ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Тринаеста глава
 
ХРИСТОВА ТАЈНА ВЕЧЕРА СА УЧЕНИЦИМА
 
“А пред празник Пасхе, знајући Исус да је дошао Његов час да пређе из овога свијета Оцу, љубивши Своје који су у свијету, љубио их је до краја. И кад би вечера, пошто ђаво већ бјеше метнуо у срце Јуди Симоновом Искариотском да Га изда, знајући Исус да Му је Отац све дао у руке, и да од Бога изиђе, и Богу иде.”
(12:1-3)
 
Силаском Бога Логоса у земаљски свет, направљен је пут између овог и оног света. Богочовек сасвим природно спаја ова два света: Као Бог постао је човек, да би човека уздигао до Бога. Нема провале непремостиве више између два света, нита између човека и Бога. Из љубави је сишао из дивног божанског свегга у наш смрдљиви земаљски зверињак; љубављу је живео за све време Свога боравка на земљи, и остао до краја у тој љубави, иако су многи људи на Његову све-љубав одговарали мржњом, пакошћу, злобом, читавим паклом. Ето, и један од дванаесторице је такав: На свељубав Учитељеву он одговара тиме што пушта Сатану у срце своје, те га овај претвара у радиоиицу богоиздајничког и богоубилачког греха.
Шта то значи? – Да Богочовек Христос сав однос Свој са људима заснива на слободи и љубави. Никад и нигде насиље, нити захтев да му ма ко служи механички, аутоматски, принудно. Све по закону божанске љубави и слободе. На томе стоји и цело Еванђеље. Нико се насилно не спасава. Спасење Спаситељ нуди, али не намеће. Сав је домострој спасења Богочовек израдио на љубави и од љубави; А човек то спасење може усвојити једино љубављу за то и такво спасење. Богочовек је сав љубав: такав је дошао у свет, такав се и враћа у онај свет – Оцу. Враћа се, из бескрајног човекољубља, са обесмрћеним и прослављеним телом људским. Због те љубави према људима “Отац му све даде у руке”.
Иако сав у греху, смрти, злу и ђаволу, овај наш земаљски свет није ии у чему, ни по чему могао умањити, или окрњити, или оштетити Богочовекову Личност, Његово Божанство, нити пак њетово безгрешно човечанство. Грех, смрт, зло и ђаво, нису могли нити да омету нити да онемогуће Његово дело спасења света. Толико је Он свет и свемоћан у свему, а пре свега у љубави према људима. Сав његов живот и под виг на земљи сведочи једмо: “Он од Бога изиђе, и к Богу иде”. Пут је Његов прав и оигуран. Он од Бога изиђе и у наш свет сиђе, да би из нашег света изишао и Боту отишао са телом човечјим, спасеиим од греха, смрти и ђавола, и тако прослављеним вечном божанском славом.
 
“Устаде од вечере и скиде горње хаљине, па узе убрус и опаса се њиме. Потом усу воду у умиваоницу, и поче прати ноге ученицима и отирати убрусом којим бјеше опасан. Онда дође Симону Петру, а овај Му рече: Господе, зар Ти моје ноге да опереш? Одговори Исус и рече Му: Што Ја чиним, ти сад не знаш, али ћеш послије разумјети. Рече Му Петар: Никада Ти нећеш опрати моје ноге. Исус му одговори: Ако те не оперем, немаш удјела са Мном. Рече Му Симон Петар: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу. Рече му Исус: Окупани нема потребе шта да пере осим ногу, јер је сав чист; и ви сте чисти, али не сви. Јер знађаше издајника Својега, зато рече: Нисте сви чисти.”
(13:4-11)
 
