ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава пета
 
ГОСПОД ИСУС И ЧУДО У БАЊИ ВИТЕЗДИ
 
“Потом бјеше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, лсијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господи силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао у воду пошто се узбурка вода, оздравио би, ма одкакве болести бјеше болестан. А ондје бијаше неки човјек који тридесет и осам година бјеше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи и разумије да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш? Одгоори му болестан: Господе, човјека немам, да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мне. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи! И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хоћаше. А тај дан бјеше субота.”
(5:1-9)
 
Витезда – болница; “анђео Господњи” исцељује помоћу замућене воде и то само једнога болесника годишње. На меру исцељење и под меру исцељени. Замућена вода – символ воде крштења; “анђео Господњи” – предвесник Светoга Духа. У ширем смислу: Витезда = сав свет, у коме лежи “мноштво болесника, слепих, хромих, сухих”. Греси повалили и свалили у неизлечиве болести сав род људски; само један тренутак у години – непосредна веза са Богом, и то преко анђела и воде; а ове остало време потопљено у мрак, у смрт, у ванбожје. И тај тренутак, тај пут између неба и земље, Бога и рода људског – од милости Божје, не по заслузи људској. Појава Богочовека у свету, у тој огромној Витезди, све мења из основа: свима и свакоме пружа се могућност исцељења, оздрављења од греха и смрти. И то: преко Светог Крштења водом и Духом. Пример: исцељени тридесетосмогодишњи болесник. Спас као да свакога пита, свакога болесника, – а то сваки човек: “хоћеш ли да будеш здрав?”
И ко одговори: “да, Господе”; одмах бива исцељен од греха и смрти. Јер није више анђео Господњи посредиик измећу, и то једанпут годишње, између Бога и људи, већ је сам Бог сишао међу људе са свима својим силама и непрекидно борави међу људима као Црква, исцељујући од сваке болести и немоћи, а претходно од сваког греха, који и јесте једини извор људских болести и људске сомрти. “Али, – немам човека”. Да; али имаш Бога. Човек и не може спасти. А и кад спасава, обично спасава преко човека. – Још: Витезда је свака душа људска, јер је у свакој “мноштво болесника, слепих, хромих, сухих,” = мисли, осећања, жеља. Уђе ли у њу Господ Христос помоћу ма које Свете Тајне или ма које Свете Врлине, она се намах исцели, од свих болести исцели.
 
“Тада говораху Јудејци исцијељеном: Субота је, није ти допуштено да носиш одар. Он им одговори: Који ме учини здравим он ми рече: Узми одар свој и ходи. А они га запиташе: Ко је тај човјек који ти рече: Узми одар свој и ходи? А излијечени не знађаше ко је; јер се Исус бјеше удаљио због многог народа на ономе мјесту. Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето постао си здрав, више не гријеши, да ти се што горе не догоди.”
(5:10-15)
 
Откуда болести у роду људском? – Од греха. То је истина коју нам откри Богочовек Господ Христос када рече иецељеноме од тридесетосмогодишње болесгга: “Ето си здрав, више не греши, да те не снађе што горе” (ст. 14). Значи: од греха долази и најтежа болест; од греха и оно_што је “горе” и од ње саме. А то је? – Губљење душе, омрт душе=пакао. Тако Спас и говори свакоме по крштењу: “Ето си здрав, више не греши да те не снађе што горе”. – И заиста крштеноме бива горе када се ода греху и пороцима, те тако бисер баца предс. О томе овети Апостол Павле благовести јасно: Јевр. 6,4-6. А такви су обично богохулници и духохулници. Они упорно, свесно и “рационално” остају при својим гресима и прљавштинама.
 
ГОСПОД ИСУС О СЕБИ КАО МЕСИЈИ
 
“И зато гоњаху Јудејци Исуса, и гледаху да га убију, јер чињаше то у суботу.
А Исус им одговори: Отац Мој до сада дјела и Ја дјелам.”
(5:16-17)
 
