ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ДРУГЕ ПОСЛАНИЦЕ КОРИНЋАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
ЧЕТВРТА ГЛАВА
 
4:1-2 “Зато, имајући ову службу, као што бисмо помиловани, не досађује нам се. Него се одрекосмо тајнога срама, не живећи у лукавству, нити изврћући реч Божју, него јављањем истине препоручујемо себе свакој савести људској пред Богом.”
 
Хришћанство је непрекидно богослужење: непрекидно служење Богу Духом Светим. Ко је хришћанин? Хришћанин је ко непрекидно служи Богу Духом Светим кроз свете тајне и свете врлиие. То је “служба Духа”. Та “служба Духа” и јесте милост којом је човекољубиви Господ Христос обасуо род људски. Њаме “бисмо помиловани” од Бога. И као “помиловапи”, ми служимо Богу светим подвизима еванђелским. Иако су они тешки и многобројни, ипак “не досађује нам се”. Јер знамо: служити Богу можемо само светим животом, само претварањем свога жгазота у непрекидно богослужење. Јер, шта је свети живот? Непрекидна борба са гресима, непрекидно савлађивање и сахрањивање грехова помоћу светих врлина еванђелских: вере, љубави, наде, молигве, поста, трпљења, покајања, смирења, кротости, и осталих.
Нема места греху у људској природи, – то је девиза хришћанинове животне борбе. Грех је срамота за људску природу, сваки грех, како онај највећи, тако, и онај најмањи. Људска природа је саздана Богом за безгрешност и бесмртност, за светост и живот вечни:, зато сважи грех срамоти боголику природу људску. Јавни греси, то је јавна срамота иаша. ? тајни? То је тајна срамота наша. Разуме се, тајна за људе, али не и за Бога свевидећег и свезнајућег. Наша хришћанска “служба Духа” почиње тиме што се ми одричемо ових грехова својих, свега што сачињава наш тајни и јавни срам, а усвајамо еванђелску истину и живимо њоме и пред Богом и пред људима.
Зато свети апостол и вели за све нас хришћане: “ми се одрекосмо тајнога срама”, одрекосмо се свих тајних грехова својих, ма колико нам били мили. ? јавног срама се одричемо поготову због људи. Човек је тек онда ва путу еванђелског савршенства када ое одрекне “тајнога срама” свог, тајних грехова својих. Учини ли то, он показује да свесно мрзи грех зато што је грех душеубица, човекоубица, што нас срамоти пред свима светим бићима у свима световима, а најпре пред свесветим Богом и Господом: Пресветом Тројицом. Само нас лукави ђаво наводи и заводи те своје грехе скривамо и у њима се тајно наслађујемо. Тајни греси – тајна наслада, и у њима тајни срам инаш. Греси маскирају себе лукавством. Али, та је маска лако провидна за свевидеће ??? Божје, а провидна и за видовито око духовних, светих људи.
Чиме доказујемо да смо се одрекли “тајнога срама”? “Не живећи у лукавству”, тојест ни у чему што је од лукавога, од ђавола. И још чиме? “Нити изврћући реч Божју”. ? ми обично изврћемо реч Божју, да бисмо оправдали своје грехе, своје зло. И то нам је од ђавола. Јар он обично изврће реч Божју да би оправдао своју злу делатност у свету. Сетимо се само кушања Спаситељевог у пустињи!
Није ли по среди уметнички саблажњиво и заводнички неодољиво извртање речи Божје? Сва лукава философија зла и ђавола је у овоме: помоћу зла се може доћи до добра, и остварити добро; помоћу лажи се може доћи до истине, и остварити истина; помоћу злих средстава може се доћи до добрих циљева, и остварити добри циљеви. Једном речју, прастари, и увек нови, едемски метод: помоћу ђавола се може доћи до Бога, и постати “као Бог” (1 Мојс, 3,5).
Насупрот тој лукавој философији зла и греха стоји еванђелска философија Христа Богочовека: само се добрим долази до добра, и остварује добро; само се живљењем у истини долази до истине, и налази истина; само се добрим, узвишеним, божанским средствима остварују добри, узвишени, божански циљеви; само је Бог истина, зато је сва истина – истина Богом, у Богу, од Бога, и зато је живот – живот истином, у истини, од истине. Отуда: “служба Духа” је служба истине, и служба истини. И ми хришћани “јављањем. истине препоручујемо себе свакој савести људској пред Богом”.
? истину јављамо, и објављујемо, сваким својим поступком, и речју, и погледом, и мишљу, и осећањем, и свим и свачим што сачињава иаше биће и наш живот. Истина, вечна истина Христова је оно што нас прњпоручује људила, и то ономе што је најсветије и најузвишеније у њима савести. И то не савести која је одвојена од истине, од светости, од вечности, од божанствености, већ савести која је стално “пред Богом”, која стално проверава и контролише себе Богом, тојест стално освећује себе Богом, преображује, окристовљује, охристоличује. Свака људска савест која себе освећује Богом, и стално живи “пред Богом”, зна шта је добро а шта зло, шта истина а шта лаж, шта правда а шта неправда, шта живот а шта смрт, шта Бог а шта ђаво, и увек бира добро и истину и правду и живот и Бога, и неустрашиво стоји за њих пред свима бићима, нижим и вишим од човека. Истина, вечна Истина, то је наша хришћанска препорука пред људима. Живот у Истини, и жртва за Истину, – то је хришћанство, то – Еванђеље.
 
4:3-4 “Ако је пак наше еванђеље покривено, покривено је онима који пропадају, онима који не верују, којима бог овога света ослепи разум, да им не засија светлост еванђеља славе Христове, који је обличје Бога невидљивога”.
 
