ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава седма
 
ОДЛАЗАК ХРИСТОВ У ЈЕРУСАЛИМ НА ПРАЗНИК СЈЕНИЦА
 
“И послије тога хођаше Исус по Галилеји; јер по Јудеји не хтједе да ходи, пошто тражаху Јудејци да Га убију. Бијаше пак близу јудејски празник Сјеница. Тада Му рекоше браћа Његова: Отиди одавде и иди у Јудеју, да и ученици Твоји виде дјела Твоја која чиниш. Јер нико не чини нешто у тајности, а сам тражи да је познат. Када тако што чиниш покажи се свијету. Јер ни браћа Његова не вјероваху у Њега. Тада им рече Исус: Вријеме Моје још није дошло, а вријеме је ваше свагда спремно. Не може свијет мрзити вас; а Мене мрзи јер Ја свједочим да су дјела његова зла. Ви отидите на овај Празник; Ја још нећу ићи на овај Празник, јер се Моје вријеме још није испунило. Рекавши им ово, остаде у Галилеји. А кад отидоше браћа Његова, тада и сам оде на Празник, не јавно, него као у тајности. А Јудејци Га тражаху о Празнику и говораху: Гдје је онај? И бијаху о Њему многе препирке у народу: једни говораху да је добар, а други говораху: не, него вара народ. Али нико не говораше јавно о Њему због страха од Јудејаца.”
(7:1-13)
 
Колико је Спаситељ ненаметљив, колико жели да нико не поверује у Њега под притиском, или из страха, или механички, аутоматски, доказ су Његова браћа: “ни браћа Његова не вероваху у Њега”. Он једино не жели: да учини насиље над слободом људском. Зато свакоме препушта да се слободно определи за или против Њега, и то на основу личног искуства. Свему има своје време. У божанском промишљању Свом о људима, Господ Христос устројава спасење људи на Своме човекољубљу и човековом христољубљу. Његово човекољубље увек бескрајно, увек ту, за свакога човека, али људи енмају потребно христољубље да би поверовали у Њега. Откуд то? Од злих дела. Зла дела људска израз су њиховог злољубља; а зло увек мрзи на добро; злољубље је сушти непријатељ христољубља, јер је христољубље – доброљубље. Господ Христос зна зашто свет који у злу лежи мрзи на Њега: “Свет мрзи на мене, јер ја сведочим за њ да су дела његова зла”.
Чиме то Спас сведочи? Самом појавом Својом: јер тек у светлости Његовој види се сва пагубност зла и величанственосг добра. Томе додати још и учење Његово, Еванђеље Његово. И с правом се може рећи: до Богочовека Христа људи уствари нису тачно знали шта је добро а шта зло. Он је богочовечанском светлошћу Својом први јасно осветлио граничну линију између добра и зла. Јер је демонска лукавост зла у томе што увек хоће да се ирокријумчари као добро, да се камуфлира, да се претстави као добро. И оно упорно и вешто брани себе. У свој светској изложби зла и добра, коју је Христос с краја на крај осветлио, људи су или уз добро или уз зло. Нарочито савременици Христови. Народ је у томе предњачио: осећао је да Хрисгос значи прелом и преврат у исгорији света, у исиорији живота. Отуда и толике распре око Њега у народу. Заиста се пророштво праведног Симеона испуњује на Њему: Он је “знак против кога ће се говорити” (Лк. 2,34).
 
ХРИСТОС У ХРАМУ
 
“А већ у половини Празника дође Исус у храм и учаше. И чуђаху се Јудејци говорећи: Како овај зна књиге а није се учио? Тада им одговори Исус и рече: Моја наука није Моја, него Онога који Ме је послао. Ако хоће ко вољу Његову да твори, познаће да ли је ова нуака од Бога, или Ја сам од себе говорим.”
(7:14-17)
 
Откуда Христу онаква наука? Она ни по чему није школска, књижничка. Савременици су у недоумици, и у узбуђењу питају: “Како овај зна књиге а није се учио?” – Одговара им сам Господ: “Моја наука није моја, него Онога који ме је послао”. Загледајте, да ли се разликује од науке Божје у Светом Писму. Зар не видите: она је сва од Бога. Ако је сва од Бога, онда: ко је Онај што је проповеда? Није ли посланик Божји, Месија? Није довољно само чудити се и дивити се Мојој науци, него треба пронаћи откуда Ми та наука. Да се то пронађе посгоји само један пут. А тај пут је ово: треба творити вољу Божју, и одмах ће ти се открити је ли ова наука од Бога. Воља Божја, ено је у Писму; хајде, твори је, и то ће те одвести сазнању, и ти ћеш дознати да је Моја наука заиста од Бога, заиста Божја по свему и свачему.
Све зависи од слободне воље човекове: само треба хтети. Да, само треба хтети творити вољу Божју и – све ће ти се откригги: дознаћеш сам својим личним опитом да је Моја наука од Бога. У свему Моме, и иза свега Мог, стоји Бог. Ништа Ја сам од себе не творим, већ што чујем од Оца: Он говори кроза Ме, и ја Њиме. У нас је једна суштина, једна воља, једна мудрост, једно еванђеље, једна истина, једна правда, једна наука. Све то проверити се може на један начин, на овај: “Ко хоће његову вољу творити, – сазнаће је ли ова наука од Бога или Ја сам од себе говорим””. Опет: експериментални метод, опет пут личност опита и искуства; ништа се механички, аутоматски не намеће, најмање силом. Твори и – дознаћеш. Не твориш ли, увек остајеш у гробу мртвих теорија и бајки и претооставки: увек си онај мртвац кога треба осгавити мрттвима. И још: увек си, и остајеш, роб самољубља и славољубља.
 
