ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава једанаеста
 
ВАСКРСАВАЊЕ ЛАЗАРА
 
Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине. А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге Његове својом косом. Онда сестре послаше к Њему говорећи: Господе, ево болује онај кога Ти љубиш. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроза њу. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара.”
(11:1-5)
 
Еванђеље божанског пријатељства: све саткано од светости и нежности. У њему је све ново, и на нов, еванћелски, богочовечански начин природно. Колико дирљиве нежноспи у самом сестрином извештају: “Господе, онај који ти је мио болестан је”. И колико нежне божанске свемоћи у Спасовом одговору: “ова болест није на смрт него на славу Божију, да се прослави Син Божији с ње”. – Све ново, богочовечански и еванђелски ново: “болест није на смрт”. Кад је Син Божији ту, међу људима, међу нама. Штавише: она је “на славу Божију”, – то је заиста блага вест, сва нова. Она је основ новозаветне благовести, Еванђеља.
Када Богочовек хоће, Он и болест претвара у славу Божију. А Он то хоће увек у средини оних који сами то хоће, и то иражавају изузетном љубављу према Њему, и Он према њима. Не само болест, него и смрт претвара Богочовек “у славу Божију”. То је оно што нико од људи учинити не може. V томе врхуни Његова благовест: Он Први и Једини у роду људском претвара смрт у сан; и проглашава смрт људску спавањем. Јер ои, Свемоћни и Свемилостиви Бог и Господ, буди људе из смрти као из сна:
 
Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим. Онда рекоше ученици Његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије.”
(11:11-14)
 
“Лазар, наш пријатељ, заспа; него идем да га пробудим”. Ученици не разумеју такав однос према смрти; а ко од људи то разуме, када људоко свеопште искуство сведочи да је смрт – уништење тела, а не спавање? “Тада им Исус каза управо: Лазар умре”. Зиачи: Благавест Богочовекова: умрети је што и заспати; тело заспи сном из кога га може пробудити Богочовек. Смрт више није страшна, није плашило рода људског. Али само када је Богочовек у нашем човечанском свету, и када Његовим очима, његовим Еванђељем, гледамо смрт и оцењујемо њену природу и њену појаву.
Шта је смрт? – Смрт је спавање тела до? – докле Господ хоће, тј. до свеопштег васкрсења. Доказ? Лазарево васкрсење. Јер оно показало да је за Господа Исуса смрт заиста уснуће, заспалост тела. И то, привремена заспалост, па макар се протегла и до Страшног Суда.
Онда, смрт није ни у ком случају страшна за Христове следбенике. Јер они осећају и знају да је она пред Господом немоћна као сан и сен.
 
И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с Њим. Када пак дође Исус нађе га, а он већ четири дана у гробу. А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија. И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти Марији да их тјеше за братом њиховим. Када пак марта чу да Исус долази, изиђе пред Њега, а Марта сјеђаше дома.”
(11:15-20)
 
На то и Сам Спас указује, јер одмах иза Својих речи: “Лазар умре”, Он додаде: “и мило ми је вас ради што нисам био онамо да верујете”. – ,,Мило ми је” пгго је амрт ту да бисте могли видети како је немоћна, како је заиста – сан и спавање тела, из кога могу пробудити човека кад год хоћу. – Нико никада није од људи гаворио тако о смрти, и поступао тако са смрћу, и имао власт такву над смрћу.
 
Онда рече Марта Исусу: Господе, да си Ти био овдје, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће Ти Бог.
(11:21-22)
 
То знају само Његови најближи, који су се божанским осећањем љубави везали за Њега, ушли у Његов свет, проникли у Његове тајне и постали пријатељи Његови. Ето, то знају Марта и Марија и исповедају јавно: “Господе! да си ти био овде не би мој брат умро. А и сад знам да што заиштеш у Бога даће ти Бог”.. Проширите ово на све људе свих времена. Али, онда: Богочовек заиста није био овде; Отврали смо га из овоје средине, са звмље – гресима; јер смо кроз све грехе своје упорно и христоборачки довикивали Њему: нећемо да ти царујеш над нама! а хоћемо – смрт; нека она царује! – то уствари значи наше људско грехољубље. То је и непосредна наша љубав према смрти, наша заљубљеност у смрт, наша воља за смрт. Уствари, то је наша воља за немоћ, за трулежност, за пролазност, док Христово Еванђеље јесте воља за бесмртност, за непролазност, за вечност, а то: воља за моћ, за истинску моћ, јер је само она моћ истинска, која смрт претвара у немоћ, у сан, у спавање, у сан.
 
Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?”
(11:25-26)
 
Да то осети и сазна, човеку је потребиа вера у Богочовека: “знам да што заиштеш у Бога, даће ти Бог”. То је права вера: верује у апослутну свемоћ Христову. Таквој вери Спас и открива сву тајиу Личности Своје, и дела Свог: “Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене, ако и умре живеће. И ниједан који живи и верује у мене, неће умрети никад. Верујеш ли ово?”
Ето Богочовековог скраћеног Еванђеља, ето Свееванђеља: Он је васкрсење и живот, тј. победа над смрћу и бесмртност и живот вечни; а човек=вера у Багочовека, јер том вером он побеђује смрт и стиче бесмртност и живот вечни. “Ја сам васкрсење и живот”: ко је у Мени, и у коме Ја живим: он је и сам васкрсење и живот; то он осећа свим бићем својим још овде на земљи; за њега је смрт тела – успављење тела привремено, а душа се осећа бесмртном и живом свва у Христу; и у њој сва личност човекова, и продужава свој свеживот у Христу с оне стране гроба. То није неки крњи живот, већ напротив сав испуњен Христом, а то: сав испуњен свеживотом, у коме нема трунке смрти, и који смрт тела осећа као спавање тела, из кога ће се оно пробудити на дан суда ради вечнога живота са душом својом.
То значе речи: “Који верује у мене ако и умре живеће”. Који у овом свету живи вером Христовом: Еванђељем Христовим и Његовим божанским силама, он сву душу своју толико оживи Христовим свеживотом, толико је сву обесмрти, да она и све што је њено никада умрети неће. То осећање свеживота, свебесмртности је главно осећање Христових људи у овом свету. Пример: свети Мученици, и сви Светитељи уопште. То је њихово свеосећање и свесазнање: из њега изводе оии ове своје мисли, сва осећања, сва расположења, сва дела. Једном речју: сав свој живот. Смрт се у души шири кроз грехе, кроз грехољубље.
А бесмртност и живот вечни кроз христољубље: кроз остваривање Христовог Еванђеља. Греси одвајају душу од Бога, а тиме – од извора живота и бесмрћа, и потапају је у глад и смрт: јер душа живи божанским силама; одвајање од њих – то је смрт за њу, она и даље постоји, али постоји, не хранећи се Богом, а то значи: не живи, мртва је Богу и за Бога. Остваривање Еванђеља испуњује душу божанским бесмртним силама, у којима и јесте живот вечни и бесмртни (“то чини и бићеш жив“). У томе је сав Богочовек; у тој стварности: Његова личност је и васкрсење и живот; а човек је сав у овоме: у вери у Богочовека. Зато Спас и завршава сво Своје Свееванђеље пигањем: “Верујеш ли ово?”
Јер у томе је сва мудрост, сва истина, сва правда, сав смисао људског бића и људског живота. То све и открива једино христољубљу – Марте, и сваког човека, и сваки са њом и кроз њу проповеда веру своју у Исуса као Багочовека и Спаси-теља: “Да, Господе! ја веровах да си ти Христос Син Божји који је требало да доће на свет”. Јер без Тебе свет је смрт и ужас и пакао; а са Тобом – бесмртност, радост и рај.
 
Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди. И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше Му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле, како га љубљаше.а неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре? А Исус се опет потресе у себи и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој.”
(11:33-38)
 