Јасно је: Истина Христова, вечна и божанска, Еванђеље Христово, вечно и божанско, “покривено је” – сакривено је за оне који су своје боголике разуме добровољно ослепили гресима, страстима, сластима, заблудама овога света. То су они којима је ова видљива природа, овај видљиви свет лостао “бог”, заузео место јединог истинитог Бога и Господа: Исуса Христа. Све што је Христово, сакривено је за оне “који пропадају” у грехољубљу, у сластољубљу, у страстољубљу. ? ко су то?
Свагда и свуда они “који не верују” у јединог истинитог Бога живог, Спаситеља и Творца, Промислитеља и Сведржитеља, Преобразитеља и Просветитеља, Васкрситеља и Вазнеситеља. ? “који не верују” увек се налазе у тами греха и смрти, и у њој “пропадају”, гину, губе све што је боголико и богочежљиво, и пригрљују, јачају, развијају оно штоје ђаволско и ђавочежњиво. Зло и тама зла немају дна; све саме опсене и привиди, који маме човека у све дубљу и дубљу, гушћу и гушћу таму, која нема дна ни темеља. Јер и зло има своју бесконачност – црну бесконачност: небиће, на коме оно зида све своје.
? небиће, шта је? Оно што је небожје, ванбожје, безбожје. ? то, зар има дна и краја? Нема ни дна ни краја, и зато мами и увлачи у своје црне бесконачности, у своје мрачне вечности, И у њима “пропадају” људи који су на очи душе своје ставили копрену неверја. Јер неверје није друго до добровољно слепило: боголико и богавидно око душе, разум, добровољно ослепљује себе неверјем. И неће да види и гледа Бога Истинитог, и Творца, и Сведржитеља, већ се зарио у ствари овога света, у природу, у свет, и то прогласио за бога.
Ђаво је и сувише “интелигентан”, лукав, да би себе ружна, наказна, одвратна, предложио људима за бога. Зато им подмеће творевине Божје: сунце, месец, људе, животиње, природне појаве, природу, васиону; и творевине творевина Божјих: културу, науку, философију, уметност, цивилизацију, технику, политику, економику, сласти, страсти и… Све то људи проглашују за своје богове. Проглашују, и проглашавали су.
Ето, зар ми нисмо сведоци новог идолопоколонства које влада у садашњој Европи? Зар Европа кроз своју науку, и философију, и технику, и уметност, уопште кроз све своје разноврсне хуманизме, није већ толико пута прогласила човека за бога? Европски човек је многострукији бог него ли ма који Зевс, и Аполон, и Дионис, и Посејдон, и Озирис и Ариман. Европско човекопоклонство није друго до модерно европско идолопоклонство. ? природу? Зар је разни “позитивисти” и “реалисти” нису одавно прогласили за врховног и јединог бога? Њима је овај свет заиста постао бог, И “бог овога света” ослепио је њихове разуме, те не виде – кога? Јединог истинитог Бога: Исуса Христа. ? у томе се и састоји генијалност методике врховног духа зла и уништења, Сатане: твар подметнути место Творца, и твар прогласити за бога. Заведени тако, људи ослепљују своје разуме, сами себи копају очи, убеђујући притом себе како “нема Бога”, како је природа све и сва, како је постала “сама од себе”, или “случајно”, или је таква “од вечности”.
Истина је, бар наша тужна европска истина, ово: “бог овога света” врло вешто ослепљује људима “разуме” са једном намером, свенамером, са једним циљем, свециљем: “да им не засија светлост еванђеља славе Христове, који је обличје Бога невидљивога”. Јер чим “светлост Еванђеља” засија у души човековој, њему се очи отворе, разум прогледа, и он одмах у Христу Исусу Бога угледа. И што Га више упознаје, све га свесније и одушевљеније признаје за јединог истинитог Бога и Господа. Исус Христос је очигледно без греха, – зар није “обличје Бога невидљивога”, видљиво обличје? Исус Христос је сав љубав, и човекољубље, и милост, и самилост, – зар није видљиво “обличје Бога невидљивога”?
Исус Христос је сав истина, сав правда, сав доброта, сав светлост, сав лепота, – зар није видљиво “обличје Бога невидљивога”? Исус Христос васкрсава мртве, исцељује од сваке болести, изгони ђаволе, чини дела каква нико никада у роду људском чинио није, – зар није видљиво “обличје Бога невидљивога”? Исус Христос се преображава, сијајући јаче од сунца; Исус Христос васкрсава; Исус Христос се вазноси; Исус Христос шаље Духа Светог у виду огњених језика, – зар све то не показује најочигледније да је Он заиста видљиво “обличје Бога невдиљивога”? Упоредите дела свих највећих људи у роду људском са Христовим делом које већ траје две хиљаде година, гранајући се кроз хришћане у милионе и милионе, у милијарде и милијарде освећења, преображења, исцелења, васкрсења, охристовљења, спасења, – зар то не доказује најубедљивије да је Он, једини Он, ваистину видљиво “обличје Бога невидљивога”? Заиста, ко види Њега – види Бога. ? сваки види, који није неверјем ослепио свој разум. Зато Господ Христос и каже, да ко види Њега, уствари види Бога невидљивог (ср, Јн. 14,8-10;12,45). Бесмислено је желетти видети Бога мимо Христа. Велиш: покажи нам Бога! Ено га у Христу. Не видиш ли га у Њему, онда си уопште слеп да видиш истинитог Бога. ? кад си слеп, ти си -склон да прогасиш за бога сваку другу твар, па чак и ђавола. ? то и јесте крајњи циљ целокупне ђаволове делатности међ људима.
 
4:5 “Јер не проповедамо себе, него Христа Исуса Господа, а себе ваше слуге Исуса ради.”
 
Упореди ли искрено човек себе са Господом Христом, мора сагледати сву безграничну разлику: Христос је сав у свему божански савршен, а он у свему човечански несавршен и недовршен, јер грешан и смртан.
Свим бићем својим он осећа и сазнаје да ни у ком смислу он не може заменити Христа, нити ишта своје предложити као нешто чиме би се могло заменити ишта Христово. Свим очима душе своје он јасно види да је Христос највиша вредност ове планете, њена једина свевредност. ? човек, а људи, само у Њему и Њиме добијају своју непролазну, божанску вредност. Но тако се пред Христом Господом осећа не само просечан, обичан човек, већ и сваки велики и највећи, и најдаровитији, и најгенијалнији човек, само ако искрено и непристрасно упореди себе са Њим.
Ето, тако се осећа један од најдаровитијих и најгенијалнијих, људи на овој планети, ако не и најдаровитији и најгенијалнији: апостол Павле. Тако и сви остали уистини велики и дарнвитм, највећи и најгенијалнији: Јован Богослов, апостол Петар, Атанасије Велики, Златоуст Превелики, Григорије Богослов, Василије Велики, Симеон Нови Богослов, Достојевски, Паскал, и – многи, многи друтта. Сви они свесрдно проповедају Христа као јединог истинитог Бога и Спаситеља, а себе – као слуге његове. Он Бог, они слуге. Ето, у томе је сва разлика. И то, радосна разлика за њих. И Он, заиста Једини Човекољубац, слуге своје прославља божанском славом. Оии су постали велики, јер су Великог унели у душу своју; они су постали божанствени, јер су Бога настанили у срцу свом, и његове свете божанствене силе лију се кроз њих и освећују их од врха до дна. Зато су они увек слуге, слуге свему Његовом. ? Он, увек у свему и по свему Бог и Спаситељ. Зато они не проповедају себе.
Напротив, они су непрекидна и неућутна проповед ? Њему – чудесном и незамењивом Богу и Спаситељу. Све што је њихово само Њега зна, само Њиме живи, само Њега проповеда. Отуда христоноѕни апостол свим срцем благовести свима: “Јер не проповедамо себе, него Христа Исуса Господа, ? себе ваше слуге Исуса ради”.
Зашто ми апостоли Христови, “не проповедамо себе”? Зато што сва сила наша долази од Њега, а не од нас кад мртве васкрсавамо, ми их Њиме васкрсавамо; кад болесне исцељујемо, ми их Њиме исцељујемо; кад ђаволе изгонимо, ми их Њиме изгонимо; кад смрт побеђујемо, ми је Њиме побеђујемо; кад грехе отпуштамо, ми их Њиме отпуштамо; кад прешнике спасавамо, ми их Њиме спасавамо; кад мртве душе покајањем, вером, љубављу, кадом, молитвом, постом, смиреношћу из мртвих васкрсавамо и у вечни живот уводимо, ми то Њиме чинимо; кад чудеса творимо, ми их Њиме творимо; кад знамења показујемо, ми их Њиме показујемо; све што је у нама апостолима велико, и божанствено, и бесмртно, и славно, и вечно, и свемоћно, и свечудотворно – од Њега нам је. ? од нас? Ништа осим добре воље и ревности.
Зато “ми себе не проповедамо, иего Христа Исуса Господа, ? себе ваше слуге Исуса ради”, Јер бити слуга Исуса Бога, Исуса човека, Исуса Спаситеља, Исуса Васкрситеља, Исуса Вазнеситеља, Исуса небодавца, Исуса животодавца, Исуса раједавца, то је највеће звање и највећа част за људско биће у свима световима. Јер служећи Христу, ми истовремеио најкорисније и најцелисходвије служимо људима као ближњима, који нам само Њиме постају уистини ближњи. Прави слуга Христов увек је и људима слуга. Слуга, који и даноноћно служи њиховом спасењу од греха, смрти и ђавола. Служи им силом, коју му даје, и за труд непрестано дадаје, једини Спаситељ људи под небом.
Јер се људи не могу друкчије спасти него служећи им Христом и ради Христа. Зашто? Зато што само тако они могу сагледати и осетити сву ужасност и убитачност греха и омрти и ђавола по људско биће, згрозити их се, и предати себе Ономе који једини спасава људе од смрти, греха и ђавола. Ко је слуга Христов, он је увек с радошћу слуга људима, али слуга “Исуса ради” Спаситеља ради, који спасава људе освећујући их, просвећујући их, преображавајући их, својим светим и благим божанским силама.
 
