ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава прва
 
БОЖАНСТВО ОВАПЛОЋЕНОГ БОГА ЛОГОСА
 
“У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.” (1:1)
 
Ако је почетак празан и пуст, какво ли ће тек бити оно што произилази из њега и долази из њега? Ако је у почетку испред ових почетака ништа, онда из ништа може произаћи само ништа.
Наша људска мисао која уопште мисли у категорији: почетак, трајање, завршетак, не може ни о овету, ни о бићу, ии о постојању да мисли без почетка. Полазећи од себе као од прве непосредне стварности своје ка ономе што је на њеноме почетку она се природом свога бића мора питати: шта је почетак свих почетака, почетак испред свих почетака, па и почетак саме људске мисли? Јер чим мисао људска почне да мисли, она већ у самом акту мишљења има почетак. Тако има почетак и у самом бићу, постању и постојању свом.
А када мисао људска обухвати овај видљиви свет, она се с правом природно и логично пита: шта је почетак овоме свету, шта је пре почетка овога света, јер је очигледно да овај свет има почетак, кад и ја, мисао људска, имам почетак?
Христовођена и богонадахнута мисао Светог Еванђелиста Јована вида тај први почетак, прапочетак, почетак свију почетака, сав испуњен Логосом, Богом: Он је почетак, Он испуњује сав почетак, Он је “у почетку“.
На почетку свега, испред свих почетака, као почетак и бића, и постојања, и света, и живота, стоји Бог Логос: Творац свега што је почело и постојањем траје. Овај Свепочетак је тиме Свепочетак што нема почетка; он је у непрекидном трајању; и Он даје силе свима почецима у створеном свету да постојањем трају, и развијају се, и одвијају се у најразноазрсније облике постојања и збивања. Зато је и изречена ботомудра реч која значи не само трајање већ светрајање: = беше. Али овај глагол је пуста граматичка схема ако није испуњен Логосом = Мудрошћу, Речју, Богом.
Трага ли радознала људока мисао за почетком тог Свепочетка за почетком Логоса, ево њега: “И Логос беше у Бога“. Његов почетак је у Бога, значи: Он и нема почетка; сав је у Бога, па ипак самосталан, ипостасно самосталан, не обезличен неком обезличујућом погруженошћу у Богу. Људска мисао, када мисли о Богу, не може друкче а да и почетак Његов не замишља беопочетним. За њу је и најприродније и најлогичније да Бога замишља бескрајним и бесконачним у сваком погледу, па и у логледу почетка: почетком је Он бескрајан, бесконачан, беспочетан. Да, то је једини беспочетан почетак.
Зато је Логос свим бићем Својим сав “у Бога”; а то значи: сав бескрајан, са сваке стране бескрајан и безграничан. Иако је “у Бога“, Логос није ништа мањи од Бшта: сва су божанска савршенства у Њему као и у Богу, те је и Он по свему и свачему Бог, и то Бог Логос, зато је и речено Духом Светим преко светог тајновидца и боговидца: “и Бог беше Логос“.
Значи: Бог Логос је посебна Личност у Богу, друго Лице Свете Тројице. Тако: у почетку испред свих почетака сгоји и постоји Пресвета Тројица. Јер Бог Логос никада није одвојен од Бога Оца; Он је стално и вечито “у Бога”. Он “нема почетка” (1 Јн. 2,19).
Богомудри Свети Кирило Александриски благовести: Блажени Еванђелист Јован под почетком означава овде Бога Оца, да би се Божанска природа јавила изнад свега, имајући под својом влашћу сву твар. Нема ничег старијег од почетка. Употребљена реч “беше” означава превечни почетак Бога Логоса, и води мисао човекову ка дубоком непостижном, неизрецивом и ванвременом рођењу. Еванђелист благовести: “И Логос беше у Бога“, и тиме указује на Ипостас Бога Оца и на Ипостас Бога Сина. [1]
 
“Он бјеше у почетку у Бога” (1:2)
 
Да је Логос – Бог, и да је Бот заиста Света Тројица казује нам следећа благовест новозаветног громовника богочовечанске истине: “Логос беше у почетку у Бога” – “Логос беше Бог” (ст. 1).
Значи: Бог Логос ни по чему није мањи од Бога Оца, нити је Он по почетку постојања каснији од Бога Оца, па макар творевина “пре свих векова”, како су то учили христохулни и богохулни Аријанци.
Он ни у ком смислу није створење, већ у свему и по свему, свагда. и увек вечити Бог Логос, увек “беше у Бога“, “код Бога“, окренут “к Богу” – никада, ни по чему мањи од Њега, па ни по почетку свога бића и постојања. Логос “беше у почетку“.
Али да ко не би помислио да тај почетак има почетка, и да Логос није прави и истинити Бог, по свему раван Богу Оцу, свети благавесник и додаје: “Он беше у почетку у Бога“. Тако света логика еванђелског богословља не допушта ни помисао да је Бог Логос ма по чему нижи и мањи од Бога Оца.
Свети Златоуст благовести: Син грома има кључеве неба. Он је обучен у Христа. Поприште његове делатности јесте васцело небо, гледалиште – васељена. Гледаоци и сви анђели и од људи они који су слични анђелима или желе да постану такви. Еванђелиста Јована окружују вишње силе, дивећи се племенитости душе његове и красоти врлине његове, којом је он привукао себи и Самога Христа и добио духовну благодат. Стога обратимо ову пажњу не на рибара, не на сина Зеведејевог, него на онога који зна дубине Божије, дубине Духа Светога. Он нам ништа људско неће говорити, већ све што нам буде рекао биће из дубине Духа Светога, из оних тајни које чак ни анђели нису знали пре но што су се збиле. То нам је открио Апостол Павле рекавши: “Да се кроз Цркву сад обзнани поглаварствима и властима на небу многоразлична премудрост Божија” (Еф. 3,10).
Значи, анђели заједно с нама научили су се ономе што раније нису знали. Еванђелист Јован удостојио се проникнути у најнеприступачније тајне, и имајући у себи говорећег Самог Господа, није подлегао никаквим људским слабостима…
Еванђеље је не властити производ Светог Еванђелиста Јована, него дело божанске силе која је делала у души његовој… Еванђелист нам доноси тако узвишене догмате, тако превасходна правила живота и такву мудрост, какви су могуће само ономе који благовести из саме дубине Светога Духа, и објављује као онај који тек што је сишао са самих небеса. Кроз Еванћелиста благовести сам Бог роду људском. [2]
 
“Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало” (1:3)
 