Нема потресније чињенице од присуства смрти у човечанском свету који је од Бога створен за бесмртност и живот вечни. Нема потресније ни за Богочовека акамоли за човека. Над том чињеницом никада човеку није довољно плакати и јадиковати. Ево, над том страшном чињеницом плаче и Једини Победитељ смрти – Богочовек Христос. Толико је она страшна, и дирљива, и тајанствена.
Како човек лакомислемо уведе у свој свет овог највећег непријатеља и предаде му царство своје душе? и све престоле свога бића? и отвори му све одаје свога срца? и све скривнице своје свести и савести, те се сав усмрти и осмрти? те му смрт постаде и логична и природна, иако од ње ништа нелогичније ништа неприродније у свима Божјим световима? Од присуства смрти у телу – тело се усмрди. А од присуства смрти у душа, душа се исто тако усмрди. У души смрт је присутна гресима, помоћу грехова. Заиста је само Богочовек – миомир Божји; и људи само Христом постају “Христов мирис Богу” (2 К. 2,15). Он је “мирис живота”, а све што није Он – смрад је живота; јер усмрћује живот и све живо, растаче га и усмрћује. Богочовек је безгрешан, и као такав – сав миомир Божји у нашем свету. Када се Он вером усели у срца људска, овда људи потискују из себе грехе, и њихов смрад, и постају “Христов мирис Богу“. У томе је и благовест бесмртности Христове што Он омиомирује васцело биће људско. А горковест смрти – што усмрди биће људско. Лазар је већ четири дана у гробу, и “већ смрди”, – смрт је свом одвратношћу својом присутна у Лазаревом телу.
Има ли спаса од ње? Та она је претворила човека у стид и срам! А Спаситељ о смрти вели: “Не рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божију?”. Да, из тога се види: права вера је – веровати у најневероватније, веровати у оно шго се противи целокупном искуству рода људског, и разуму и уму, и сазнању. Да, права вера – у одбацивању свега људског, и у потпуном предавању себе Богочовеку. Ако се не одречете себе и све што имате, не можете бити Моји ученици и ићи за Мном. То је еванђелска дилема вере. Не усвоји ли је човек, значи: нема еванђелске вере. Значи још: није доживео своје лично васкрсење Христом, васкрсење душе, савести, срца, јер није сишао у све скривене катакомбе смрти, расејане по његовом бићу, и није васкрсном и свеживотном силом Христовом протерао из себе све смрти.
Јер права вера верује да Христос може васкрснути из мртвих и оне најмртвије мртваце моје, оне који “већ смрде”. А то су све силе душе моје, које су раслабљене и умртвљене гресима и страстима. Воља моја – сва је мртва пред Богом, ако је подложна гресима; душа моја и срце моје – мртви су пред Богом, ако у њима влада грехољубље и сластољубље; мисли моје – мртве су пред Богом, ако су рђаве, нечисте, прљаве; осећања моја – мртва су пред Богом, ако је кроз њих разливено самољубље. Уствари, безброј је мртваца у мени, и они одавно “већ смрде”. Само их Богочовек може васкрснути из мртвих, као што је само он могао васкрснути и четверодневног Лазара.
 
Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим Ти што си Ме услишио! А Ја знадох да Ме свагда слушаш: него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си Ме Ти послао.”
(11:41-42)
 
Јер васкрсење мртвих – васцело је од Бога. То показује и сам начин обраћања Богочовека Богу Оцу пред васкрсење Лазара. Ту сам човек без Бога не може урадити ништа. Али може дати од себе оно на основу чега Бог може урадити све за њега. А то је: вера у немогуће; вера безусловна у Богочовека и Његову свемоћ и свељубав. Таква вера и јесте потпуна послушност и покориост Богу: потпуна свесност о својој немоћи и Христовој свемоћи.
По Апостолу: “када сам слаб, онда сам силан“; и још “све могу у Христу Исусу који ми моћи даје“. Смернима Господ даје благодат, а гордима се противи. То је основно начело еванћелског живота, вечног живота и победе над смрћу, и једном и другом.
 
И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде.”
(11:43-44)
 
“Лазаре, изиђи напоље!” – И изиђе мртвац обавит платном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. “Исус им рече: раздрешите га и пустите нек иде”. Ово је чињеница; она нам је дата као очигледиа, али не и начин на који је она постала чињеницом. У маломе: то је поновљеио стварање. Нама је васиона дата као готова чињеница, готова стварност, али нам није показан сам начин стварања васионе, њена унутрашња архитектоника. Ми видимо траву да расте, али не видимо начин на који расте.
Тако и васкрсење Лазарево, и уопште васкрсење мртвих: то је чињеница, стварност коју остварује сила Божија, али како – то не видимо и не знамо. Чак и ово: ми осећамо, осећања имамо, али на који се начин она формирају у нама, и какве све наше унутрашње силе учествују у њиховом формирању, ми не знамо. То исто важи и за наше мисли.
 
Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјкероваше у Њега. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус.”
(11:45-46)
 
Циљ је и овог чуда – спасење душа људских вером: “Да верују да си ме ти послао” (ст. 42). И заиста многи од Јудејаца који видеше шта учини Исус, вероваше у Њега: тј. примише Га за све и сва у своме животу.
 
Онда првосвештеници и фарисеји сабраше Синедрион, и говораху: Шта да радимо? Овај човјек чини многа знамења? Ако Га оставимо тако, сви ће повјеровати у Њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ.”
(11:47-48)
 
А фарисеји и главари свештенички “сабраше скупштину, и говораху: шта ћемо чшшти? човек овај чини многа чудеса, Ако га оставимо тако, сви ће га веровати: па ће доћи Римљани и узети нам земљу и народ”. – Каква сатанска логика: изврћу у политичке закључке чисто духовне чињенице! васкрсење мртвог Лазара – какве везе има са римском политиком. Никада, ни једном речју, акамоли делом, чудом, Спас није узео у обзир политички положај Јевреја. Он их је спасавао од греха, и доносио им слободу од греха, смрти и ђавола.
Не само њима, већ свима људима он је објављивао једно исто небеско и божанско Еванђеље: како се савлађује смрт и грех, и помоћу светих божанских сила и врлина стиче бесмртнност и живот вечни. А све остало што припада људском животу има се нормирати према томе, и регулисати тиме и у светлости тога. А они подмећу Спасу политичке циљеве. Па и то подметање Божији промисао искоришћује у пророштво о спасоносности смртне жртве Христове за јеврејски народ и за све људе опште: јер ће смрћу својом Богочовек “расејану децу Божију (грехом и смрћу) скупити у једно”. И тиме пореметити све политичке планове јеврејске, и – скупити све људе у једну истину Божију, у једно Еванђеље, у “један свети народ”, “народ Божији”.
 