4:6 “Јер Бог који рече да из таме засветли светлост, Он засветли у срцима нашим, да би се осветлило познање славе Божје у лицу Исуса Христа.”
 
Само Бог из ништа ствара свет, из таме изводи светлост. Тако је урадио у почетку, при стварању света и светлости (1 Мојс. 1,2.3), тако ради непрестано. Наше људско тело, шта је? Блато, иловача, прашина; а то значи тама. У ту таму Бог је унео зрнца своје божаноке светлости дајући боголику душу телу, која кад се вером, љубављу, молитвом, и осталим подвизима еванђелским тару, распаљују се у велику светлост. И помоћу те светлости, и у тој светлости, ми вмдимо Истиниту Светлост – Бога. У тами тела нашег Бог је запалио божанску светлост давши нам боголики ум. То је духовни вид ваш, духовно око наше које Бога види. Без тога, цело биће људско није друго до тама. У тој тами “свећа је телу око”, тојест боголика душа. И када је то око “здраво”, онда ће “све тело твоје светло бити” (Мт. 6,22}, осветљено бити, јер ће се у њега уливати божанска светлост, која је Богом Логосом разливена свуда по космосу (ср. Јн. 1,3-4). ? када се то око разболи грехом, поквари и ослепи од греха, онда ће “све тело твоје тамно бити” (Мт. 6,23). Чим божанска светлост засветли у срцима нашим, ми видимо Бога у лицу Исуса Христа. ? она засветли, када живима у еванђелскмм подвизима. Јер ако човек своју боголику душу непрестано распаљује еванђелским подвизима, она сеетли и осветљава свет, и сва бића у свету, а најпре Исуса Христа, и у Њему Бога и Спаситеља. Јер Господ Христос нас “дозва из таме ? чудној светлости својој” (1Петр, 2,9), да бисмо објавили богочовечанске, божанске добродетељи његове (исто), Ако боголику светлост што је у нама, слијемо са божанском светлошћу што је у Христу, ми долазимо до познања јединог истинитог Бога и Господа, и постижемо спасење које нуди једини истински Спаситељ људи.
Тело људско, то је Богом створена свећа, која гори и светли једино кад се запали божанском светлошћу. Као што воштана свећа не гори и не светли док се не запали, тако и биће људско не гори и не сеетли док се не запали божанском светлошћу. ? горење и светлење ове свеће одржава се светим подвизима еванђелским: вером, љубављу, надом, молитвом, постом, есмерношћу, трпљењем, кротошћу, и осталима.
То је смисао светле благовести апостолове: “Јер Бог који рече да из таме засветли светлост, Он засветли у срцима нашим, да би се осветлило познање славе Божје у лицу Исуса Христа”. Само кад Бог благодаћу Својом упали свећу душе наше, обасја срца наша, наш се духовни вид оспособљује да види вечну божанску славу у лицу Исуса Христа, Богочовека.
Ко “у лицу Исуса Христа” не види Бога, заиста је слеп, заиста је тама ослепила очи душе његове. И он никада ни у коме и ни у чему неће пронаћи истинитог Бога, јер га ван Христа нема. Место тага, он ће проглашавати за богове разиа бића, разне појаве, разне ствари. “У лицу Исуса Христа” је на најочигледнији начин показана слава Божја, показан сам Бог. То може сагледати сваки који озбиљно протаре очи душе своје и отрезни се од пијанства трехом и страстима.
Чим је човек успаван грехољубљем, успаван ма којом страшћу, он није у стању да “у лицу Исуса Христа” сагледа Бога. Пробуди ли се покајањем из своје страсти, из свога грехољубља, и отрезни душу своју христочежњивом вером и љубављу, он одмах сагледа у Њему Бога, и сву славу божанску, уколико је људско биће поднети може.
 
4:7 “Али ово благо имамо у земљаним судовима, да премноштво силе буде од Бога, ? не од нас”.
 
Боголика душа у телу нашем, то је наше вечно, божанско, непролазно благо. Једино такво људско благо. Оно је у земљаном суду тела нашег. Да, у иловачном суду – божанска светлост. Но и само горење, и распиривање, и светлење ове наше божанске светлости зависи непрекидно од Бога који ју је створио и дао нама људима. Сам почетак те светлости је од Бога, и све што долази иза тога: њено трајање. Али она трне, бледи, смањује се, тамни, чим се ми удаљимо од Бога. ? удаљујемо се од Њега васким грехом. У кандило душе наше сваки грех долива воду, а свако добро и врлина – уље.
Човек, пробуђен на духовни живот, зна да боголика светлост што је у нама гори и светли само помоћу Божјом, благодаћу Божјом, која нам се даје кроз свете еванђелске тајне и свете еванђелске врлине. Сва је та светлост од Бога, и по природи и по горењу и по трајању. То троје зависи непосредно од Бога. Што духовнији човек, он јаче осећа и увиђа да је та светлост дар Божји од почетка до краја. Сва сила што је у њој, од Бога је. И Бог додаје силу на силу према нашој ревности и труду.
Што се човек више труди над душом својом, над спасењем својим; што је више обрађује и изграђује светим тајнама и светим врлинама, она све јаче сија божанском светлошћу. Сија, док не засија као сунце. Јер ће, по обећању Свеистинитога, праведници засијати као сунце у царству Оца свога {Мт. 13, 43). Само еванђелски смеран човек види и зна своју праву вредност: по себи он је ништа, сва сила његова је од Бога.
Уствари, смерност је једини прави и непогрешиви вид човеков, којом он сагледа себе од врха до дна. ? свему томе богонадахнуто говори ова благовест светог апостола: “Али ово благо имамо у земљаним судовима, да премноштво силе буде од Бога, ? не од нас”.
 
4:8 “У свему имамо невоље, али нам се не досађује”.
 