Ево почетка свима почетцима; ево Свеизвора из кога је потекло све што постоји: сви потоци постојања истичу из њега разграњавајући се у безброј поточића и поточићи у безброј још ситнијих поточића, па кроз капиларе до у атоме, електроне, фотоне, праелектроне.
Кроза све то струји једна једина, нека чудесно диференцирана и разливена и разграната и размрежена Логосова стваралачка сила: “Све кроз Њега постаде што постаде“: све од највећег до најмањег, од највидљивијег до најневидљивијег, све што видимо на кори света и све што не вииимо под том кором.
То Логосово “све” ко зна у какве се све димензије пружа, ко зна где су му и какви су му крајеви, какве запремине, какве дубине, ширине, висине! Нема сумње да се то “све” не може измерити никаквом људском мером, никаквом људском мишљу. У том Логосовом створеном “све” колики је безброј ствари које ми људи својим органом вида не видимо, а колики ли тек које превидимо.
Само у Богу Логосу “све што постаде“, тј. сви светови видљиви и невидљиви јесу и претстављају једну органску целину, логосну и логичну целину. Само полазећи из Њега, и вођена Њиме људска мисао може то наслутити, назрети, и људско осећање осетити; а само освећена и просвећена Њиме људска мисао може то јаоно сагледати и сазнати, и људско срце – очигледно дознати и схватити. Да би постао један камен, колико је силе потребно, и какве? Сигурно силе несравњено веће него што су људске, јер ниједна људска сила не би могла створити из ничега и један најмањи каменчић. А, камоли – створити сунце, месец, небеса, земљу, човека, душу, мисао, осећање, савест.
О, за све то неопходне су силе несравњено веће од људских, силе Бога Логоса. Зато је и речено: “И без њега ништа не постаде што постаде” (ст. 3). Значи: у постојање се улази само помоћу Бога Логоса; нема друтог улаза, нема других врата помоћу којих би се могло ући у царство постојања. И у овом погледу важе оне божанске речи огааплоћеног Бога Логоса: “Ја сам врата” (Јн. 10,9).
Нема твари, нема трунчице која постоји, а да није постала Богом Логосом. На свему, по свему и у свему је Његов стваралачки дах, Његова свестваралачка сила. Када би људкжа мисао могла да до краја разгрне атом и сунце, нашла би ту лотосну силу и у једном и у другом. По пореклу свом ове је логосно. Отуда сва твар, сва творевина и јесте прво Еванђеље Божије, прво праеванђеље о Богу Логосу, Творцу и Сведржитељу свега што постоји.
У ствари, сав створени овет, ове видљиве и све невидљиве васионе јесу своје врсте богојављење, христојављење. Само површно и површинско, само кокошије чепркање мишљу људском по храпавој кори, по површинској прашини васионе, не проналази то и не види то. Чим људска мисао озбиљно крене кроз овај свет, она свуда, у срцу сваке твари наиђе на божанску логосну силу која све што постоји, води тајанственим путевима постојања ка богоодређеном свециљу васионе (ср. Кол. 1,16; Јевр. 2,10).
Све што постаде са божанским циљем постаде, јер све Богом Логосом постаде. Нема ничег случајног у Божијем овету; најмање је случај створио ишта у овоме свету. Нема случаја, нема ниечг случајног, јер има Бога Логоса, који је и Свемудрост и Свелогика, и Свесила овега постојећег, и усто: Свепромислитељ, јер је Свестворитељ.
А ђаво? Зар је и он “Њиме постао“? Да, само је Бог Логос створио њега као светог и светлог анђела. Он је ушао у такво постојање. Ђаволом је постао, јер је, вођен и завоћен својим гордим самољубљем, зажелео да потисне Бога, и сам постане Бог. Тако је он злоупотребом своје слободне воље, својим гордим самољубљем претворио себе из светог и светлог анђела у ђавола: у биће противбожно, зло, грешно и свемрачно.
У ствари, ђаво зида себе на небићу, на сенкама свога уображења да је он нешто велико и огромно. Но он и јесте тиме ђаво, и тиме лудило, што хоће да царство свога постојања, свога бића заснује не на Богу Логосу, већ на својој фантастичној гордости и безразложном самољубљу. Суштина је ђаволове трагедије у томе, што на небићу хоће да заснује своје биће.
У томе је трагедија и ђаволовог зла и ђаволовог греха, па и људског зла и људског грвха: хоће да заснује своје биће, своје постојање на нечему што нема у себи Бога Логоса, што нема истинитог Бога. А то значи: што хоће своје биће да заснује на небићу. А у томе је прва ђаволова лудост, у томе и све ћаволско лудило људско, које у својој грозници држи природу људску која се добровољно определила за грех и зло.
Богомудра мисао Светог Григорија Ниског казује ову тајну зла и философије греха. Ево ње: “зло има своје биће у небићу”.
Свети Кирил Александриски благовести: Бог Логос као Јединородни Син очигледно све ради уз сарадњу и у саприсуству Оца и Свегога Духа. А Сину саприсуствује Отац не као немоћноме да ишта уради од постојећег, него као сав будући у Сину истоветношћу суштине. Пошто, дакле, Један постоји у Другоме природно и неопходно, те кад ради Отац очигледно ради и Син као Његова природна, суштаствeна и ипостасно постојећа Сила. Исто тако када ради Син, ради и Отац као извор стваралачког Логоса, природно присутан соиственом Породу, као што је огањ присутан у топлоти која происходи из њега. [3]
Свети Златоуст богомудро објашњава тајну Бога Логоса. Речи блаженог Еванђелиста: “У почетку беше Логос” означавају не што друго него биће вечно и безгранично… Није речено: беше у Богу, већ: “беше у Бога” шго означава вечност Бога Логоса по ипостаси. Логос је ипостасно биће које је бестрасно произашло од самога Оца. [4]
Блажени Теофилакт Охридски богомудрује: Еванђелистове речи: “Логос беше у Бога” показују да је Син савечан Оцу и да Отац никада није био без Сина. Реч је о две Личности, али и о једној природи и о једном Божанству. Логос се никада није одвајао од Бога Оца и појавио као неки антибог. [5]
 
“У Њему бјеше живот, и живот бјеше светлост људима.” (1:4)
 
Не само постање света већ и само постање живота, сав живот у неизмерној тајанствености овојој дошао је од Бога Логоса, и сав “беше у Њему“. Нема сумње, живот није нешто што је само од себе постало у већ постојећој творевини, у утроби природе; нити је “оно што постаде” могло да само од себе створи, произведе живот.
Очигледно је: сав живот у свој целини својој, и у свима чудесним појединостима својим, води порекло непосредно од Бога Логоса. Све што у створеном свету постаде, па и сам живот – “Њиме постаде“; и за све живо важи ово: “без њега ништа не постаде што постаде” живо (ст. 3).
Силе и границе живота су у Богу Логосу. Зато је сав живот, и све што живи, еванђеље о Богу Логосу, проповед, благовест о Њему. Зато је тајна живота тако божански узвишена, сложена и дивна, јер је у њој – сав Бог Логос, који кроз њу и по њој разлива своја божанска тајиства и силе. Тако је и живот, од врха до дна, од почетка до краја, овоје врсте богојављење, христојављење. Све што живи, самом природом својом објављује Христа Бога Логоса. Зато се живот и појава живота у “мртвој” природи ничим не може објаснити до Богом Логосом. Пошто живот бићем својим тоне и извире из Бога Логоса и његових савршенстава, то и све његово у суштини има логосни карактер.
У тој логосности живота садржи се права логика живота. Логос и јесте једина божанска логика живота, зато се Он и назива “Логос живота” (1 Јн. 1,1). У ствари, без Христа, без те Логике, божанске Логике живота, нема једине божанске виодикеје, и сав живот постаје бесмислица, страшна и душеубиствена. Чим човек хоће да без Бога Логоса објасни, осмисли, оправда живот, већ је закорачио и ступио на клизаву литицу алогичности којом се отискује у потпуни хаос и смрт духовну. Јер шта је то смрт?
Смрт је хтети бити жив без Бога Логоса. А она наступа чим човек хоће то да оствари. Први је са тим почео праотац Адам: хтео је да живи, али не Богом већ грехом. А то значи: хтео је да небићем изграђује овоје биће. И тако је смрт ушла у људску природу. А смрт? исте је природе и логике које и ђаво и грех и зло.
Или боље, једно је тројство: грех, смрт и зло; тројство – нераздвојно и једносушно. Оно и хоће да на призрацима, на привидима, на привиђењима зида себе, гради себе, заснива себе.
Чим људска мисао крене у грех, већ је ступила путем у духовну смрт. А духовна смрт настаје у души људској када се она одвоји од Бога Логоса, када неће да живи Њиме, када неће да верује у Њега, и најзад – када Га одриче и пориче, и тврди: нема Бога. То је врхунац смртности, она “друга” смрт (Откр. 21,8), која и јесте најпакленији пакао за боголику душу људску, њен вечни пакао.
У тој другој смрти за душу човекову заиста нема Бога, заиста не постоји Бог, јер Га она неће у себи, неће његове животворне, светле и свете силе. А Бог се никоме не намеће насилно. Тако душа, која стварно живи само Богом Логосом и од Њега добија ове што је живо у њој, чим гресима и неверјвм потисне из себе Бога Логоса осгаје по инерцији жива, и у греху и у смрти жива. А живот, чија је једина суштаствена и радосна сила и једини логички бесмртни смисао – Бог Логос, чим изгуби Бога претвара се у смрт, у бесмислицу, у пакао, у ужас, у страшило, у наказно привиђење које лудачки проглашује себе за све и сва у свима световима. Тако душа саму себе мучи вечним мукама. А то и јесте пакао, који почиње у овом, да се, при непромењеној садржини душе, вечито продужи у оном овету. Пример? Богаташ у причи о богаташу и Лазару (Лука 16,19-31).
Живот је по себи логосан, а то значи: божански логичан. Отуда: живети значи логосовати, логосне божанске силе и особине остваривати. Ући у живот значи: ући у све што је Логосно, Божије: у Његову светлост, истину, правду, доброту, љубав, бесмртност, мудрост. А пошто је Бог Логос – вечна божанска Светлост, то живети у ствари и није друго до светлети. И још: живети значи бити у светлости. Само као жива бића људи могу у светлости живота сагледати свој вечни, божански, логосни смисао.
Живети за човека значи: душу, која је логосном светлошћу запаљена, одржавати у светлењу и горењу оним што је логосно, божанско, бесмртно. И све што живи у човеку, види свој прави пут само у светлости Бога Логоса. И што живи – Њиме живи. Зато што је свим бићем својим у Богу Логосу, живот и јесте живот и у исто време светлост. Бог Логос преко живота светли, и дарује светлост. А без тога и око тога је тама. Стога је тама синоним смрти, и сама смрт.
Зато свети Еванђелист благовести: “и живот беше светлост људима” (ст. 4). Живот – светлост, живети=светлети, и то светлети Богом Лотооом. То је првобитна, божанска, бесмртна, неугасива светлост. И Она се сва оваплоћењем Бога Логоса уселила у човека, Она – “Истинита Светлост” (Јн. 1,9). И отуда Богочовекова благовест: “Ја сам светлост света” (Јн. 8,12).
Живот из прасуштине своје зрачи логосном светлошћу; отуда и материја од које је тело људско, састоји се из фотона, из светлосних зрнаца. Све што улази у живот људски саткано је од светлости, од светлосних сила и светлосне материје.
 