Ако божанска љубав има душу, онда је то – смерност. Ево ње увек у љубави Христовој, па и на Тајној Вечери. Да, она и сачињава почетак те Овете и свеспасоносне Вечере: Богочовек пере ноге ученицима својим и брише их сам убрусом. То спада у Еванђеље спасења, у силу спасења, и у символ спасења. Ове то значи: људе је могуће спасти од греха, смрти и ђавола само служећи им из богочовечанске љубави, богочовечански смерно. Само се тако може имати “удела” са Спаситељем: “удела са Мном”
Јер само смерна љубав и љубећа смерност очишћава људе од сваке прљавштине. На њу спасавани може одговорити само истоветном љубављу и смерношћу, и онда му је спасење осигурано. У противном: Спаситељева омерна љубав је учинила све, али човек није на њу одговорио љубављу, и остаје – неспасен, нечист. Случај Јуде Искариотског. Ни њега Спаситељ благи не приморава на спасење, не спасава га насилно. Остављена је и њему, као и свакоме људоком бићу, бескрајна слобода: да изабере и воли Бога или ђавола, живот или смрт, рај или пакао, добро или зло. И Јуда се у пуној мери користи том слободом, као и сваки човек, па изабрао једно или друго. Главно је: пред сваким стоји Христос, Бог савршени и очигледни, и ђаво ружан и одвратан.
 
“А кад им опра ноге, узе хаљине Своје па опет сједе за трпезу у рече им: Знате ли шта сам вам учинио? Ви Ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге, Ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другим прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као што Ја учиних вама, и ви чините. Заиста, заиста вам кажем: Није слуга већи од господара Својега, нити је посланик већи од онога који га је послао. Кад ово знате, блажени сте ако то творите.”
(13:12-17)
 
Спаситељево прање ногу ученицима саставии је део велике богочовечанске тајне спасења света. На почетку те пресвете тајне стоји бескрајна смерност: рођење од Дјеве у пећини; ево бескрајне смерности где и завршава ту велику тајну. Колико је ове то божански важно, показује то што сам Спаситељ објашња ва одмах ученицима шта значи ово прање ногу. Он “Го-под и учитељ пере ноге учшицима”. Ради чега? Да би им примером пкжазао да је смерна љубав – пут спасења, једини пут спасења. То сачињава обавезну дужност, уцраво еванђелску оведужност, за свакога који жели спасења себи и друлима.
“Кад дакле ја опраг вама ноге Господ и Учитељ, и ви сте дужни – један другоме прати ноге”: ма ко, и ма колико грешан и нечист био тај други, макар био Јуда, – оперите му ноге за сведочанство њему да сте учинили све за спасење његово: смерно и с љубављу служили њему нечисгом и прљавом. Иако је Спаситељ, и све шгго је чинио – чинио да би дао пример вама; иако је живео, и тиме давао пример како треба да ми живимо; иако је мислио, осећао, делао, творио, да би тиме нама дао пример живи како треба да и ми мислимо, осећамо, деламо, творимо; никад није то тако истакао и за таку свеобавезну дужност прогласио, као што је то учинио приликом прања ногу својим ученицима. Толико је смерна љубав свеважна, свевредносна и свеспасоносна. Зато и благовести: “Јер вам дадох углед (пример) да и ви тако чините као што ја вама учиних. Заиста, заиста вам кажем: није слуга већи од господара свога, нити је посланик већи об онога који га је послао. Кад ово знате, благо вама ако га извршујете”.
“Блажени сте ако то извршујете”: блаженство је истовремено пракси, делу, делању, творењу, доживљавању смерне љубави Христове. У самом чињењу еванђелских подвига је почетак блаженства од тога: у трајању пак – свеблаженство. “Творац дела” је “блажен у делу свом” (Јак. 1,25). Не знање о смерној љубави, о смерном служењу другима, већ само доживљавање те љубави и смерно служење друшима из љубави, то рађа неисказано христолико блаженство у души чинитеља. Ма колико се Христов човек у смерној љубави смиравао пред другима, никад се ни приближно не може то упоредити са смерном љубављу, са бескрајним смирењем безгрешног и Свемоћног Господа Исуса пред грешним и прљавим људима.
Ваистину је Он у том погледу увек “пример” за нас, пример који треба свакако постизавати, и са радошћу признавати: да га никада у потпуности не можемо постићи. Просто би се могла, иза оваког Христовог дела и мисли и осећања и речи и доживљаја, као рефрен ставити ова Христова реч: “Ја вам дадох пример да и ви тако чините”. Пример, то је еваиђелски буквар, еванђелски требник, еванћелски служебник. Спас нам је оставио пример као богочовечанско средство и уџбеник спасења. Еванђеље је, на првом месту, пример, Богочовеков пример како се људи спасавају од греха, смрти и ђавола. А за Њим су нам, и по угледу на Њега, пример еванђелски сви свети апостоли, и сви светитељи, и сви праведници, јер су спасавали и себе и друге, ушледајући се иа Њега, на Његов пример, и добијајући од Њета силе и надахнућа да му следују као у огледу и примеру. Само се угледањем на Спаситеља човек спасава. Све што је Сам чинио, Спаситељ даје силе да то чине и следбеници Његови, само даје то за – смерну љубав. А она је увек добровољна, сва саткана од велике, безграничне слободе човекове, слободе боголике и богочежњиве. Уколико боголикије, утолико безграничније и богочежњивије. А када своју боголику слободу човек потчини злу и греху, овда је безгранично и зло његово и грех његов, зато га и одводе у пакао, у то царство где је свако зло – безгранично и вечно. Јер безгранична заљубљеност у зло, води човека у пакао.
У томе је страшна слобода човекова: јер му ни Бог не може силом наметнути љубав према добру, ни ђаво – љубав према злу. Јер љубав и јесте сила, и сплет осећања који се не може наметнути; наметне ли се – љубав престаје бити љубав, љубав већ није љубав. Јер љубав и ниче из слободе, и расте у слободи, и стоји и постоји само у слободи. Где слободе нема, ту љубави нема. Човек без слободе је робот. Роботи су неспособни за љубав, јер им недостаје слободе, која и чини човека човеком, тј. бићем каквим га ми људи знамо из свеколиког искуства рода људског, и због чега га и човеком називамо.
 