Зашто? Зато што знамо “да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божје” (Д. А, 14, 22). Свака невоља Христа ради и Еванђеља ради приближава нас царству Божјем. Отуда сваку невољу подносимо или с радошћу или с јуначким трпљењем. ? силе за то даје нам сам “Бог сваке утехе” 2 Кор.1,3). Када пак премноштво невоља нагрне на нас, онда нам се “премноштво силе” даје од Бога, да их можемо подносити и да нам не досаде. У невољама нашим проба се вера наша кроз трпљење; проба се она благодатна сила која нам се даје од Бога кров свете тајне и свете врлине. Наше држање у невољама показује да ли смо ту благодатну силу претворили у своју, да ли њоме живимо и кроз свет ходимо, у коме је много невоља (ср. Јн, 16, 33), зато што је у свету много зла и злих.
? зло и зли не трпе ништа што је Христово, него гоне, и на муке стављају, и невоље љуте измишљају. “У свему имамо певоље”, јер нам се ништа олако не даје. Зачне ли се љубав еванђелска у нама, демони са свих страна нападају на нас, еда би је сатрли у самом зачетку. Одбранити се, – то је подвиг и невоља. Тако исто, примете ли ? нама молитву, пост, правду, истину, смерност, кротост, и ма шта еванђелско, на све то кидишу све зле силе, и видљиве и невидљиве, и вуку нас из невоље у невољу, еда би нам се досадило ићи Христовим путем и подвизавати се еванђелским подвизима спасења свога ради и ближњих својих ради.
Ето, пробај данас да ти у таку дана ниједна рђава мисао не мине кроз тлаву. Колико ти при томе треба бдења, и молитве, и вере, и самоконтроле, и самомучења!
Или: данашњи дан ти је последњи дан у овом животу. ? ту је погребна – таква напрегнутост душе и каква делатност еванђелских сила што су у теби! ? све је то – огроман подвиг, саткан од безброј мука и невоља. Нема сумње, све се еванђелско мора одстрадати, невољама платити. Безброј невоља! Али “да се нико не смете у овим невољама, јер смо на то одређени” (1 Сол, 3, 3).
По мери невоља које нас сналазе ради Христа, треба да меримо своје хришћанство, и своју приближеност Спаситељу и спасењу, Зато се ми хришћани “хвалимо невољама” (Рм. 5, 3). Јер кад оне нагрну на нас, знак је да смо на путу који води у царство Божје. Ми имамо заповест, која је уједно за нас благоаест: “у невољи трпите” (Рм. 12, 12).
“Збуњени смо, али не губимо наде“; збуњени смо од многих невоља за Христа. Збиља, како да се не збуне хришћани, када на свако њихово еванђелско добро удара хиљаду зла? Како да се не збуне, када се против њих дигао сав пакао и мобилисао све зле силе? Опкољени смо искушењима са свих страна: непрестано се пробијамо кроз њих као кроз прашуму, која – да ли има краја? Куда год кренемо, на препреке наиђемо; препреке и одозго и одоздо, и слева и сдесна. ? ми?
“Збуњени смо” због тога, “али нисмо очајни”, јер “премноштво силе” Божје непрестано нас прати, и води, и проводи кроз све безбројне невоље. ? оне су безбројне, да бисмо стално осећали како смо ништа, те се зато стално смиравали, и смирењем од Бога силе просили, силе свепобедне: “да премноштво силе буде од Бога ? не од нас”.
Када би се ослањали на себе, убрзо бисмо увидели да се ослањамо ие најслабију трску. Зато се хришћанин у свакој невољи молитвом и вером пружа ка Христу Богу, који нам даје моћи да све подносимо Њега ради, и то с радошћу подносимо. Је ли нам у свему еванђелском тешко, бескрајно тешко и стојимо “збуњени”, то је стога, да бисмо ми људи осетили колико смо беспомоћни када треба нешто еванђелско, божанско, спасоносно да остваримо у себи или у свету око себе. Зло је у свету толико, да га само божанско добро, дато у лицу Исуса Христа, може надвладати и савладати. Наслоњени ка Њега, ми никада “не губимо наде”, “нисмо очајни”. Знамо, знамо, знамо да последња, завршна, одлучујућа победа увек припада Христу и његовом божанском добру.
 
4:9 “Прогоне нас, али нисмо остављени”.
 
“Прогоне нас, али нисмо остављени”: прогоне нас христоборци, христогонитељи: али нас Господ Христос никада не оставља. Свако зло мора малаксати јуришајући на божанско Христово добро; и разбија се, ударајући на њега, као вода која на неразрушиву стену, или ветар на огромну планину. Зато смо блажени мада нас прогоне. И Спасова дивна благовест испуњује се на његовим следбеницима: “Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско” (Мт. 5, 10).
Гоњени, ми знамо да нас христоборци гоне ка царству небеском; зато смо блажени у прогонствима Христа ради. Против наших гонитеља ми имамо непобедиво оружје: молитву. Пред њом, они су беспомоћни и расипају се у прах. Нарочито када свим срцем испуњујемо Спасову заповест: “Молите се Богу за оне који вас гоне” (Мт. 5, 44).
Молитва – непобедиво оружје? Да, јер она призива и поставља Бога између нас и наших гонитеља. И гонећи нас, они гоне Њега, сигурно Њега. Да није тако, Гоопод не би рекао гоиитељу Савлу, који гони следбенике његове: “Савле, Савле, зашто ме гониш?” (Д.А. 9, 4), На гоњење, ми не узвраћамо гоњењем; по заповести Господњој: “Кад вас потерају у једном граду, бежите у други” (Мт. 10, 23).
Зашто следбенике Христове гоне? Да ли зато што су зли? Не, него зато што су добри, што су носиоци Христовог добра. У овом свету иста је судбина и Господара добра и слугу добра: “Ако Мене изгнаше, и вас ће гонити” (Јн. 15, 20). Постоји још једно свемоћно оружје у борби са гонитељиманашим; које? Благосиљање: “Благосиљајте оне који вае гоне; благосиљајте, а не куните” (Рм. 12, 14). Зашто?
Зато што вас гоњење нагони да мобилизшете све своје еванђелско трпљење, сву своју веру, сву своју љубав за Христа и непријатеље и наду, и молитву, и смиреност, и кротост. Реците, која то еванђелска врлина остане у вама незапаљена када вас гоне Христа ради? Све се оне удруже и повежу, и сачињавају вашу непобедиву и свепобедну армију, И та вас армија неустрашиво брани, и одбрани, од сваке смрти, од свакога зла и греха и ђавола. Тек у гоњењу хришћанин осети како је свепобедна сила – молитва, па вера, па љубав, па нада, па трпљење, па кротост, па смерност, које се све сливају у благосиљање оних који нас гоне. Зато пре малаксавају гонитељи светих мученика него свети мученици, иако гоњени, мучени, убијани. Они су најубедљивија потврда ове Христове и апостолове благовести ? прогону хришћана. Они показују и посведочавају како се најсигурније савлађују сви непријатељи и гонитељи Христа и хришћанства. Како?
Трпљењем еванђелским, вером еванђелском, љубављу еванђелском, молитвом еванђелском, кротошћу еванђелском, и осталим врлинама еванђелским. Како некада, тако свагда, тако и сада. Јер је Исус Христос онај исти и јуче и данас и вавек (Јевр. 13, 8), те стога и даје својим следбеницима исте божанске силе, које се кроз молитву и љубав и веру и трпљење и кротост боре са својим непријатељима, и увек их побеђују. “Кад нас гоне, трпимо” {1 Кор. 4, 12), јер знамо да само трпљењем побеђујемо све непријатеље и гонитеље Христове и наше; јер знамо да само трпљењем својим спасавамо душе своје (Лк, 21, 19).
? на тај начин, тим моралним чудом, можемо најлакше разбудити на покајање и саме гонитеље наше, ако у њима има ичег богочежњивог. Јер нам се онда, када трпимо и изгледамо свету слаби и немоћии, највише даје божанске силе, благодати, да Христа ради подносимо све као у туђем телу.
“Сила Христова” се усељује у нас баш онда када смо слаби, немоћни, гоњени, и сваки од нас заједно са светим апостолом радосно изјављује: “Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа, јер кад сам слаб онда сам силан” (2 Кор. 12, 9. 10).
Да бисмо били непобедни и свепобедни, нама је само једно погребно: вера и трпљење. Имамо ли то, никаква нам гоњења не могу ништа; напротив, она нас све више везују и сједињују са Христом (ср. 2Сол. 1,4). Тек онда нам се даје “изобилна благодатна сила, и ми свим бићем осећамо да заиста “нисмо остављени”.
Штавише, свемоћни Господ и ово допушта: “обарају нас”. “Али не гинемо”. Он то допушта, да бисмо и сами познали и другима показали да нас Он спасава, и може спасти, из највећих опасности, а не само из малих и привремених. Када сви сматрају да смо пропали, да смо оборени, и да нам насигурно претстоји пропаст, погибао, смрт, Он тек онда пројављује своју свемоћну силу и благодат, и нама слабима и немоћнима, који оборени лежимо под ногама непријатеља и гонитеља наших, даје силе те “не гинемо”, него се држимо као непобедиви и свепобедиви. Но и то је мало. За овим иде нова благовест, и у њој слатка заповест:
 
