ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
 
ПЕТА ГЛАВА
 
5:1 “Јер знамо: кад се наша земаљска кућа тела сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима”.
 
Ми хришћани јасно знамо: живећи у телу, ми живимо у земаљској, земљаној, глиненој кући, која се смрћу руши; али из ње срушене, ми преко моста вере, разапетог између земље и неба над провалијом смрти, прелазимо душом у нашу бесмртну кућу, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за живота на земљи, ми градимо своју вечну кућу на небесима, своје вечно обиталиште. Овде живимо, а тамо зидамо; овде ходимо, а тамо све време проводимо. Како, на који начин?
Господ нам је казао у Беседи на гори: помоћу сваке еванђелске врлине, којом живимо на земљи, ми зидамо своју вечну кућу на небесима; делајући у нама овде, оне траде наше вечно обиталиште на небу, преносе сва наша блага, све наше драгоцености тамо, где ни новац, ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду (ср. Мт. 6, 19-20).
Наш је позив на земљи: живећи у пролазном тећи непролазно, у смртном – бесмртно, у временском – вечно, у земаљском – небеско. Све што је у вама од Христа, од Еванђеља, од еванђелских врлина, вечно је, и узидава се у нашу вечну кућу на небесима. Док смо на земљи, ми зидамо себи у небеском царству вечно боравиште, вечни стан. Који стално живе на земљи Христом Богом, његовим светињама, његовим светим тајнама и светим врлинама, они и изграђују себи у небеском свету своје вечне куће. То су на првом месту светитељи. Они нас и могу примити “у вечне куће” своје кад осиромашимо (ср, Лк. 16, 9, 4).
Из тих вечних кућа наших никаква нас зла сила не може истерати, нити нам те вечне куће разорити, јер тамо не досеже ништа зло, ништа сатанско, ништа сатанско, ништа рушилачко. По свеистинитој речи саме Истине: “Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које неће оветшати, ризницу неисцрпну, на небесима, где се лупеж не прикучује нити мољац једе” (Лк. 12, 33).
Наше тело, то је наш шатор, наша черга. И ми смо на земљи у пролазном стану, чергари земље, незадржљиви пролавници. Дошли душам с неба, ми пролазимо кроз тело, и одлазимо на небо, у вечни завичај свој. Зато, и кад живимо у шатору тела свог, ми “гледамо на оно што се не види, тојест вечно” (2 Кор. 4, 18), и вечноме стремимо, вечноме служимо, невидљивом хрлимо, небеском кроз земаљско, невидљивом кроз видљиво, божанском кроз човечанско, бесмртном кроз смртно. Иако смо телом од земље, ми живимо боголиком бесмртном душом “у земљаним кућама” (Јова 4, 19). Али, ове земљане куће тела наших неизмерно су важне по нас људе; јер од њих почињемо да постојимо, да сазнајемо себе као људе, да се учимо живети, да се навикавамо битисати у кућама, прво земаљским и земљаним, па онда небеским и небесним.
То осећање и то сазнање чине да се ми хришћани не бојимо смрти ни оних који нам убијају тело, а душу нам не могу убити (Мт. 10, 28). Али се бојимо онога који нас може лишити наше вечне куће на небесима. А то је, ко? Грех. Јер он лишава човека свега небеског и у души и у телу, а тиме и на земљи и на небу. Он нам парализује и уништава осећање и сазнање нашег небеског порекла и наше небеске завичајности. Он нам помрачава душу, те она не види себе, не зна од чега је, одакле је, ради чега је, поготову не види своје небеско обиталиште. Грехољубив човек обично мисли да је сав од земље, од тела, сав пролазан, сав смртан. Његова је омиљена мисао, слепа мисао: нема бесмртности, нема Бога; нема раја, нема ни пакла; постоји само тело, само материја, само овај свет и овај живот. Уствари, посредно и непосредно грех хоће од човека једно: да верује да не постоји ни Бог ни бесмртност. Чим то наметне човеку, онда за таквог човежа и грех прастаје бити грешан, па чак постаје и природна ствар, а каткад и природна неопходност. А Господ Христос је и сишао с неба, и јавио се као небески човек на земљи (ср.1Кор.15, 47-49), да би нама људима показао да смо и ми с неба. И пошто је живео на земљи, Он се опет узнео на небо са телом, да би нам показао да је то и наш пут, пут људи.
Ми људи смо и саздани христолике душе, да бисмо били свесни да је Христов пут – наш пут, Христов живот – наш живот, Христово васкрсење – наше васкрсење, Христово вазнесење – наше вазнесење – Христова вечност – наша вечност, Христово царство небеско – наше царство. Зато је чудесни Спаситељ јасно и одлучво објавио благовест, рекавши за своје следбенике: “Од света нису, као ни Ја што нисам од света” (Јн. 17, 17. 14). Ето нашвг родослова, нашег порекла: исто као и Христово. Он Бог – ми боголики; Он Христос – ми христолики; Он Богочовек ради нас: да би нас потлуно охристовио, охристоличио, обогочовечио, обожио. Зато се Он, уистини Једини Човекољубац, и моли за своје следбенике Оцу небеском: “Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са ммосм где сам Ја; да виде славу Моју коју си ми дао” (Јн. 17, 24). Отуда је и крајњи циљ следбеника Христових – њихово јединство у Христу Богу, и вечни живот у Тројичном Божанству: “Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби; да и они у Нама једно буду. Да буду једно као Ми што смо једио. Ја у њима и Ти у Мени, да буду сасвим у једно” (Јн. 17, 21. 22. 23).
Ето и вечне куће наше и вечног живота нашег; живота у Светој Тројици. Каква чаробна вечност, какво неисказано блаженство, каква опојна красота те нерукотворене куће наше на небесима! Али то постаје наше под једним условом: ако ми за живота на земљи помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских добродетељи постанемо обитељ Свете Тројице (ср.Гл. 3,27;2,20; Јн.14,23.20.21.17).
Зато се о светитељима, који су у најпунијој мери испунили свете заловесги Христове, обично говори у црквеним молитвама да су постали “обитељ Свете Тројице”.
 
5:2 “Јер у овоме уздишемо, желећи обући се у свој небески стан”.
 
Ми смо разапети између два света, између – “неба и земље: земљано тело вуче к земљи, небеска душа вуче к небу. Та распетост је нарочито страшна, откако је грех свестрано огреховио тело и све телесно, и приковао за земљу, и откако смрт царује у свету човечанском. То хришћани снажно осећају. Искушења са свих страна, и споља и изнутра: споља, од света и демона, изнутра – од наших сласти и страсти, злих навика и грешних успомена, нечистих помисли и грехољубивих жеља. И души небеској и небочежњивој тешко је и тескобно у малом и грехопотлаченом телу, и она се кроз уздахе отима ка горњем, небеском свету, ка царству Христовом, ка својој вечној кући, кући од Бога, нерукотвореној на небесима. Зато је свети апостол пун уздисајне благовести: “Јер у овоме уздишемо, желећи обући се у свој небески стан”. Уздишемо у овоме земљаном стану нашем – телу, у овоме глиненом шатору. А уздишемо и у овом земаљском свету, који је такође сав глинен, земљан, тесан, тескобан.
Тешко је тело души, нарочито тешко када је испуњено оловом греха и тучем смрти. А смрт царује у нама кроз грехе м грехољубље. Али, ма како ми волели грех, боголика и небочежњива суштина душе ипак осећа тежину од њега, уздише и тужи, само да се што пре ослободи њега.
Видовити за све грехе своје, као и за грехе света и твари, хришћани – како се осећају у овом свету? Тужно и уздисајно, јер се све патње и сви болови света сливају у њихове осетљиве и саосетљиве душе, и они уздишу уздасима свих твари и бића, кажњених болестима и смрћу збот људског греха.
Зато свети апостол, облагодаћенм свесаосетљивац, и изјављује у име свих хришћана: “Ми сами у себи уздишемо, чекајући избављења телу свом” (Рм. 8.23). Својим грехопадом, ми смо људи бацили овај свет у такве муке, у такав пакао, да се у нама хришћанима “сам Дух Свети моли за нас уздисањем неисказаним” (Рм. 8,26).
У таквом свету, природно, хришћани уздишу “желећи се обући у свој небески стан”, који је од Бога, и од наших уздаха и молитава, постова и милостиња, љубави и трпљења, и осталих еванђелских расположења. Тај небески стан је прави завичај небочежњиве душе људске, која је сва пореклом с неба. Све што је у хришћанину Христово, вуче га ка Господу Христу на небесима; све што је небеско, вуче га ка небу; све што је божанско, вуче га ка Богу. Кроз све то он непрестано уздише за вечнмм обиталиштем својим, за вечном кућом својом, нерукотвореном, од Бога, на небесима. И тело његово је уздисалиште, у коме душа његова стално уздише за оним, Христовим, небеским светом, где је њена права и вечна отаџбина.
 