“И Свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе” (1:5)
 
Живот? – Сав је у Богу Логосу и од Бога Логоса. Све што није од Њега и у Њему – у тами је. А то? – у смрти је. Јер је смрт оно што нема Бога Логоса, и што је изван Њега. А то је? – грех, и зло, и ђаво.
Ово троје. Али је све то троје – једна смрт. А смрт – то је непрекидна тама, вечна тама и мрак. Само та тама не шкоди Богу Логосу, не смањује, нити гаси Његову вечну и неугасиву Светлост, коју он пали животом и по људима. Она као и да не постоји, јер где логосна светлост светли тамо нема таме нити је може бити.
Зато свети Благовесник благовести: “И светлост се светли у тами, и тама је не обузе” (ст. 5). Тама је нешто ограничено, јер долази од сазданих бића; а светлост Бога Логоса је безгранична, зато је тама обузети не може. Она је безгранична и у људском животу као логосној творевини. Зато ни њега тама обузети не може све док светли Богом Логосом и зрачи његовим животворним силама.
Основно је хришћанско искуство из живота и рада Богочовека Господа Христа: “Бог је светлост, и таме у њему нема никакве” (1, Јн. 1,5). Љубав је Светлост, мржња је тама: “који љуби – у светлости живи; који мрзи – у тами је (1 Јн. 2,10,11). Новозаветно је начело: Свака еванђелска врлина је светлост; сваки порок је тама.
И светлост се светли у тами. Свети Златоуст богомудрује: Тамом се овде назива и смрт и заблуда. Вештаствена светлост светли не у тами, већ када нема таме; међутим еванђелска проповед светлила је у сред мрака заблуде која све опседа. Ова светлост прониче и у саму омрт и иобеђује је. Према томе, пошто ни смрт ни заблуда не савлађују ову светлост већ она свуда блиста и светли сопствеиом снагом, то Еванђелист и вели: “и тама је не обузе“. Да, она је несавладљива, и не воли обитавати у душама које не желе просветљење…
Бог се не приближава нама силом, против наше воље, него по нашој вољи, по нашој жељи и благорасположењу. Не закључавај врата овој светлости, и доживећеш велику насладу. Ова пак светлост долази нам помоћу вере; и дошавши, веома просвећује онога који је прима. И ако јој ти понудиш чисти живот, она ће стално обитавати у теби. [6]
Свети Кирил Александриски вели: Син није створен; напротив, Он је Бог и стога живот по природи… Он је живот по природи, као Бог из Бога и живот из живота … Бог и Отац је све у свему кроз Сива у Духу… По човекољубљу Бога твари имају светлост, и уједно са својим прелазом у биће доносе са собом као неку стављену у њих силу разума. [7]
 
“Би човјек послан од Бога, по имену Јован. Овај дође за свједочанство, да свједочи о Свјетлости, да сви верују кроз њега. Он не бјеше свјетлост, него да свједочи о свјетлости. Бјеше Свјетлост Истинита која обасјава свакога човека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз Њега постаде, и свијет Га не позна. Својима дође и своји Га не примише.”
(1:6-11)
 
Свака стварчица, свако биће зрачи, светли Логосом, логосном светлошћу, јер је у томе суштина постојања и бића. Исто тако сва творевина скупа зрачи, светли логосном светлошћу. Али, да би то човвк могао угледати и сагледати, потребно је да има здраве очи душе, здрав вид ума, чисто срце. Јер греси су као скрама која падне на очи, те не виде светлост, иако она постоји свуда наоколо, и у вис до у бескрај, и на ниже до у бескрај, и са свих страна до у бескрај.
Највидовитији од људи до Христа у том погледу јесте Свети Јован Крститељ. Сва је његова мисија у томе: открити људима истиниту светлост. Он само о томе и сведочи као очевидац који ту светлост непрестано гледа и као богоосетљивац који ту светлост живо осећа.
Упоређен са том истинитом светлошћу, Свесветлошћу – Богом Логосом, и он није светлост, иако у човечанском свету светли шојом светлошћу и праведношћу као сунце. Иако је он, по речи Самога Спаситеља, био “највећи између рођених од жена“, свети Еванђелист вели за њега: “Он не беше светлост, него да сведочи за светлост” (ст. 8).
Ма колико били “светлост света” (Мт. 5,14) Свети Апостоли и остали Светитељи, њихова светлост је увек позајмљена од Бога светлости; они оу само преноситељи божанске Логосове оветлости. Циљ је њиховог доласка у овај свет, као и Претечиног: “да сведочи за светлост, да сви верују кроз њега” (ст. 7). Значи: он је само пут и прелаз и пролаз ка Истинитој Светлости – Богу Логосу. “Кроз њега” – Богу Логосу. То је целокупна проповед његова.
Та Свесветлост није нешто страно и туђе људском бићу; њу ће пронаћи сваки човек у свакој твари само ако иде до њенота дна, до њенога срца: јер ту су и разливена безбројна зрнца Логосне светлости. А најпре, ту Свесветлост, њене најјаче одразе наћи ће у себи самом, у најтајнијој суштини свога људског бића. Јер са том светлошћу Бог Логос и шаље свако људско биће у овај наш земаљски свет. Та светлост и јесте суштина боголикости човечије. Она му је светлост у тами постојања.
Главна, неугасива светлост. Зато је за човека и природно и лотично да верује у ту Лопосову Светлост, у Бога Логоса, у ту истиниту Светлост. То казују свете речи богонадахнутог Еванђелиста: “Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет” (ст. 9). “Свакога човека” без изузетка, био Хришћанин или нехришћанин. Јер та светлост и чини човека човеком, и људско биће људским бићем. То значи: сваки је човек по души логосан, по души Хришћанин; сваки је човек по природи својој христоносац, светлоносац. У томе је вечна вредност сваког човека. У томе је божанско величанство сваког човека.
Долазећи на свет, сваки човек већ доноси у души својој мало Христово Еванђеље; сваки еванђелист, сваки – богослов, сваки – Христослов, сваки – христообјавитељ, сваки христопроповедник, сваки – богојавитељ.
Стога, у основи нема нико од људи изговор за свој нехришћански живот у свету, нико, поготову хришћани, јер они бар ,по природи” својој треба да чине срж Христова Еванђеља. Утолико пре што је та логосна светост – логосна Светлост разливена по овима тварима и бићима. Све гласи, све громогласи Христа Бога Логоса; све што постоји слива се у једно огромно богојављење, христојављење: “у свету беше, и свет кроза њ постаде, и свет га не позна” (ст. 10), па и боголика круна света – човек. Па ипак: “свет га не позна” (ст. 10). Зашто? По слободи својој, по нежељи својој, по добровољно изабраном злу свом, богоборачком и христоборачким.
Зловољом својом, као неким свеобухватним црним звоном, људи су покрили све логосне светлости света, погасили све свеће, све лампе Божије у свету, и залетели се кроз своју таму у мрак и хаос. И тако се у њему стално копрцају и даве, еда би у своме мраку удаљиле све што их потсећа на Бога, на Христа.
Људи, због логосне светлости коју са собом у природи својој доносе у овај свет, по природи су “своји” Христу, али по својој злој вољи су отућени од Христа, као да му нису никакав род. Зато еванђелист и пише: “К својима дође, и своји га не примише” (ст. 11). Повучена је овде врло танана разлика измећу људи као својих Христу, и осталих бића као својих Њему. Он је дошао “својима” обухвата сва бића, све твари овога света, и људе са њима, јер да се односи само на људе, еванђелист би рекао: “само људима”. Но пошто су људи одбили да приме оваплоћеног Бога Логоса, а друге тварр остале уз Њега (камење, црквена завеса, земља, сунце=сва природа сем човека), то је свети еванћелист издвојио људе, а на челу свих људи – Јевреје, који су у најпотпунијем смислу били – своји.
 
