ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА (из књиге “ГОСПОД ГОВОРИ, СВЕТИ ОЦИ ТУМАЧЕ ЈЕВАНЂЕЉЕ”)

 

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА
 

 
ДЕВЕТА ГЛАВА
Јеси ли Ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо (Мт. 11; 3)? Он ни најмање није сумњао у Њега, јер како би онај, који је припремио пут у пустињи и није оклевао да у утроби заигра од радости, који себи за крштење није приписивао никакву заслугу јер је рекао: Ти треба мене да крстиш (Мт. 3; 14), гле, Јагње Божије које узима на се грехе света (Јн. 1; 29) и ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој (Јн. 1; 27), који је све то огласио тако да сви чују, могао затим да посумња у Њега, као прво, после сведочења Духа, Који је сишао у обличју голуба, а као друго, после гласа који је сишао са неба: Ово је Син Мој љубљени (Мт. 3; 17) нећемо тако протумачити ове речи. Као што су пророци оно, што су говорили, говорили ради себе и ради оних који су их слушали, и као што Господ каже: Рекох народа ради који овде стоји (Јн. 11; 42), тако се и Јован, увидевши да му је дошло време да се пресели из овога света и разумевши да је дужан да и у смрти претходи Спаситељу као што Му је претходио у рођењу у овај живот, побринуо да своје ученике не остави заблуделе и расејане, као стадо без пастира.
Јован није послао ученике код Њега да би Га испитивали, него да би им, као печатом, потврдио оно што је он сам (Јован) раније говорио. Због тога се мисао ученика и управила ка Њему. Када су, каже Писмо, други ученици слушали његову беседу о Господу и када су Га (Господа) угледали, без жаљења су оставили Јована и кренули за Њим (Јн. 1; 35-36). И као што је приликом крштења показао своју добру вољу не присвојивши свештенство свога оца, тако је и овде пожелео да ученицима преда ризнице које није опљачкао. Послао их је код Христа с циљем да виде Његова чудеса и да се укрепе у својој вери у Њега. Исус им је тада рекао: Идите и јавите Јовану не оно што сте чули него ово што видите: слепи прогледају, и хроми ходе (Мт. 11; 4-5), односно, ако дела која творим не би потврдила Јованове речи, онда би његове беседе (о Мени) биле потпуно неистините. будући да су оне и на делу истините и верне, немојте следити њихове речи, него разумите њихов смисао.
Господ је почео од онога што се чини лакшим, иако у области чуда и мало и велико имају подједнак значај. Слепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују. Најзад, на крају је, као да ставља печат на све ово, додао: Мртви васкрсавају (Мт. 11; 5), јер је ово последње било најважније дело благости Јединородног, посредством којег се поништава и изгони зло што га је Адам увео у свет. Осим тога, знај и оно што следи: Благо ономе који се не саблазни о мене (Мт. 11; 6), и тим речима је ученицима Јовановим дао истинито упозорење да се не саблазне о Њега. Ако неки приговоре да је Господ због Јована рекао: Благо ономе који се не саблазни о мене, одговорићемо овако: као што је оно претходно било речено ради Јована, тако је и ова похвала ради Јована изречена. Господ је то рекао да би упозорио Јованове ученике, а не зато што је посумњао у Јована. Ту вест му није послао стога, што је Јован ослабио у својој вери, о чему сведочи оно што затим следи. У наставку беседе, Господ нигде не одговара на питања која Му је послао Јован него после одласка ученика Јованових поче, каже Еванђеље, говорити народу о Јовану (Мт. 11; 7). Господ није хтео да у присуству (Јованових) ученика говори о Јовановој слави како не би помислили да Он, хвалећи пред њима њиховог учитеља, истиче Самога Себе.
Шта сте изишли да видите у пустињи? Трску коју повија ветар (Мт. 11; 7), тј. зар се Јован плашио прогонитеља и склањао пред сваким налетом ветра, тако да је једном рекао: Ево Јагњета Божијег, а затим код Њега упутио изасланике с питањем: Јеси ли Ти Онај што ће доћи или другога да чекамо? – Човека у меке хаљине обучена (Мт. 11; 8), тј. угледног. Тим речима објашњавају се речи које следе. Да Јован није био одевен у меке хаљине, Писмо сведочи на другом месту, где каже: Јован имаше хаљину од камиље длаке (Мт. 3; 4. и Мк. 1; 6). На сличан начин се ни реч “трска” не може схватити у дословном смислу. Он је веровао и није сумњао. Као што Јован није био колебљива трска, тако није био ни одевен у меке хаљине. Који меке хаљине носе по царским су дворовима (Мт. 11; 8), а не у пустињи. Он је пророк, и више од пророка (в. Мт. 11; 9), јер су пророци предсказивали долазак Цара, а Јован је једини који се удостојио да каже: “Ево Онога, о Којем су предсказивали пророци.” Дакле, ако је он више од пророка, онда није трска коју повија ветар.