5:3 “Само да се обучени, не голи нађемо!”
 
Без тог небеског стана хришћанин се осећа го, необучен у своје вечне хаљине, које никаква смрт ни грех не може подерати, ии оветшати, ни састарити. Тело, у које је обучена душа његова на земљи, раздерано је као завеса од мољаца грехова и црва страсти. И осећа хришћанин да то није достојна одећа душе небеске и небочежњиве. Уствари, то су рите, у које је обучена небеска царица. Зар да је не буде стид од тих рита?
Њој приличи само боготкана хаљина, саткана од Бога преко нашег труда помоћу небеских врлина еванђелских. У ту одећу ми се хришћани облачимо својим еванђелским подвизима.
Душа, обуче ли себе у непрекидну молитву, гле, обукла се у свој небески стан: није гола, да би је искушења и страсти и демони сатирали, злостављали, рушили. Исто тако, обуче ли себе у еванђелску љубав, кротост, трпљење, смерност, пост, доброту, свим тим она облачи себе у блиставе и бесмртне и вечне хаљине небеске, некидљиве и неподерљиве и нестариве, јер су од материје коју ни мољци ни црви не могу нагристи, ни лупежи украсти.
Једино обучен у свој небески стан, човек се не осећа на земљи го, тојест не стиди се што је човек: – савладао је своје страсти и грехе, и душу и тело потчинио еванђелским закоиима живота, те зна куда иде, ради чега живи, и због чега се подвизава. Зато свети апостол и вели: “Само да се обучени, не голи нађемо!” Не обуче ли душу своју у небески стан, зар се хришћанин, и човек уопште, не осећа го, односно, зар се његова душа, та царица небеска, не осећа нага, изложена напастима свих смрдљивих страсти, грехова и смрти? Не обучемо ли себе, и тело и душу, и савест, у небеске врлине еванђелске, у њихове свете божанске силе, онда и тело наше и душа наша и савест наша лако постају плен нечистих мисли, прљавих осећзња, убитачних искушења, уопште свих видљивих и кевидљивих непријатеља рода људског. Без еванђелских врлина, ми смо без штита и оклопа, и свака нас стрела зла и искушења може устрелити, ранити, па и убити. А човек? Човек је сав, и телом и душом, саздан за бесмртност и живот вечни (ср. Прем.Сол. 2,23).
И Господ Христос је дошао да спасе целог човека, и душу и тело његово, зато је и узео на себе не само душу човечју него и тело: да обојима да бесмртност и живот вечни. Као Спаситељ целог човека, Он спасава и душу и тело од смрти и греха, зато је и васкрсао телом, и узнео се са телом; и тако осигурао спасење и бесмртност и телу и души људској. Отуда је наш хришћански циљ: да и тело и душу обучемо у Христову бесмртност: да тело наше обучемо у тело Христово, и душу нашу у душу Христову. То све бива када постанемо чланови тела Христовог, Цркве. Онда се облачимо у Христа крштењем, светим причешћем, и осталим светим тајнама и свегмм врлинама: облачимо тело на тело и душу на душу, смртно у бесмртно. Стога свети апостол и благовести:
 
5:4 “Јер будући у овоме телу, уздишемо оптерећени; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо, да живот прогута смртно”.
 
Када то у нама “живот прогута смртно”? Када се у Христа крстимо, када се Господом Христом причешћујемо. Тада све што је у нама смртно облачи се у бесмртно: тело се облачи у своју бесмртност, и душа се облачи, и савест се облачи. Ми се уствари онда преоблачимо: свлачимо са себе све греховно, смртно, пролазно, и облачимо одећу непролазности и нетрулежности, одећу бесмртности и вечности. Када је она на нама, ми никада нећемо бити голи, тојест никада се наше људско неће лишити божанског, наше земаљско – небеског. Јер човек без Бога, човечја природа без Божје природе, то и јесте голотиња. При таквој голотињи, ми смо незаштићени и изложени свакај порузи и сраму: непријатељске силе нас могу лако и осрамотити, и ранити, и везати, и пробити, и сатрти.
Наш је позив “да на земаљско обучемо небеско”, тојест да све наше људско, човечанско, обучемо у Христово, у божанско. А то чинимо помоћу светих еванђелских тајни и врлииа: свака од њих облачи и душу и савест и тело наше у понешто божанско, бесмртно, небеско, вечно.
Еванђелска смиреност, усели ли се у твоју душу кроз твој лични напор, постепено потиокује из душе гордост, такав грех који усмрћује у души многа осећања; и потискујући њу, она потискује смрт и смртно, и облачи душу у смирена еванђелска осећања: преоблачи је у небеску одећу, у небески стан. И она се не осећа ни гола, ии оптерећена.
Тако исто бива када се у душу људску уселе и остале еванђелске добродетељи: покајање, молитва, пост, љубав, милосрђе, и друге. Помоћу њих ми на земаљсхо облачимо небеско, постепено обесмрћујемо себе, охристовљујемо себе. Јер, шта је хришћанство? Савлађивање свих смрти у себи, и постепено обесмрћивање свега себе: и душе и савести и тела. То је увек троструки подвиг и тространа борба: борба са смртима, са гресима, са ђаволима. И увек трострука победа: над смрћу, над грехом, над ђаволом. Зато се и Спаситељев спасоносни подвиг и састојао у томе: у победи над грехом, смрћу и ђаволом. Ма шта хришћанин радио, он се уствари непрестано хрве са ова три своја непријатеља. И нема вишег, ни другог, циља за њега осим овога: да победи грех, смрт и ђавола. То је циљ хришћанства, јер то циљ човечанства, пошто је човек створен за безгрешност, за бесмртност, за Бога. А остварење тога циља могуће је само победом над грехом, смрћу и ђаволом. Ту истоциљност и једноциљност хришћанства и човечанства богомудри алостол и наглашава. Јер хришћанство и јесте једина права човечност, право човечанство: оно даје људима силе да остваре оно ради чега је човечанство и створено. Стога свети апостол и благовести:
 
5:5 “А онај који нас за ово исто створи, Бог је, који нам и даде залог Духа”.
 
