ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава осма
 
ХРИСТОС И ЖЕНА ГРЕШНИЦА
 
“А Исус отиде на Маслинку гору. И ујутру опет дође у храм, и сав народ долажаше к Њему; и сједе и учаше их. А књижевници и фарисеји доведоше жену ухваћену у прељуби, и поставише је на средину. И рекоше Му: Учитељу, ова жена је ухваћена у прељуби на дјелу: а Мојсеј нам у Закону заповједи да такве каменујемо. Ти дакле, шта велиш? Ово пак рекоше искушавајући Га да би Га имали за што окривити. А Исус сагнувши се доље, писаше прстом по земљи. А кад Га упорно питаху, исправи се и рече им: Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу. Па се опет саже доље и писаше по земљи. А они чувши то, и покарани од своје савјести, излажаху један по један, почевши од старјешина до посљедњих; и остаде Исус сам и жена стојећи на средини. А када се Исус исправи и не видјевши никога до саму жену, рече јој: Жено, гдје су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? А она рече: Нико, Господе. А Исус јој рече: Ни Ја те не осуђујем; иди, и од сада више не гријеши.”
(8:1-11)
 
У једном догађају – целокупно Еванђеље. Претпоставимо: изгубили се и нестали су потпуно сви новозаветни списи, од Матејевог Еванђеља до Јовановог Откривења, а остало само ових 11 стихова из осме главе Јовановог Еванђеља, само овај догађај, па би то било довољно да нам покаже да је Исус – Богочовек, и да је на најсавршенији начнн решио најтежи проблем људске савести и сазнања. Проблем: треба ли човека убијати због греха или не. Спаситељ га је решио као нико никада: човека треба одвојити од греха, никада га не изједначавати са грехом, него осудити грех а помиловати грешника, убити грех а очувати у животу грешника. Ниједан грех не може да обухвати целог човека, и да убије у њему све што је боголико и бесмртно. И највећи грешник ипак није сав греиган. Само му треба приступити богочовечанском љубављу и саучешћем: одвојити у њему тананим маказама еванђелског човекољубља грех од његове душе, од његовог бића, удаљити грех из њега, а њега третирати христовски нежно као реконвалесцента. А убијати грешника због греха, то је најзверскије решење проблема човека и греха.
У овом еванђелском догађају све је потресно и дирљиво: жену ухваћену у прељуби књижевници и фарисеји доводе пред Исуса: “Мојсије нам у закону заповеда да такве камењем убијамо; а ти шта велиш?” Кушање је јасно: изјасни ли се против Мојсија, значи: противник је Закона, и оптужићемо га због тога; а пристане ли да је каменујемо, онда – пропада ова Његова слава као свемилостивог човекољуупца и чудотворца.
У сваком случају: не може нам сад измаћи. А Исус? – “Саже се доле и писаше прстом по земљи”: земља сте, као да им вели, од земље сте, од праха сте, и све је у вама прашинско и прашњаво; загледајте у своје порекло кроз све претке до у Адама: све прах и пепео; сваки својим гресима осудио себе на смрт, и убијао; и по праху и иловачи тела вашег гамижу само греси. Јесте ли себе огледали у огледалу Мојсијевог Закона? Огледајте се; ко онда не заслужује смрт? О, колико је грехова у свакоме од вас! Колико зрнаца прашине у овом песку по коме ја прстом пишем сад. Ако није тако: “Који је међу вама без греха, – нека најпре баци камен на њу”. “Па се опет саже доле и писаше по земљи”: ново еванђеље о односима према грешницима, а то значи: према свима људима. Ето, слободни сте: Каменујте је. Иако рекох што рекох, ја немам силе да вас натерам, нити хоћу, да учините по Мојим речима.
Да, али је у њима пробудио ону утрнулу божанску силу – савест, и она ево чини своје: “А кад то чуше, и покарани будући од своје савести излажаху један за друггш почевши од старешина до последњих”. Загледани у своје грехе, заборавише на грешницу; можда је се и не сетише, можда је и не видеше више од греха свог. “А Исус рече жени: Жено, где су они што те тужаху? Ниједан те не осуди? А она рече: ниједан, Господе. А Исус јој рече: Ни ја те не осућујем, иди, и више не греши”: не осуђујем тебе, божанско створење са боголиком душам, али осуђујем твој грех: “иди, и више не греши”. “Ниједан те не осуди”, јер ниједан није без греха. Што важи за њих, важи за све људе: ниједан није без греха. Ново Еванђеље, новина Новог Завета у овоме: спасавати грешника од греха, а не убијати га због греха. А када би се усвојило начело: убијати грешнике због греха; онда нико од људи не би остао, пошто су сви са многим гресима. А највише они који би то начело спроводили. Та људи сваким својим грехом каменују себе, убијају себе, врше самоубиство, сами на себе навлаче вечну смрт.
А Христос сав у овоме: спасти људе од греха, као једине силе која производи и рађа смрт у свету човечанском. Спасавајући их од греха, Он их истовремено спасава од смрти. “Више не греши”; а то: обесмрти себе. Чиме? еванђелским врлинама, испуњавањем Божјих заповести. Јер више нећеш грешити ако душу испуниш богочежњивим осећањима, мислима, расположењима. Заволиш ли Бога, омрзнућеш грех. То је сигурно; то је најсигурније, и по томе ћеш познати да си на Еванћелском путу који кроз Истину води у бесмртност и живот вечни.
 