“А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија,
онима који верују у Име Његово.”
(1:12)
 
Све то знак је бескрајне слободе људске: да се људи односе према Богу по своме слободном личиом нахоћењу. У том погледу не постоји никакво насиље од стране Бога и Господа Христа према људима. Васцело Еванђеље његово је засноваео на тој слободи, на том слободном самоопредељивању за и против Христа.
“Ако хоћеш”, то је Христово руководно начело у проповедању и придобијању за Еванђеље. Најочигледнији пример: Дванаесторица Апостола. Сви су они били очевидци Хриотових дела, чудеса, дотађаја, учења, па се ипак Јуда по овојој слободи определио против Христа, а Једанаесторица, исто тако по својој слободи, за Христа. А за њима – безброј других све до данас; а и за Јудом многи – све до данас.
Но тако ће бити и од данас до Страшнога суда. Који се год определе за Господа Христа, додају својој већ урођеној логосној светлости још много светлости и силе Христаве; они у светлости својој виде светлост Христаву; и она кроз веру и остале еванђелске врлине овим бујицама силази у душе њихове; и они лостају силни до непобедивости и свемоћи.
Они непрекидно помоћу тих логосних оила “расту растом Божијим” (Кол. 2,19) “у човека савршена”, охристовљују се и постају синови Божји. То значе Еванђелистове речи: “А који га примише даде им власт да постану неда Божја који верују у име његово” (ст. 12). Свима који верују у име Његово даје се та свемоћна власт која биће људско преображава у сина Божјег, у наследника Божјег, коме као сунаследнику Богочовековом припадају сва блага и сва савршенства Божија.
 
“Који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне,
ни од жеље мужевљеве, него од Бога“.
(1:13)
 
То човеково раћање, то његово развијање има ове одлике духовног рођења од Богоочовека и узрастање Богочовеком: “у човека савршеиа, у меру раста висине Христове” (Еф. 4,13). Такав човек, такви људи свим бићем се рађају од Бога: сву своју вољу, све своје мисли, сва овоја осећања, сва своја расположења, сав свој живот изводе из Бога, из Његових светих заповести, и своде на Бога, на његове свете заповести. Они ове своје толико предају Богу, толико препуштају Богу да их Бог испуњује својом божанском љубављу, божанском Истнном, божанском Правдом, божанском Светлошћу, те они помоћу ових светих божанских сила прерађују себе у синове Божје, те љубе и творе све што је Божије, а презиру ове што је ћавоље.
Отуда онолико опитне истине у речима светог Богослова: “Који је год рођен од Бога не чини греха, јер његово семе стоји у њему, и не може грешити, јер је рођен од Бога” (1 Јн. 3,9). Тако у душама оних који верују у Христа све се непрекидно рађа од Бога; они све своје изводе из Бога: и мисли, и осећања, и расположења, и речи, и дела. Све од њих бива по Богу, ништа по човеку. Истинита је реч богонадахнутог еванђелиста о њима: Који се не родише од крви, ни од воље телесне ни од воље мужевље, него од Бога (ст. 13).
Где је онда њихова воља? Сва у њиховој вери, у њиховој љубави, у њиховом богољубљу, у њиховом Христољубљу, у њиховом еванђелском животу, у њиховом живљењу Христом, и у Христу, и ради Христа; сва им је воља потчињена Богочовеку испуњавајући Његове свете заповести кроз подвизавање светим еванђелским врлинама и служење светим еванђелским истинама.
 
“И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине”
(1:14)
 
“И Логос постаде тело” (ст. 14): сав Бог Логос постаде човек. А раније је на други начин био присутан у телу, у човеку; и опет још на друкчији начин у осталим бићима и тварима. Сада? Сав Бог Логос, са свима божанским савршенствима “постаде тело”, вештаство, и кроз тело показа Себе целог, показа ову пуноћу овога Божанства (ср. Кол. 2,9). Поставши човек Бог Логос је на најприснији и најпотпунији начин сјединио Себе са људском природом, и кроз своје посебно тело – са целокупном природом људском. Зато Еванђелист додаје: “и обитаваше међу нама” (ст. 14). Као човек, Он није само за себе човек већ је то ради нас и за нас, и зато “мећу нама”. Он “постаде тело” да би показао како је и тело ради Бога и за Бога; како је и оно позвано, и има за циљ да се испиуни Богом Логосом; да живи Њиме и ради Њега и у Њему, да се сво испуни Богом, да оваплоти у себи Бога.
Мало људско тело – сместило у себи целог Бога Логоса. Да, у томе је света тајна, и света истина, и света стварност: тело је храм Бога, обиталиште Бога, дом Бога. Малецно тело људско смешта у себи Несместивог. Како?
Ено стварности у Светој Богородици Дјеви: Она Духом Светим зачиње, носи и рађа несместивог Бога Логоса. Да, необјашњиво али истинито. Да је истинито, показује касније целокупна историја на звмљи Богочовека Христа, Сина Свете Дјеве. Целокупним својим животом и радом на земљи Он је показао да је Бог, и тиме да је Света Дјева, Богородица, јер је родила Бога и Господа Исуса Христа.
Сва божанска савршенства која је Бог Логос донео и унео у тело поставши тело богомудри Еванђелист назива благодаћу и истином. Он благовести: Бог Логос, поставши тело, обитаваше мећу нама “пун благодати и истине” (ст.14). А сва та божанска савршенства, ову ту благодат и истину, Богочовек је показао кроз дела своја и речи своје, кроз свој богочовечански домострој спасења света “и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца” (ст. 14).
“Видесмо” ми, не само ја, један у неком углу неког маленог града галилејског или засеоку јудејском, већ ма, сви ми људи, савременици Његови за жнвота Његова на земљи. “Видесмо” ову славу Бога и силу Божју у телу људском у телу Исуса Назарећанина, Јединородног Сина Божјег.
 