4:10 “Једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов покаже на телу нашем”.
 
Да, ми смо тек онда непобедиви, када сваки дан умиремо за Христа. Јер кроз смрт за Њега, нама се даје васкрсна сила од Њега: и она нас васкрсава из сваке смрти. Ми смо хришћани, чиме?
Тиме што непрестано доживљујемо Господа Христа: сав његов живот, од почетка до краја: уживљујемо се у Његово рођење, у Његово крштење, у Његово преображење, у Његову смрт, у Његово васкрсење, у његово вазнесење, у његово дело, у његово учење, – уживљујемо се у све то, и доживљујемо све то као своје. Јер у томе се и састоји спасење: доживљавати Спаситеља. Да, ухристовљење и охристовљење и јесте, и јесте, и јесте – спасење.
Доживљујући “у телу нашем смрт Господа Исуса” ми смо радосни, јер знамо да нас то води у нови, светриумфални доживљај: у доживљај васкрсења Христова. После доживљења смрти Христове, ми неминовно доживљујемо и васкрсење Христово.
Јер доживљавање његове свеспасоносне смрти као наше, чини “да се и живот Исусов покаже у телу пашем”: његове животворне, васкрсне силе делују у иама, и у нама васкрсавају сви наши мртваци, и оживљују сви светови наши, “Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем” (Рм. 6,5). Зато свети апостол Павле сваки дан с радошћу умире за Христа, и сваки дан васкрсава за Христом. Ако ико, он је доживео сву “радост спасења” (Пс, 50, 12). Доживљујемо је и сви ми, ако смо хришћани, само сваки по мери своје ревности за спасење. Јер “једнако носимо у телу смрт Господа Исуса”: једвдако умртвљујемо у себи све грехе, све страсти, све смрти; једнако смо мртви за њих, као што је и сам Господ Христос био мртав за све то. И Он, самилосни Човекољубац, даје нам благодатне силе, те вечним животом оживљујемо и своју душу, и своју савест, и своју вољу, и са њима – своје мисли, своја осећања, своја хтења.
Еванђелско је начело: кроз смрт у васкреење. Прво: себеумртвљење, па онда Христом себеоживљење. Прво доживљујеш самораспеће: распињеш себе на крст Христов, распињеш себе свету, и свет себи (ср. Гл. 6. 14): живиш у овом свету увек на крсту. А кад си на крсту, зар ће икоја страст, икоји грех радити у теби? Све је то мртво: мртав си свему световном, и теби је мртво све световно. За свакога хришћанина важи она велика реч превеликог апостола: “Христом се разапех” {Гл.2,19). Само се крстом Христовим васкрсава у живот вечни, јер се једино њиме побеђује смрт и све смртно, и ми улазимо у бесмртност и живот вечни. Зато је крст Христов за нас – радост. Зато и кличемо у оној дивној химни васкрсењу Христовом: “Гле, кроз крст дође радост целоме свету!” (На св. литургији: Воскресеније Христово видјевше…).
Тек кад крстом Христовим умртвимо своје страсти и грехе, у нас се усељује та васкрсна, та вечна радост, којој никаква смрт наудити не не може ни у овом ни у оном свету. Све то зажвата и душу и тело наше, и ради у целом бићу нашем, јер је сав човек позван ? спасењу. Зато свети апостол наглашава да се и смрт и васкрсење збива “у телу нашем”. “Уствари, такав је еванђелски подвиг спаеења: непрестано доживљаватм у телу и души својој и смрт и живот Господа Христа:
 
4:11 “Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме телу нашем”.
 
Ми хришћани непрестано доживљујемо васкрсење пре свеопштег васкрсења, доживљујемо духовно васкрсење. И оно нам је сведок, и вођ у свеопште васкрсење. Сваким грехом нашим умире у нама по мало душе наше, тела нашег. Покајањем ми васкрсавамо у живот Христов, у живот вечни те умртвљене делове душе наше и тела нашег. Покајањем, и сваком светом силом еванђелском и светом врлином еванђелском. Зар љубав моја према непријатељу мом, кога сам до јуче мрзео, а данас помоћу Божјом заволео, не васкрсава душу моју из гроба мржње?
Па молитва, па кротост, па трпљење, па пост, па смерност, – све су то свете врлине и свете силе које ме непрестано васкрсавају из мртвих и уводе у живот вечни, испуњујући ме животом вечним још овде на земљи. Све оне чине “да се и живот Исусоа јави у смртном телу нашем”, у које уђе безброј смрти кроз разне грехе наше. Јер сваки грех уведе по једну смрт у тело наше, у душу нашу, у биће наше. А свете врлине и свете тајне уводе у њих “живот Исусов”, и он се јавља “у смртном телу нашем”. Да није Васкрсител.а и Победитеља смрти, Господа Исуса, ми 6и се људи потпуно усмрдели од грехова и безбројних осмрти у нама, толико усмрдели, да 6и ова наша планета постала отровна гушионица за свако иоле чистије биће из оних светова.
У овом хришћанском подвигу себеумртвљења и себеваскрсења нема ничег принудног од стране свељубећег Господа. Ту је све драговољно и добровољно: јер ми сами себе “једпако предајемо на смрт ради Исуса, да се и живот Исусов јави у смртном телу нашем”. До јуче, ти си мрзео једног непријатеља свог, а ноћас, молећи се Богу за њега, ти си заплакао због њега. Гле, у смртном телу твом већ се јавио живот Исусов: јавио се кроз сузе очију твојих и срца твог.
До јуче, ти си се мање и тромије молио Богу, а даиас се молиш више и ревносније, – гле, и опет се на тај начин јавио живот Исусов у смртном, телу твом, јер и оно учествује у молитви твојој. А будеш ли се и надаље све усрдније и дуже молио Богу, то ће се и живот Исусов умножавати “у смртном телу” твом. И тако, сваком ева-ђелском добродетељи ми умножавамо живот Исусов у себи. И нигде краја том животу, нигде мере, јер је са сваке стране бесмртаи и бесконачан. А чудесни Господ Исус је ради тога баш и дошао да имамо “живот у изобиљу” (Јн. 10, 10), у таквом изобиљу, да нам никаква смрт не може наудити, нити нам тај живот одузети. И тај се живот јавља “у смртном телу нашем” кроз сваку нашу еванђелску мисао, и дело, и реч, и подвиг, и врлину. Нема смрти више, – то је основно осећање и руководно убеђење правог хришћанина. Смрти, где ти је победа, где свеотровни жалац? (ср.1.Кор.15,55-56). Као једини исгтинаки бесмртници живимо ми хришћанм у овом свету. Чак и онда, када свету изгледамо мртви. Јер у хришћанима непрестано ради и смрт Христова и живот Христов. И то у свакоме према потреби, Зато свети апостол и пише коринтским хришћанима:
 
4:12 “Тако дакле, смрт ради у нама, а живот у вама”.
 
