ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина
СВЕТА И ВЕЛИКА СУБОТА
ЈУТРЕЊА
Јутрења Велике суботе започиње као обично: после шестопсалмија и велике јектеније пева се тропар Благообразни Јосиф…, а затим:
Слава…
Када си сишао к смрти, Животе бесмртни,
тада си Ад умртвио блистањем Божанства;
а када си умрле из преисподње васкрсао,
све Силе Небеске клицаху:
Животодавче Христе Боже наш, слава Теби
И сада…
Мироносицама женама крај гроба
пришавши анђео говораше:
Мириси мртвима приличе,
а Христос се показа трулежи стран.
Већ смо напоменули да се ове песме појављују при крају службе вечерње на Велики петак, и да оне изражавају основни смисао Велике суботе: животворно упокојење Христа телом у гробу, Његов победнички силазак (душом) у Ад, и да то, све заједно, пројављује зору Пасхе са њеним првим зрацима.
Победоносног и Крепког Господа, света Црква исповеда и кроз тристатије непорочних. Архимандрит Михаил износи претпоставку да је на Тајној Вечери, поред осталих псалама, проузношен и Пс. 118, а наглашавајући израз “певали” (погл. Мт. 26, 30; Мк. 14, 26), он каже: “У наставку пасхалне вечере, Јевреји су певали псалме на “Алилуја”, тј. Пс. 113-118, делећи их на два” дела: Пс. 113 и Пс. 114, певали су у време вечере, a остале псалме по окончању јела. Господ је са својим ученицима, по свему судећи, следио овај обичај, тако да је из дома изашао уз певање Пс. 115-118″.[1]
Уколико је претпоставка архимандрита Михаила тачна, тада је Господ, крећући на страдања, умирио и Себе и све присутне, певањем овог псалма који се стихослови и над Његовим телом.
To je велика и нада и утеха за све верујуће када се растају са драгим и блиским особама.
После читања Пс. 50, започиње певање канона Таласима моpcким…, који ћемо навести у целости:
Прва песма
Ирмос: Онога који је некада таласима морским покорио гонитеља мучитеља, под земљу (данас) сакрише потомци онда спасених. Но ми, као девојке, певајмо Господу: Јер се славно прослави.
Тропари: Господе Боже мој, исходну и надгробну песму певам Теби, Који си ми погребом твојим отворио улазе живота, и смрћу смрт и Ад умртвио.
Тебе гope ш престолу, и доле у гробу, Спасе мој, схватајући сва надсветска и подземна бића, потресаху се због твог умртвљења, јер си надумно виђен мртав, Живоначалниче.
Да испуниш све славом својом, сишао си у дубину земље; јер од Тебе се не утаји састав мој који је у Адаму; и погребен, мене иструлела новотвориш Човекољубче.
Трећа песма
Ирмос: Тебе који си на водама обесио сву земљу незадржно, твар видевши на Голготи обешена, ужасом многим би обузета, вапијући: Нема светога, осим Тебе, Господе.
Тропари: Символе погребења Твога показао си, умноживши виђења; а сада тајне твоје богочовечно си разјаснио, и онима у Аду, Владико, који вапију: Нема сеетога, осим тебе, Господе.
Раширио си руке, и сјединио си раније растављене. A савијањем, Спасе, у плаштаници и Гробу разрешио си оковане који вапију: Нема светога, осим Тебе, Господе.
Гробом и печатима, обухваћен си добровољно, несместиви, јер си богоделатно у делима показао силу твоју, онима који поју, Човекољубче: Нема светога, осим Teбe, Господе.
Четврта песма
Ирмос; Авакум провидевши твоје на Крсту смирење, у заносу клицаше: Ти си прорекао државу моћнога, Добри, заједничарећи са онима у Аду, као свемоћан.
Тропари: Седми дан осветио си данас, којега си раније благословио престанком од дела; јер ствараш све и сва, и новотвориш суботвујући, Спасе мој, и оживљавајући.
Снагом бољега, којим си Ти победио, душа твоја од тела се разлучи, раскидајући двојне везе, смрти и Aдa, силом твојом, Логосе.
Ад сретнувши Те, Речи, угорча се, гледајући. човека обожена, ранама покривена, и Сеемогућноделатна, па од страшног виђења, погибе.
Пета песма
Ирмос: Видевши Исаија, незалазну светлост твога Богојављења, Христе, које се милостиво према нама догодило, јутрењујући од ноћи, клицаше: Васкрснуће мртви, и устаће они који су у гробовима, и сви на земљи обрадоваће се.
Тропари: Новотвориш земнородне, Творче, поставши земљан, и плаштаница и гроб објављују, Речи, тајну која Ти је саприсутна; јер Благоразумни саветник, представља савет Онога који Те је родио, и у Теби ме величанствено новотвори.
Смрћу смртно, и погребом трулежно претвараш, јер нетљено твориш богодолично, обесмртујући што си примио; јер тело твоје не виде трулежи, Владико, нити душа твоја чудесним начином у Аду не би остављена.