“Јован свједочи о Њему и виче говорећи: Ово је Онај за кога рекох:
који за мном долази испред мене, јер прије мене бјеше.
И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. ”
(1:15-17)
 
Први сведок Богочовека, његове силе и славе – Свети Јован Претеча. Он не само сведочи за Њега него и “виче” да би га сви чули и разумели. Шта сведочи Јован?
Сведочи: да је Исус – Бог у телу; порекло његово је не у свету човечанском, јовановском; иако рођењем у телу долази иза Јована, Он као Бог Логос беше пре њега: “Овај беше онај за кога рекох: који за мном иде преда мном бејаше, јер он пре мене беше” (ст. 15).
Али у томе се и састоји изузетни значај Исусов у овом свету: што Он – Вечни – обитава у ограниченом телу људском, Он – Непролазни – у пролазном телу, Он – сав Бог, сва Истина Божја, сва Доброта, сва Љубав, сва Мудрост живи у мајушном телу људском.
И то тако да “ми сви од пуноће Његове примисмо и благодат на благодат” (ст. 16), примисмо: од његове божанске Љубави, и сад знамо њу, јер њоме живимо; примисмо и од Његове божанске Доброте, и од његове божанске Истине, и од његове божанске Мудрости, и од свеколике његове божаноке пуноће; и све то сад знамо, и све то сад имамо, јер тиме и живимо у његовом Богочовечанском Телу – Цркви.
А све то по богатству своме, по новини својој, по истинитости својој, по бескрајности, безграничности, неизмерности својој толико превазилази оно што смо имали и знали о томе у Закону и природи, да се заиста може рећи да је све то тек са Исусом постало, и да свега тога раније као да није ни било.
То значе речи светог Еванђелиста: Јер се Закон даде преко Мојсија а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (ст. 17).
Христос и Истина, Христос и Благодат су толико једно, да пре Христове појаве у телу, њих као да није било у овоме свету. Благодат означава сва божанска савршенства и све божанске силе које Бог Логос доноси у наш земаљски свет оваплотишши се, поставши човек. А сва та божанска савршенства, све те божанске силе биле су у старозаветном свету присутне преко својих сенки; једино оваплоћени Бог Логос даје их роду људском у потпуној божанској и човечанској стварности и пуноћи: свестварности и свепуноћи.
После Њега и помоћу Њега ми имамо и знамо: савршену божанску Истину, савршену божанску Правду, и остала божанска савршена својства и силе; имамо их у њиховој божанској безграничности и савршености и вечности, али и у њиховој савршеној земаљској остварености и стварности, зато је охристовљени Еваиђелист у потпуном праву када тврди да “благодат и истина постаде кроз Исуса Христа”.
 
“Бога нико није видио никад;
Јединородни Син који је у наручју Оца, Он Га објави.”
(1:18)
 
Да је тако, да Исус Христос заиста доноси сва божанока савршенства, и оличава и показује васцелог Бога са свима Његовим својствима, силама, савршенствима, доказују даље речи боганадахнутот благовесника: “Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Очеву, Он га објави” (ст. 18). – Да, “Бога нико није видео никад”, али ови могу да Га виде у Исусу: Он објављује Бога целокупним својим бићем, сваким својим поступком, осећањем, речју, мишљу, делом, и то објављује васцелог у свој пуноћи Његовој.
“Ми сви примисмо благодат на благодат” (ст. 16): примисмо све Христове врлине једну за другом, љубав за правдом, истину за љубављу; шта више: примисмо, и примамо васцелог Бога кроз свето Причешће. И Њиме постојимо; и Њиме живимо. И све што је Христово доживљујемо као своје, наше, људско, богочовечанско. И кроза све то видимо Јединог Истинитог Бога и Господа – Богочовека Исуса Христа.
И још ова благовест над благовестима, радост над радостима: “Бога нико не виде никад: ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је његова савршена у нама” (1 Јн. 4,12). Што важи за Христову божанску љубав, важи и за његову божанску Истину и Правду, и Доброту, и Мудрост, и Живот. Све је то оно “што чусмо, што видесмо очима својим, што расмотрисмо и руке наше опипаше” у оваплоћеном Богу Логосу – Богочовеку Господу Исусу (1.Јн.1,1), Једином Спаситељу човека и света.
Ово еванђелско учење о Богу Логосу потпуно је самостално и опитно, засновано на живом историском искуству. Ту нема ничег из оне апстрактне философске логосологије, од оних учења о Логосу: александриског, платоновоког, стојичког, неоплатоновског, филоновског.
Ови философски логоси су увек, више или мање, трансцендентна бића, или силе, или појмови, или идеје, али никада личност, најмање савршена божанска Личност, Бог Логос, а још мање и од најмањег: Бог Логос који се оваплотио, постао човек и делао као жива и стварна човечанска личност у извесном периоду људске историје.
Свети Златоуст благовести: Ако Бог Логос, та “истинита светлост обасјава свакога човека који долази на свет“, откуда онда толики људи остају необасјани, непросветљени. Свакако отуда што сви нису познали веру Христову. А како Он “просветљује свакога човека“? – Сразмерно пријемљивости свакога. Ако неки, по својој вољи, затворивши очи ума свога, не желе да приме зраке те светлости, онда њихово помрачење произлази не од природе саме светлости већ од злоће тих људи који својевољно лишавају себе дара.
Благодат се излива на све; она није туђа ни Јеврејину, ни Јелину, ни Варвару, ии Скиту, ни слободњаку, ни мужу, ни жени, старцу ни младићу; она је свима подједнако блиска и све равноправно призива. Оне пак, који не желе да се користе тим даром, они правично сами себи дужни су приписати тако ослепљење. И они гину не од чега другог већ од своје сопствене порочности. [8]
Тајна живота, тајна светлости, тајна вере је у Богу Логосу. А кроз Бога Логоса у Светој Тројици. По благовести светог Кирила Александриског: Све је од Оца кроз Сина у Духу Светом… Бог Логос обитава међу тварима као међу својима. Разуме се, свет је свој Богу по творевини и превођењу ка Њему и кроз Њега. Тако, получивши најзад поново првобитну красоту своје природе и иреображени сходно оној божанственој природи побеђујмо зло које нас сналази.
Стога, дакле, узлазимо у надприродно достојанство кроз Христа, и будимо и ми синови Божији, не без икакве разлике с Њим. Подражавајмо Му по благодати. Он је истинити Син од Оца, истина изражена у речима: “Рекох: богови сте и синови Вишњега сви” (Псал. 81,6). Ми смо синови по усиновљењу и подражавању, а Он по природи и истински. Кроз веру у Христа ми постајемо заједничари Божје природе и називамо се богови по благодати. [9]
 
ПРВО СВЕДОЧАНСТВО СВЕТОГ КРСТИТЕЉА О МЕСИЈИ : ГОСПОДУ ИСУСУ
 
“И ово је свједочанство Јованово кад послаше Јудејци из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти? И признаде и не порече; и признаде: Ја нисам Христос.”
(1:19-20)
 
Сведочанство Светог Претече месијанског карактера. Као пророк Божји, као анђео Божји, као Претеча Христов, он Богом зна какав треба да је Месија=Христос. Иако “највећи између рођених од жена“, тј. највећи човек, он изјављује питачима: “ја нисам Христос”. То не може нико од људи ни бити. Богоучени Јован то јасно зна и осећа, јер Христос је Месија чије се месијаисшо састоји у томе да род људски ослободи греха, смрти и ђавола. Зар онда може човек бити Месија, па макар тај човек био “највећи измећу рођених од жена” – Свети Јован Крститељ?
Зашто Свети Претеча на питање свештеника: “ко си ти?” – одговара “ја нисам Христос”. Зато што он зна да они желе да сазнаду да ли је он Месија. То је било доба нарочите духовне узбуђености, месијанске узнемирености, када се Месија грозничаво очекивао од стране јвврејског народа. Шта више, Претеча са осећањем, и убеђењем, и одлучношћу исповедника изјављује да није Христос: “исповеди”. И та реч два пута се понавља у истој реченици, да не би било двоумице код учених и лукавих питача јерусалимских.
 
“И упиташе га: Шта дакле? Јеси ли ти Илија? И рече: Нисам.
Јеси ли ти пророк? И одговори: Не.”
(1:21)
 
И остала питања јерусалимских пигача су месијанског карактера. Зачуђени првим одговором Претечиним, они настављају: “ко си онда?”
По свему, као да веле; ти личиш на Месију: по животу, по учењу, по испосништву. Ако ти ниси Христос, ко онда може бити? “Јеси ли Илија?” питају они даље. Јер по светим пророштвима старозаветним Илија се има на известаи начин јавити као Претеча Месије. Крститељ одлучно одговара: “Нисам”. И треће питање којима се затвара круг месијанских питања: “Јеси ли пророк?”
И опет одлучан одговор: “Нисам”. Зар свети Претеча није пророк? – Јесте и већи од свих пророка, по речима Спаситеља, само он није онај пророк о коме је боговидац Мојсије пророковао као о Месији, Спаситељу. Богомислилац и провидац: до дна провиди у душе питача, и својим одгавара на оно главно питање које се скрива ита свих њихових обилазних питања, на питање: Јеси ли ти Христос?
 
