ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ

 

ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина
 

 
СВЕТИ И ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
ВЕЧЕРЊА И ЛИТУРГИЈА
 
У Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог која је сједињена са вечерњом (која јој претходи). На тој служби, Господ нас чини сведоцима великог сусрета праобраза са самим Творцем. Али, удубити се у ту тајну, могуће је само кроз богоугодни подвиг покајања и живот у Христу, јер ко би се осмелио да са нечистом савешћу, ограничен земаљском сујетом и страстима, приђе месту где се догодио тај догађај?
На самој Тајној Вечери, догодио се непоновљив догађај, догађај који истовремено има своје место у вечности јер поред људи (апостола), тада се причешћује и Сам Богочовек Христос, Син Божији. Шта све то значи и како разумети оно шта се тада догодило?
Пре свега, потребно нам је да се усредсредимо на речи Светог Писма, које каже: “Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему” (Јн. 6, 56). Обратимо пажњу на то да Господ прво каже у мени, а затим и ја у њему. Ова два израза нису никакви синоними, јер речи Господње нису некаква световна литература, тако да сваки од израза има свој самостални смисао. У мени означава присуство у Христу оних који се причешћују, присуство управо кроз Тело и Крв. Како је то могуће? Одговор на ово питање може бити само један: кроз ирихватање Христа својим телом и својом крвљу, људи при хватају, тј. причешћују се Телом и Крвљу Спаситеља. To је прихватање оваплоћеног Логоса и оваплоћење у тело онога који се причешћује. Господ је примио тело човечије да би човека спасао и обожио (погл. 1, Кор. 6,15), а обожењем, тј. кроз сједињење са Христом, наше тело постаје “храм Светога Духа” (1. Кор. 6, 19). To се не дешава због тога што је Христос примио некакво схематско или апстрактно тело и што се оваплотио на неки фиктиван начин. To се дешава што је Он примио реално, конкретно, лично тело човечије, тело какво има свако од нас. Такво прихватање, са наше стране, индивидуално се дешава у Евхаристији, која је нераскидиви елеменат оваплоћења и његова суштина. Без Евхаристије изостају плодови оваплоћења. У ономе који не учествује у Евхаристији, не оваплоћује се Христос и такав човек остаје изван спасења и изван живота, изван обожења које је само у Христу и кроз Христа.
“Чекаћу, дакле, Господа који је сакрио лице своје од дома Јаковљева, и уздаћу се у њега. Ево, ја и деца, коју ми је дао Господ, јесмо знак и чудо Израиљу од Господа над војскама, који обитава на гори Сиону” (Ис. 8,1718). Поред заједнице са Христом кроз Евхаристију, Господ је Својим страдањем и смрћу, лишио снаге онога који је до тада имао “моћ смрти”, тј. ђавола: “И опет: Ја ћу се уздати у Њега. И опет: Ево, ја и деца коју ми даде Бог. А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, тј. ђавола” (Јевр. 2,1314). Тумачећи овај текст кроз евхаристијски смисао, архиепископ Инокентије каже следеће: “Спаситељ и Господ наш причестио се телом и крвљу читавог човечанства прихватањем наше природе”.[1]
Пређимо сада на саму службу.
 
Устав нам налаже да је вечерња у 8. час (тј. у 14 часова по нашем рачунању времена). Вечерња започиње као обично: Благослов настојатеља, затим: Приђите, поклонимо се…, предначинатељни псалам (Пс. 133), велика јектенија, а након ње: Господе, Теби зовем… (на 2. глас). Након кађења врши се проскомидија, док хор пева самогласне стихире на 2. глас, Оне су у потпуности понављање стихира са јутрење, Након тога следи мали вход са Јеванђељем и следи певање: Светлости тиха…
Затим следи прокимен и стих (из Пс. 139), који указују на лукаве непријатеље Христове, који су у том моменту још увек притајени:
 
Отми ме Господе од човека лукавог, од мужа неправедног избави ме.
 
Стих:
 
Који смишљају неправду у срцу сав дан.
 