Проблем суботе. Субота је дан одмора и празновања. Када човек све своје посвећује Богу, проверава Богом и освећује Богом. Све што томе служи – од Бога је; све супротно томе, не служи Богу а тиме ни човеку. Законски циљ суботе: освећење човека Богом, исцељење, оздрављење од свих духовних болести. Зиачи: “субота је човека ради”. А чим то није, она постаје идол човеков, опасан и душегубан као и сваки духовни идол. Спаситељ и у суботу исцељује људе, оздрављује са тим циљем: јер Божје добро је увек потребно човеку кроз сва времена, и кроз све мене дана и ноћи. Јевреји хоће да убију Исуса што исцељује људе у суботу.
А Он? Он им одговара: “Отац мој до сада дела, и ја делам” (ст. 17). Ко ради кроз сунце и у суботу све греје и животвори вас и земљу вашу, ако не Он – Бог, и ја са Њим? Ко ради и у суботу кроз земљу вашу, њене усеве, њено биље, њене животиње, те све то постоји и живи, ако не Бог Својом божансжом силом? Ко одржава звезде, небеса, сва бића и све твари, непрестано па и у суботу, ако не Бог Својом промислитељском и сведржитељском силом? Бог непрестано ради кроз сва бића и кроз све твари. Ко даје силе срцу нашем те оно непрекидно ради и дању и ноћу, и у суботу, и у сваки други дан, ако не Бог. Ко такву исту силу даје и осталим нашим унутрашњим органима те раде и мимо наше свести и мимо наше воље и у суботу и у сваки други дан, ако не Бог?
Бог не престаје чинити људима Своја божанска добра никада, па и у суботу. Бог Логос = Господ Исус Христос ради непрекидно кроз сву творевину Своју, ради на видљив и невидљив начин, више на невидљив него на видљив. Зато одлучно изјављује: “и ја радим” (ст. 17): и у суботу радим чинећи божанска добра. Нема одмора, нема “суботе”, за Божје добро; оно увек ради, увек дела, увек дејствује.
 
“И зато још више тражаху Јудејци да га убију, не само зато што нарушаваше суботу, него што и Бога називаше Својим Оцем градећи се једнак Богу.”
(5:18)
 
Да, откривен је главни “грех”: Исус гради се једнак Богу. То Јевреји не могу да опросте. А како они објашњавају дела Исусова; да ли су она “једнака” Божјим? Ето, Његово најновије дело: исцељење болесника у Витезди. Ко може то чинити, зар човек? Нема таквог човека. Нема сумње ово дело спада у божанска дела. А Онај који га је учинио зар није “једнак Богу”? Сетимо ое месијанских пророштава: Сва она говоре о томе, о таквим делима која ће громовито јављати: “с нама је Бог=Емаиуил” (Мт. 1,23). Зиачи: ви сте одбацили месијанока пророштва и браните своје изуме, своје “обичаје”, своје грехе.
 
“А Исус одговори и рече им: Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што Он чини, то исто чини и Син. Јер Отац љуби Сина, и све Му показује што Сам чини; и показаће Му већа дијела од ових да се ви чудите.”
(5:19-20)
 
Ако иоле непристрасно расудите о Исусовим делима видећете да су сва месијанска. Онда, зар Он није Месија? Ако брижљиво исиитате стваралачке силе које чине та дела, ви ћете на диу сваке пронаћи: Божанство, и то и Оца и Сина. Сва та дела показују да је и сила у њима и начин на који су учињена – божански. Ако хоћете гледати непристрасно, ви ћете видети у њима Оца небеског, а у Њему – Сина Његовог, који све ради са Оцем и у Име Оца.
У погледу делатности међу Њима нема никакве разлике, јер нема ни у погледу супгпине и бића Њиховог. Једносушни међу собом, једносушна су им и дела. Свако дело Сииа указује на Оца, и свамо дело Оца указује на Сина: “Заиста, заиста вам кажем: Син не може ништа чинити сам од себе него што види да Отац чини; јер што он чини, то исто чинп и Син” (ст. 20).
Чега је то знак? – Бескрајне божанске љубави, јер је љубав та сила која сачињава једносушност Њихове природе и Њихове делатноети. Та љубав све зна, све открива Очево Сину, Сину који је постао човек, а својсгвено је људској природи не зиати све: њој се открива од Бога оно што је Божје. И то се открива кроз нарочита дела; и кроз “већа дела од ових”, да се људско сазнање мора чудити. Чему? Божанствености тих дела. Јер се ни на који начин не могу свести на човека, на људске стваралачке силе; све у њима, и све из њих указује на Бога, сведочи о Богу. Када то не би било тако, христоборачки људи би их могли лако одбацити и порицати, овако им остаје једно: да им се чуде. Видели сте иацељење болеоника у Витезди. То је мало дело.
 
