ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ХЕРУВИМСКА ПЕСМА

Херувимска песма

И пева се Херувимска песма: Ми који херувиме тајанствено изображавамо, и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо као они који ћe примити Цара свих, анђелским силама невидљиво праћенога; алилуја, алилуја, алилуја.[1]

Великим входом назива се низ песама, молитви и свештених радњи које врше литург и сабрани народ, а почиње Херувимском песмом и читањем молитве. Црква нас позива да се припремимо за дочек Цара славе, Који улази у свети Град, како би света ради био распет. Позива нас да заједно са Христом и ми кренемо путем мучеништва и да, заједно са Пресветом Матером Његовом и љубљеним учеником, и ми станемо уз Крст поред Њега.
У том часу (сада), каже се у Херувимској песми, оставимо сваку животну бршу, јер треба да дочекамо Цара над царевима. Започнимо излазак из света животних старања, како бисмо успешно извршили улазак у простор Христовог саможртвовања. Свештени Златоуст нас подстиче: “Мудраци изиђоше из Персије да би дошли да се поклоне Христу. Удаљи се и ти од житејских ствари и крени Исусу у сусрет”[2].
Љубав према Богу је духовна сила која ће нам помоћи да се уздигнемо изнад пуке реалности овога света: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе да гледа оно што је видљиво чулним [телесним] очима. Јер, будући да је стекао друге очи, очи вере, он увек умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. Иако хода земљом, он као да живи на небесима… Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се успне до самог врха неба” (Свети Јован Златоуст[3]).
Нестрпљиви смо да стигнемо на врх Голготе, те остављамо све животне бриге само да бисмо празновали Христов празник. “Јер истински празник је онде где је спасење душа, где је мир и слога, где нема ничега од овога света… Истински празник је онде где царује савршена мирноћа, спокојство, љубав, радост, кроткост.”[4]
У Христове руке полажемо свако житејско старање, или, боље речено, Њему предајемо сав свој живот. И Он носи наш терет и успиње се на Голготу. Он се стара за све што нам је неопходно у животу, као што нам и Сам каже кроз уста авве Исака: “Ако све своје бриге управите ка Царству небеском, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи.”[5]
Свештени Златоуст нас уверава да “душа која није научила да презре безначајно и житејско, неће моћи да се диви небеском.”[6] А будући да је и сам окусио небеску благодат, подстиче нас: Браћо, “нека нико са животним бригама, расејан, или пун страхова, не уђе у храм. Уђимо сви у њега оставивши све то напољу, пред улазом у храм. Јер улазимо у небеску палату, корачамо местима где севају муње.”[7]
Блаженог папа-Тихона[8] управо на таква места пренео је његов анђео чувар у време Херувимске песме. На свом оскудном грчком, приповедао је руски јеромонах: “За време херувике анђео чувар подигне. После пола сата спусти.” На крају таквог стања иступљења овај светитељ Божији би се уверио да се налази усред божанствене Литургије и да треба да настави са служењем. Када су га питали: “Старче, шта си видео и шта си чуо током тих пола сата?”, одговорио је: “Херувими-Серафими славословили Бога!”

* * *

У пратњи анђелских редова, Господ улази у свети Град да би Се жртвовао. Црква нас подстиче да доживимо ову тајну прекомерне Христове љубави у савршеној тишини: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; Јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде Себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Анђела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрили Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја.[9]

НАПОМЕНЕ:

1. Херувимска песма уведена је у црквену праксу од времена цара Јустинијана (6. век).Реченица: сваку сада животну бригу оставимо (πασαν νϋν βιοτικήν … μέριμναν…),за разлику од графије: “сваку животну бригу оставимо” (πάσαν την βιοτικήν…μέριμναν…) посведочена је у свим старим кодексима који садрже текст божанственеЛитургије, као и у најстаријим преводима. Исто тако и песма која се пева уместо Херувимске песме, наглашава свештеност управо тога тренутка: “Сада Небеске Силе с нама невидљиво служе…” (Ј. Фундулис, Απαντήσεις είς λειτουργικάς απορίας, B’, [Одговори на литургијске недоумице, II] Солун 1975, стр. 2257).
2. О недокучивосши божанске природе 6, 4 PG 48, 754.
3. На Постање 28, 6, PG 53, 259.
4. Исто, 1,1,PG53, 21.
5. Подвижничка слова, 35. слово, Бгд. 2006 стр. 133. Упор. Мт. 6, 33.
6. О скрушености 2,2, PG 47,414.
7. Омилија на Исaujy 2,1, PG 56,108-9.
8. Духовни отац старца Пајсија Светогорца (в. Сузе за свет, Образ светачки, Бгд 2005.)
9. Херувимска песма у Велику Суботу, Посни Триод, Света Велика Седмица – страсна, Призрен 1996, стp. 237-238.