РЕЧ ХРИСТОВА О СЕБИ КАО ИСТИНСКОМ МЕСИЈИ
 
“Исус им опет рече, говорећи: Ја сам свјетлост свету;
ко иде за Мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота.”
(8:12)
 
Све даље у осмој глави није друго до Спасово објашњење Његовог поступка са блудницом: “Исус им пак опет рече: Ја сам светлост света, ко иде за мном, неће ходити по тами, него ће имати светлост живота”. “Светлост света” обасјава све што је у свету од врха до дна; обасјава од врха до дна и свакога човека, и ове што је у њему; тек помоћу те светлости човек може сагледати рве што је у њему: и зло и добро, и смртно и бесмртно, и, ђаволско и божанско. А дотле, без те светлости, човек нити зна себе, ни свет сжо себе; нити види себе ни свет ако себе. Он заиста ходи по тами. Само идући за Христом човек види себе и свет. Јер када “Светлост света” уводи и води човека кроз свет, онда су све тајне свега откривене пред њим. Исто тако та “Светлост” уводи човека и у тајну живота и показује му је у свима њеним божанским бескрајностима. Само вером Личношћу Богочовека човек сазнаје прави смисао живота и види његов логосан, божански циљ, и дубине, и висине, и ширине. Зато је опет Богочовек и “светлост живота”.
Све друге “вере” човечанства и човека, воде човека “по тами”, којој нема краја и из које нема излаза. У тој тами се људа гуше, и слепе, и спотичу, и падају и у поноре пропадају. Само као вечни живот Богочовек је “светлост живота”, коју никаква тама смрти не може ни обузети ни угасити. А таму лучи грех и разлива је по човековом бићу. Смрт пак, то је згуснут, сасирен, скамењен прех и греси. А иза њих стоји отац – ђаво. И као што Богочовек с правом вели за Себе: “ја сам светлост света”, тако би ђаво могао с правом рећи: “ја сам тама света”.
 
“Тада Му рекоше фарисеји: Ти сам за себе свједочиш; свједочанство Твоје није истинито. Исус одговори и рече им: Ако Ја и свједочим за самога Себе, истинито је свједочанство Моје, јер знам откуда дођох и куда идем; а ви не знате откуда долазим и куда идем. Ви судите по тијелу, Ја не судим никоме. Али ако Ја и судим, суд је Мој истиит, јер нисам сам него Ја и Отац који Ме посла. А у Закону вашему стоји написано да је свједочанство двојице људи истинито. Ја сам Онај који свједочи за себе, и сједочи за Мене Отац који Ме посла.”
(8:13-18)
 
Фарисеји заиста гледају а неће да виде да је Христос ваистину светлост света и светлост живота. Да, злонамерно неће да виде када гледају поступак Исусов према блудници, – то громовско чудо, не само доказ, него и сведоказ и свесведочанство о Исусовом Божанству и Богочовечанству. Они и даље безочно говоре Спаситељу: “Ти сам за себе сведочиш; сведочанство твоје није истиншо”. Они неће да виде: да ни у једном делу Свом Хрисггос није сам; нити је Он у личности у бићу Свом сам, већ увек са Оцем Својим, нераздвојан са Њим и по бићу и у акцији. Зато Он одлучно тврди: “Нисам сам, него ја и Отац који ме посла”. Зато је и сведочанство Моје увек сведочанство двојице, и то какве двојице? Двојице од Свете Тројице. Зато је оно увек истинито; зато је и суд мој – истинит. Ви Мене не признајете; а Бога Оца признајете? Ако бисте Га признавали, ви бисте мене кроз Њега познали и признали, јер Он “сведочи за Мене”.
 
“Тада Му говораху: Гдје је Отац Твој? Исус одговори: Не знате ни Мене ни Оца Мојега; кад бисте знали Мене, знали бисте и Оца Мојега. Ове ријечи каза Исус код ризнице кад учаше у храму; и нико Га не ухвати јер још не бјеше дошао час Његов. А Исус им поново рече: Ја идем, и тражићете Ме; и помријећете у гријеху своме; куд Ја идем ви не можете доћи.”
(8:19-21)
 
“Тада му говораху: где је Отац твој? Исус одговори: ни Мене знате ни Оца мога; кад бисте знали Мене, знали бисте и Оца Мога”. Пођите ма којим Мојим делом, или речју, или мишљу, свако је од њих пут који право води Оцу. Али ви баш то нећете, зато не знате ни мене ни Оца мог. Знање о једном одводи знању о друшом. То је двоје једно и једносушно. Али ви сте се заљубили у једну и, и заробили себе њоме; та је мисао како бисте ухватили и убили мене. Но то неће бити док не буде дошао час за то. Има један грех, у коме су присутне све смрти, то је христоборство. Тај грех је у вама, и ви у њему. Да, ви сте опкољени, обзидаии њиме као неотворивом тамницом: “и помрећете у своме греху”: помрећете у греху христоборства, издајући и распињући Христа; и док будете мислили у својим злим душама да сте занавек убили Исуса, Ја ћу васкрсењем изаћи из овог и узнети се као вечно живи Богочовек у онај свет; тада: “Куд ја идем ви не можете доћи”, – тада: “тражићете ме и – помрећете у свом греху”.
 