“Јер као што Отац подиже мртве и оживљава, тако и Син које хоћео живљује. Јер Отац не суди никоме, него је сав суда дао Сину. Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Ко не поштује Сина не поштује ни Оца који Га је послао.”
(5: 21-23)
 
Ево и већих дела: васкрсење мртвих, суд над свима. Сигурно, то су дела Божја, не људска. Али, она су подједнако и Очева и Синовљева. Јер једна иста божанска воља подиже мртве и кроз Оца и кроз Сина. Јер су им и воље једносушне. Син, иако у телу, иако човек, има ту свемоћну божанску вољу, којом и “које хоће оживљује” (ст. 21). А његова човечанска воља радосио сарађује Његовој Божанској вољи, и свим бићем својим учествује у њеним делима. Поставши човек, Бог Логос је на известан начин “умањио себе” (Еф. 2,7), поиизио себе из свог бескрајног човекољубља. Зато Бог Отац “сав суд даде Сину” (ст. 22). Даде Њему Који је као човек прошао кроз мучилиште и патилиште људског живота. Јер је тиме стекао право да с правом суди људима. Живео је са њима у истим условима, али није злрешио. Тиме је стекао право и пред васкрслим родом људским да му суди, због греха. Јер Њему нико од људи неће моћи с правом рећи и пребацити иа страшном суду: Да си ти био човек, и живео у околностима у којима су живели људи на земљи, и ти би згрешио, зато немаш права да иам судиш, јер ниси живео на земљи као човек, на том грешилишту и мучилишту. А да си живео и ти би згрешио.
Али баш тиме, баш том својом човечанскам безгрешношћу на земљи, Син Човечији показује да је “једнак Богу” (ст. 18), да је Богочовек, и да заслужује божанско богопоштовање као и Бог Отац. То порећи Сину значи бити богоборац и незнабожац. Јер је одлучна и јасиа реч Спасова: “Ко не поштује Сина, не поштује ни Оца који га је послао” (ст. 23). Цео Стари Завет пун је дела које је најочигледније чинио Бог Отац; зато га људи с правом поштују као Оца; а Нови – пун је дела која најочигледније чини Бог Син, зато и Њега треба људи да поштују као и Бога Оца. А дела Његова нису ли равна Очевим делима, па и већа од њих (ст. 20).
 
“Заиста, заиста вам кажем: ко Моју ријеч слуша и вјерује Ономе који Ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.”
(5:24)
 
Вера у Месију? – То је стицање вечнога живота. “Ко верује… има живот вечни” (ст.24), има још сада на земљи. Јер има Бога Оца и Бога Сина; а у њима је живот вњчни. Вером отвара човек све своје биће к Богу, призива га себи: и Он улази, усељује се у њега “вером” (Еф. 3,17); гради у њему обитавалиште Своје, и усељује се у њега Света Тројица (Јн. 14,23). А где је Света Тројица ту нема места омрти већ свуда и у свему живот вечни. Ко слуша еванђеље Богочовеково, и прима га у душу, и живи његовим божанским силама, он на тај начин потискује из себе све грешно и смртно, прелази свим бићем из смрти у бесмртност, из смрти у живот, и “има живот вечни” (ст. 24), то јест живот иза кога и у коме нема смрти. А вера у Еванђеље Богочовекојво, вера је у Самог Бога Оца Који је и послао Сина са тим Еванђељем у наш земаљски свет. То казује благовест Спасова: “Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот” (ст. 24). – “И не долази на суд”, јер је сам покајањем својим осудио грехе своје, па и саму смрт своју осудио на смрт покајањем и еванђелским врлинама, које су по себи свете божанске бесмртне силе и убијају све смрти и све њихове претече и доводитеље: грехе.
Постоје две смрти: смрт душе и смрт тела, зато постоје и два васкрсења: Васкрсење душе и васкрсење тела. Васкрсење душе бива вером, и осталим врлинама које су од ње; васкрсење тела – неиосредним дејством силе Божје.
 