Од тога, дакле, дана договорише се да Га убију.”
(11:53)
 
Заиста је савремени јеврејски интелектуализам неизвинљиво покварен и рђав: васкрсење Лазарево узима као најјачи разлог због кога треба убити Богочовека: “од тога дана договорише се да га убију”. Да га убију зато што је васкрсењем Лазаревим показао да је човек – бесмртно биће, и да силу бесмртности има и даје људима само Богочовек.
Као да веле: нећемо бесмртност! нећемо бесмртнога! хоћемо да останемо робље смрти; да нам све буде смртно, све, све, све…

9 Comments

  1. Ovo ima duboki smisao i otvara nam oči za mnoge tajne koje zbog naše ogrehovljenosti nismo u stanju da sagledamo!

  2. Okrepjujuce, veličanstveno, imamo čvrst i pouzdan oslonac da verujemo i da se verom izgradjujemo.

  3. Брате Зоране, нисам стручан ни у филозофији ни у теологији, па чак ни у познавању грчког језика, али се усуђујем да ти помогнем у твојој потрази за значењем речи “Виодикеја”. Реч је очигледно грчког порекла, βιοδικη, дакле сложеница која се састоји из речи βιος, што значи живот, као у нама познатој речи биологија али где се прво слово бета чита као вита, а реч δικη је имала више значења кроз дугу историју грчког језика: правило, обичај, поредак, процес, ток, суђење, последица, право, правда, суд, пресуда, казна, покајање, задовољење. На основу значења речи у корену ове сложенице закључујем да се ради о смислу живота, циљу, правди коју очекујемо од Праведног судије за наша дела током живота. Наравно, има људи који могу боље и прецизније да одговоре на твоје питање, али ја се усудих.

  4. Слободан

    Христос воскресе!

    Брате Зоране, мислим да та реч значи у грубом преводу ”оправдање живота”, или ”оправдање смисла постојања”.
    Ни ја нисам могао да нађем ту реч, и врло је могуће да и не постоји (Свети Јустин је обогатио наш језик, а и друге сад кад се преводи по целом свету, са толико много нових речи).
    Постоји реч ”теодикеја” (богооправдање; од грчког θεός – Бог и δίκη – праведност, оправдање).
    На основу овога можемо да закључимо да виодикеја = вио (био – живот, б = в у западном изговору (постоји теорија да је старогрчки изговаран са ”б” уместо модерног ”в”; по тој теорији ми у математици данас изговарамо ”бета”, уместо ”вита” како данашњи Грци изговарају друго слово свог алфабета/алфавита) + дикеја (дикеја је јасно шта је из горње конструкције).
    Тако да ”виодикеја” угрубо преведено са ”оправдање (смисла) живота”, има смисла у примеру који си поставио, што постаје нарочито јасно у другом делу реченице:
    „…и сав живот постаје бесмислица, страшна и душеубиствена.“

  5. Часни оче,
    Молим Вас да објасните значење ријечи виодикеја. Ова ријеч се појављује у Тумачењу Светог Еванђеља по Јовану од стране Преподобног Јустина Ћелијског на svetosavlje.org у Глави првој у „У Њему бјеше живот, и живот бјеше светлост људима.“ (1:4) у 17.реду. Ево реченице у којој се јавља:
    “У ствари, без Христа, без те Логике, божанске Логике живота, нема једине божанске виодикеје, и сав живот постаје бесмислица, страшна и душеубиствена.”
    Ова ријеч се јавља на још неколико сајтова који дају Тумачење овог Еванђеља по Јустину Ћелијском. Нисам успио наћи значење виодикеје ни у Лексикону хришћанства, јудаизма и ислама, као ни у Вујаклијином Лексикону, као ни на интернет претраживачу. Бићу Вам веома захвалан за ваш цијењени одговор.
    ЗорКе

    • теодикеја = богооправдање; од грч. θεός – бог + грч. δίκη – право, праведност
      виодикеја –> од грч. βίος – живот, живљење; житије + грч. δίκη – право, праведност

    • Nebojsa Petrovic

      Ova se rec sastoji od dve Grcke reci: Βίος – zivot i δίκη – pravda cineci kovanicu βιοδικη.

  6. Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, “првом анђелу и апостолу Васкресења” Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

  7. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!