“Не говорим о свима вама; Ја знам које изабрах; него да се испуни Писмо: Који са Мном хљеб једе, подиже пету своју на Мене. Од сада вам говорим прије него се збуде, да. Када се збуде, вјерујете да Ја јесам.”
(13:18-19)
 
Заиста, све што Спас чини на Тајној Вечери казује нам његову главну тајну: да је Он – Бог, Богочовек. Ево божанског свезнања: Он унапред говори о Јуди и шта он смера да учини. Он само жели од својих ученика да они запамте ове речи Његове “да, кад се збуде верујете да сам ја” – Бог и човек, Богочовек. Све је устремљено једном циљу: вери у Богочовека.
Па и издајство Јудино Спаситељ претсказује својим боанским свезнањем; да би и та страшна чињеница послужила ученицима као доказ да је он заиста свезнајући Бог, и да треба веровати у Њега као Богочовека и Спаситеља. Па и у овом случају смерна љубав Спаситељева прећуткује име издајниково, и показује како их заиста “до краја љуби” (ст. 1).
 
“Заиста, заиста вам кажем: Који прима Онога кога пошаљем, Мене прима; а ко прима Мене, прима Онога који Ме је послао.”
(13:20)
 
Ко Христа не признаје за Бога, онда је ваистину прави безбожник. Онда заиста нема Бога за њега, не постоји Бог. Јер кад Христос, са свима својим тако очигледним савршенствима, није Бог, онда – нема другог Бога ни на небу, ни на земљи, ни под земљом.
Јер ни Бога човек не може замислити бољим, савршенијим, мудријим, свемоћнијим, милостивијим, праведнијим, свезнајућим, светијим од Христа. Да, историја ове планете незна за милије и савршеније биће од Христа. Ако би се бирао, онда би сваки нормалан чо”ек, изабрао себи њега за Бога. Не признаје ли човек њега, онда је ваистину – атеист, јер одбацује јединог истинитог Бога и неба и земље. Ту истину открио нам је Спас на Тајној вечери: “заиста, заиста вам кажем: који прима онога кога пошаљем, Мене прима; а ко прима Мене, прима онога који Ме посла”.
Заиста је страхотно величанствена слобода човекова: он, сићушан и мајушан, може признати или одбацитм Бога, може веровати у Њега или не; може сместити у себи целога Бога, или га потпуно избацити. “Који прима Мене, прима онога који Ме посла” – тј. прима Бога, све Његове силе, све Његове моћи, сва његова савршенства. Шта више треба човеку од тога?
 