“Заиста, заиста вам кажем, да долази час, и већ је настао,
када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће.”
(5:25)
 
Васкрсење душе предвесник је и огласитељ васкрсења тела. И његов доказ. Васкрсење душа збиовало се на земљи већ око Богочовека Господа Христа: васкрсли су душом Његови ученици, па Никодим, па Натаиаило, иа Самарјанка, па ови они који су поверовали у Њега као у Сина Божјег и Бога. “Заиста, заиста вам кажем: иде час и већ је настао кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети” (ст. 25). – “И већ је настао”: јер мртви душом већ васкрсавају, а ено и мртви телом: Лазар, син Наинске удовице, Јаирова кћи.
“Кад ће мртви чути глас Сина Божјега”, мртви душом на првом месту, они чују глас Његов кад се разбуде на покајање и принуде себе на еванђелске подвиге; они и живе вечним животом; то казују речи: “и чувши – оживеће”. Чим човек “чује глас Сина Божјега”; а он га чује чим почне да извршује заповести Његове; и тако одмах из греха, из смрти устаје, и новом се животу предаје.
 
“Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи”
(5:26)
 
Да се не би Исусу рекло: па ти си човек, како нам можеш дати живот вечни, Он и указује на Своју једнакост са Богом Оцем и у животу. Бог Отац је једно биће које “има живот у себи”; као Бог Логос то исто има и Син, само је то добио од Оца да има и као човек, те да као човек даје људима тај исти живот. Сва друга бића: и анђели и људи, и све што живи и дише, добија живот од њих: од Бога Оца преко Бога Логоса (Јн. 1,4). Зато Спас и објављује благовестну истину: “Као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину да има живот у себи” (ст. 26). И ко је у Њему, у Исусу, у Њему је и вечни живот са свима својим бесмртним силама које спаљују сваку смрт и све што је смртно. Зато што је Богочовек донео људима живот вечни, и све што он укључује, Богочовек и зна да сваки човек може стећи тај живот, и тиме избећи суд и осуду за грех и смрт. И стварно, ко “има живот вечни” тај “и не долази на суд” (ст. 24), јер је сатро и уништио у себи оно због чега се иде пред Богочавека на суд, а то је: грех, смрт и ђаво.
 
“И даде Му власт и да суди, јер је Син Човјечији.”
(5:27)
 
Зато што је као човек дао људима све што им је потребно за победу над грехом, смрћу и ћаволом; зато што је Он као човек, у име свих људи, за све људе и место свих људи победио и грех и смрт и ђавола, и дао људима пример и силе како се та победа постиже, Он је и добио од Оца “власт да и суд врши” (ст. 27). Добио је суд над светом и људима, јер је као човек, као нови Адам, живео у свету греха, а није згрешио. То што се није ни с једним човеком десило. О томе сведочи безгрешна благовест еванђелска: “И даде му власт да и суд врши, јер је Син Човечији” (ст. 27). А Син Човечији је тиме Човечији што је све човечије, све људско проживео од врха до дна, па ипак није згрешио. То сведочи: грех, и са њим смрт, није нешто неопходно, ни природно, ни логично у човеку и његовом животу, већ ствар слободне воље човекове, јер је човек својом добровољом увео грех у овај свет, а са њим и за њим – смрт. За све човечанске светове свеистинита је благовест Светог философа Максима Исповедиика: “Грех је злоупотреба слободне воље човекове”.
 
“Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.”
(5:28-29)
 
“Не чудите се овоме” (ст. 28), тојест томе што Син Човечији има живот вечни и васкрсава мртве, јер је то природно за њега пошто је Он Бог Логос; и томе што је Бог Отац “сав суд” дао Сину Човечијем, јер је и то природно пошто је Он – прави човек, али човек без греха те има природно право да суди грехе. “Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота а који су чинили зло у васкрсење суда (ст. 28-29). “Сви који су у гробовима чуће глас Сина Божјега”: сви без изузетка. И по дејству Сина Божјега сви који су у гробовима чуће глас Његов и васкрснуће. Васкрсење је обавезно за све: јер је и у Адаму и у Христу човек створен за бесмртност и живот вечни. У Адаму је то изгубио грехом и смрћу; у Христу се то повраћа човвку као човеку, као Адаму, и то Спасовом безгрешношћу и васкрсењем. И то зато што је Бог Логос = Христос у исто време Син Човечији, и све Његово прелази на људску природу.
Васкрсење, иако је природно и абавезно за свако људско биће, оно је двоструко: једни ће васкрснути за васкрсење живота, а друпи за васкрсење суда. И то: који су чинили добро – за васкрсење живота, а који су чинили зло – за васкрсење суда. Добро је у суштини вечно, и зато уводи у живот вечни, јер је пореклом и свим бићем својим од Бога; зло је по природи, и по пореклу, и по васцелом бићу свом од ђавола, и природно – одводи њему, али кроза суд Сина Божјег. Јер на суду биће потуно јасно и онима “који су чинили зло” зашто одлазе у пакао и огањ вечни. Зло само себи суди, јер само себе води своме творцу и оцу; и сви они који су се изједначили с њим: “који су чинили зло”, иду са њим и за њим. Кроз васкрсење улазе у живот вечни и добри и зли: само добри улазе у живот Вечнога Добра – Бога, а зли – у живот вечнога зла – ђавола. Ту је сва разлика, разлика између добра и зла између Бога и ђавола. Нема ничег заједничког међу њима, ни икакве компромисне симбиозе, саживота.
 