“Који говори сам од себе, своју славу тражи;
а ко тражи славу Онога који га је послао, тај је истинит и нема у њему неправде.”
(7:18)
 
А самољубље и славољубље не чине правде Божје. Они се чак и не хруде да то чине, јер је биће њихово: живети и наслађивати се сластима које су саткане све од самољубивих жеља. А у њима нема Бога ни правде Божје. Онда нема ни истине. Славољубац увек све из себе испреда, из свог самољубља. А све је то и трагично, и пролазно, и смртно, и неправедно, и лажно. И право води у погибао и душу и тело. Не води ли нека људска наука Богу, знај: нема истине у њој, истине која се може одржати и пред смрћу, и не издахнути. А зар је истина – истина ако се не може одржати пред смрћу? Само је оно истина што надживљује смрт, тј. само оно што савлађује и побеђује и уништава смрт. А то је Христос, и све што је од Њега.
Зато и нема истине ван Њега; зато је Он једини у роду људском смело и с правом објавио: “Ја сам Истина” (Јн. 14). Све што чини, чини Богом ради спасења људи; чини ове у славу Божју, зато “Он је истинит, и нема у Њему неправде”. – Истина и правда су близанци; исто тако: лаж и неправда су близанци. Ко славу своју тражи, ко је славољубив, – нема истине Божје у њему, ни правде.
 
“Није ли Мојсеј дао вама Закон? И нико од вас не извршава Закон. Зашто тражите да Ме убијете? Одговори народ и рече: Демон је у теби; ко тражи да те убије? Одговори Исус и рече им: Једно дјело учиних, и сви се дивите томе. Мојсеј вам је дао обрезање, не што је оно од Мојсеја, него од отаца, и у суботу обрезујете човјека. Ако у суботу човјек прима обрезање, па се тиме не нарушава Закон Мојсејев, зашто се на Мене гњевите што цијелога човјека излијечих у суботу? Не судите по изгледу, него праведан суд судите.”
(7:19-24)
 
А Ја шта тражим? сигурно не славу своју, и сигурно не славу од вас. Све што радим, радим у славу Божју. Учиних једно дело у славу Божју: “свега човека исцелих у суботу”, а ви – “тражите да ме убијете”. Јер не знате истине Божје и правде Божје: субота је човека ради а не човвк суботе ради. Ви се обрезујете у суботу, и то не сматрате за грех; а грех је за вас шго ја исцелих човека у суботу. Обрезање је само символ духовног обрезања; а ја то духовно обр-зање, спасавање људи од греха и страсти и смрти већ спроводим: одсецам и одбацујем од њих све што је грешно, смртно, нечисто. Зато: “Не гледајте ко је ко кад судите, него праведан суд судите”.
 
“Тада говораху неки од Јерусалимљана: Није ли то онај кога траже да убију? И гле, говори слободно и ништа Му не веле. Да стварно не познаше наши главари да је Он заиста Христос? Али овога знамо откуда је; а Христос када дође, нико неће знати откуда је. Тада Исус повика у храму учећи и говорећи: И познајете Ме и знате откуда сам; и сам од себе нисам дошао, него је истинит Онај који Ме посла, којега ви не знате. Ја Га знам, јер од Њега јесам, и Он Ме посла. Тада тражаху да Га ухвате, и нико не метну на Њега руку, јер још не бјеше дошао час Његов. А од народа многи повјероваше у Њега, и говораху: Када дође Христос, зар ће више знамења чинити него овај што учини?”
(7:25-31)
 
Огреховљено људско сазнање се непрекидно труди да убеди себе како Исус није Христос, није Месија. Иако су Јерусалимљани из Пророка знали откуда је Христос, и откуда треба да буде, они тврде безочно како Исуса знају откуда је, “а Христос кад доће нико неће знати откуда је”. Спас их онда упозорава на неистнитост њиховог тврђења. И додаје: да Он даје такве доказе о Себи које нико оспорити не може: Отац Га посла, Он је истинити = истинит је Онај који ме посла, и све је истина што је од Њега. Али они Га не примају због свог упорног грехољубља и злољубља. Јер Истинити се може познати и знати само Истином. Њега зна Онај који је од Њега: “Ја га знам, јер сам од Њега”. Они који су себе отуђили од Њега гресима, не могу Га знати. А народ прости без лукаве софистике суди о Христу и Његовим делима; Он на основу дела Његогаих закључује да је Он Христос, “и многи га вероваху, и говораху: Кад доће Христос еда ли ће више чудеса чинити него овај што чини?”.
 