Бог нас створи за безгрешност, за бесмртност, за живот вечни у Богу. Да је тако, показује и сам Спаситељ, Господ Христос, који дође да нас спасе од греха, смрти и ђавола, који нас и лишавају безгрешности, бесмриности и Бога. И да нам да своје богочовечанске силе да то остваримо, и тако постигнемо циљ ради кога нас Бог створи. Да је тако, доказ је то што нам Бог “даде залог Духа”. Како, где?
У светим тајнама и светим врлинама: залог безгрешног, бесмртног, божанског живота, којим се непрестано савлађује све што је грешно и смртно, и осигурава безгрешност и бесмртност. Спасење је ту да нам објасни створење, ради чега смо створени.
Тек у светлости богочовечанског спасења ми јасно сазнајемо зашто смо створени. Спасење уствари није друго него остварење циља стварања. Спасење, то је друго стварање, поновно стварање, апокатастасис безгрешног и бесмртног Адама, Адама допадног, рајског, боголиког. Тек у светлости Богочовекавог подвига спасења света, ми видимо прави циљ и смисао света. Стварање света објашњено нам је спасењем света.
Створени од Бога боголики, ми смо још онда добили “залог Духа”, залог Тројичног Божанства. Да смо тим залогом живели, не бисмо у грех пали, и тиме залог обезвреднили и оништавили. Својим доласком Сггаситељ доводи Духа Светог у наш пали свет, и кроз свете тајне и свете врлине даје нам “залог Духа”. А у најпунијој мери Он нам кроз свету тајну миропомазања даје “залог Духа у срца наша” (2 Кор. 1,22).
Јер дух наш не може да живи, да напредује, да божански бесмртује, док га благодат Духа Светог не прожме, не обасја, не просвети, не препороди, не освети, не обожи, не одухови. Но, то је само “залог”, који треба разрадити, у промет ставити, и у наше све и сва претворити. Не даје нам се одмах све, да нам Дух Свети не би био наметнут.
Него најпре “залог Духа”, да бисмо, окусивши како је благ Господ, сами Га од своје воље и љубави тражили, и душу му еванђелским подвизима отворили и чистотом Га својом привукли. По мери наше ревности нама се и дају духовни дарови, да бисмо се постепено навикавали на оно што је од Духа Светог, постепено се тиме хранили, и у природу и у живот свој претварали. Док човек не добије “залог Духа”, он и не зна ради чега је у њему дух његов, зашто му је дат. Онда су природиа питања: к чему дух човечји? зашто је саздан? чиме живи? чему стреми? чиме се храни?
Све то човек не зна док не добије “залог Духа” Светог у срце своје. Чим га добије, онда му све то постаје јасно. И онда дух није “мука духу”, нити је живот “мука духу”, ни свет, јер све добија своје бажанско озарење и осживљење у Духу Светом. И када се Дух Свети шири кроз дух наш, Он шири кроз нашу природу све што је свето и бесмртно, а потискује све греховно и смртно.
И Њиме се уствари ми облачимо у бесмртност, јер једино Њиме савлађујемо у себи све што је смртно и грехољубиво. И Дух Свети који је у вама, гаранција је нашег спасења, освећења, обожења, и тиме гаранција и “наследства” Божанског вечног царства и блаженства и живота (ср.Еф.1,14). Без Духа Светог дух човечји се спаруши, опатуљи, увене, закржља, и није способан низашта велико, узвишено, бесмртно, вечно, божанско. Он се сав окрпељи, и сав зарије у овај свет, у временско и пролазно; и кроз све то стално умире и изумире, али да никад не умре, јер је саздан бесмртним. Бити без Духа Светог, то и јесте смрт за дух човечји. То је духовна смрт.
Без Духа Светог живот духа човечјег је стално умирање, без моћи да се умре, стално самоубијање, без моћи да се икада изврши потпуно самоубиство. Његово је стварно самоубиство када истера из себе Духа Светот, Духа Божјег, када остане само при својој природи, човечански наг, откинут од свега Божјег, затворен у себе, сатански сам и усамљен. То је онај оатансиш солипсизам, у коме дух човечји прогласи себе за свој идол, за свој самоидол. А у томе се и састоји пакао, и вечне муке духа људског.
А хришћани су тиме хришћани што оеећају и знају ову богоичовечанску истину: Дух Свети, Дух Божји је и творац, и отац, и живот, и бесмртност, и рај, и блаженство духа нашег, духа људског. И живе том истином. Зато се не плаше духа људског, ни његових питања, ни његових захтева, ни његових претњи.
Знају, и тако поступају: дух људски потапају у Дух Свети, и Њиме га оваплоћују, узрастају, усавршавају, освећују, обесконачују, обожују. И стога иду из радости у радост. И сав њихов житаот постаје и јесте “радост у Духу Светом” (Рм. 14,17): радост што смо Христови, што смо Божји, што смо бесмртни, што смо позвани у царство Божје, што смо наследници Божји, што смо сунаследници Христови, што смо деца Божја; радост што је чудесни Човекољубац Исус Христос – наш Бог и Господ, Спаситељ и Судија; радост, радост, радост што имамо Њега и у себи и око себе и над собом, свуда, свуда, свуда Он – “вездје сиј и всја исполњајај” … То све има у виду свети апостол када благовести:
 
5:6 “Зато смо добре воље увек, знајући да смо, налазећи се у телу, далеко од Господа”.
 
Ма каква мас зла сналазила, и нападала, ми смо “добре воље
увек”, јер знамо да је Господ невидљиво с нама. Али и то знамо: док смо у телу, ми смо ипак далеко од Њега који седи с десне стране Бога Оца на небесима. Но радост је наша у томе што имамо “залог Духа”, који у духу нашем увек ствара христочежњива расгголожења. И Дух Свети нас
кроз еве муке и невоље води оспварењу циља због кога смо створени. Води, док нас не доведе циљу над циљевима, нашој крајњој жељи – сладчајшем Господу Исусу.
Из свих ноћи и поноћи, тмина и урвина, које стоје између нас док смо у телу и Господа Исуса који је на небесима, ми знамо да смо далеко од Господа, али смо “увек добре воље” зато што знамо да се ииа свега тога ипак налази Он – крајња мета свих наших стремљења (ср. Флб. 3,14). Ништа нас не може завести у очајање, у тај последњи, јудински грех, од кога нема спасења. И док смо у телу, ми знамо да путујемо ка Господу који нас чека иза свих видљивих светова и васиона, да нас уведе у своје невидиве светове и васионе, које су ко зна како чудесне и грандиозне и неизбројне!
 
5:7 “Јер вером ходимо, а не гледањем”
 
Наши су светови бескрајни и безбројни, тајанствени и божански, зато се у овом видљивом свету оријентишемо не видом него вером, не гледањем него поверењем у Господа који нас води кроз све светове. Зато премудри апостол изјављује: “Јер вером ходимо а не гледањем”.
Наш телесни вид је врло ограничен и врло слаб: види само површину видљивог света, и то само једног бесконачно малог дела видљивих васиона; а у дубину, а у висину, продире само неколико милиметара у поређењу са бесконачним пространствима безбројних васиона. И наш тако бедан телесни вид, окренут према Христовим божанским духовним световима, шта може видети од њих? Ништа, ништа, ништа! Зато “вером ходимо а не гледањем”, јер су наши светови, Христом Богом створени и отворени, безбројни и бесконачни, за телесни вид несагледни и непрозирни. Зато “вером ходимо” кроз њих, кроз све што је Христово. Да, “вером а не гледањем”.
Јер шта ми и од овог видљивог, материјалног света видимо својим телесним очима, шта? Само кору света, а оно што је унутра, језгро света, ми не видимо. А како бисмо тим видом могли кретати се по Христовмм световима? А они су сви духовни, и ко зна у каквим све димензијама постоје, и крећу се, и сазнају се, и осећају се! Са Христом: ми ходимо из једне невидљивости у другу, из друге у трећу, и тако – у безброј невидљивости. Истина Христова? То је огроман духовни свет, једна божанска невидљивост, коју доживљујемо вером као неодољиву стварност; и уколико је доживљујемо, утолико она постаје за нас стварнија, и бескрајнија, јер је са сваке стране божанска, и стога сваком својом страном понире у божанске бесконачности и безграничности, које су невидљиве. Па љубав Христова, па доброта, па лепота, – све саме невидљивости божанске, али врло стварне и врло реалне, толико стварне и реалне, да су према њима наше земаљске стварности што и паучина према челику.
Кроз све то ми “вером ходимо а не гледањем”, јер је наш телесни вид и ограничен и слаб и смртан, да би могао издржати визију свих тих сунчано сјајних безбројних божанских невидљоивости, које су у Христу реалније од свега што ми називамо реалним. Да, “вером ходимо”. А шта је еера?
“Вера је обелодањивање, доказивање, очитовање, очигледност невидљивих ствари: гледање невидљивога, живљење невидљивим и у невидљивом. Вера има свој вид којим види оно што је невидљиво: види невидљивости божанске. Невидљиво постаје видљиво, то је основно чудо, и стварност, вере наше: јер је невидљиви Бог постао видљив оваплотивши се, очовечивши се, и отворио нам пут у све своје божанске невидљивости.
Вера у Христа је несравњено савршенији вид од нашег телесног вида, јер ако гледа и види (2 Кор. 4,18), гледа и види оно што је невидљиво, што је вечно, тојест оно што сачињава предмет еере, суштину вере. У самој ствари, и наш телесни вид, не заснива ли себе на вери?
Несумњиво заснива. Јер ми верујемо да је свет онакав каквим га видимо. То значи, ми заснивамо свој вид, и сву његову делатност, на вери. Гледајући воду, ми верујемо да је то вода. А под микроскопом, какав свет претставља вода!
Само, то су указања и символи онога што у огромним размерама јесте вера по себи. Овај наш телесни вид дат нам је као прирпема за онај главни, духовни наш вид, који нам даје вера. И зато што нам је Господ Христос дао веру као бесмртни вид, који нас води не само кроз овај него и кроз све невидљиве божанске светове, она је несравњено сигурнији вођ и путовођ него телесни вид наш. Са тим видом, ми се не бојимо иикакве таме, никаквог мрака, и осећамо се сигурни, па ишли кроз овај свет или кроз невидљиве светове Божје. Стога свети апостол и благовести у име нас хришћана:
 
5:8 “Али се осећамо сигурни, и више волимо отићи из тела, и бити са Господом”
 