“Ја не могу чинити ништа сам од себе; Како ћујем онако судим, и суд је Мој праведан јер не тражим вољу Своју, но вољу Оца који Ме је послао. Ако Ја свједочим сам за себе, свједочанство Моје није истинито. Други је који свједочи за Мене; и знам да је истинито свједочанство којим свједочи за Мене.”
(5:30-32)
 
Суд Сина Човечијег, да ли је праведан? Несумњиво, јер иако је по људској природи Син Човечији, Он је по Личности Својој Божанској, Син Божји, Друго Лице Свете Тројице, и све што чини и као човек, чини као Богом Оцем, чини својим безгрешним и свеправедним Божанством. Он је толико једно и по бићу и по вољи са Богом Оцем да не може ништа чинити сам од себе, ни судити; у свему и све Он чини са Оцем и кроз Оца, па и у суду над људима “који су чинили зло”: “Ја не могу ништа чинити сам од себе како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао” (ст. 30-31). – Не мислите: Исус је човек те и суд његов подлеже слабостима и неправдама људским. Иако сам човек, Ја сам увек по Божанству: свеправедан Син Божји и Бог. Најзад, и кад одбаците мој суд, Моје сведочанство о Мени зато што сам човек, ево Бога Оца који сведочи за Мене; а шта ћете са Њим и са Његовим сведочанством? Не можете га одбацити као човечаиско, као човечански погрешиво и неправедно, јер је у свему и по свему божанско, и божански свеправедно и безгрешно. Ако хоћете да будете еванђелски правични и искрени, ви ћете у Његовом сведочанству видети сву истину о Мени.
Ено те истине у Претечином сведочанству. Ко њему откри да сам Ја Син Божји ако не Отац Бог, који га и посла да крсти крштењем покајања? А и ви, чиме ћете објаснити дело Моје, чудеса Моја која надмашују све шго је људско, све силе људске? Сведочанство Бога Оца је сво исковано од истине Његове и стварности Моје. Али све што људи могу сведочити о мени мало је, премало. Па чак и Јован Крститељ, као човек, шта би и са којом силим могао сведочити за мене, за истину Моју?
 
“Ви сте послали к Јовану, и он је свједочио за истину.
А Ја не примам свједочанство од човјека, него ово говорим да се ви спасете.”
(5:33-34)
 
“Ја не примам сведочанство од човека” (ст. 34). Сведочанство човека о Богочовеку? Није ли свако раслабљено грехом, или бар свеопштом људском греховношћу? Човек, остајући сав у себи, затворен у своју људску природу, у своју човечјост, људскост, није ли слепи сведок о Богу? Зар човек није одавно, испочетка, узео грех, и наочаре греха за воју визију Бога и за своје сведочанство о Богу? Све што је човечије опосредовано је грехом, зато “ја не примам сведочанство од човека” (ст. 33), већ од Бога и оних људи које Бог очисти и освети те кроз њих и из њих Он Сам говори.
 
“Он бјеше свјетиљка која гораше и свијетљаше; а ви хтједосте мало времена да се радујете светлости његовој. Али Ја имам свједочанство веће од Јованова; јер дјела која Ми даде Отац да их свршим, ова дјела која Ја чиним свједоче за Мене да Ме је Отац послао.”
(5:35-36)
 
У тој светлости Божјој “говораше и светљаше” Јован, и осветљаваше Мене и пут Мој и дело Моје: “али ви се хтедосте мало времена радовати његовом светљењу” (ст. 35). Но његово сведочанство је пролазно; само је једно сведочанство о мени непролазно и необесциво: сведочанство Бога Оца. Ево њега у свима делима Мојим, у свима речима, у свима осећањима, у васцелом бићу Мом Богочовечанском. Ви сте људи, волите земаљоку стварност: дела. Ето дела Мојих, разгледајте их. Зар у овима не видите Њега – Бога Оца? Зар она не “сведоче за мене да ме Отац посла?” (ст. 36).
 