Из безбрачне прошавши, и прободен у ребра, Створитељу мој, из њих си учинио обновљење Еве, поставши Адам; уснувши надприродно сном природноживим, и живот подигавши из сна и трулежи, као Свемоћан.
Шеста песма
Ирмос: Би прогутан, али не задржан у утроби китовој Јона. Јер носећи праобраз Тебе Који си страдао и погребу био предан, као из одаје, из звери изиђе, и говораше стражи: Ви који чувате сујетно и лажно, милост сте себи изгубили.
Тропари: Убијен си био, али се ниси одвојио, Речи, од тела које си примио, јер и ако се и разори храм твој у време страдања, али и тако једна беше Ипостас Божанства u тела твог. Јер у обома Један си Син, Речи Божија, Бог и човек.
Човекоубиствен, но не богоубиствен би пад Адамов;јер ако и пострада тела твога земљана суштина, али Божанство остаде нестрадално; а трулежно твоје на нетрулежно си променио, и васкрсењем показао си извор живота нетрулежног.
Царује Ад, али не влада вечно над родом човечијим, јер Ти, положивши се у гроб, Моћни, живоначалном десницом браве смрти си развалио, и проповедао си тамо уснулима од века, нелажно избављење, поставши Спасе, прворођени из мртвих.
Седма песма
Ирмос; Неизрециво чудо! Онај који је у пећи избавио преподобне Младиће из пламена, полаже се у гроб мртав, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Тропари: Рањен би Ад, примивши у срце, Рањенога копљем у ребра; и стење огњем божанским уништаван, на спасење нас који, певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Сјајан Гроб! јер примивши у себе Створитеља као спавајућег, показа се божанска ризница живота, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Законом умирућих, полагање у Гроб прима Живот cвux, и Њега показује извором васкрсења, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Једно беше Божанство Христово у Аду, и у Гробу, и у Рају, нераздвојно са Оцем и Духом, на спасење нас који певамо: Избавитељу Боже, благословен јеси.
Осма песма
Ирмос: Нек иступи из себе дрхтећи небо, и нек се затресу темељи земље, јер гле у мртве се рачуна Онај који живи на висинама; и у гроб мали прима се као странац; Њега Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.
Тропари: Разруши се пречисти храм, а васпоставља палу скинију: јер Адаму првоме, Други, Који на висинама живи, сиђе дo Адових ризница; Њега Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.
Престаде смелост Ученика, а Ариматејац Јосиф првенству је јер гледајући мртва и нага Бога над свима, измољава и сахрањује, кличући: Младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.
О чудеса нових! О доброте! О неизразивог стрпљења! Јер вољно се под земљом запечаћује, Онај који живи на висинама, и као варалица БОГ бива клеветан; Њега младићи благословите, свештеници појте, народи преузносите, у све векове.
Девета песма
Ирмос: He ридај мене мати, гледајући у гробу Сина, кога си у утроби безсемено зачела; јер ћу васкрснути и прославићу се, и изнећу у слави, непрестано као БОГ, оне који Те вером И љубављу величају.
Тропари: У страном твом порођају, избегавши болове надприродно, бејах блажена, Беспочетни Сине; а сада Тебе, Боже мој, гледајући бездахна мртва, мачем жалости прободена сам страшно; но васкрсни, да се узвеличам.
Земља те покрива по мојој вољи, но страше се Адови вратари, Мати, видећи Me одевена у окрвављену хаљину освете; јер, поразивши непријатеље крстом као БОГ, васкрснућу одмах, и узвеличаћу те.
Нек’ се радује твар, нек се веселе сви земнородни, јер непријатељ Ад би оплењен; жене с миром нека сусрећу, јер избављам сверодног Адама са Евом, и у трећи дан ћу васкрснути.
Ирмоси које сусрећемо у наведеном канону, дело су једне жене, највероватније монахиње, Касије (9. век). Прве четири песме дело су Марка Монаха, а остале су дело Косме Мајумског (8. век).
Након шесге песме певају се кондак и икос (6. глас), и чита се Синаксар, коме претходи стих, који више подсећа на двостихни епиграф:
Узалуд чуваш Гроб, стражо!
Јер рака не може задржати Саможивот.