“Али се осећамо сигурни, и више волимо отићи из тела, и бити са Господом”. Вођени вером, ми смо сигурни да идемо ка Господу, кроз овај свет ка Господу. Пут је несумњиво тежак, јер су многе замке на њему, многе препоне, многе провалије, – све дело непријатеља Христових и наших, били то невидљиви демони или христоборни људи. Пробијајући се вером кроз све те невоље искушења и муке, ми се осећамо сигурни, ми се не бојимо, ми смо добре воље, ми смо храбри, али “и више волимо отићи из тела, и бити са Господом.” Јер тамо неће бити ових мука и невоља; тамо ћемо бити ван опасности које могу загрозити нашем спасењу, нашој бесмртности. У телу вреди живети смо ако тај живот води Христу кроз спасење (ср. Фиб.1:22-23).
Замислите: у мукама “ми се осећамо сигурни”; хиљаде нас смрти нападају, и ми се хришћани осећамо сигурни; у ранама, у тамницама, у тескобама, у прогоњењима “ми смо добре воље” (ср. 2 Кор.12,10). Ништа хришћане не може избацити из равнотеже, ни уплашити: никакве муке, никакве претње, никакве смрти. Јер је у њима и са њима Победитељ свих смрти. Зато су хришћани најхрабрија бића у роду људском за сва времена. Свет није видео тако неустрашиве јунаже. А они су такви, јер је у њима Једини Неустрашиви, и Свепобедни Победилац. У свему побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8,37), несумњиво љуби, уствари једини Он и љуби, јер је победио смрт за нас и уместо нас, и стално је побеђује у нама за нас и уместо нас. И даје нам своју божанску бесмртност и живот вечни. А то је врхунац љубави. Нема веће љубави од те; земља је не зна; све што ми људи називамо љубављу, упоређено са Христовом љубављу, личи на мржњу. Зато Господ Христос своју љубав сматра новом љубављу, и своју заповест о тој љубави назива новом заповешћу (ср. Јн. 13,34-35).
 
5:9 “Зато се и старамо, били у телу или изван тела, да будемо њему угодни”.
 
Зато што нас тако и толико љуби. Доказ? Дао нам је све своје: и своју божанску истину, и своју божанску правду, и овоју божанску доброту, и бесмртност, и вечност, и блаженство, и царство = сва своја божанска савршенства и блата. Ради нас је осиромашио, да би нас собом – Богом обогатио. Несумњиво осиромашио, кад је Он Бог – постао човек; и несумњиво нас обогатио, кад је себе Бога оваплотио у човека, и унео у њега сва богатства свога Божанства.
Уствари, све је његово у свима световима: и овај живот, и онај вечни. Све – осим греха и зла. Зато је наша главна брига: “били у телу или изван тела, да будемо њему угодни”. Јер само тако ми можемо своје људско биће довестн до његовог правог савршенства, и осигурати му божанску вечност у животу вечном. А како можемо бити угодни, Њему, Христу Богочовеку, најсавршенијем бићу у свима световима? Вршењем његових божанских заповести, живљењњм по његовом небеском закону, небеском уставу: светом Еванђељу. Где је оно, доживљено и објашњено, да бисмо га и ми могли доживети? У светој Цркви Његовој. Отуда: живећи у богочовечанском телу Цркве то њеним богочовечанским законима, ми можемо бити Њему угодни, испунити вољу Његову.
А сва божанска воља његова – у светам Еванђељу, доживљаваном и проповеданом Црквом и у Цркви. Једигао вршећи њетову свету вољу, ми можемо “да будемо њему угодни”. А вршимо је? Када своју човечанску вољу добровољно потчињавамо његовој светој, савршеној, божанској вољи. “Угодан је Богу”, ко живи Духом Светим кроз свете врлине еванђелске: пост, милосрђе, молитву (Рм.14:14- 18), ко живи Христу и Христом (Рм.14,7-9). Отуда апостолова еванђелска заповест: “Истражујте што је Богу угодно” {Еф. 5, 10). А шта је то? Садио оно што сачињава вољу Божју, и одговара њој (Еф. 5, 17). А воља Божја изразила се потпуно и савршено у Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу и Његовом Еванђељу (Еф. 1, 9; ср. Рм. 12, 2). Све и сва треба да нам бива ради Христа; све и сва треба да нам долази од Христа; све и сва треба да меримо и ценимо Њиме:
 
5:10 “Јер нам, се свима ваља јавити на суду Христову, да сваки прими што је у телу учинио, или добро или зло”.
 
Сви људи, хтели или не, хитају кроз капију смрти ка свеопштем Суду и Вечном Судији – Христу. Зашто Он Вечни Судија? Зато што је Он у васцелом роду људском и у свима човечанским световима Једини Безгрешан, и стога Једини Непогрешан.
На Суду свом Он неће погрешити, нити се о икога огрешити, или икоме неправду учинити. Јер је свезнајући и свевидећи. Све, од најкрупнијег до најситнијег у нашем људском животу, у нашој људској души, у нашем људском свету, Њему је до најтананијих танчина познато. А његова јединствена свеправедност и свемилостивост гаранција је да ће његов суд о свакоме од нас бити и свеправедан и свемилостив, и безгрешан и непогрешан. Срећа је рода људског, и то изузетна срећа, што баш Господу Христу, Богочовеку, припада суд над иама, а не неком нижем бићу, које би самим тим шгго није Богочовек, морало бити погрешиво, или у сваком случају не свезнајуће и не свевидеће, у својим судовима о тако неисказано сложеном и компликованом бићу као што је човек.
Као Сведржитељ, Господ Христос држи све светове под својом влашћу, па и свет зла: пакао и ђаволе. Зло се не може излити ван граница које му је Он поставио. У тим границама зло слободно дела; и сва се разумна бића опредељују слободно, по својој вољи, за зло и добро. Тако и људи: у телу, у првом и пробном животу свом, на земљи, опредељују се по својој вољи за добро и за зло. А Бог никога не приморава ни на добро ни на зло. Исто тако ни ђаво не може никога приморати на зло. Човеку се предлажу и добро и зло. И он бира и чини једно или друго за живота у телу. Зато ће се и Суд вршити над свима без изузетка: “да сваки прими што је у телу учинио, или добро или зло”.
Наш људски живот, то је живот у свету Божјем, на имању Божјем. А и сами смо дело руку Божјмх, творевина Божја: јер су нам и душа и тело од Њега. И стога је природно да Он на крају свих крајева прегледа и види, оцени и процени, и пресуди како смо живели на његовом имању његовом творевином, тојест душом и телом. И тамо нам одреди свеправедно и свемилостиво судбину надаље кроз сву вечност.
Јер ће и то Он учинити безгрешно и непогрешиво: сваки ће добити оно што заслужује и оно што највише воли. Ко се за живота на земљи олредељивао за зло, и душом и телом га чинио, томе ће Он дати да му и душа и тело иду за својим злом. Нема сумње на том Суду свезнајућег и непогрешивог Судије, неће се ничије ни добро ни зло ни увећати ни умањити, него ће сваки примити “што је у телу учинио, или добро или зло”. И то ће бити очигледно за сваког: сваки ће видети у целокупности и у појединостима и своје добро и своје зло; ништа му се неће ни подметнути ни наметнути.
И свак ће се уверити да је Христов Суд и свеправедан и свемилостив, и безгрешан и непогрешан. Онда ће сваки сагледати сву тајну и добра и зла, и свакоме ће бити јасно све што је и у њему самом добро а шта зло. Сваки ће увидети да се свакоме суди по ономе “што је телом учинио”, па “било добро или зло”. То ће бити најочигледнија стварност: све саме голе чињенице, све сама дела. Јер је у Божјој Књизи речено: “Тада ће вратити свакоме по делима његовим” (Мт, 16, 27).
Зато што је такав Судија, и такав Суд, сва људска бића скупа, и свако посебно, доживеће своју најпунију правду. И са тог Суда нико неће моћи изостати и не јавити се: “јер ћемо сви изаћи на суд пред Христа” (Рм. 14, 10). Сви народи и они најмногобројнији и они вајјмалобројнији, даће тада завршне рачуне о својој историји, јер је речено: “И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир што разлучује овце од јараца” (Мт. 25, 32).
“Зато се п старамо, изјављује свети апостол у име свих хришћана, били у телу или изван тела, да будемо њему угодни” (2 Кор. 5, 10). Сва вечност наша зависи од Њега, или боље: од нас, од дела наших. Он има само да их оцени завршном оценом, да да свој завршни суд о њима. Зато је у нас хришћана основно осећање “страх Господњи”, страх да се не огрешимо о Њега, и о своју вечну судбину. Свети апостол наглашава коринтским хришћанима:
 
5:11 “Знајући дакле страх Господњи људе саветујемо; а Богу смо познати, а надамо се да смо и у вашим савестима познати”.
 