“Рекавши ово Исус се узбуди духом, и посвједочи и рече: Заиста, заиста вам кажем, један од вас издаће Ме.”
(13:21)
 
А не примити то, зар је човек и даље човвк, није ли се преметнуо у ђавола. Заиста жалити треба, бескрајно и безгранично, човвка који не прима Христа, који не верује у њега. А шта тек рећи за човека који издаје Христа Бога Њега тек треба жалити, жалити бескрајније од бескрајног и безграничније од безлраничног. То Спас и чини: “рекавши ово Исус поста жалостан у духу, и посведочи и рече: заиста, заиста вам кажем: један измећу вас издаће ме”: запрепасти се, узбуди се; ко се не би запрепастио над човеком који Бога издаје, Бога продаје? запрепастио до суза, самилосних и дирљивих, као што је случај Спасов.
Страшна је чињеница да је човек дошао дотле у злу и грехољубљу: да и очигледног Бога неће у свом зњмаљском свету, Бога са свима дирљивим силама његовим, са свом божанском Истином, и Правдом, и Љубављу, и Добротом и Свезнањем, и Светлошћу.
Чињеница толико страшна, да би над њом требало да и камење заплаче и закука, акамоли бића, која располажу сазнањем и осећањем, макар мајушним и нај мајушнијим, или савршенијим и најсавршенијим: јер то је најстрашнија чињеница у свима световима. Нема страшније ни у паклу, јер ниједан ђаво није са Богочовеком учинио оно кад је сишао у пакао, што је Јуда учинио са њим у нашем земаљском свету. Ту смо ми људи испред пакла и испред свих демона. Ту нам нема такмаца. Нема – на стид и срам наш.
 
“Онда се ученици згледаху међу собом, и бијаху у недоумици о коме говори. А један од ученика Његових, кога Исус љубљаше, бјеше наслоњен на наручје Исусово. Њему, дакле, Симон Петар даде знак да упита ко би то био о коме говори. А овај, наслонивши се на прса Исусова, рече Му: Господе, ко је то? Исус одговори: Онај је коме Ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Симоновом Искариотском. И по залогају тада уђеу њега сатана. Онда му рече Исус: Што чиниш, чини брже. А ово не разумједе нико од оних што бијаху за трпезом зашто му рече. А неки мишљаху, будући да у Јуде бјеше кеса, да му Исус рече: Купи што нам треба за празник; или да даде штогод сиромасима. А он узевши залогај одамх изиђе; а бјеше ноћ.”
(12:22-30)
 
Запрепашћење ученика је природно. Зар један од њих да изда Господа и Учитаља, чијим су именом мртве васкрсавали, болесне исцељивали, ђаволе изгонили, и друга многа чудеса чинили? Пада у очи: да нико од ученика није то приметио код Јуде, тако се и он вешто скривао; и још: да кротки Господ није то казао ни најприснијем ученику Свом: “кога Исус љубљаше”. Јер љубав је љубав и тиме што казује тајне.
Овом тужном догађају дугујемо једно духовно сазнање: како и жолико је Господ љубио светог Воанергеса, апостола љубави. Он је ваљда зато и постао апостоп љубави, и осетио да је Богочоввк = Љубав, Бог Љубав, што је доживео најбожанскију и најсавршенију љубав у свима световима. Зато му Спас њему једином, открива и ову тајну о богоиздајнику. Али открива тако неприметно, да нико од осталих ученика није сазнао да је то Јуда. Спаситељ је до последњег тренутка Својом смерном љубављу пакушавао да спасе Јуду од зле намере. И тек када је сав Сатана ушао у Јуду, Спас му са болом и тугом рекао: “што чиниш чини брже”, и то тако рекао да нико није разумео нашта се те речи односе. Сатана уђе у Јуду кад? “по залогају тада уђе у њега Сатана”, сав Сатана. И то по залогају који му Спас даде.
Значи: Јуда је сву душу отворио Сатани и пустио га да уђе у њу, када је Спаситељ љубави последњи пут покушао да га спасе. Заиста, страшан грех, и понорно грехољубље човекове природе. У присуству оваплоћеног Бога свога учитеља и добротвора, Јуда прима у себе Сатану. Заиста се Сатана својим најмилијим злом оваплотио у Јуди. Својим грехом Јуда се потпуно изједначио са Сатаном; јер за такав грех потребно је да сав Сатана буде у човеку, дела у њему, претвори цело његово биће у радионицу греха и зла. Колика слобода у човековој љубави за зло! Присутан је Бог, и не спречава је насилно; присутан је и Сатана; а човек слободно и смело изабра ђавола, и целог га прима у себе. Сигурно се никад ниједан човак није осећао тако слободан у греху и злу као Јуда када је у њега ушао Сатана. Еванђелист, сам ученик “кога љубљаше Исус”, који је једини сазнао ову страшну тајну Јуднну, бележи то ничим не грдећи Јуду: “А он узевши залогај одмах изиђе; а беше ноћ”.
У Јуди сигурно страшнија ноћ него напољу, у природи.
 