Када је реч о Синаксару, не обазирући се на његову релативну краткоћу, њега одликују изузетне богословске мисли, уметнички изрази и крајње јасна формулација:
“У свету и Велику Суботу празнујемо боготелесно погребење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и његов силазак у Ад. Тиме је род наш, позван из трулежи, прешао ка вечном животу. Јер све дане у години превазилази света Четрдесетница; a у њој опет, ова света и Велика Седмица највећа је; и у њој Великој Седмици опет највећа је ова Велика и света Субота. А назива се Велика Седмица, не као да су дужи ови дани, или сати, него што су велика и надприродна чудеса, и изузетна дела Cпaca нашега која су се у њој десила, а нарочито данас. Јер као у првом стварању свега, свако дело учинивши Бог, и на крају најважније, у шести дан саздавши човека, у седми дан почину од свих дела својих, и освети га, назвавши га Субота, јер оно значи одмор. Тако и у уређењу духовног света све изврсно учинивши, и у шести дан опет васпоставивши, иструлелог човека и обновивши га живоносним Крстом и смрћу, и садашњи опет седми дан упокоји, савршеним одмором од дела, уснувши Животоприродним и спасоносним сном, Јер силази Реч Божија с телом у гроб, а силази и у Ад нетљеном божанском душом својом, која се смрћу раздвојила од тела, коју је предао у руке Оцу, Коме је и Своју Крв принео, иако Он није тражио, а која је постала наше избављење, Јер није душа Господа била задржана у Аду, као душе других светаца. Јер како? Ништа она није имала на себи од прародитељске клетве, као они. Но ни крв није узео непријатељ наш ђаво, иако нас је држао, којом смо били купљени. Јер како другачије, до само од Бога? Но и Бога његов разбојник ђаво хтео је да узме. Ипак телесно, уселио се у гроб Господ наш Исус Христос, и с божанством које је било тесно сједињено са телом. А беше с Разбојником и у Рају, и у Аду беше, као што је речено, са обоженом душом својом. A надприродно беше с Оцем, и Духом, седећи с Њима, као Бог неограничен, а беше свуда, јер нимало Божанство у гробу не страдаше, као ни на Крсту. И тљеније, дакле, тело Господње претрпе, тј. разрешење душе од тела; а трулежност, тј. распадање тела и удова, потпуног губљења никако. Но Јосиф скинувши, дакле, свето тело Господње, у гроб нови сахрањује, јер беше близу врту, и камен врло велики на улазу гроба положи. А Јудејци по Петку, приступивши говоре Пилату: Господине, сетисмо се, да ова варалица рече, док још беше жнв: После три дана устаћу. Сматрамо да би било добро да твоја власт нареди војницима да утврде гроб. Одговори Пилат: Ако је дакле варалица, што се бринете за речи његове? Док беше жив, као да сведочаху да је умро. А кад је рекао: Устаћу! нису ли од позивања на Јону то закључили? О, како безумници све што сами чињаху, против себе чињају не разумевајући! A пo заповести Пилата, сами са својим војницима утврдише гроб и јако запечатише, да не би васкрсење Христово било порицано, да је била туђа стража и печати. Но Ад од сада се грчи и безумствује, осећајући огромну силу, поврати дакле Христа, тврди и крајеугаони камен, кога је на кратко био прогутао. И све које је од века имао у утроби, учинивши их храном. Неизрецивим снисхођењем твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
Пасха је већ ту, у Великој суботи, попут плода у мајчиној утроби; и заиста, за још неколико тренутака, догодиће се преславно рођење тог Плода, догодиће се Празник над празницима и Радост над радостима.
Какав је то гледани призор?
Какав је то садашњи одмор?
Цар векова, извршивши страдањем домострој,
у гробу суботствује, дарујући нам ново суботствовање.
Њему ускликнимо: Васкрсни Боже, суди земљи,
jep Tu царујеш од века, имајући неизмерну велику милост}
Овде у први план иступа један васкрсни мотив литургије на Велнку суботу. Наиме, кроз речи наведене стихире, као и кроз остале химне које се проузносе тог дана, све више и више примећујемо пројављење светлости наступајућег васкрсења, светлости која разгони таму Голготе и гроба.
Свештеник се облачи у пуно одејаније и три пута окадивши плаштаницу, излази са њом и са светим Јеванђељем на трократни опход око храма уз певање Трисветог.
По уласку у храм, пева се тропар Благообразни Јосиф…, а за тим и тропар пророштва (2. глас):
Христе, Који држиш све крајеве,
изволео си да будеш гробом држан,
да би из Адових жвала избавио човечанство
и васкрснувши оживио нас, као Бог бесмртан.
Читање из Књиге пророка Језекиља (37, 1-14), значајно је због тога што нам даје слику свеопштег васкрсења приликом Другог Христовог доласка, надопуњујући истовремено слику Суда која нам је дата кроз Матејево јеванђеље и Јованово Откривење.
Након читања пророштва, следи прокимен (из Пс. 9), на 7. глас:
Васкрсни, Господе Боже мој, нека се узвиси рука твоја, не заборави сасвим убогих твојих.
Стих:
Хвалићу Те, Господе, свим срцем мојим, јављаћу сва чудеса твоја.
Након прокимена чита се Апостол (1. Кор. 5,68 и Гал. 3,13-14), где су ова два дела из Посланица спојена у једну целину, јер оба фрагмента казују о неопходности нашег одступања од старих грехова и навика, напомињући да нам је потребно да се са светлим празником Пасхе сретнемо у брачној одежди поста и покајања.
Затим следи певање Алилуја (5. глас), и певање стихова:
Да васкрсне Бог, И развеју се непријатељи његови,
и дa беже од лица његова сви који Га мрзе.
Као што ишчезава дим, да ишчезну;
као што се топи восак, на домаку огња.
Тако да се подигну грешници од лица Божија, а праведници да се узвеселе.
Следи затим читање Јеванђеља (Мт. 27,62-66; зачало 134).
Нa крају бива целивање плаштанице, приликом певања стихире: Приђите, ублажим Јосифа…
Што се тиче часова, они се служе у своје време (по уставу).
НАПОМЕНЕ:
