ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ
ЈЕКТЕНИЈА И ВЕЛИКИ ВХОД
Учини да будемо достојни
Свештеник, пошто је развио илитон[1], говори прву молитву верних: Благодаримо Ти Господе Боже Сила, који си нас удостојио да и сада станемо пред твој свети Жртвеник и припаднемо твоме милосрђу за грехе наше, и за незнања народна. Прими, Боже, молбу нашу; удостој нас да Ти приносимо молбе, и срдачне молитве. и бескрвне жртве за caв народ твој; и ослободи нас, које си силом Духа твога Светога поставио на ову службу твоју, ga незазорно и несметано, са чистим сведочанством савести наше призивамо Тебе у свако време и на сваком месту, да услишивши нас, милостив нам будеш у обиљу благости твоје.
Гласно: Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова.
Народ: Амин.
Целомудреност и чистота душе свештеникове је предуслов да он неосуђено чинодејствује Свете Тајне. “У супротном, не правећи разлику између таме и светлости и између смрада и миомира, сигурно ће, као крадљивац светиња, наследити ‘авај, тешко мени’ (то јест вечно ридање) и пропаст” (Преподобни Теогност[2]). Свештени Златоуст каже да свештеникова душа треба да је чистија од сунчеве зраке: “Замисли какве руке треба да буду да би служиле Свете Тајне, какав језик треба да буде да би произнео речи призивања Светога Духа! А душа тек, која је примила толику благодат Светога Духа, колико она треба да буде светија и чистија од свега!”[3]
Међутим, чистота која се захтева од литурга Светих Тајни, у суштини је дар Светога Духа и љубави Христове. Ова истина је исказана у упоредној молитви у Литургији Василија Великог: Ти нас оспособи силом Светога Духа твога за ову службу. Свештеник, дакле, благодари Господу што га је удостојио да прибегне милосрђу милости Његове и усрдно Га моли да га учини удостојим да принесе евхаристијску Жртву. Господ, Који је бездан милости, сажали се на Свога литурга онда, када се он одликује смирењем и када постане “бездан смирења”. Само такво смирење чини литурга достојним да управља чином приношења светог Узношења. Зато преподобни Теогност саветује литургу: “Смиравај се као да си овца за заклање и на све друге гледај као на истински више од себе”, а “на себе гледај као на земљу и прах.”[4]
Поседујући такво смирење, свештеник постаје свестан да се налази пред светим Жртвеником на месту Христовом. Као што је на Тајној Вечери Господ свештенослужио спасење света, то исто чини и на божанственој Литургији, “Он савршава све и предаје” Свете Тајне вернима.[5]
Појући Амин, на крају прве молитве верних, народ потврђује да и сам, као и литург, осећа узвишеност свештеничког служења. “Зато и сав присутни народ, стојећи испред светог Олтара, састрадава и моли се заједно са свештеником.”[6]
НАПОМЕНЕ:
- Илитон (ειλητον) је тканина у коју је умотан антиминс и њиме се застире свети Престо и то се чини само током вршена божанствене Евхаристије. Данас је замењен антиминсом.
- О свештенству 49, Ф 2, 264-5.
- О свештенству 6, 2 H 4, PG 48,679 H 681.
- О свештенству 62 H 70 и 16, Ф 2,267; 269; 258.
- Свети Јован Златоуст, На Прву посланицу Коринћанима, 27, 4, PG 61, 229.
- Епископ Газејски Самона, Разговор… PG 120, 825С.