“Кад он изиђе, Исус рече: Сада се прослави Син Човјечији, и Бог се прослави у Њему. Ако се Бог прослави у Њему, и Бог ће Њега прославити у Себи, и одмах ће Га прославити.”
(12:31-32)
 
Са Јудом је изашло све зло, сав Сатана: остао је сам Спаситељ, сав Бог, са својим божанским ученицима. То је славље божанског добра: клица оног божанског сведобра, оног божанског еванђеља, оне спасоносне Цркве: којом је прослављен Богочовек Христос, и сам Отац, и спасен свет. Јер је Богочовек са овим светим ученициома спасао свет од греха, смрти и ђавола, и тако прославио човека у Богу и Бога у човеку. Спасен човек – то је слава Божија, слава Богочовекова; а Богочовек је слава спасеног човека. Бог Логос је као Син Човечији, као човек извршио спасење света; у томе је слава његава; али Син Човечији је као човек Богом, оваплоћеним у Њаму, извршио то спасење; у томе је слава човекова. Једном речју: слава и Бога и човека је Богочовек: само Богочовеком и у Богочовеку, Бог је заиста постао славан у човеку, и међу људима; и још: само Богочовеком и у Богочовеку и човек је заиста постао славан у Богу и пред Богом: јер је стао пред Бага без греха, без смрти, без ђавола: сав безгрешан, сав бесмртан, сав вечан. То нам казују ове еванђелске речи: кад Јуда изиђе, Исус рече: сад се прослави Син Човечији, и Бог се прослави у њему. Ако се Бог прослави у њему, и Бог ће Њега прославити у себи, и одмах ће га прославити” .
 
“Дјечице, још сам мало с вама; тражићете Ме, и као што рекох Јудејцима да куда Ја идем ви не можете доћи, то и вама сада говорим.”
(13:33)
 
За грандиозну тајну спасења света Крсном смрћу и васкрсењем Богочовековим заиста су и Једанаесторица пре Педесетнице “дечица”, мала деца. Они још од ње мало разумеју, или скоро нимало. На путу кроз смрт и васкрсење они не могу да прате Спаситеља, и нису могли све до Педесетнице. А све дотле, они ће том страшном тајном бити као дечица и збуњени и преплашени и ожалошћени. Зато их Господ нежно теши: “дечице, још сам мало с вама; тражићете ме, и као што рекох Јудејцима: куда ја идем ви не можете доћи, и вама говорим сад”.
 
“Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што Ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом.”
(13:34-35)
 
У Богочовеку све је ново: и Бог и човек, све Божије и све човечије. Бог је нов, зато што се јавио у потпуности својој, са свима божанским савршенствима; човек је нов, јер се појавио без греха и зла, у безгрешној бесмртности и валичанствености својој. Отуда је сав живот Богочовеков нешто ново и сва дела Његова, и Еванђеље Његово, Истина Његова, и Правда, и Милост, и Мудрост, и Доброта, а сврх свега љубав. Јер све што је Богочовеково слива се кроз све божанске врлине у једну свеврлину, и све заповести у једну свезаповест. А та свезаповест, те свеврлине, та богочовекова свесила јесте: Његова Богочовечанска љубав. Она је безгрешна, света, безгранична, увек божанствена, вечна, и тиме увек млада, увек нова. Јер вечност не стари, не зна за промене које све што стари гоне из прошлости кроз садашњост у будућност, која је обично гроб авега временског.
Оно што Богочовекову љубав чини изузетно новом и по чему она и заслужује да се назива новом, увек новом, јесте то што она воли људе и у гресима њиховим, воли их и у смртима њиховим, воли их и у манама њиховим, јер никад не изједначује грек са грешником и смрт са смртником, и злочин са злочинцем; она разиучује грех од грешника, не убија грешника због греха, него га ослобађа од греха; не убија смртника због смрти, него га спасава од смрти; она осуђује грех а милује грешника, и спасава га од греха; она никада не воли грех због грешника, него мрзи грех, а воли грешника; исто тако она никада не воли грешника због греха, него жали грешника а осуђује грех; она увек и безгранично воли све шгго је божанско, свето, бесмртно и вечно, а мрзи безгранично само грех и ђавола.
У томе је величина Богчовекове, еванђелске љубави. По томе се Он познаје и распознаје у земаљском свету; по томе се познају и распознају и ученици његови. Знак: богочовечанска љубав, јер љубе “као што он љуби”: не додајући ништа људско Његовој бошчовечанској љубави, нити јој одузимајући ишта божанско. То нам све казују речи ове Спасаве: “нову вам заповест дајем: да љубите један другога као што вас ја љубих да се и ви љубите мећу собом. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом”.
Сва је суштина ове истине у речима: “као што вас Ја љубих”. Таква љубав никада не стари; увек је нова за онога који је упражњава и за онога иа кога се односи. Увек нова, јер увек свега и непорочна. Само се од греха стари, само се од греха састарује свако људско осећање: и милост и љубав и доброта. Толико се од греха стари, да се најзад од старости и умре.
 
“Рече Му Симон Петар: Господе, куда идеш? Исус му одговори: Куда Ја идем не можеш сада ићи за Мном, али ћеш послије поћи за Мном. Петар Му рече: Господе, зашто сад не могу ићи за Тобом? Живот свој положићу за Тебе. Одговори му Исус: Живот ли ћеш свој положити за Мене? Заиста, заиста ти кажем: неће пијетао запјевати док Ме се трипут не одрекнеш.”
(13:36-38)
 
Петар – тип пламене вере, која када се Духом Светим устали, Постје чудо и за анђеле на небу и за људе на звмљи. Такву веру обичмо сустопице прати пламена љубав, која такође док се Духом Светим не освети и не устали има своја драматична дизања и спуштања, успоне и падове. Ап. Петар је типичан пример правог човека: не зна себе до краја, верује у своје силе и моћи, а и не слути колике су то и како подмукле издајице. И заиста, човек сам собом никад не може познати све; потребно је да прође кроз миога искушења, да би донекле сазнао, сагледао и познао себе. Само кад Бог Логос – “Светлост света” и “Светлост живота” осветли све поноре људског бића и све скривнице, човек може истииски познати себе.
Уствари, самопознање се добија кроз христопознање, коме претходи христољубље. Али ту “светлост света” и “светлост живота” човеку даје Дух Свети за веру у Христа и љубав према Христу. Њу је ап. Петар и добио, на дан Свете Педесетнице, и тек онда потпуно познао себе, и учврстио и веру своју и љубав своју. А сада, ено на Тајној Вечерн се куне у своју верност Господу Христу, а Спас му са тугом претсказује пад те исте ноћи: “неће петао запевати док ме се трипут не одречеш”.
Крте су и ломљиве све људске силе док се не обогате Богом, док не ојачају Богом. За навек је истинита псалмопевчева истина који је као ретко ко познавао човека и његове слабости: “Богом смо јаки”.
Да, само Богом.