Видевши да је ток његовог живота дошао до краја, Јован је своје стадо предао кнезу пастира, слично као што је и Господ, да би показао пастирску бригу о Свом стаду, у време Своје смрти одлучио да га преда најстаријем међу пастирима, Петру, чија су Га уста исповедала (Мт. 16; 16) и чије су сузе послужиле као јемство (Мт. 26; 75). Док није добио то јемство, Господ му није поверио чак ни неколицину оваца. Троструко исповедање, које је дао Петар (Јн. 21; 15-17), прихватио је (Господ) као верни залог за три дела стада која му је предао. Кад му је учитељ рекао: Љубиш ли Ме, хтео је да од њега добије исповедање нелицемерне љубави, како би, предајући своју љубав у својству залога, добио и напасао овце Његове. Кад је видео да својим устима даје сведочанство о Њему и да те речи, као печатом, потврђује својим сузама, дао му је и награду каква је одређена за пастире, односно мученичку смрт (Јн. 21; 18), која је венац победе Његових ученика и пастира. Пре него што је од Симона (Петра) добио сведочанство љубави, Господ није могао да му да удео у Својој смрти, као што ни Сам не би положио душу за Своје овце да их није љубио.
Видевши уз помоћ Духа којег је имао у себи да је Господ сама сила исцелења, јер је Своју силу увек имао уз Себе, али да вера која је потребна онима што желе исцелење није увек присутна, Јован је код Њега послао своје ученике управо у оно време када су сви већ добијали доказе да је Он истински Месија. Чак и само ово изасланство показује да рука Христова над свим господари. Предао Му је своје овце да би Сам Господ укрепио стадо, и као пастир показао своју бригу и ревност. Да Јован није посумњао, о томе сведочи и Господ када каже да је он и више од пророка. Ако је Јован био и више од пророка, колика ће тек бити његова част, ако је већ и сама пророчка служба највиши ступањ у људском роду? Можда га је Господ тако назвао због свештенства ? Не, јер је постојало још много других свештеника. Да ли га је тако назвао због његовог пророштва? Било је, међутим, и много пророка.
Каква је, дакле, та слава Јованова, којом је он превазишао све, који су рођени од жена? Можда је то она, о којој је речено: Ево, ја шаљем ангела Својега пред лицем Твојим (Малах. 3; 1. и Мк. 1; 2). Он није само добио име ангела, него је и својим делима показао да га је достојан. Ако добро размислиш, видећеш да његова част није ништа мања од части ангела, јер се одрекао целог света, трудећи се да служи небеском. Ако приговориш: “И међу дванаесторицом пророка био је један који је назван ангелом Мојим #######, одговорићу ти да су њега тако назвали његови родитељи, у смислу у којем се и другим људима дају имена. Једно је име које дају родитељи, а нешто сасвим друго почасно име, које Бог дарује као награду за дела. Ако пак кажеш да су тог пророка родитељи назвали Ангелом Мојим због небеског начина живота, нећемо више расправљати о томе. О Јовану, међутим, сведочи Писмо: Међу рођенима од жена ниједан се није појавио већи од њега. Ако је неко свет, он се прославља; ако је праведан, поштују га; ако је честит, снажан и мудар бива достојан славе. међутим, ако се све то сједини и здружи у једном човеку, он се чак ни тада не би могао упоредити с оним којег је љубио Бог и о којем је објавио да у тој мери превазилази (остале) људе да стоји у реду ангела.
Међутим, и најмањи у Царству небеском већи је од њега (Мт. 11; 11). И опет неки безумници говоре да је у Царству небеском и најмањи верујући већи од Јована. Ми се никада нећемо усудити да тако говоримо о Јовану, светом човеку Божијем, јер онај ко вређа царевог војника не поштује ни самога цара; онај ко презире свештеника, презире и његовог Господа. Напротив, посредством тих речи о величини Јовановој Господ је хтео да нам објави о обиљу Своје благости и милосрђа и да нас научи каква је велика блага Он даровао Својим изабраницима. Ако се Јован, толико велики и славан, упоређен са најмањим у Царству небеском, налази испод њега по части , онда, као што каже апостол: Делимично знамо и делимично пророкујемо (1. Кор. 13; 9), а затим и: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а када дође савршено, онда ће престати што је делимично (1. Кор. 13; !2, 10).