“И Отац ко Ме посла, Он је и посвједочио за Мене. Нити сте глас Његов икада чули ни лице Његово видјели. И ријеч Његову немате да обитава у вама; зато што ви не вјерујете Ономе кога Он посла.”
(5:37-38)
 
А када бисте истински били Божји, истински били Израиљци, ви бисте и осетили и видели да “Отац који Ме посла Сам сведочи за Мене” (ст. 37). Али ви “ни гласа Његова кад чусте ни лица Његова видесте” (ст. 37). Све што је Његово, ви сте одбацили, па ето одбацујете и Мене који сам сав Његов. Када би ма која реч Његова била у вама, ви бисте помоћу ње осетили Мене и видели да Ме Он посла. А
ли Његове речи, говорене у Закону и Пророцима, за вас нису живе те ви не осећате Бога живог и истинитог ни у Њему ни у Мени. Када би те речи “стајале у вама”, живеле у вама, светлеле и гореле, ви бисте веровали Ономе кога Он посла. Јер све оне сведоче о Њему и воде Њему. Ви сте књижевници, хвалите се Божјим Писмом, Светим Писмом.
 
“Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени.
И нећете да дођете к Мени да имате живот.”
(5:39-40)
 
“Истражујте јер мислите да у њима гшате живот вечни; а баш она сведоче за мене” (ст. 39). “Живот вечни” је нешто што је и шире и бескрајније од ових писаних речи; он је по свему и свачему – Бог; и ако озбиљно испитате Овето Пиомо, ви ћете видети да је вечни живот о коме оно говнри – Сам Бог Логос; Син Божји, оваплоћени: Христос Спаситељ. Речи Светога Писма су знаци и кажипрсти који указују на Живот Вечни: Бога. А оне су по себи “дух и живот” (Јн. 6,63). Ако живите по њима ви ћете бити одведени Ономе, Ко их је изрекао и преко Светмх људи Духом Својим Светим записао… и у Светим Књигама оставио као сведочанство о Себи. Али ви уиорно остајете при своме мртвилу, при својим мртвим обичајима; нећете да оживите себе духом и животом речи Божијих, јер би вас то одвело Богу живом и истинитом: Мени – Месији. Ви сте се скаменили у своме лицемерју и човекопоклонству, заљубили у своје самољубље, зазидали себе смрћу са свих страна: “и нећете да дођете к мени да имате живот” (ст. 40).
Коме је стало до живота може га са сигурношћу наћи једино у Боточовеку Господу Христу, јер у Њему нема трага ни од смрти духовне ни од смрти телесне. А који се окрећу од Њега и траже “живот” и “живо” изван Њега, они у смрти траже живот, и не налазе, јер смрт је тиме смрт што убија живот и све живо. А људи то чине зато што свесно неће Христа. Отуда и Спасова благовест: “И нећете да дођете к Мени да имате живот” (ст. 40). – Људи то чине као да се у њима воља за живот претворила у вољу за смрт. Оно уствари тако и јесте: јер волети грех и хтети грех, то је волети и хтети амрт, пошто ,грех учињен рађа смрт” (Јак. 1,15).
 
“Него вас познајем да љубави Божије немате у себи”
(5:42)
 
Зашто људи не желе и неће да иду Господу Христу? Зато што немају љубави Божје у себи. Љубав Божја хрли и отима се ка свему Божјем. Богољубље је супротна сила грехољубљу. Оно увек воли добро, и иде к њему; а идући к њему оно иде само извору добра: Богу, Христу. Љубав је увек богочежњива, богоцентрична; кроз све што је њено она водн Богу. Ниједна сила није тако богочежњива као љубав; ниједна тако стваралачка, сјединилачка, животворна, боготворна, исцељујућа, обожујућа. Насупрот њој, грех је разједињујућа, злотворна, смртотворна, ђавотворна, ођавољујућа сила. А човек између њих, увек слободан да буде са једном или са другим. Нико није дошао у овај свет са толико божанске љубави као Господ Христос.
 