Након тога следи читање паримије из Књиге Излазак (19,10 19), у којој слушамо казивање о заповести Божијој која је, преко Мојсија, дата синовима Израиља (заповест о очишћењу), због наступајуће теофаније на Синајској гори, а затим, ту је и опис знамења која he пратити јављање Бога: огањ, дим, земљотрес, звуци труба…
Смисао те паримије је да се укаже на нужност човековог очишћења због предстојећег јављања Самог Господа у тајни Евхаристије. Након паримије следи прокимен (из Пс. 8), на 7. глас:
 
Отми ме од непријатеља мојих Боже, и избави ме од свих који устају протие мене.
 
Стих:
 
Избави ме од оних који чине безакоње
 
Након овог прокнмена следе следеће паримије: једна је из Књиге Јова (38,128; 40,15), и друга из Књиге пророка Исаије (50, 4-11). У првој паримији садржано је обраћање Господа упућено Јову о делима свемогућности и премудрости Божије у видљивом свету, и да су то дела која надвисују разум Јова; у другом делу паримије имамо “смирен одговор праведника на речи Господње”,[2]
Када је реч о другој паримији, у њој су “садржане речи Месије о злострадању које Он доживљава од оних које је дошао да просветли, и речи о њиховој жалосној судбини”. Ова паримија се чита и у четвртак и у петак Страсне седмице јер у себи садржи пророштво о страдању Спаситеља.[3]
Након ових паримија, следи мала јектенија, а после ње казује се Трисвето. Тиме започиње литургија светог Василија Великог.
После Трисветог, возглашава се прокимен Апостола (7, глас), кроз који се изображава слика онога шта се десило тога дана:
 
Кнезови народни сабраше се скупа против Господа и Христа његова
 
Стих:
 
Зашто се горопаде незнабошци, и народи смишљају ништавности?
 
У овом прокимену изобличава се узалудност уроте која ће, као резултат, донети само то да ћe уротници добити тешки грех на своју душу, и да неће досегнути тада жељени циљ.
После прокимена и стиха, чита се део из Прве посланице Коринћанима (11,23-32). Ту се износи казивање о образу установљења Евхаристије као тајне Крви и Тела Господњег, шта заправо и јесте центар богослужбеног спомињања.
Након читања Аиостола, пева се: Алилуја (6. глас) истих:
 
Блажен је онај који разуме сиромаха и убогога,
у страшни дан избавиће га Господ.
Непријатељи моји рекоше зло на мене:
кад ће умрети и нестати имена његовог.
Који једе хлеб мој, умножи замке на мене.
 
Кроз ове речи изложен је садржај Христовог учења које заповеда да будемо милостиви и сажаљиви према ближњима, истовремено добијајући обећање од Господа да ћемо због тога бити избављени у дан Суда.
У стиховима који следе изображава се урота безаконика усмерена против Учитеља и Јудина издаја, тако да алилујар у многоме подсећа на икону Христову, а два стиха која следе, на слику Његових непријагеља.
Потом следи читање светог Јеванђеља.
Ово читање састављено је од неколико делова јеванђеља (Мт. 26,120; Јн. 13,3-17; Мт. 26,21-39; Лк. 22,43-45 и Мт. 26,27-40) кроз које се говори о Тајној Вечери.
Даље следи поредак литургије светог Василија Великог по уставу, али уместо Херувимске песме, пева се део молитве пред причешћем:
Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: Помени ме, Господе, у царству твоме.
 
Певање овог фрагмента у потпуности приличи тренутку када се празнује установљење Тајне.
У катедралним црквама, на архијерејском богослужењу, после литургије врши се посебан чин, тј. Чин омивања ногу (обавља се после заамвоне молитве).
 
У Велики четвртак., на литургији, у Московском Успењском сабору и у Кијево-Печерској лаври, обавља се освећење мира.[4]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архиепископ Инокеитије (Тавричевски), Беседа на Велики четвртак, стр. 306 /на руском/.
  2. Епископ Висарион, пом. дело, стр. 581 /на руском/.
  3. Погледати: епископ Висарион, пом. дело, сгр. 496 /па руском/.
  4. Освећеље започиње после возгласа: И да буде милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама.

Comments are closed.