“А они му рекоше: Ко си? Да одговор дамо онима који нас послаше: Шта кажеш о себи самом? Рече: Ја сам глас вапијућег у пустињи: Поравните пут Господњи, као што каза Исаија пророк.”
(1:22-23)
 
Стога је њихово последње питање искрено и јасно: “Ко си? да можемо одговорити онима што су нас послали: шта кажеш о себи самом?” Нема сумње, целокупном појавом својом свети Претеча је поставзвао собом месијансже проблеме, и изазивао их, и распиривао их; он је сав у тим проблемима; зато је и Богом послан да их решава, и коначно реши указавши иа Месију – Богочовека Христа. У земаљском свету, који је пустиња греха и смрти, свети Претеча је свеснији од ових скупа и од свакога посебно, опустошености природе људске, васцелог рода људског, грехом и смрћу. Зато је он ваистину пустињак, изузетан по свему, и мисија његова заиста пустињачка и изузетна. Стога и одговара на последње питање речима: “Ја сам глас онога који виче у пустињи: Поравните пут Господњи; као што каза пророк Исаија” (ст. 23).
Од муке људске, свељудске; од греха људског, свељудског; од смртности људоке, свељудске, човек се сав, овим бићем својим претворио у глас, вапајни глас, који се разлеже бескрајном пустињом људског живота, људских душа, и сваке људске душе посебно. Зар није свако од њих и све оне скупа, пустиња, у којој све што је божанско и бесмртно, превија се, мучи, обамире, издише и умире од греха и смрти? Нема пута Господњег у пустињи живота људскгаг. Пут од душе до Бога сав је пороцима излокан, испроваљиван, упропашћен. Ко може по њему поћи и до Бога доћи? Ове што је људско, толико је опусшшеио грехом и смрћу, да беспомоћно умире у оромној пустињи својој.
Зато нема људима спасења од греха које би оии сами измислили и остварили. Спасење им може доћи од Онога који је Безгрешан и Бесмртан, и стога моћан и силан да сатре и грех и смрт.
Па ипак, ви људи можете да у томе нешто учините: освестите се, дођите к себи и сагледајте и своју и свеопшту грешност; будите колико толико свесни својих и свеопштих грехова људских, који су вас затворили у безизлазну тамницу смрти, и нека се то излије у покајничко расположење, и тим покајањем ви ћете поравнити пут Господњи, и Он ће њиме доћи у живот ваш, у душу вашу, ући у опустошени и опустињени свет ваш.
 
“А изасланици бијаху од фарисеја. И запиташе га и рекоше му: Зашто, дакле, крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, и пророк? Одговори им Јован говорећи: Ја крштавам водом, а међу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, који преда мном би,коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући Његовој“.
(1:24-28)
 
Зато свети Претеча и крштава “крштењем покајања”. Он већ Духом Светим види Месију међу људима, готовог да спасава свет од греха, смрти и ђавола, зато и позива људе покајању, крштењу покајања, и тако их припрема за долазак Спаситељев и за Његов спаситељски рад. А то је баш оно што учени јерусалимски питачи не разумеју, те и даље питају отворено: “Зашто, дакле, крштаваш кад ти ниси Христос, ни Илија, ни Пророк?” (ст. 25). Јован им онда јасно одгавара и указује на природу свога крштења, и на природу и личност Месије: “Ја крштавам водом, а мећу вама стоји кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, који беше преда мном; коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој” (ст. 25-26).
Људска природа је толико обесцењена и осрамоћена грехом и смрћу, да је бескрајно удаљеиа од Бога. Тога је жеравично свестан и “највећи између роћених од жена“, зато сматра и свенародно објављује, и тиме се за сав људски род каје: “ја нисам достојан одрешити ремена на обући” Богочовековој Меоијиној.
Ако ико, Претеча је и за себе и за сав род људски поравнио пут Господњи, по коме Спаситељ може несметано ући у свет душа људсжих. Објашњавајући благовест: “Бога нико није видео никад” (Јн. 1,18) Св. Златоуст примећује: А шта ћемо рећи на речи громогласног пророка Исаије: “Видех Господа где седи на престолу висаку и преузвишену?” (Ис. 6,1). Шта ћемо рећи о сведочанству самога еванђелиста Јована о овим речима када је ввдео славу Господњу (Јн. 12,41). Шта ћемо рећи на речи пророка Језекиља? Гле, и он је видео Бога где седи на херувимима. Шта ћемо рећи на речи пророка Данила? И он вели: “И Стари данима седе” (Дан. 9,7). А шта на речи Мојсијеве: “Покажи ми пут твој, да Те поанам и да Те видим” (2 Мојс. 33,13). А Јаков је и назив добио од тога, то јест био је назван Израиљ, а Израиљ значи: Боговидац.
Тако дакле, видели су Бога и други. Због чега је, онда, Еванђелист Јован рекао: “Бога нико није видео никад?” (ст. 18). Да би показао, да је све то било дело снисходљивости а не виђење саме Суштине Божанства.
Јер да су они видели само биће, видели би га не на разне начине. Божанство је просто, безоблично, непроменљиво, неописиво, не седи, не стоји, не хода. Све је то својствено само телима.
Али како Бог постоји, то Он једини зна, и то је објавио сам Бог Отац преко пророка: “виђења умножих и у рукама пророчким уподобих се” (Ос. 12,10-11), то јест, ја сам се спустио, јавио се, али не оним што ја јесам. А пошто је Син Његов имао да се јави нама у стварном телу, то је Он испочетка припремао људе за созерцање бића Божјег, колико им је било могуће видети.
Али шта је Бог Сам по Себи, то нису видели не само пророци, него и анђели и арханђели; и ако би их ти питао о томе, ти у одговору не би чуо ништа о суштини него само певање: “Слава иа висинама Богу, и на звмљи мир, међу људима добра воља” (Лк. 2,14).
Ако би ти пожелео да што о томе сазнаш од херувима и серафима, овда би чуо Трисвету песму тајанствену и да су небо и земља пуни славе Његове (Ис. 6,2). Тако, дакле, самога Бога Оца види само Син и Дух Свети. [10]
 
ДРУГО СВЕДОЧАНСТВО СВЕТОГ КРСТИТЕЉА О МЕСИЈИ: ГОСПОДУ ИСУСУ
 
“А сутрадан видје Јован Исуса гдје долази к њему, и рече:
Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета!”
(1:29)
 
Какво је узбуђење и усхићење морао осећати свети Крститељ, свестан свегрешности и свесмртности људске, гледајући Исуса где долази к њему. На свима људима, од ггрвог до последњег, он је видео само грех, грех, грех, и само омрт, смрт, смрт, а ево Исуса, ево човека, ево првог човека у роду људоком у коме нема ни греха ни смрти, ни грешног, ни смртног. Али Претеча види да је баш тај безгрешни Исус који узима на Себе грех света: “Гле, Јагње Божје које узима на себе грех света” (ст. 29): “грех света” – сав грех, тај један једини свеобухватни грех света, из кога се изводе и на који се своде ови греси света.
Свети Златоуст блатовести: Сви су пророци и апостоли проповедали Христа у Његовом отсуству: једни – до Његовог доласка у телу, други – по Његовом вазнесењу; једини Јован је проповедао о Њему у Његовом присуству. Стога се он и назива пријатељем Женика што је он једини присуствовао на свадби; он је све то устројио и обавио; он је поставио почетак томе. “И угледавши Исуса где иде к њему, рече: Гле, Јагње Божије, које узима на себе грех света” (ст. 29). Он говори то показујући да сведочи не само глаоом иего и очима. Он се дивио Христу у радости и усхићењу; показује свима и дар са којим је Христос дошао и начин искупљења. Реч “јагње” означава и једно и друго. Јер Јован није рекао: који ће узети, или који је узао грехе света, него: који узима грех света, и тиме показао да Христос чини то свагда. У самој ствари, Он је примио на Себе грех света не само онда када је пострадао, него и од тога времена па све до сада узима на Себе грехе, не тако као да је свагда био распињан. Он је једном принео жртву за грехе, и том једном жртвом Он свагда очишћује грехе. [11]
То понети на себи и ослободити сав род људски и сав свет од тог свеубилачког чудовишта могло је само свемоћно и у исто време бескрајно човекољубиво биће као што је Исус Богочовек. Ту жртву могло је принети само кротко и незлобиво Јагње Божије: да, Јагње Божије: јер у Њему нема нимало гордости шго оно врши тако свеспасоносни подвиг. Кротошћу, смиреношћу и свежртвеном љубављу Јагње Божије спасава род људски од основног греха људског: гордог самољубља.
Значи: Јагње Божје Исус долази у свет људски, у свирепу и стравичну пустињу греха и смрти, долази јагањачки кротко и смирено, не да осуди, него да милује. Јер да није дошао као Јагње Божје већ као судија који истражује, ко би од људи остао, ко не би с правом сто пута на смрт осуђен био? Али, у томе је дирљива величина Христова што Он у вучји свет људски долази као кротко и смерно Јагње Божје свежртвено.
 