“Ја сам дошао у Име Оца Својега и не примате Ме;
ако други дође у име своје, њега ћете примити.”
(5:43)
 
Он је просто дошао у Име Ње, “у име Оца””, а људи Га непримају, јер су грехољубиви и ђавопоклоници. Да, ђавопоклоници, јер сваки грех и јесте клањање ђаволу, метанисање ђаволу, обожавање ђавола. Христос = Месија сав долази у име Бога Оца, јер је Сам Бог; а људи Га не признају због грехољубља свог. С правом вели Спаситељ: “Ако други дође у име своје, њега ћете примити” (ст. 43).
И много их је дошло и долази их “у име своје”, и несретни људи трче за њима. Колико је самозваиих вођа и спасилаца човечанства, и увек се нађе лакомислених људи који иду за њима. Зашто? Зато што они обично обећавају лако спасење, лако избављење људи, рода људског. И то избављање од малих иевоља и зала свакодневног живота. А онај који долази да спасе људе од главних мука и зала: греха, смрти и ђавола, – тражи од њих напор, покајање, самоосуду, умртвљење самољубља и сластољубља. Томе се људи, по грехољубивом атавизму и навикнутости не одазивају, и ретко следују; јер се за тим може ићи само ако се човек одрекне себе, свог греховног самољубља, и узме крст, и распне на њему своје грехољубиве сласти и страсти.
 
“Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога,
а славу која је од јединога Бога не тражите? Славу од људи не примам.”
(5:44, 41)
 
Испитајте и проверите: све што је добро у човеку, води порекло од самога Бога: све што је велико, бесмртно и вечновредностно. За све то припада слава Богу; а човеку, уколико прославља Бога оним што је добро, свето, бесмртно, вечио. Шта је то пгго треба хвалити и славити у човеку, а да га није добио од Бога? Разуман човек то увиђа и осећа, зато сву славу за сва славна дела људска приписује Богу. Само људи ситних ћуди, спарушеиих осећања, кратких мисли, приписују људима славу због њихових дела. Њу и упорно траже. А у роду људском славно је, у ствари, само оно што је божанско, бесмртно, и вечно. Све друго јесте или убрзо постаје срамно.
Човек славан само Богом, само Богочовеком. Јер му само Он даје и бесмртност, и вечност, и истину, и љубав, и правду, и мудрост – оно што га чини славним пред Богом. А то: што га чини вечито славним. Зато Богочовек, у Име Своје и свих Својих правих следбеника одлучно изјављује: “Ја не примам славе од људи” (ст. 41). А тражи ли човек славу од људи то црв од црва тражи црвоточину – шта ће му онда Господ Христос? Шта ће му вера у Њега? Та он не може ни да верује у Господа Христа. Самољубље и јвсте главна сметња за веровање у Богочовека, самољубље човекоугодничко. Угађа ли човек људима, живи ли за људску славу, већ је онеспособио себе за веру у Бога и Божје: Божју Истину и Правду и Живот. Зато Спас с правом пита такве: “Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?” (ст. 44).
 
“Не мислите да ћу вас Ја тужити Оцу; има који вас оптужује, Мојсеј, у кога се ви уздате. Јер да вјеровасте Мојсеју, веровали бисте и Мени; јер он писа о Мени. А кад његовим Писмима не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим речима?”
(5:45-47)
 
Славни боговидац Мојсије сву је славу своју и народа свога и свих људи видео у Богу и Његовом Месији. Свака његова реч је читав пожар ревности за Бога и оно што је Божије. Ако истражујете истину његових речи, шта је она ако не Бог и Његов Месија? Мојсије није друго ни радио него “писао за Мене” (ст. 46). Када бисте правилно схватили Мојсија[1], ви бисте преко њега поверовали у Месију о коме он писа.
Упоредите Моје речи и Мојсијеве, ви ћете пронаћи да кроз њих путује једна иста Истина Божја, једна иста Правда, иста Љубаав, иста Мудрост, иста Доброта. И све оне воде и цриводе Богу а иза Њега и кроз Њега – Мени. Мислите да вас Ја корим и тужим самовољно и безразложно, не ослањајући се на Мојсија и његов Закон? Та погледајте у његове речи; о, како вас оне туже и оптужују што Мене, Месију не примате!
 

1. Довде је стигла рука Аве Јустин, у подне: на Св.Апостола Аристовула (четвртак 29/16. марта 1979.), јер поподне је већ осетио тегове око срца и после 10 дана преминуо – на Благовести када је и рођен. Одавде надаље преписујемо сами из његове бележнице из 1945. године – прим. Уредн.