Као хришћани, ми знамо и смисао, и циљ, и пут, и завршетак нашег живота и бића. Један је завршетак за све људе свих времена: Страши Суд, а иза њега вечна судба свакога од нас. Када то знамо, када то осећамо, како да “страх Господњи” не буде регулатор и редитељ нашег живота на земљи” то је најважније за људско биће у овом свету. И ми “људе саветујемо” да живе ради онога што је главно, вечно и судбоносно, што ће и одредити њихов вечни живот на Суду Христовом. Наш живот је потпуно отворен и јаван за Бога, јер: нема твари непознате пред Њим, него је све голо и откривено пред очима Његовим (Јевр. 4, 13). Живећи Христом и ради Христа, хришћани живе отворено и пред људима, и пред савестима људским. И оне могу саме да цене, и саме да се опредељују: нема лажи, нема лицемерства, све је отворено, јавно и јасно.
 
5:12 “Јер не препоручујемо опет себе вама, него вам дајемо повод да се хвалите нама, да имате што одговорити онима који се хвале оним што је споља а не што је у срцу”.
 
О свему томе свети апостол пише Коринћанмма, да :би им било јасно, шта је то хришћанин, ради чега је, чему стреми, чиме се завршава његов живот, његово биће, његова историја. И да би хришћаки знали у чему се састоји њихова хвала и слава. Поклоници Вечног, и носиоци Вечног, они се и хвале само оним што је вечно у њима, у њиховим савестима, у њиховим срцима. У томе је главна разлика између њих и нехришћана.
Да у том погледу не би било двоумице, свети апостол и пише: “Јер не препоручујемо опет себе вама, него вам дајемо повод да се хвалите нама, да имате што одговорити онима који се хвале оним што је споља а не што је у срцу”.
Чиме се хришћани хвале? Христом у себи. То је једина истинска и вечна хвала. Ове је остало прах и плева. Оно што хришћане препоручује људима, то је Христос, његово Еванђеље, њихов живот у Христу по његовом светом Еванђељу. Јер кроза све то Хришћани овековечују себе. живе Вечним и ради Вечног, и то у овом пролазном земаљском свету.
Хвалити се ма чим другим, недостојно је хришћана. Хвали ли се хришћанин нечим другим, а не Христом, да ли је уопште хришћанин? Сигурно да није. Јер хришћани се свагда и свуда, у свима световима, па и у самом паклу, хвали Христом, зато што је Христос једини истинити Бог и Господ и Спаситељ. Ван Њега је смрт, трулеж и смрад – грех, зло и ђаво. То и само то, и они иже с тим.
Чиме доказујемо да смо хришћани?
Ево чиме: ако живимо, Богу жикгамо; ако умиремо, Богу умиремо: “ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи смо” (Вм. 14,8). Отуда је и хвала наша Господ, само Господ: “ми се хвалимо Господом Исусом, а не уздамо се у тело” (Флб. 3,3; ср,1 Кор. 1,31).
Од те хвале ми често изгледамо иао да смо изван себе; но “ако смо изван себе, Богу смо”: Бог зна да ми сматрамо да у овом свету ништа није достојно хвале сем Христа Исуса – јединог истинитог Бога и Спаситеља. Због тога нехришћани: гледају на нас као да омо “изван себе”. И заиста, са Христом ми смо изван гранмца човечјег, изван бића људског, јер смо у Богочовеку. А бити у Богочовеку, то значи: бити у вечној Истини, у вечној Љубави, у вечној Правди, у вечном Животу, у вечном Блаженству, у вечном Савршенству.
Зато се хришћани на овом језивом острву смрти хвале Богочовеком, само Боогчовеком. Ако се житељи ове краставе звезде не хвале Њиме, чиме се онда могу лохвалити? Заиста ничим, ничим, ничим. Најмање собом. Јвр хвалити се човеком, то је тек лудило (ср.1 Кор. 3,21). Човек, шта је човек без Богочовека?
Смрад, трулеж и гној. А пре тога: грех, смрт и пакао. Код хришћана јасно је и осећање човека и осећање Богочовека. Када то двоосећање сазри у хришћанину, онда му Богочовек истински постаје све и сва у свима световима и онда му постаје јасно и разумљиво зашто свети апостол Павле сматра Господа Христа за једино биће достојно људске хвале: за једино биће које хришћани хвале, и ради кога живе и умиру.
Овакво осећање је сасвим природно и нормално за човека који до краја осети човека. И из тог осећања извије и испреде мисао о човеку, умовање о човеку, схватање човека. Тако осећати, тако мислити, тако умовати, тако расуђивати, и значи: здраво, целомудрено, нормално умовати.
У томе се састоји еванђелско, хришћанско здравоумље, целоумље. Ту еванђелску добродетељ, целомудреност, човек стекне када помоћу покајања, вере, молитве и осталих еванђелских подвига исцели ум свој од греха, оздрави га од те најпогубније болести, и на тај начин врати у његову предгрешну целост, целостност, здравље: у целоумље, у здравоумље. Тада његов ум није разбијен, ни оболешћен, ни помрачен грехом. И његово умовање је здраво, целосио, нормално. Свако друго умовање је болесно, разбијено, ненормално; и уствари није друго до болноумље.
Умујући еванђелски нормално и здраво, попут апостола Павла, хришћани умују Христовим умом, и имају право рећи заједно са светоим апостолом: “Ми ум Христов имамо” (1 Кор. 2,16). А ум Христов и јесте једини потпуно здрав и нормалан ум људски, јер је безгрешан. Ван њега и мимо њега, сваки ум људски је болестан, ненормалан од греха и због греха, од демонизма и због демонизма.
Да, сваки ум људски, индивидуално узет, и ум људски, колективно узет. Отуда је само умовање Христом, и по Христу, једино здравп и нормалио људско умовање. То је уствари нормална, еванђелска, богочовечанска памет. Стога свети апостол благовести: “Јер, ако смо изван себе, Богу смо; ако смо здравоумни, вама смо”.
Јер само Господ Христос исцељује наш ум од ненормалности, од оболелости грехом. Зато Му се свакодневио и на јутрењу и на повечерју молимо: “Господи, исцјели душу моју, јако согрјеших Тебје! (= Господе, исцели душу моју, јер Ти сагреших!)”
 
5:14-15 “Јер љубав Божја нагони нас те овако расуђујемо: ако један умре за све, онда сви умреше. А Христос умре за све, да они који живе, не живе више себи, него ономе који за њих умре и васкрсе”.
 
Све што је у хришћана велико, свето, бесмртно, вредносно, од Христа је. Шта је хришћанин? Христос у човеку, ето то је хришћанин: ја више не живим собом и себи, већ Христом и Христу; ја више не живим, него живи у мени Христос (ер. Гл. 2,20). Откуда то, да тако неисказано биће, као што је Христос, спусти себе со ништавног и црвљивог бића, као што је човек, па се чак и оваплоти у њега? Из љубави божанске која је у Њему, и која је Он сам (ср. 1 Јн. 4,16.8; Јн. 3,16-17). Волећи човека као нико никада, Он се спустио до човека, да би га собом уздигао у божанске, небесне висине. “Сего бо ради Бог на земљу сниде, да нас на иебеса возведет – Ради тога Бог на земљу сиђе, да нас на небеса узведе” (Акатист Исусу Сладчајшем, Кондак 8). Из неизмерне љубави своје Господ Христос се проширио на све људе, јавио се као Спаситељ свих људи без изузетка, па и оних најгорих, најпрљавијих, најођавољенијих.
Све што је Његово – општечавечанско је, свечовечанско је, важи за све људе, дешава се ради свих и за све. Ако је Његово рођење, оно је ради свих и за све; ако је Његово крштење, оно је ради свих и за све; ако је Његово преображење, оно је ради свих и за све; ако је Његова смрт, она је ради ових и за све; ако је Његово васкрсење, оно је ради свих и за све; ако је Његово вазнесење, оно је ради свих и за све.
Таква је љубав Његова, јединствена у човечанском свету, и у свима световима. Наглашујући то, свети апостол благовести: “Јер љубав Божја нагони нас те овако расуђујемо: ако један умре за све, онда сви умреше. А Христос умре за све, да они који живе, не живе више себи, него ономе који за њих умре и васкрсе”.
У Христу има свакога од нас, зато што је савршен човек, што је Нови Адам. Исто тако, и Христа има у свакоме од нас, макар онолико колико Га сваки доноси у свет рађајући се као боголико, као христолико, као логосно биће. Поготову, ако је још хришћанин. Онда је у њему више, много више Христа, и то увек по мери његове душевне чистоте, и према ревности његовој у вери и њеним добродетељима. И заиста, када Он “умре за све” – “онда сви умреше”. Његова смрт је за нас и ради нас, и као смрт Богочовека оста је спасоносна за нас и по нас.
Адам нас је све повукао у смрт: када је он умро у рају, сви смо онда умрли са ниим и у њему. Тако и Нови Адам: када Он умре, сви ми умресмо са Њим и у Њему, да бисмо са Њим и у Њему оживели за нови живот, за бесмртност и живот вечни.
Уколико Његову свеспасоносну смрт дожиаљујемо као своју, утолико је сигурније наше спасење, јер једино кроз Његову смрт можемо стићи у Његово васкрсење, попто другог пута таема (ср, Флб. 3,10-11).
Уколико доживљујемо Његово васкрсење, утолиио доживљујамо Њега у свима Његовим божанским добродетељмма и силама, осећањима и мислима, дејствима и савршенствима. Пример: свети Апостоли. Зато они сву благовест новозаветну заснивају у на васкрсењу Христовом. То доживљавање васкрсења Христовог чини да сав васкрсли Христос живи у нама. Хришћани, то је васкрсли Христос у човеку: човек тада Њиме осећа себе као себе, Њиме мисли, Њиме осећа, Њиме дела, Њиме дише; и Христос му је заиста све и сва у свима световима. То нам казују оне многозначајие речи светог апостола: “ја више не живим, него живи у мени Христос” (Гл. 2,20). Све моје силе продужене су Њиме у Његове богочовечанске силе: ако је мој човечански ум, он постаје његов ум – ум Христов (1 Кор. 2,16); ако је моје срце, оно постаје Његово срце (Флб. 4,7); ако је моја воља, она постаје Христова воља; све моје постаје Његово: обогочовечује се, обесмрћује се, обесконачује се, Богочовек је свеширином, сведубином, свевисином, свеабухватношћу личности своје обухватио сва људска бића. То осећају хришћани: живели или умирали, они Њиме живе и Њиме умиру; осећали, мислили, волели, делали, они све то Њиме чине, и ради Њега чине.
Он је постао за нас и живот и смрт. И зато су нам мили и живот и смрт, јер и у једном и у другом ми смо његови. Богомудри апостол у име свих нас хришћана изјављује: “Ниједан од нас не живи себи, и ниједан не умире себи. Јер ако живимо, Господу живимо; а ако умиремо, Господу умиремо. Ако дакле живимо, ако умиремо, Господњи амо. Јер зато Христос и умре и васкрсе и оживе, да овлада и мртвима и живима” (Рм. 14,7-9).
Сад знамо зашто је безгрешни и бесмртни Богочовек Христос умро. Ево, ту пресвету тајну казује нам богонадахнути аисиетол: “Христос умре за све да они који живе, не живе више себи, него ономе који за њих умре и васкрсе”. Његова смрт казује нам и тајну наше смрти и тајну нашег живота: Он је умро, да бисмо кроз Његову смрт васкрсли мз мртвих његовим Божанством. Заиста, нема смрти више, јер чим зађемо у његову смрт, ми смо већ ушли у васкрсење, а кроза њу бесмртност и живот вечни.
И ми свим бићем осећамо да те то тек прави живот, и зато не живимо више себи него Њему, чудесном Богочовеку и Господу, који за нас умре и васкрсе. Како човек, после појаве Богочовена, може живети себи а не Њему, када је очигледно да, живећи себи, човек живи животу који се завршава смрћу, вечитом смрћу, иза које нема васкрсења? Зар такав човек није добровољно слеп, и безуман, и рђав?
Такав човек живи уствари – црвима, гноју, смраду. Јер чиме ће се завршити сав његов живот, ако не тиме? Једино живећи Богочовеку, човек може савладати 6есмисленост, и ругобност, и смрдљивост, и ужасност, и пакленост људског живота, и осмислити га бесмртним смислом, и дати му вечну божанску вредност. Само тако људски живот добија свој сношљиви смисао и непролазну вредност: без тога он је безгранична бесмислица, неоправдива глупост и безумље и лудило. Ми живимо Богочовеку Христу, ако живимо његовом љубављу, његовом правдом, његовом истином, његовом смиреношћу, његовом кротошћу, његовом трпљењем, свим што је његово и од Њега: његовим Еванђељем, писаним и предајним, његовом Црквом. Ми живимо Њему, ако смо у Њему. А у Њему смо, ако смо у Богочовечанском телу његовом, Цркви. А у телу његовом богочовечанском човек живи богочовечанским, благодатнмм жиеотом: животом светим, животом изатканмм од светих тајни и светих врлина. Да, ми живимо Њему, када живимо његовим животом, његовом смрћу, његовим васкрсењем, његовим вазнесењем, његовим преображењем, његовим крштењем, његовим духојављењем.
 
5:16 “Зато и ми одсад никога не познајемо по телу; и ма да Христа познасмо по телу, али га сад више не познајемо”.
 
Тајна нашег тела казана нам је Христовим телом: јер својим телом Христос је открио божански смисао, вечни циљ, непролазну вредност нашег тела, и показао му Богом одређени пут: кроз смрт у васкрсење, из васкрсења у вазнесење, кроз вазнесење у седење с десне стране Бога Оца. Ето, то је тајна нашег тела; ето ради чега је оно у почетку створено; ето ради чега се ми рађамо са телом. Иначе, задржавајући се само на нашем људском телу, без односа са богочовечанским телом Христовим, ми нидмо у стању да познамо ни ради чега смо у телу, ни зашто нам је дато тело. Као тело Новог Адама, Христово тело је општечовечанско, свечовечанско: носи у себи и казује нам тајну сваког људског тела посебно и свих људских тела скупа. Тиме нам је у исто време казана тајна чудесне Божје творевине коју ми називамо материјом, вештаством.
Шта је материја? Казао нам је Христос својим телом: од рођења до вазнесења. Ту је сва тајна материје. Свети апостол објављује громовску благовест: “Зато и ми одсад никога не познајемо по телу; и ма да Христа познасмо по телу, али га сад више не познајемо”.
Да, Богочовека Христа познасмо по телу, по боговаплоћењу и боговаплотитељском домостроју спасења. Али откако се је узнео са телом, и седи с десне стране Бога Оца, ми Га више не познајемо по телу, него? По Духу Светом.
Јер сам Га Дух Свети показује, објављује, открива, посведочује: Он – Дух истине увода нас у Христову истину и обелодањује нам да је Христос – Истина (ср. Јн. 16,13; 14,6; 15,26); Он – Дух Свети, Бог и Господ открива кам и посведочава да је Исус – Бог и Господ (ср. 1 Кор. 12,3); Он – Дух Свети – душа Цркве, казује нам да је Црква – тело Христово (ср. 1 Кор. 12,11-13).
Док је Господ Христос био у телу на земљи, могао се познати само “по телу”, присуством телеспим; но откако Се узнео са телом, његово познање није ограничено телом и местом, и Он се универзално познаје Духом Светим. Када су и сами свети Апостоли, очевици и пратиоци оваплоћеног Бога Логоса, боље, дубље, свестраније познали Господа Исуса, да ли за време његовог боравка у телу на земљи, или пошто се Он узнео телом на небо, и послао им Духа Светога? Знамо: пошто се узнео телом на небо, и послао им Духа Светога. Зато, за све хришћане свих времена увек важи света истина апостоловог еванђеља: “и ма да Христа познасмо по телу, али га сад више не познајемо”.
 
5:17 “Зато, ако је ко у Христу, нова је твар, старо прође, гле, све ново постаде”.
 
Ко је у Христу, он је у новом човеку, јер Богочавек Христос и јесте први нови човек после Адама. Чиме је Он нови човек? Богом; тиме што је Он човек Богом. И то потпун и савршен човек у потпуном и савршеном Богу. Човек нипочему није ни поробљен, ни окрњен, ни потцењен што је у Њему и са Њим, него је баш тиме доведен до савршенства и постао савршен човак (ср. Еф. 4,13): савршен Бог и савршен човек – Богочовек. Ето, то је нови човек. И то је у Богочовеку, ваистину је нов човек. Јер, по речима истог богомудрог апостола: Богочовек “собом начини новок човека” {Еф. 2,15).
Но, у чему је, и по чему је тај човек нов? По томе што је без греха: сав је у Богу, сав живи Богом, и све у њему бива по Богу, и то добровољно и радосно. Поставши човек, Бог Логос је показао шта је прави човек. То је човек без греха, смрти и ђавола. Ко је у Христу, не престаје бити човек, него се напротив обнавља “у новог човека, који је саздан по Богу у правди и светињи истине” (Еф. 4,24): својом праведношћу и светошћу он изгони из своје душе грех, смрт и ђавола, и душа заблиста својим боголиким сјајем, сва обновљена, сва нова, па ипак сва човечанска, сва у границама и природи човечности. И онда, ма с које стране посматрана, “нова је твар”.
Душа без грека, душа без смрти, душа без ђавола, ето то је нова душа, “нова твар”. Тако и ум човечји, тако и воља, тако и савест, чим су у Христу – нова су твар, јер се ослобађају греха, смрти и ђавола, тих сила које једине састарују, унакажују, обезличују, обезбожују, обезчовечују и ум човечји, и вољу, и савест, и целог човека уопште. Једино када је човек у Христу, заиста је “нова твар”, заиста “старо прође, гле, све ново постаде”: нов ум, нова душа, ново срце, нова савест, нова воља, нове очи, нов слух, све ново, сав човек нов.
Да, Христов човек је уистини нови човек. Но како човек постаје Христов човек, како се усељује у Христа, како се ухристовљује и охристовљује? Светим тајнама и светим врлинама. На челу са светом тајном крштења. Јер крштењем се човек облачи у Христа (Гл. 3,27): на своју душу облачи Христову душу, на своју савест – Христову савест, на своје срце – Христово срце, на своју вољу – Христову вољу, на своје очи – Христове очи, на сва своја чула – Христова чула, сав се усељује у Христа: облачи душу своју у Христа, и ум, и савест, и вољу, и свега себе.
И тако ухристовљена душа, ухристовљен ум, ухристовљено срце, ухристовљена савест, ухристовљен сав човек – почише да живи новим животом: еванђелским, богочовечанским, христовским. Онда нови живот постаје за нас најглавнији закон, и наша је даноноћна дужност да непрестано “ходимо у новом животу” (Рм. 6,4). Јер хришћанство је Нови Завет, Нови Савез Бога са човеком. Богочовечански Завет, Богочовечански Савез: све је у њему богочовечанско, ново, све бива у Богу, Богом и од Бога. Стога је Нови Завет – нови живот, и новозаветни човек – нови човек. Не само кроз новозаветне свете тајне, него и кроз свете заповести, врлине, добродетељи, ми се облачимо у новог човека. Јер и кроз свете тајне и кроз свете врлиие, ми стално изграђујемо, формирамо себе “по Богу у правди и светињи истине”, и на тај начин се облачимо “у новог човека” (Еф. 2,24). Све што чинимо “по Богу” – побожно, “у правди и светињи” – праведно и свето, све то у нама гради и изграђује новог човека. Све што је у нама, Христом постаје ново, све – осим греха, смрти и ђавола. Зато је Христов човек нови човек: сав бесмртан, безгрешан, безђаволан. Само је тако човек – хришћанин; само је тако хришћанин – Христов; само тако човек постиже циљ спасења, и свога бића: охристовљење, обожење.
Врхунац и пуноћа тога охристовљења и обожења јесте света тајна Причешћа: хришћанин прима у себе васцелог Господа Христа: његово божанско тело, његову божаноку крв, његов божански живот, и тиме доживљује потпуно оваплоћење Бога у себи, у души својој, у свему свом. А све свете тајне новозаветне, и све свете врлине, зато и постоје да човеку омогуће то, даду то. Отуда је човек хришћанин заиста “нова твар” у Христу и Христом.
Стога свети апостол не престаје благовестити: “У Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар” (Гл. 6,15): тојест, не помаже ништа спољашње, декоративно, површно, површинско, него облачење у Христа, ухристовљење и охристовљење, живот у Христу и по Христу.
 
5:18 “А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и даде нам службу помирења”.
 
Ето објашњења како је у Христу човек постао нова твар, кажо је Њиме све старо прошло, и све ново постало. Јер “све је од Бога”: најпре, ми сами смо створени Богом, и сав свет; а потом, ми смо обновљени Богом. И то обновљени оваплоћењем Бога Логоса, његовим богочовечанским домостројем спасења, његовом богочовечанском службом.
Каква је то служба? “Служба помирења” човена са Богом, и Бога са човеком. На који начин? На тај начин што је чудесни Спаситељ уклонио грехе из човека, који непријатељују против Бога, ратују са Богом. Гресима, ми смо стално у рату са Богом, непријатељи Богу; нема мира међу нама, нема ни примирја. И све тако, док човекољубиви Господ Христос није дошао у наш свет, у наше грешилиште, и својом службом. помирења помирио нас са Богом:
 
5:19 “Јер Бог беше који у Христу помири свет са собом, не урачунавајући им грехе њихове, и метнувши у нас реч помирења”.
 
Само Бог у Христу, тојест само Богочовек могао је помирити свет са Богом, уклонивши грех који је стајао између нас и Бога. На који начин? Опростивши нам грехе, и то опростивши нам свима: роду људском, свету. Јер ми, пожудно грехољубиви, никада се сами не би могли ослободити греха, смрти и ђавола. Само безгранично човекољубље Јединог Човекољубца, Господа нашег Исуса Христа, узело је на себе грех света, и тако нас је Он помирио са Богом.
То је чудесни Спаситељ учинио целокупним својим богочовечанским животом, а најпре својом крсном смрћу. Из безграничног човекољубља свог Господ Христос је добровољно примио крсну смрт, и “крстом” убио непријатељство наше према Богу (ср. Еф. 2,15), тојест убио грехе нашег човечанског света убио их својим Божанством кроз добровољну жртву тела свог. Његова божанска сила, која по самој природи својој не трпи грех и уништава га чим га се косне, убила је на крсту наш грех и нашу смрт и нашег ђавола.
И тако нас је безгрешни Богочовек помирио са Богом: “умиривши крвљу крста његова, кроза њ све, било на земљи или на небу” (Кол. 1,20). А најгоре људе, који су кроз грехе своје, кроз зла дела своја, кроз зле мисли своје, били непријатељи Богу: “И вас који сте некад били одлучени и непријатељи кроз помисли у злим делима, сада вас помири у телу меса његова смрћу његовом” (Кол. 1,21). Са циљем?
“Да вас свете и беспрекорне и без кривице изведе преда се” (Кол. 1,22). На који начин? “Ако само останемо у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде Еванђеља” {Кол. 1,23).
Јасно је: чудесни и незаменљиви Спаситељ својом добровољном крсном смрћу извршио је службу помирења нас са Богом. А ми, како усвајамо плодове те службе, како конкретно доказујемо наше помирење са Ботам? Уклањањем грехова из себе, који непријатељују из нас к Богу. А то с успехом чинимо “ако само останемо у вери утемељени и чврсти, и непокретни од наде Еванђеља” (Кол. 1,23), тојест ако живимо еванђелски.
Својом службом помирења Господ Христос је метнуо у нас “реч помирења”, коју ми треба да претвојримо у свој живот, у свој подвиг, и тако ћемо бити у миру са Богом, а не у рату. Јер ми смо у рату са Богом, кад живимо у гресима. Не сумњај: сваким грехом својим ти објављујеш рат Богу, отпочињеш непријатељство против Њега, ступаш у борбу са Њим. Јер спасење се стиче живећи “животом Христовим”, пошто смо се помирили с Богом омрзнувши грех и одбацивши га (Рм. 5,10).
После помирења са Богом, ми смо дужни градити спасење своје живећи Спаситељевим животом и претварајући га у свој. По речи светог апостола: “Јер кад смо се помирили с Богом смрћу Сина његова док смо још били непријатељи, много ћемо се већма спасти животом његовим пошто смо се помирили” (Рм. 5,10).
 
5:20 “Тако смо ми послани место Христа, као да Бог моли кроз нас; молимо вас место Христа: помирите се с Богом!”
 
