру с неверјем: хришћанство с идолопоклонством; задржавате идолопоклоничка схватања и расположења, и хоћете да их у себи помирите са хришћанским схватањима и расположењима. У томе је ваш грех, и ваш слом, и ваш пад, и ваше безакоње.
Добро размотрите и измерите: шта заједничко има правда с безакоњем? Ништа, сигурно нишгга, – тако нам сведочи Еванђеље Свезнајућег. И то може несумњиво видети сваки, ако му је здрав духовни вид. Но то ци не видите, су су вам очи загнојиле неверјем, или бар његовим остацима: његовом “философијом”. Треба знати: незнабоштво и хришћанство су два схватања света и два начина живота, сасвим супротва међу собом. Не може се бити незнабожачки хришћанин, ни хришћански незнабожац.
Старо мора одбачено, и ново свим срцем прихваћено. “Старо прође, гле, све ново настаде” у Христу (2 Кор. 5,17; ср. Гл. 6,15). Ви то не осећате, зато и вучете јарам с неверницима. Али знајте: њихова тама нема никакву заједницу са нашом светлошћу. Освестите се: постоје само два света: Христос и Велијар. Ми људи припадамо једном или другом; не можемо ми сачињавати неки засебан, трећи свет; ми смо или уз једног или уз другог. Стога је и природно и логично ставити јасно и одлучно питање:
 
6:15 “Како се слаже Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?”
 
Нема ничег заједничког иамеђу Бога и ђавола. То су два одређено и јаоно одвојена бића, два засебна света, са потпуно супротним својствима. Може их мешати само болестан ум, и духовни слепац. И то заиста чине људи посувраћене душе. Они називају зло добрим, и добро злим; њима је сваједно Бог или ђаво, ђаво или Бог. Али, то је последњи пад људског духа. Јер ни ђаво не изједначује себе са Богом. И увек је свестан бескрајне разлике која постоји између њега и Бога. “Како се слаже Христос с Велијаром”: како се слаже Христова Љубав са ђаволовом мржњом, Христово добро са ђаволовим злом, Христока истина са ђаволовом лажи, Христова правда са ђаволовом неправдом, Хриатова светлост оа ђаволовом тамом, Христов рај са ђаволовим паклом? Не, нема моста којим се провалија између тога може премостити. На једној странм је вера, на другој неверје. Не може се бити и у једном и у другом. Вера држи васцелог човека у Хриту, неверје – у ђаволу. Верни сав живи Христом, Еванђељем, Црквом, а неверни – ничим сличним. Два сасвим засвбна и опречна живота и схватања. “Какав удео има верни с неверником?”
 
6:16 “И како се подудара храм Божји с идолима? Јер сте ви храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ”.
 