Када смрт Христова ради у нама, она зачиње живот Христов у нама, припрема нас за њега, и уводи у њега. Јер доживљавањам смрти Христове зачиње се живот Христов “у смртном телу нашем”. Еванђелски је пут: кроз смрт Христову у живот Христов. Коринтски хришћани, још несавршени у свом хришћанском осећању и сазнању, а још под делимичним утицајем антропоморфистичке и антрополатристичке философије јелинске, могли су покаткад зажелети да се “живот Исусов” јави у њима пре но што доживе смрт Христову, пре но што прођу кроз њу помоћу еванђелског подвига самоумртвљења, грехоумртвљења, страстоумртвљења, смртомртвљења.
Свети апостол исправља ту њихову чисто хуманистичку погрешку и заблуду, јер се смрт Христова и живот Христов не могу двојити и делити, пошто су међусобно органски условљени једно другим. Мора се најпре Христом умрети за све греховно, смртно, ђаволско, да би се опет Христом оживело за све врлинско, бесмртно, божанско. А све то сачињава један органски еванђелски: процес и подвиг. У њему учествује сав човек добровољно: умирем, да бих оживео. Као зрно пшенично: неће оживети и род родити, ако најпре не умре у земљи (ср. Јн. 12, 24). Да, кроз смрт у живот. Таква божаиска антиномија, уствари теономија, влада и у орироди и у човеку: у видљивом свету природе и у видљивоневидљивом свету човековом.
 
4:13-14 “Имајући пак исти дух вере, као што је написано: веровах, зато говорих, и ми верујемо, зато и говоримо, знајући да ће Онај који подиже Господа Исуса, и нас подигнути с Исусом, и поставити с вама”.
 
И у Старом и у Новом Завету дух вере је исти, јер је исти предмет вере: једини истинити Бог и Господ, Пресвета Тројица: Отац, Син, Дух Свети. Само, док је у Старом Завету тајна Пресвете Тројице откривена делимично, сенкасто, дотле је у Новом Завету сва објављена Сином и Духом Светим. Нема сумње, теже је било веровати у Старом Завету нето ли у Новом, јер је онда истина о Тројичном Божанству била далеко мање откривена. Зато су старозаветни праведници заиста јунаци вере, јер им је било дато много мање разлога за веру него нама новозаветницима. Разуме се, и тамо и овде, Дух Свети је давалац вере (ср, 1 Кор. 12, 9), јер се само Духом Светим може исповедати Исус као Месија и као Бог (ср.1 Кор.12, 3). Исти Бог говори и преко старозаветних пророка и преко Јединородног Сина свог (ср. Јевр.1,1). Свети псалмопевац објављује и старозаветну и новозаветну истину када вели: “Веровах, зато говорих” (Пс. 116, 10).
А новозаветни псалмопевац продужава његову истину, говсрећи: “и ми верујемо, зато и говоримо”. И стари и нови псалмопевац говоре једним истим Духом Светим, заго и говоре једну исту истину. Само, нама новозаветницима је много лакше веровати него старозаветницима, јер смо ми новозаветници све божанске истине, о којима су старозаветни праведници пророковали и претсказивали, доживели, очима својим видели, ушима својим чули, рукама својим опипали, и са свих страна размотрили (ср.1.Јн,1,1-3). Старозаветни људи су пре могли имати изговор и извињење за неверовање у истинитог Бога него ми новозаветници. Господ Христос је дао све разлоге потребне људском бићу за веровање у јединог истинитог Бога и Господа, зато после Њега нема изговора за неверовање. Ту истину истичу Спаситељеве речи: Да нисам дошао и говорио им, греха не би имали; а сад немају изговора за грех свој (Јн. 15, 22), тојест за неверје своје.
Главни је грех људски: не веровати у једимог истинитог Бога – Господа Исуса Христа. Сва дела, која је могао и требао учинити истинити Бог, Господ Христос је учинио, зато немају изговора они који Га не признају за Бога и Господа. Стога Спаситељ и објављује: Да нисам учинио међу њима дела која нико други није учинио, не би греха имали; а сад и видеше, и омрзнуше и Мене и Оца мога (Јн.15,24).
Све главне истине вере свети апостоли су видели остварене у Господу Исусу и његовом животу, истине: о Богу, о животу, о васкрсењу, о преображењу, о крштењу, о спасењу, о искупљењу, о вазнесењу, о бесмртности, о вечном добру, о правди, о истини, о љубави, о посту, о смерности, о целомудрију, о трпљењу, и о свему што је потребно људском бићу и у овом и у оном свету. Зато они, и када их бију и муче и у тамнице бацају да ућуте и не говоре о тим истинама, неустрашиво изјављују: “Ми не можемо не говорити што видесмо и чусмо” (Д.А. 4, 20).
Ми видесмо васкрслог Исуса, и четрдесет дана разговарасмо, једосмо и писмо са Њим – Васкрслим (Д.А, 1,3; 10, 40-41), како онда да не верујемо у Њега као јединог истинитог Бога и Победитеља смрти и Васкрситеља и Спаситеља? Ми смо очевици и сведоци свих истина вере, и само као очевици и сведоци и верујемо и говоримо (ср, Д.А.1,8. 22; 2, 32; 3,15; 4,33; 5, 32; 10, 39. 40-41; 13, 31; 22, 15; 26,16). Када не бисмо веровали и говорили што сами као очевици видесмо и сазнадосмо, ми бисмо били лажови и пред собом и пред Богом и пред људима; и усто убице и самоубице.
Пошто је циљ човекова лостојања у свету: победити смрт, ту највећу муку бића људског, и на тај начин осигурати човеку бесмртност и живот вечни, то је то исто циљ једине истините вере у свету, хришћанске, и подвиг јединог истинитог Бога у свету – Господа Исуса Христа. Он је тај циљ остварио својом смрћу и својим васкрсењем, и васцелим животом својим који претходи његовој смрти и васкрсењу. Отуда је главни животни циљ свакот правог човека и сваког хришћанина: победити смрт и достићи у васкрсење мртвих (ср. Флб. 3, 8-11).
То је могуће само Богочовеком Христом: доживљавањем његове смрти и живота и васкрсења, као своје смрти, као свога живота, као свога васкрсења. Зато свети и богонадахнути апостол Павле стално кружи око те истине, стално њу благовести: кроз смрт у васкрсење. То је главни циљ вере. И то је оно што ми хришћани верујемо и говоримо, и знамо да је та истина већ остварена у Господу Исусу, да би била остварена и у нама, следбеницима његовим. Са тог разлога христоносни апостол и објављује: “И ми верујемо, зато и говоримо, знајући да ће Онај који подиже Господа Исуса, и нас подигпути с Исусом”. Јер је Господ Христос и умро и васкрсао нас ради, да бисмо и ми са Њим умрли и васкрсли. А Бог Отац који Господа Исуса подиже из мртвих. “и нас ће подићи силом својом” (1 Кор. 6, 14). Свима нама хришћанима то је главни циљ. Зато и верујемо, зато и говоримо. А у васкрсење се стиже кроз духовно сједињење са васкрслим Исусом, сједињење помоћу светих тајии и светих врлина, којима претходи и које све води – вера. То духовно благодатно сједињење верних са Господом Христом је лични циљ и лични доживљај свакога од нас.
Није ли тако, онда мине идемо ка циљу вере своје и бића свог. Онда нам је људски живот и наше људско биће у највећој мери бесмислено и глупо и необјашњиво. Та Господ Христос је и постао човек “ради нас људи и ради нашег спасења”.
Он је у тело људско унео, оваплотио сва божанска савршенства, све божанске истине, да би их учинио приступачнмма за нас људе, и ми постали заједничари свега тога. И заиста Он нас чини заједничарима свега тога кроз Богочовечанско тело своје, Цркву, коју нам је дао као тело спасења, тело у коме постајемо сутелесници његови, и тиме сунаследници његови и заједничари свих његових истина и блага и савршенстава (ср. Еф, 3, 6; Рм. 8, 17; Гл. 4, 7). Јер, од почетка до ираја, у његовом богочовечанском подвигу и домостроју спасења све је нас ради. Свети апостол не престаје наглашавати то:
 