“Ово је Онај за кога ја рекох:
За мном долази човјек који преда мном би, јер прије мене бјеше.”
(1:30)
 
Зато Претеча понавља своју похвалу о Њему: “Ово је Онај за кога ја рекох: За мном иде Човек који ме претече, јер пре мене беше” (ст. 30). “Човек” = Јагње Божје: у томе и јединствена величина Исусова, што је човек, и као такав “Јагње Божје”: сав без греха и смрти, и стога сав кротост и жртвеност.
Човек међу људима, Он стога не плаши већ привлачи; безгрешан и бесмртан и бесмртан, Он тиме лечи и спасава. “Човек” без греха и смрти, да би се људима показало да се такав човек може бити и у овом земаљском свету. А такав човек и јесте прави човек, потпун човек, савршен човек.
Такав је био Адам пре греха и смрти, такав је Исус у сред греха и смрти.
 
“И ја га не знадох, али да се јави Израиљу, зато дођох ја да крштавам водом.”
(1:31)
 
Исус, по свему човек, само без греха, тешко га је познати, открити у Њему Спаситеља и Месију, Бога и Господа. То је истина и за самог “Претечу” и “анћела” Месијиног Јована Крститеља. Он се не стиди да то јавно призна: “И ја га не знадох” (ст. 33). Али, како Га онда познаде? – По откривењу Божјем. Јер се само Богом може дознати да је Исус – Месија и Спаситељ. Бог се косне душе човекове, и она прогледа, и у Христу Бога и Спаситеља угледа.
Претечина месијанска делатност сва је у завионости од личности Месије Исусу. Он и крштава водом да би на тај начин објавио људима да је Месија дошао, да је већ ту: да крштење почиње, и да је циљ крштења привести људе Месији, који ће крштавати Духом Светим; а то значи: крштењем у коме се опраштају греси, убија смрт, уништава ђаво.
Али и Дух Свети је за Месијиног Претечу нешто видљиво, стварно, и то у нашем човечанском свету.
 
“И посвједочи Јован говорећи:
Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на Њему.”
(1:32)
 
И Претеча нам сведочи о томе из свог личног искуства, као очевидац, као духовидац: “Видех Духа где силази с неба као голуб и остаде на Њему” (ст. 32). – “Видех Духа”, – то је лично и ново, новозаветно искуство.
У томе и најубедљивије сведочанство да је Исус заиста Месија који ће крстити Духом Светим који је сишао на Њега као на човека, и остао на Њему као на човеку, иако је Он вечно и једносушно са Њим као са Другим Лицем Свете Тројице.
 
“И Ја Га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом Он ми рече: на кога видиш да силази Дух и остаје на Њему то је Онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је Он Син Божији.”
(1:33-34)
 
Свети Претеча не престаје наглашавати ту чињеницу: “И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крстим водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је онај који крштава Духом Светим, И ја видех и посведочих да је овај Син Божји” (сг. 33-34). “И ја видех и посведочих”. – На том личном искуству је заснована кзва месијанска делатност Претечина. То је основно начело новозаветног христопознања: видети и сведочити о виђеном.
Зато су новозаветни проповедници првенствено очевидци = сведоци = апостоли: они су послани да као очевидци сведоче само оно што сами видеше и чуше, што очима својим видеше и расмотрише, што ушима својим чуше, пгго рукама својим опипаше (1 Јн.1,1). С&едочансгво Светог Претече о Исусу:
1) Исус је “човек” (ст. 30);
2) На Њега, човека, сишао је Дух Свети;
3) Исус је Син Божји;
4) Исус=Син Божји, као Јагње Божје узима на себе грех света, и
5) Исус крштава Духом Светим.
 
ТРЕЋЕ СВЕДОЧАНСТВО ПРЕТЕЧИНО О МЕСИЈИ И
ПРВИ УЧЕНИЦИ ХРИСТОВИ
 
“Сутрадан опет стајаше и Јован и двојица од ученика његових.
И угледавши Исуса гдје иде, реће: Гле, Јагње Божије!”
(1:35-36)
 
Трећег дана – треће Јованово сведочанство. Сада, Претеча као да на Исусу види само Његаву огромну жртву за спасење света од греха: Исус=Јагње Божје”, и на Њему сви греси света од памтивека. Заиста, све што је Исус Богочовек учинио за спасење света јесте једна беспрекидна жртва за свет: од Рођења па до Вазнесења.
Гледајући Га где се у пећини рађа од Дјеве, чавек мора Претечински узбућено узвикнути: “Гле, Јагње Божје!”
Гледајући Га где од гњева Иродова бежи у Мисир, опет то исто осећање потреса душу: “Гле, Јагње Божје!”
Гледајући Га где као дрводеља ради и живи у свету Он, Творац и Сведржитељ свих безбројних светова, из душе се невољно отима уздах: “Гле, Јагње Божје!”
Гледајући Га где пости, где се моли, где плаче, где страда, где пати, где умире на крсту, где кротко подноси и пљување и исмевање и шибање, из душе се отима дирљиви крик за криком: “Гле, Јагње Божје!”
И када се сав његов Богоочовечански подвиг на земљи обухвати једним свеобухватним погледом, и овда човек мора свим срцем, свом душем, свом мишљу својом завапити: “Гле, Јагње Божје!”
 
“И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом. А Исус обазревши се и видјевши их, гдје иду за Њим, рече им: Шта тражите? А они Му рекоше: Рави, што преведено значи: учитељу, гдје станујеш? Рече им: Дођите и видите! И отидоше, и видјеше где станује; и остадоше код Њега онај дан. А бијаше око десетога часа. А један од двојице који чуше од Јована и одоше за Њим бијаше Андреј, бтрат Симона Петра.”
(1:37-40)
 
У овим простим речима Претечиним морало је бити нечег божански дирљивог и привлачног. Сведоци? – Два Претечина ученика који оставише свог учитеља, човека “највећег између рођених од жена”: “и отидоше за Исусом” (ст. 37).
Ради чега? – Сигурно да лично испитају и извиде ко је тај Исус пред којим се до прашине и праха смирава и понижава њихов велики учитељ, пустињак, испосник и пророк. И они би хтели да насамо разговарају са тим “Јагњетом Божјим”, Коме њихов знаменити учитељ није достојан одрешити ни ремена на обући његовој.
То нам казује њихов одговор на Исуоово питање: “Шта тражите?” – “Учитељу, где станујеш?” – и прост одговор: “Доћите и видите”. – “И отидоше и видеше где станује; и осташе у њега онај дан” (ст. 38-39). Да чудесног и невиђеног на земљи разтовора! Зацело, два ученика они осетили нису време у присуству Вечнога.
Устрептале душе, жедне божанскога, бесмртнога, идеалнога, морале су од усхићења и радости занемети, слушајући насамо божанске речи Јагњета Божјег. Тада се у њима саткало у души убеђење да је Исус – заиста Син Божји, заиста – Јагње Божје, заиста – Спаситељ света. Несумњиво тако. То се и види из онога што та два ученика чине.
 