Шта је храм Божји? Дом Божји, обиталиште Божје, светиња Божја. А идолиште? Обиталиште мртвих идола, и у њима демона – лажних богова. У храму Божјем обитава једини истиинити Бог, у идолишту – лажни богони, којих је легион. Хришћани су храм Божји – Христом и од Христа.
Поставши човек, и остајући савршени Бог у човеку, Господ Христос је начинио човека храмом Божјим: у човеку живи Бог као у храму. Кроз свето крштење и осгале свете тајне и свете врлине Господ Христос, а са Ним сам Тројични Бог, усељује се у човека, и живи у њему и кроза њ. Отуда су хришћани заиста храм Бога живога. Зато свети апостол и благовести хришћанима: “Ви сте храм Бога живога”, ви – богоносци, ви – христоносци, ви – духоносци, ви, а у вама Бог и Господ.
Од Христа се испунило Божје обећање и пророштво, дато изабраном народу преко светог боговидца Мојсија: “Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ” (3 Мојс. 26, 12). Нема сумње, хришћани су тај народ Божји, тај изабрани народ, свети народ, народ богоносац, народ христостоносац (ср. 1 Петр, 2, 9-10). То је нови Израиљ, прави и вечии.
Чиме су хришћани храм, Божји? Тиме што Бог живи у њима, Дух Божји обитава у њима. Господ Христос борави у њима. Тиме што стално живе у том чудесном двојству: у себи и у Богу; човек и Бог увек заједно, увек нераздвојни. То је богочовечански начин живота, дарован нам од Х,риста, Бога и човека, Богочовека. Квда је Бог Логос постао тело, тело се одмах претворило у храм Божји, јер је постало тело Божје. То је Господ Христос учинио, да би Њиме и кроза Њ сви људи постало такви. Јер то је циљ нашег бића и постојања. Кад нас је Тројични Бог створио, и у тело од земље удахнуо нам боголику душу, Он нас је самим тим већ начинио храмом Божјим, почетним храмом: тело – храм, и у њему огромна икона лика Божјег. Таквим је створен чговак, да би се постепено изградио у савршени, неразрушиви, вечни храм Божји. И то би било, да наши прародитељи нису пали у грех. Павши у грех, они су у свој божански храм унели првог идола: грех, и другог идола – смрт, и трећег идола – ђавола. И тако храм Божји претворили у идолиште, које је увек на крају крајева ђаволиште. И отада, људи су у храм свога бића уносили све више и више идола: страсти, – зар спрастти нису идоли? – пороке, – зар пороци нису идоли? – безбожне идеје, – зар оне нису идоли? И од почетног храма, храма Божјег, скоро није остало ништа: боголика икона душе толико је унакажена, опогањена, осрамоћена у идолишту и ђавлишту људског бића, да су људи заиста постали “деца ђавола” (1 Јн. 3, 10.8), и душа се људска испунила огромним црним ликом Сатане. Јер греси, пороци, страсти, шта раде у нама? Ништа друго него у души нашој малају, вајају, израђују лик Сатане и осталих црних анђела његових, а унакарађују и потамњују рајски иконостас душе људске. И то све тако до – оваплоћења Бога Логоаа, Господа Христа.
Господом Христом Бог поново васпоставља биће човеково у храм Тројичног Божанства. Најпре у самом Богочовеку, а затим у свима следбеницима његовим. Човек је зато у свету да постане, и остане, живи храм Божји, храм Бога живога, у коме стално обитава Дух Свети.
Другим речима: да оваплоти Бога у себи. Томе циљу служи сав богочовечански домострој спасења, на првом месту чудесно и чудотворно средство: Свето Причешће. У њему и помоћу њега ми оваплоћујемо Бога у себи. Само, да сачувамо себе у тој светињи: “собљуди нас во Твојеј свјатињи!” На то нам је дато цело Еванђеље спасења, на то и сам Спаситељ, на то и Црква, на то и све светиње њене. У Цркви, која је тело Хрисггово, непрекидно обитава Дух Свети, и ко је члан Цркве, већ је храм Бога живога, и Бог живи у њему. Одлика је, главна одлика храма Божјег, да је он “дом молитве” (Мт. 21, 13; Мк. 11, 17; Лж. 19, 46). То је сам кротки Спаситељ чак и бичем бранио и сведочио. Значи: ми хришћани показујемо да смо храм Бога живога, ако смо непрестано у молитвеном расположењу, ако се непрестамо молимо. Зато свети апостол наређује; “У молитви будите непрестано” (Рм. 12, 12; ср. Еф, 6, 18; Кл. 4, 2). Молитва изгони све нечистоте, све нечисте духове, низводећи у душу све божанске силе помоћу светих врлина.
Да, храм Божји је дотле Божји, и дотле храм, док се у њему стално служи Богу, стално врши богослужење. А човек? И човек је храм Божји, ако се у њему стално врши богослужење.
Срце – престо, на коме се непрекидно врши литургија боговаплоћења: све мисли – богочежњиве, сва осећања богољубива, све жеље небочежњиве, сва расположења небочежњива. И тако се даноноћно врши свето богослужење, и сав живот претвара у богослужење. Није ли тако, наш се храм убрзо претвара у “пећину хајдучку” (Мт. 21, 13). Стога се увек мора бити на опрези – од свих идола и идолоиоклоника, на опрези од сваке нечистоте:
 
6:17-18 “Зато изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити, и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ сведржитељ”
 
Говори преко светих пророка својих Исаије, Јеремије и Јована Богослова (Ис. 52, 11; Јерем. 50, 8; Откр. 18, 4). Цео Стари Завет припрема је за одлучну битку против идолопоклонства – ђавопоклонства, а за победу над њим у Месији – Спаситељу = Богочовеку. Род људски је до Господа Христа кроз многобројне грехе стално служио ђаволу.
Страшно је рећи, али зато што је истина мора се рећи: живот и рад рода људског, у огромној већини, био је непрекидно служење ђаволу, ђавослужење. Својом победом над грехом, смрћу и ђаволом, Господ Христос је живот људски претворио у служење Богу, у богослужење. У томе је сав преврат, сав преображај, сва револуција. Све се Господом Христом из основа изменило. Заиста: “старо прође, гле, све ново постаде” (2 Кор. 5, 17).
Човек, створен да буде храм Божји, зато је и спасен чудесним Спаситељем да опет постане храм Божји, у коме се даноноћно врши богослужење једином истинитом Богу.
Све у свему: домострој боговаплоћења није друго до домострој непрекидног богослужења. Кроз непрекидно богослужење остварити у души боговаплоћење, – ето врховног, и једино вредносног, циља човековог бића у нашем земаљоком свету.

Comments are closed.