4:15 “Јер је све вас ради, да умножена благодат захвалношћу многих изобилује на славу Божју”.
 
Сваки хришћанин, чим окуси како је благ Господ и све што нам Он даје, осећа да је Њиме “умножена благодат” на нама и ради нас. И због тога не престаје захваљивати Богу за све то. Осведочена је истина: благодат се непрестано множи у свакоме хришћанину по мери његове ревности и подвига. Што већа ревност, већи прилив благодати. А од благодати опет ревност расте и буја. Од велике ревности – велика благодат. Од велике благодати – још већа ревност. И тако у бескрај: додаје се благодат на ревност, и ревност на благодат. Расте и множи се једно другим.
 
4:16 “Зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човек и распада али се унутрашњи обнавља сваки дан”
 
Када је у питању Спаситељ наш и спасење наше, нама ништа није тешко: ни најтежи подвизи нису тешки, ни најстрашније муке нису страшне, најужаснији болови нису горки. Јер Он, Спаситељ наш чудесни и свемоћни, свако бреме чини лаким, и сваки јарам чини благим, када их узимамо и носимо ради спасења нашег. Нека најстрашнија стрвдања, која нам долазе или од добровољних подвига наших или од христобораца, разграђују и руше тело наше, за то се време наш унутрашњи христочежњиви боголики човек обнавља, изграђује, усавршава, преебражава “у човека савршена”, “у меру раста висине Христове” {Еф. 4, 13). Јер на овом свету постоји само један савршени човек: Исус Христос Богочовек. Он је узор и идеаа а ми хришћани само томе узору стремимо; само њему гредемо, еда бисмо некако достигли “у меру раста висине Христове”. А то достижемо само на један начин: узидавајући се у Богочовечанско тело његово, Цркву, у биће његово.
Једино тако Он постаје за нас “све у свему” (1 Кор. 15, 28; ср. Кол. 1, 16-19). Онда ми доживљујемо пуноћу свога човечанског бића, пуноћу своје човечанске личности, пуноћу свога човечанског живота, пуноћу своје човечанске бесмртности и вечности.
Да, то доживљујемо само у Њему и Њиме, у његовом Богочовечанском телу, јер је Он “сва пуноћа” (Кол. 1, 19), “јер у њему живи сва пуноћа Божанства телесно” (Кол. 2, 9), јер је Црква “тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему” (Еф. 1, 23). Са тих разлога христоглагољиви апостол благовести: “Зато нам се не досађује; но ако се наш спољашњи човек и распада али се унутрашњи обнавља сваки дан”
Откако је грех ушао кроз Адама у људску природу, он је помоћу својих сила и страсти изградио читавог свог човека у човеку, и хоће њиме да замени оног боголиког и богочежњивог човека, сазданог безгрешним Богом. Грех се толико разлио по целом бићу човековом, и осилио, да је у њему створио читаву своју душу – душу греха, и своје срце – срце греха, и своју вољу – вољу греха. И сав тај греховни човек, тај стари чоеек, тај спољашњи човек живи грехом, мисли грехом, осећа грехом, хоће грехом, дела грехом, Тако, да се од њега просто не види онај богоздани и боголики човек, онај унутрашњи човек, онај прави, бесмртни човек, саздан за безгрешност и живот вечни. Тек када се Бог Логос јавио као човек, ми смо видели и дознали шта је то прави човек, безгрешни човек, боголики човек, богоздани човек. И Богочовек нам је у себи показао тог новог човека, човека савршеног, безгрешног, бесмртног, вечног. Показао, и у светим тајнама и светим врлинама дао силе да и ми постанемо што и Он: да сваки од нас постане нови човек, човек боголики, унутрашњи, нераспадљиви, бесмртни, безгрешни, вечни. Како то бива?
Борећи се оа гресима што су у њима помоћу еванђелских врлина и сила које нам Господ Христос даје Црквом и у Цркви. Тада се “распада” “наш спољашњи човек”, човек греха, човек грехољубиви и грехочежњиви, а “обнавља” наш “унутрашњи човек”, и то “сваки дан”, јер се даноноћно води борба са гресима и изграђује нови човек. То је врло разгранат и врло дуг подвиг и процес, и траје целог живота човековог.
Шта је “спољашњи човек”? То је стари човок “који се распада у жељама преварљивим” (Еф, 4, 22). Тај стари човек је сав изграђен од разноврсних грехова и страсти. Стога богомудри апостол наређује: “Свуците старога човека с делима његовим” (Кол. 3, 9). А дела су његова? – “Блуд, нечистота, страст, зла жеља, лакомство, идолопоклонство, гнев, љутина, пакост, хуљење, ружне речи” (Кол. 3, 5. 8). Једном речју: дела су његова – сваки грех, свака страст.
Шта је “унутрашњи човек”? То је “нови човек” (Еф. 4, 24): човек саздан по Богу у правди и светињи истине” (тамо): човек христољубив, христочежњив, христолик, који стално себе нормира и формира Христом и по Христу, који стално “обнавља себе по обличју Онога који га је саздао” (Кол. 3,10), тојест по обличју Христа Бога, Творца и Спаситеља. А Господ Христос је постао човек, и ту је међу нама, да би нам то обитавање учинио могућним и лаким и приступачним. Он је у нашем човечанском свету, да бисмо се ми угледали на Њега, обнављали Њиме, живећи у Њему и ради Њега: живећи његовом истином и правдом и љубављу и добротом и смерношћу и кротошћу и трпљењем и васкрсењем и вазнесењем и бесмртношћу.
Шта је “унутрашњи човек”? То је човек сав изграђен Христом и Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина еванђелских, а уз саборно садејство свих светих: човек христолики, човек бесмртни, човек вечни, човек црквени, човек “са свима светима”, човек испуњен “сваком пуноћом Божјом” {Еф. 3,18-19). Једном речју: човек охристовљени, одуховљеии, отројичени.
Шта је “унутрашњи човек”? То је по речима првоврховног апостола, “тајни човек срца” {1 Петр. 3, 4): он се изграђује невидљиво, унутра, у срцу, помоћу божанских сила, које су нам све дароване Христом, да бисмо могли постати “заједничари у Божјој природи”, ако живимо у еванђелским врлинама које нам се дају кроз те божанске силе (2 Петр. 1, 3-9).
 