“Чуше фарисеји да народ о Њему тако говори, и послаше фарисеји и првосвештеници слуге да Га ухвате. Тада Исус рече: Још мало времена сам са вама, па идем Ономе који Ме је послао. Тражићете Ме и нећете Ме наћи; и гдје сам Ја ви не можете доћи. А Јудејци рекоше међу собом: Куда овај намјерава да иде, а да Га ми нећемо наћи? Не мисли ли ући у расијање јелинско и учити Јелине? Шта значи ова ријеч коју рече: Тражићете Ме и нећете наћи; и гдје сам Ја ви не можете доћи?”
(7:32-36)
 
То је довољно, “и послаше фарисеји и главари свештенички слуге да га ухвате”. Исус се не брани, али они ипак не могу да га ухвате, “јер још не беше дошао час његов” (сг. 30). Спаситељ им претсказује да ће им се и та жеља остварити, али не на њихову корист него у корист спасења света. Ухватићете ме, и убити Ме; али баш тада Ја ћу божанском силом Својом извршити спасење света: васкрснућу из мртвих и са телом узнети се на небо, тада: “где сам ја ви не можете доћи”. Ви ме више нећете моћи убити.
 
“А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође Мени и пије! Који у Мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе Његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у Име Његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен.”
(7:37-39)
 
Смрт је опустошила људску природу, претворила је у пустињу: све што је живо у њој заразила је собом, испила, сасушила, и људска природа, знала то или не, ничег није тако жељна и жедна као живота. Отуда код људи толики страх од смрти и толика одвратност према смрти. Смрт се многовековним царовањем у људској природи толико уживела и саживела са људском природом, и људским сазнањем, да они мисле и сматрају да је смрт нешто природно за људе. Господ је први и једини показао и доказао да је за људе смрт нешто неприродно и нељудско, а живот вечни нешто природно и људско, једино природно и људако. Човак је у овоме свету зато да из њега теку реке воде живе. А то бива када се човек испуни Богом, Духом Светим. Јер Дух Свети потискује из човека смрт, уништава у њему све смртно, и претвара га у биће вечно и богочовечно, ради чега је човек и створен био од Бога.
А Духом Светим испуњује само вера у Христа Богочовека: у сав Његов богочовечански домострој спасења. Вера усељује Господа Христа у човека, а са Њим и Духа Светог. И заиста, онда потеку из човека “реке воде живе”, тј. Дух Свети са Својом благодаћу и божанским даровима. И потекле су те реке воде живе на даи Свете Педесетнице из Светих Апостола, и непрестаио од тада теку из свих Христових духоносаца: светитеља и праведника; теку непрестано из Тела Богочовечанског Христовог: Цркве. Јер се од дана Свете Педесетнице Дух Свети налази у Цркви, и даје из Цркве и Црквом. Даје само онима који верују у Христа, по свеистинитој речи Спасовој: “Који верује у мене, из његова ће тела потећи (тачније: тећи) реке воде живе”.
И поводом ових речи Спасових “постаде распра у народу ради Њега”: “подела” у народу, подвојеност: једии тврде да је пророк, други да је Христос, а трећи да није ни једно ии друго. А наки чак “хтедоше да га ухвате; али нико не метну руке на Њ”. Зашто?
 
“Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: Зашто Га не доведосте? Слуге одговорише: Никада човјек није тако говорио као овај човјек. Тада им одговорише фарисеји: Зар сте се и ви преварили? Вјерова ли ко у Њега од главара или фарисеја? Него народ овај који не зна Закон, проклет је! Рече им Никодим, који Му је долазио ноћу и бјеше један од њих: Еда ли Закон наш суди човјеку докле Га најприје не саслуша и дозна шта чини? Одговорише мму и рекоше: Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази. И отидоше сваки дому своме.”
(7:45-53)
 
Казују нам саме слуге главара свештеничких и фарисеја који су били послани да га ухвате. Они су саслушали ове шта Исус говори, вратили се својим господарима и на њихово пиггање: “зашто га не ухватисте”? одговарају: “Никада човек није тако говорио као овај човек”. Зиачи: и они су осетили ону божанску силу и моћ у речима Спасовим, којима се не може одолети, нити им се супротставити. О томе се у Еванђељу каже: “Јер их учаше као онај који власт има, а не као књижевници” (Мт. 7,29). Али фарисеји остају и даље уз своје пристрасне предрасуде о Исусу, које су прогласиле за истину о Исусу и одговарају слугама: “зар се и ви преваристе?”.
Само Никодим чини обазриви изузетак: треба саслушати сваког и дознати шта чини, па онда доносити завршни суд о Њему.