Велики је Јован, јер је по предзнању рекао: Ево Јагњета Божијег. Та величина, међутим, упоређена са славом која ће се открити онима који се покажу као достојни ње, само је незнатан одблесак ? . Не због тога, што је и најмањи у Царству (небеском) био већи од Јована, који је отишао из овог живота, него што се све велико и прекрасно, што постоји овде (на земљи), у поређењу с тим блаженством чини малим и ништавним, због чега је и рекао: Најмањи у Царству небескоме већи је од њега. Други пак кажу ово: како то да међу рођенима од жена није било никога, толико великог као Јован, кад је ту и Господ Који је несумњиво већи од Јована? Он, међутим, ништа није рекао о Самоме Себи, нити је Себе упоређивао са онима о којима је говорио, јер је Он син Дјеве и није рођен из брака. Дакле, речима најмањи у Царству није нити Исус, нити било ко други лично и особито означен, него је то општи израз, који се распростире на све. Други претпостављају да је то речено о Илији.
Ако се Јован удостојио да на земљи поседује тако велике дарове као што су пророштво, свештенство и праведност, због чега онда Господ каже: тај човек, диван, велики, добар и праведан, којег вам је послао Отац небески, и који свакога превазилази знањем и вером, мањи је и од најмањег у Царству небеском?
Неки кажу: како је Господ намеравао да га ослободи из те тамнице ? , Он је, беседећи о достојанству пророка, рекао: Међу рођенима од жена ниједан није већи од Јована, при чему рођенима од жена назива пророке, јер је речено: Пророци и Закон су до Јована (Мт. 11; 13) ? . Према томе, Јован је већи од Мојсеја и осталих пророка, што показује да је Закону потребан Нови завет, јер је онај, који је већи од пророка, рекао Христу: Ти треба мене да крстиш (Мт. 3; 14), итд. Даље, Јован је велики и због тога што је био зачет по благодати, рођен са чудима, што је људима указао на Живототворца и што је крстио за опраштање грехова. Онај пак који обзнањује о опраштању грехова, тај обзнањује и о ослобађању од Закона, који се свети за грех. Међу рођенима од жена нико није већи од Јована зато што је он проповедао отпуштање (грехова), док је кажњавање по Закону било испољавање (грехова) ? . Кад се појавио онај, који је већи од пророка, он је ослободио од Закона, да би по благодати положио темељ ономе што је изнад Закона. Јован је ослободио од Закона, а Господ је Јована ослободио од смрти. Ми смо се сада ослободили од двеју пресуда, односно од пресуде природе и од пресуде законодавства. Вера се односи на оно што нам претходи, а трпљење на оно што ће уследити, јер трпљење доводи до испуњења онога што обећава вера. Илијина уста су садржала добро, јер су његова уста била врата добра; тако су и Јованова уста и свезивала и разрешавала. Грехе је исправио опраштањем и освештао је воде за очишћење. Мојсеј је народ довео до Јордана, а Закон је довео људски род до крштења Јовановог.
Ако међу рођенима од жена нико није био већи од Јована, будући да је он ишао пред лицем Његовим, колико ће тек већи бити они, којима је Он опрао ноге и у које је удахнуо Дух Свој? Ако је велики Јован који Га је крстио, колико је већи онај, који је лежао на Његовим грудима? У лику Јуде издајника, чије је ноге опрао, указао је почаст апостолском служењу и броју. И док је Јован, који Га је крстио, био већи од свих рођених, од њега су били већи апостоли, чије је ноге Господ опрао. Због тога би Јуди било боље да се није ни родио (Мт. 26; 24. и Мк. 14; 21), јер је он устао на Господа Који га је учинио већим од Јована. Јован је већи од рођених, али је од њега већи и онај најмањи, који је заузео Јудино место. Он је наследио како Јудин престо, тако и његово прање ногу. Ако, каже, буде онде син мира, остаће на њему мир ваш ; ако ли не буде, вратиће се вама (Лк. 10; 6).
У том смислу је рекао и да међу рођенима од жена није било већег од Јована, како би показао да је у пређашњем говорио о претходницима Јовановим и о древном, односно о пророцима, весницима и проповедницима. међутим, требало је да нови весници, које је крстио Духом, буду већи од Јована: Он, каже, треба да расте, а ја да се умањујем (Јн. 3; 30). Као што је Господ био већи од свих, јер, каже, Бог (Духа) не даје на меру Сину Свом (в. Јн. 3; 34) и како је Мојсеј све превасходио, тако су и апостоли све превазишли. Ако је био велики Јован, који је припремио пут пред лицем Његовим, колико су тек велики били они, којима је служио Сам наш Господ и којима је Он припремио пут? Знајте, каже, да Мене омрзоше пре вас (Јн. 18). Све то, чему их је учио на земљи, најпре је Сам извршио. Да чине и држе све што сам заповедио (Мт. 28; 20). Ако је био узвеличан Јован, који је припремио пут Његовом мирном и понизном доласку, колико ће тек бити узвеличани апостоли, који су отворили и припремили пут Његовом великом (славном, другом) доласку?
И поред тога, кажу неки, Јован је већи од апостола, јер Га је он крстио. Ако су пророци силно желели да Га виде и ако је гледање лица Његовог за апостоле било блаженство , колико је тек већи онај који Га је крстио међутим, онај ко то жели, разумеће ове речи; наиме, рекао је да је Јован већи од пророка, јер је пророцима назвао рођене од жена. Најмањи, каже, од оних потоњих гласника, који проповедају Царство небеско, већи је од њега. Она величина, коју је Јован добио у већој мери него пророци, није била дело његове воље него воље Онога, Који га је узвеличао. Сваки од тих мањих, ако пожели да ступи у Царство небеско, биће већи од њега ? . Свако це, каже, добити награду према свом труду (упор. са Рим. 2; 6). Разуме се да су апостоли и пророци услед изабрања били велики у делима која су за њих била неопходна. међутим, како њихов лични подвиг при том остаје јаван а изабрање несакривено, тиме се обзнањује и бива познато да се један, како каже апостол, потрудио више него други (упор. 1. Кор. 15; 10). Таква је и величина Јованова, иако је он у свом служењу имао претходнике.
Будући да су људска очекивања била наклоњена мисли да у Царству небеском нема никога већег од Јована, Господ им је на том месту (Писма) разоткрио читаво дело: ако га (Јована) прогласи већим од претходних гласника зато што Га је крстио, онда ће се помислити да је (Јован) већи и од оних потоњих ? . И ако је и у оном свету он велики оном истом величином какву има у овом (свету), због чега је онда била откривена величина Јованова? Или је он можда већи због венца (круне) крста? Зар се у оном свету успиње на крст? Размисли и испитај због чега је била откривена величина Јованова, коју му је признао Господ. Тада ће се отворити двери твога ума и разумећеш да је Он говорио о односу изабрања према слободи. Иако је Јован велики зато што је био изабран, онај ко се више трудио је изнад њега. Чиме је Јован већи од својих претходника, тиме је већи и од потоњих поколења. међутим, кад су у питању потоњи, он је мањи од оних који по својој вољи постају велики уколико то пожеле. Јован није мањи по својим дејствима, него је то изабрање за пророчко служење или за царско звање, које је човека учинило великим у овом свету, мање него одлука воље, која га је учинила великим у Царству небеском. част онога који је изабран према његовој сопственој вољи већа је од части онога, који је за царску службу изабран туђом вољом. Због тога и каже: Уистину вам кажем да се међу рођенима од жена није појавио већи од Јована Крститеља, али не због тога што би он био велики својим дејствима , јер је величина у Царству небеском награда за дела извршена по сопственој вољи.
Своје ражалошћене и малодушне слушаоце Господ је крепио учећи да је њихово изабрање вече од величине самог Јована. Иако су у другим питањима били разборити, у овом случају су мислили да ће се њихова величина у другом животу мерити њиховим изабрањем на земљи, јер су рекли: Ко ће бити највећи у Царству небеском (Мт. 18; 1). Из тог разлога је укинуо изабрање, које су видели у лику Јована, и на његово место поставио слободу, говорећи: Који се понизи (Мт. 18; 4). Да би још више удаљио мисао о изабрању, Симону је, иако је био велики по изабрању и добио два имена, тј. Симон и Петар, био потребан други ученик, на чије се име нигде не указује и који је почивао на грудима Господњим (Јн. 13; 23-26). Осим тога, зар блаженство тог ученика , које је Он назвао великим, није било велико због његових дела? И у причи о виноградару каже: Последњи ће бити први (Мт. 19; 30); да ли због својих дела или по благодати? У том случају, ако први буду последњи, Он би, показујући Своју благодат, поништио Своју правду ? .

Comments are closed.