“Унутрашњи човек” живи по закону Божјем И у закону Божјем (Рм. 7, 23), тојест у свему оном што је божанска, бесмртно, вечно. А “спољашњи човек” живи по закону греха, тојест у свему што је смртно, пролазно, ђаволско, шго убија, ођавољује, одемоњује, Зато се подвиг спасења и састоји у овоме: стално сузбијати и унишгавати у себи смртно бесмртним, греховно еванђелским, зло добрим, лажно истинитим, пролазно непролазним, трулежно нетрулежним, ђаволско божанским. Само се на тај начин “наш спољашњи човек распада”, а “унутрашњи обнавља сваки дан“. А када се тај наш подвиг спасења, та наша борба и брига и мука и невоља, упореди с оним што нам доноси – а доноси нам сва вечна блага небеског царства – онда све то није ништа. И вреди стално бити у том подвигу, у тој борби, јер знамо да је то привремено, а оно што добијамо вечно. Зато свети апостол благовести:
 
4:17-18 “Јер наша садашња лака брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види; јер је оно што се види, привремено, а оно што се не види, вечно”.
 
Ето целокупне истине о спасењу: с једне стране, привремена земаљска брига наша, подвиг наш, а с друге – вечна божанска слава која нам осе због тога даје. Уствари, посреди су две неупоредљиве вредности: наш краткотрајни подвиг самоспасавања, и вечна слава у царству Тројичног Божанства. Ради спасења свог ти налажеш на себе пост.
То је подвиг, брига, мука, изнуравање тела? Али, сети се славе у царству небеском, која ти се због тога даје. Ради спасења свог ти и дању и ноћу налажеш на себе молитву. То је мука, и зној, и невоља? Али мука слатка, и невоља мила, јер кроз то видљиво и пролазно очи твоје гледају оно што је невидљиво, вечно, преславно.
Ради спасења свог ти редом узимаш на себе све еванђелске подвиге: и подвиг љубави, и подвиг трпљења, и подвиг смирења, и подвиг кротости, и остале. Али, помисли: они могу трајати овде на земљи десет, двадесет, сто година, или једну годину, а за то даје ти се вечна и од свега претежнија слава. Да, самосспасење је самомучење.
Такав је подвиг сваког хришћанина. Спасење се мора зарадити, задобити, стећи краткотрајним, пролазним животом на земљи. Зато је сваки хришћанин неизоставно подвижник, већи или мањи, али – увек подвижник. Спасење се мора одстрадати, одмуковати. А то страдање или ми сами себи намећемо кроз еванђелске подвиге, или нам га други намећу ради Христа и Еванђеља. А други нам га намећу, када нас ради Христа оговарају, клеветају, злостављају, муче, бију, убијају. Али шта је све то, пошто је привремеио и пролазно, према вечној и непролазној слави у царству љубави Христове! У праву је, у вечитом праву свети апостол, када тврди: “Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити” (Рм. 8,18).
Живећи у овом видљивом свету ми хришћани уствари живимо невидљивим светом, оним светом. Иако смо у овом свету, ми нисмо од овога света, већ од онога. Порекло нам је отуда. Господ Христос је зато и дошао из оног у овај свет, да нам пропути пут из овог у онај свет, и омогући нам повратак у нашу праву, у нашу вечну отаџбину на небу. Ради тога је и основао Цркву у овом свету, која је свим бићем од онога света. У њој су овај и онај свет двоједно биће, живо Богочовечанско тело: измешани су небо и земља, Анђели и људи. И ми, налазећи се у њој која је сва с неба, налааимо се на небу иако боравимо на земљи. Живећи у њој, ми уствари живимо оним светом, а кроз овај свет пролазимо као кроз привремени и припремни свет. Зато чудесни Спаситељ тврди за своје следбенике, за хришћане: “Они нису од света, као ни ја што нисам од света” {Јн. 17, 14. 16; ср. Јн. 15, 19). Ето целе истине о нама. У светлости ове истине постаје јасно и оно што богонадахнути апоотол каже за нас хришћане: ми не гледажо на оно што се види, него на оно што се не види; овај видљиви свет је прозирни, танак вео кроз који ми гледамо стварни, непролазни, вечни свет – свет божанских, небеских стварности. Наше очи су прозорљиве и дубоковидне: гледају и виде оно што је невидљиво.
Ми знамо тајну људског бића: човек је саткан од невидљивог м видљивог, од невидљиве душе и видљивог тела. Невидљивом душом својом човек је органски везан, укопчан у невидљиви свет, а видљивим телом – у видљиви свет. Зато, ма шта се дешавало с нама хришћанима у овом свету, ми не малаксавамо, не губимо наде, јер наше духовне очи, наш унутрашњи човек стално гледа у невидљиви, свепобедни, вечни, божански свет. Шта нам могу нашкодити невоље, муке, гоњења, смрти, зли људи, зле силе земље и пакла? (ср. Рм. 8, 31-39). Наш хришћански оптимизам, наша вечна и непролазна радост, за коју овај свет не зна, састоји се у томе што ми у времену живимо вечним, што кроз видљиво и привремено гледамо и видимо невидљиво и вечно. Да, прогледали смо, нисмо више слепе кртице, као што су то они који не верују у сладчајшег Господа Исуса. Наша истрајност у мукама за Христа, и наша радост у њима, долази отуда (ср. 2 Кор. 12, 9-10). Јер, јер, јер: ми на земљи живимо небом, и ради неба; живимо Христом Богом, и ради Христа Бога. И стога насигурно знамо, и свим бићем неодољиво осећамо, да је “оно што се видипривремено“, “а оно што се не видивечно”. А ми стално гледамо и стално видимо “оно што се не види”, тојест оно што је вечно. Зато тиме и ради тога живимо. Ми хришћани знамо, јер нам је Господ открио, тајну и овог и оног света: овог – пролазног, и оног – непролазног. Зато и пут животни знамо, зато и истину ? обадва света знамо, и по њој и у њој живимо.
Увек Он, и само Он – чудесни Богочовек, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, био је, јесте, и биће за свако људско биће: пут и истина и живот (Јн. 14:6)
Ми хришћаии кроз видљиво, и у видљивом, служимо невидљивом. Шта је богослужење? Наше молитвено гледање у невидљиво, у невидљиви свет, и наше молитвено живљење тим светом и у том свету.
Света литургија? Зар то није живљење “са свима светима”, а сврх свега живљење са невидљивим Богом и Господом Христом, и са свима светим Небеским Силама његовим? и још: живљење са душама свију преминулих које су невидљиве? Да, сав је овај свет само прелаз и пролаз ка оном свету; све видљиво – само прелаз и пролаз ка невидљивом све привремено – само прелаз и пролаз ка вечном.
Зато кроз свако богослужење, нарочито кроз свету литургију, ми долазимо ? себи и своме дому, и својој отаџбини, и својој бесмртној браћи и праоцима који су невидљиви. И живимо Вечним, и у Вечном, и ради Вечног.
Са свих тих разлога, ми хришћани заједно са светим апостолима радосно исповедамо и проповедамо благовест:
“У свему имамо невоље, али нам се не досађује; збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обарају нас, али не гинемо; једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов покаже на телу нашем. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт ради Исуса, да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем” (2 Кор. 4, 8-11}.

Comments are closed.