ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

МИРНА ЈЕКТЕНИЈА И АНТИФОНИ

Души певање особито годи

И пева се први антифон[1] [по Служебнику: односно први изобразитељни псалм[2]] који прати припев: Молитвама Богородице, Спасе, спаси нас. [по Служебнику: Слава и сада: Благосиљај душо моја Господа, и све што је у мени свето има његово! Благословен јеси Господе]

Певање је један од три начина нашег обраћања Господу: појемо свештене тропаре и химне, читамо молитве и мелодично произносимо прозбе и свештена чтења.
Певање посебно помаже када се боримо да остваримо општење са Христом: “Ништа толико не узвисује душу… и ништа јој толико не помаже да духовно живи и занемари старање за житејске ствари, као складна мелодија и ритмична божанска химна… од духовног појања происходи велики добитак, велика корист, обилно освећење и оне тако могу постати темељ свеукупног духовног живота, будући да речи химни очишћују душу и да Свети Дух одмах улази у душу онога ко их поје” (свештени Златоуст[3]). “Онај ко поје чисто (то јест с пуном пажњом), освећује своју душу и постаје храм Светога Духа.”[4]
Да би душа појући привукла благодат Светога Духа, није довољно да је мелодија у складу са канонима, него је потребно да је усаглашена са псалмопојањем анђела. У црквеном појању “било да је човек стар, млад, да има ружан глас, или потпуно без слуха и смисла за ритам, не може му се због тога судити. Јер од њега се тражи будна душа, ум који бди, скрушено срце, здрава помисао, чиста савест” (свештени Златоуст[5]). Песмопојте Господу преподобни Његови (Пс. 29,5), упућује пророк Давид. “Богу могу да поју сви они који узносе псалмопојање чиста срца и сви они који су преподобни и чувају заповести Божије, јер прате духовни склад како приличи” (Св. Василије Велики[6]).
Можемо без престанка да славословимо Бога: “Душа је одличан музичар, одличан свирач. Музички инструмент јој је тело које јој служи као китара, аулос и лира… А Бог, желећи да те поучи како да Га увек појањем прослављаш и славословиш, сјединио је у трајно јединство инструмент и свирача”[7], то јест тело и душу.
У православној Цркви у богослужењу не користимо музичке инструменте. Сваки верник је Богом створен музички инструмент, а уједно и музичар. Ако музичар (душа) одржава свој инструмент (тело) чистим и правилно га користи, заједно Творцу узносе богоугодно славословље. Јер свештену химну “рађа благочестивост душе, храни је чиста савест и [такву] је прима Бог на небесима” (свештени Златоуст[8]).

* * *

Појање у црквеном богослужењу је по правилу антифоно, то јест хорови поју наизменично. Богоносни Игнатије је први увео антифоно појање у цркви у Антиохији, када “је имао виђење како анђели антифоно прослављају Свету Тројицу” (александријски епископ Георгије[9]). Као и свети Анђели, тако је и човек саздан да би прослављао Бога. Створен је да би појао антифоно [то јест наизменично] са анђелима. Према богослову Григорију, човек је “створење које наизменично са анђелима псалмопоје”.[10] Анђели са једне, а људи са друге стране образују два хора како би без престанка химнама прослављали свога Творца.

НАПОМЕНЕ:

1. Антифонима су се првобитно називали Псалми које наизменично поју хорови из обе певнице. Касније се антифоном називао и стих који се понављао после произношења стиха из псалма (такозвана похвална песма – εφνμνιον: Спаси нас, Господе Заштити ме, Господе – Молитвама Богородице).
2. Пс. 102.
3. На Псалм 41, PG 55, 1567.
4. Исти светитељ, О томе да је један Законодавац и Старог и Hoвог Завета 3, PG56.402.
5. На Псалм 41, PG 55, 158.
6. На Псалм 29. 3, PG 29, 312C.
7. Свештени Златоуст, Омилија на Велику Седмицу и на Псалм 145, 3, 55, 522.
8. Беседа када је био рукоположен у свештеника 1, PG 48, 694
9. Житија, стp. 156.
10. Догматске песме, 32, B 61, 56.