Апостоли су уистини “послани,” од Христа: они ништа свога у себи немају; оно што у њима јесте, и вавек остаје, то је сам Господ Христос, његово Еванђеље спасења. Та они ни душе своје немају, сву су је предали Христу, ни срца свог – сво је у Њему, ни воље своје – ено је сва у Њему. Оно што је у њима, то је Христос и његово свето, божанско Еванђеље. И -стварно, они ништа своје немају, нити ишта своје проповедају, они су просто “послани место Христа”. Нико нам сем њих не може дати оног живог, оног историјског, оног чудесног, оног јединственог Христа, јер Га они васцелог носе у себи и предају све то потомцима преко свештених наследника својих.
Што знамо, и што имамо правога и истинскога Христа, треба да смо тим светим христоносцима захвални. Они су уистини “уста Христова”, како их с правом назива Православна Црква у својим молитвама. Они су живи храм његов, живо обиталиште његаво. Кроз њих се продужује васцело Еванђеље Христово. Но продужујући Еванђеље, они ништа своје не домећу, и оно увек у свему остаје потпуно Христово, јер никад себе не проповедају, већ само Њега – Господа распетог, васкрслог и вазнесеног.
Да је то сушта истина, види се по њиховом христоликом човекољубљу: они Богом преклињу људе, ради њиховог спасења: “као да Бог моли кроз нас”. Толико им је стало до тога да људи приме Христа, верују у Њега, живе Њиме, јер из искуства знају да је у Њему све и сва за сваког човека: сва истина, сва правда, сва бесмртност, сва вечност, све блаженство.
“Молимо вас место Христа: помирите се с Богом!” Јер је у томе мир и блаженство за људско биће, у томе вечна радост. Нико не зна шта је човеку потребно, једино потребно, само Христос. Он једини савршено зна шта је у човеку, и шта треба човеку и у овом и у оном свету.
Једином истинском Човекољупцу, Христу, његовој безграничној љубави није ни до чега, само до једнога: до спасења људи од греха, смрти и ђавола. Он се ради тога и спустио са миомириих небеских висина у нашу смрдљиву каљугу земаљску: самом својом премилом појавом Он нас преклиње да одбацимо грех, смрт и ђавола, и приђемо к Њему. То исто чини и преко својих светих апостола, јер они само то и раде: преклињу људе да одбаце грех, смрт и ђавола, а пригрле Господа Христа, јединог Спааитеља од тог кобног и убитачног смрада, троструког смрада.
“Помирите се с Богом!” То значи: одбаците грехе који су се испречили између вас и Бога; уништите грехе у себи, јер они непрестано ратују с Богом. Уништите ли их силом Христовом, настаће мир између нас и Бога. И то “мир Божји, који превазилази сваки ум”, и који ће увек држати “срца ваша и мисли ваше у Господу Исусу” (Флб. 4,7). Тај мир не могу имати, нити могу знати људи грехољубиви. Да би дошли до њега, они морају најпре објавити рат греху, смрти и ђаволу, и ратовати с њима божанском силом Христовом, и тако их победити.
Јер их једино благодатном свепобедном силом Христовом могу савладати. Ту не помаже никаква сила људска, ни памет, ни наука, ни техника, ни философија, ни култура, ни цивилизација. У рату са грехом, смрћу и ђаволом, све је то немоћније од сенке и паучине. Ако не верујете, пробајте. Ко то од људи икада победи смрт, јер би само тако могао доказати да је јачи од греха и ђавола? Зато је тај подвиг узео на себе оваплоћени Бот, Богочовек, јер само Бог може савладати и победити: то свепогубно паклено тројстгао: грех, смрт и ђавола. Отуда је то и циљ целокулног подвига Богочовековог на земљи.
Стога свети апостол благовести:
 
5:21 “Јер Онога који не знађаше грехе, нас ради учини грехом да ми постанемо правда Божја у њему”.
 
Ова необична благовест означава две истине, две стварности: безгрешност Бога Логоса, и нашу људску свегрешност. Ми смо људи толико огреховили нашу људску природу, толико је потчинили греху, да она сва изгледа – грех, и од греха. И када безгрешни Гоепод узима на себе тело људско, Он стварно “узима грех света” (Јн. 1,29), грех целога света, који је сав сажет у телу људском. Оваплоћујући се, постајући тело, Безгрешни као да сам постаје грешан, као да сам постаје грех. Јер ништа људско није изузето од власти греха. Оваплотивши се, безгрешни Бог Логос узе на себе “грех света” узевши на себе тело људско. А “грех света” је тако огроман, тако тежак, тако црн, тако страшан, да и Бог Логос, обучен у тело, изгледа као да је и сам постао грехом. У току свог историјскаг живота, од Адама па надаље, човек се толико изједначио са грехом, да је просто постао синоним греха: човек – грех, грех – човек.
Стога и Бог Логос када постаје човек, као да и Њега, безгрешног Бог Отац “нас ради учини грехом”. Овим богомудри апостол хоће да на најимпресивнији начин нагласи ствариост, истинитост и потпуност Христовог оваплоћења, очовечења. И заиста, Христос је толико стваран и истински потпун човек, да је тешко веровати да је безгрешан: “Није ли ово даводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде међу нама?” (Мк. 6,3).
И када Господ Христос, безгрешни Богочовек, отпушта грехе грешницима, јеврејски мудраци подмукло негодују и ропћу: “Што овај тако хули на Бога? Ко може отпуштати грехе осим једнога Бога?” (Мк, 2,7).
Само очигледна и неуклонљива безгрешност Спаситељевог живота могла је убедити, бар оне неотступне сапутнике његове, да је Он заиста безгрешан. И када је Он јавно и смело питао своје најљуће непријатеље: “Који ме од вас кори за грех?”, нико Га од њих није могао окривити ни за какав грех (Јн. 8,46).
Очевидац и даноноћни пратилац и најближи пријатељ Хрисггов, свети апостол Петар, ево шта сведочи о Њвму: “Он греха ве учини, нити се нађе превара у устима његовим” (1 Петар. 2,22).
А његов најприснији и најмилији ученик и пријатељ, божански тајновидац и ненадмашни Христозналац, свети Јован Еванђелист и Богослов, на основу свог дуготрајног искуства сведочи нам о Господу Христу ово: “У Њему греха нема” (1 Јн. 3,5).
Али, безгрешни Господ Христос је узео на оебе ове грехе света, те је изгледао као да је и сам у греху, и сам грешан. То нам свети апостол Павле објашњава у Посланици Римљанима: “Посла Бог Сина свог у подобију тела греха” (Рм.8,3). То значи: “Син Божји, Бог Логос се оваплотио, и јавио међу телоносним људима као човек са телом. Његово је тело стварно, али није греховно. Оно је тело човека, али није “тело греха”.
Уколико је у питању тело, Он заиста “постаде тело” (Јн. 1,14); уколико је пак у питању грех тела, тело греха, Он се јавио “у подобију тела греха”, Тело Христово је било потпуно људско у свему и по свему, осим у греху и по греху. И зато што је било потпуно људско, човечанско, тело Христово је изгледало као тело греха, као тело свих људи грешних. Уствари пак, имајући Бога Логоса у себи, и тиме што је постало правим телом Божјим, тело Христово је било и остало потпуно безгрешно. Господ Христос је постао тако стваран, потпун и савршен човек, са једним циљем: “да ми постанемо правда Божја у њему”. Он се изједначио с нама оваплоћењем, да би нас подигао к Себи обожењем. Он је васцело своје Божанство унео у тело људско, тело своје, тело човечанско, да би све што је божанско учинио нашим, људским, остварљивим, оваплотљивим. И заиста, од Њега и Њиме ми људи не само добијамо и имамо правду Божју и истину Божју и доброту Божју и живот Божји, него и постајемо “правда Божја у Њему”. У Њему и Њиме човек не само има правду Божју, него целокупном личношћу својом постаје правда Божја; и осећајући себе човеком, он у исто време осећа себе правдом Божјом.
А то је врхунац савршенства за људско биће у овом свету. Све је то могуће зато што нам је чудесно свемилостиви Бог Логос својим оваплоћењем “даровао све Божанствене силе своје”, помоћу којих ми -постајемо “учесници у Божјој природи” (2 Петр. 1,3.4), а тиме учесници у Божјој правди, у Божјој љубави, у Божјој доброти, у Божјој мудрости, у Божјем животу, у Божјем блаженству. Ми постајемо учесници у Божјој природи, јер је претходно Бог Логос постао учесник у нашој природи.
Закон боговаплоћеља је јасан: Бог Лотос постаје заједничар у људској природи и људском животу, да би људи постали заједничари у божанској природи и божанском живогу; Бог се оваплотио у човека, да би се човек оваплотио у Бога; Бог је постао човек, да би се човек обожио, обогочовечио.
У томе је целокупно Еванђеље Богочовека Христа; у томе и спасење. Као што је Он постао човек родивши се од Свете Деве, тако и ми постајемо “правда Божја у Њему” рађајући се од Њега. По речи богонадахнутог Богослова: “Који твори правду од Њега је рођен” (1 Јн. 2,29). И у томе се напредује еванђелским подвизима до потпуне сличности са Њим: “Који правду твори праведник је, као што је Он праведан” (1 Јн. 3.7).