“Он нађе најприје брата својега Симона, и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос. И доведе га Исусу. И Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон, син Јонин; Ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар.”
(1:41-42)
 
“Ми нађосмо Месију” (ст. 41), – то је све што они у узбуђењу, од радости могу да откликћу. У њиховим речима нема ни трунке колебања, двоумљења. То је нешто толико сигурно и несумњиво, да Петар без речи полази за својим братом Андријом који је био један од двојице срећника и ту вест и новост и саопштио овоме брату.
“И доведе га к Исусу” (ст. 42): доведе као дете, толико је Андрија понесен био љубављу и одушевљењем за Исуса да је Петра “довео” к Исусу, а не да је сам Петар ишао и да су они дошли к Исусу.
У души Петровој се морало дешавати нешто необично: нове мисли, слатка очекивања, устрептала осећања. Све је то вихорило у њему, стапало се у неки хаас, мили хаос, у чијим се врелим дубинама рађало нешто ново за Петра, неки нови свет, нови живот, нешто ни налик на све дотадашње.
Све је то благи Спаситељ прочитао и у души и на лицу детињски узбућеног и усплахиреиог Петра и због те унутрашње промене која се у њему збивала, променио му одмах име као Авраму што је променио име када му је обећао да ће постати отац многим народима.
Еванђелист пише: “Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа што значи Петар” (ет. 41). Петар – камен, камен на камен ће се изградити иов духовни свет, не само његов, него и многих, многих других који као он буду променили себе Богочовеком, његовим Еванђељем.
Као да сав овет добија ново име због многозначајне Петрове промене, Петровог обраћења Христу.
 
“Сутрадан хтједе Исус изићи у Галилеју, и нађе Филипа,
и рече му: Хајде за Мном!”
(1:43)
 
“Хајде за мном!” – и Филип дође за Њим, не упитавши: Зашто? Ко си ти? Шта хоћеш ти од мене? Зашто да Тебе ради оставим све своје на дому, и дом и имање? – Шта је то било у Исусу што је толико привлачило к Њему те су људи остављали све и одмах полазили, и за навек одлазили за Њим?
Сигурно се кроз Његово свето лице и тело изливала и по душама људским на тајанствен начин разливала чудесна сила и светлост Бога Логоса.
И иоле боготражљиве и богочежњиве душе приањале су за Њега свим бићем. И налазиле у Њему свога Месију, свога Господа, свој живот, своју бесмртност и вечност.
Да, у Њему су налазиле све оно најузвишеније, најсветије, најбожанскије, најбесмртније, најмоћније што су Месији приписивали и од Месије очекивали сви свети Божји људи.
 
“А Филип бјеше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо Онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета.”
(1:44-45)
 
То се десило и са Филипом. Пошао је за Њим, и одмах свим бићем открио, пронашао да је Исус – Месија.
Пронашао, да! јер је тражио, истраживао, на Исуса примењивао све што су Мојсије и Пророци писали о Месији и пронашао да је Исус тај божански Месија, Спаситељ. Зато и изјављује своме пријатељу Натанаилу, кога је потражио да подели са њим своју радост и саопшти му свој проналазак: “Нађосмо онога за кога писа Мојсије у закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина” (ст. 45).
Боготражљивој души Филиповој није било потребно да дуго испитује Исуса: он је применио иа Њега месијанско мерило Мојсијево и пророчко, и овим бићем се убедио и пронашао да је то заиста Месија.
 
“И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити шта добро?
Рече му Филип: Дођи и види!”
(1:46)
 
Учени Натанаило је опрезан, а и помало сумњалица. Месија – “из Назарета?” “Из Назарета може ли бити што добро?” (ст. 46). – То је пророчки оправдано питање. Из Назарета може ли бити што добро, а камоли највеће добро – Месија? Филип овим као да је нешто збуњен, или не жели да се упушта у дуге расправе о таме, јер је сав препун и осећања и убеђења да је Исус – Месија.
И зато сву своју апологију и апологетику своди на две речи: “дођи и види” (ст. 46). Доћи и види Исуса, и отпашће све сумње, сва провериличка питања. Јер видети Њега, значи видети Месију, сем ако човек намерио не ослепи све очи душе своје, да не би виделе и откриле у Њему Месију и Бога. Пример: Натанаило.
 
“А Исус видје Натанаила гдје долази к Њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Рече Му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Прије него те позва Филип, видјех те кад бијаше под смоквом.”
(1:47-48)
 
Његов сусрет са Исусом, заиста је сусрет правога Израиљца са Месијом: “Ево правога Израиљца у гсоме нема лукавства” (ст. 47), говори Исус за Натанаила тек што је са Филипом дошао и још ни једну реч изустио, и кога Исус први пут види. Исусове речи хвале опрезност Натанаилову; Натанаила изненађује то откуда га Исус познаје. Он и даље душом својом иде по колосеку своје сумњалачке опрезности: проверава Филипово тврђење и своје сумње.
Тада му Исус открива делић свога Божанства: свезнање, свевиђење: “Пре но што те позва Филип видех те кад беше под смоквом” (ст. 48). – На таквој даљини? Како је то могуће? Не, то не може видети обичан човек, па ни највећи човек; то може видети само Син Божји, Месија, Бог.
 
“Одговори Натанаило и рече Му: Рави, Ти си Син Божији, Ти си цар Израиљев”
(1:49)
 
И Натанаило, као што је искрено посумњао, тако је искрено и поверовао, и признао Исуса за Месију: “Рави, Ти си Син Божји, Ти си цар Израиљев” (ст. 49). Јер иза твога свезнања ко стоји ако не свезнајући Месија? Филип је у праву: доћи и видети Исуса, то је све, сва апологија, сав метод христопознања.
Само треба доћи у лични додир с Њим, прићи Му отворено, испитивачки, проверилачки искрено, и Он ће души богочежњивој показати да је Месија, Спаситељ, Бог. Све се ту заснива на личном, непролазном искуству. Од човека се тражи само искреност, онда Господ Исус казује Себе, показује да је заиста Месија, заиста Бог и Господ.
 
“Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видјех под смоквом, вјерујеш? Видјећеш више од овога. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега.”
(1:50-51)
 
Натанаило је видео само једно својство Христова Божанства: свезнање. Али, то није у Исуса неко тренутно, шророчко свезнање, које се Њему, као и осталим пророцима даје за извесно време. Не, Исус није само пророк, Он је Бог пророка.
То Натанаило још не зна, не увиђа. Иза свезнања, и око свезнања Исусовог, стоје и сва остала, засада невидљива, божанска својства и савршенства, стоји: “сва пуноћа Божанства телесно” (Кол. 2,9): ту су иза Њега и сва небеса, и сви анђели који Му даноноћно невидљиво служе као Богу и Господу. Богочовечанска је истина: “Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије где се пењу и силазе на Сина Човечијег” (ст. 51).
“Од сада” је небо отворено над земљом преко Богочовека Господа Исуса: Бог је на земљи, Његов силазак је ова небеса отворио над земљом; и сва небеска војска силази к Њему и опет узлази на небо. “Од сада ћете видети” ... сви који желите небо и сва богатства неба.
Ето их иа земљи у Исусу Месији, Сину Човечијем, Богочовеку, у коме је “сва пуноћа божанства телесно“.
Небо је већ на земљи, анђели су Божији већ на земљи, јер је Сам Бог већ на земљи у Богочовеку Исусу.
 

1. Свети Кирил Александриски, Тумачење Светог Еванђеља по Јовану, књига I, 1 и 2 (руски превод).
2. Беседа I, 1-2 на Еванђеље Јованово; Migne, PG 59, 25-31
3. Тамо, књига 1, глава 5.
4. Беседа II, 4; тамо, стр.34; беседа III, 3; стр. 40; беседа IV, 1: стр. 47.
5. Тумачење Светог Еванђеља (руски превод)
6. Тамо, беседа V, 3-4; стр. 58
7. Тамо, књига прва, глава 6, 7.
8. Тамо, беседа VIII, 1; стр. 65.
9. Тамо, књига II, глава 9, 10.
10. Тамо, беседа XV, 1; стр. 97, 98
11. Тамо, беседа XVIII, 2; стр. 115-116.