“И рече им: Ви сте одоздо, Ја сам одозго; ви сте од овога свијета,
Ја нисам од овога свијета.”
(8:23)
 
Због свог главног греха свог: христоборства = богоборства, људи не осећају своје небеско порекло, заборавили су га; грех их је оземљио и уземљио; они су свим бићем одоздо, грех их је сатерао у земљу са свима њиховим особинама; постали су као гмизавци, изједначили се са оним што је ниско, што није небеског порвкла.
А Исус? Сав је одозго, с неба: “Ја сам одозго”. Бог који је сишао с неба, постао човек, али као човек остао Богом, и то показује и доказује делима својим. Људи су створени боголикима, да би живели у овоме свету, а били свесни да су од онога света, и да је тамо, у Богу, њихова главна и вечна отаџбина: на небу. А они су се гресима богоборним толико удаљили од неба и Бога, толико се зарили, загњурили у земљу, толико уземљили и оземљили, поиловачили, да су потпуно постали бића од овога овета, због чега им Спас и вели: “ви сте од овога света”.
Овај свет су људи претворили у радионицу греха и смртти, и потпуно се посветили производњи греха и смрти. Фабрика греха и смрти, ето то је земља; а људи – фабриканти. Тиме је овај свет одвојен од оног света, прекинуто је између њих оно предгреховно логосно стање, и овај је свет утонуо у таму незнабоштва. А Исус? Ето тог предгреховног безгрешног света; сав је у јединству са оним светом, “сав је од онога света”. Питаш ли: какав је био човек пре греха? Ето ти одговора: Исус. А свет? – Све оно што Исус чини, и како чини; Његов свет – то је предгреховни свет, у коме нема ни греха, ни смрти.
 
“Зато вам и рекох да ћете помријети у гресима Својим; јер ако не повјерујете да Ја јесам, помријећете у гријесима својим. Тада Му говораху: Ко си ти? И рече им Исус: Почетак, што вам и кажем. Много имам о вама говорити и судити; али Онај који Ме посла истинит је, и Ја говорим у свјиету оно што чух од Њега.”
(8:24-26)
 
И људи ће непрестано уништавати сами себе гресима својим, и сатеривати у смрт док то не увиде: док се не обрате Исусу, и не пођу за Њим вером у Њега. А вера у Њега изводи кроз свете врлине еванђелске из свих грехова и из свих смрти и уводи у бесмртност и живот вечни. И тамо изводи из овог света и уводи у онај овет. Све док не поверују да је Исус – Богочовек и Спаситељ, људи ће умирати у гресима својим: “јер ако не узверујете да сам Ја, помрећете у гресима својим”. Поверују ли у Њега као Богочовека и Месију, враћају се у онај почетни, предгрешни, божански свет: у почетак. И када Га питају: “Ко си ти?” Он им одговара: “Почетак, како вам и кажем”. Све што су људи чинили и чине у својим гресима и грехољубивим расположењима толико је и по количини и по каквоћи да би и свезнајући Богочовек имао о томе “много говорити и судити”, али сада се уздржаЈва од суда, јер није дошао да суди људима за грехе нњго да их спасава од греха. А оно што говори, говори као Син Бога Оца; и то говори само оно што чује од Оца. Јер у Њих је једно биће, једна воља, једно Еванђеље.
 
“И не разумјеше да им говори за Оца. А Исус им рече: Кад подигнете Сина Човјечијега, онда ћете дознати да Ја јесам, и да ништа сам до себе не чиним; него онако како Ме научи Отац Мој онако говорим.”
(8:27-29)
 
Али људи то не разумеју, како да Он – Исус буде једно са Оцам небеским. Када ће разумети? Када Исус изврши богочовечанско дело спасења људи, када буде уздигнут на крст, и кроз васкрсење узнет са телом на небо. Онда ће дознати ко је Он и шта је Он: и да ништа сам од себе не чини, “него како Ме научи Отац Мој онако говорим”. Разумети смерност Исусову: овде Он говори о својој човечанској природи која се увек учи од Бога свему, па и говорењу.
Спас стално наглашава да је Он уједно и Бог и човек, и да је као човвк нижи од Оца. Али, иако у телу људском, Исус је Бог Логос, и пошто је такав, са Њим увек и Отац који га посла: “Не остави Отац мене сама, јер ја свагда чиним што је Њему угодно”. У томе је и величина човека Исуса, што свагда чини оно што је угодно Богу Оцу. У томе је опет величина сваког човека уопште. Исус је пример и углед тога.
 
“Кад Он ово говораше, многи повјероваше у Њега. Тада Исус говораше оним Јудејцима који су Му повјеровали: Ако ви останете у науци Мојој, заиста сте Моји ученици; и познаћете истину, и истина ће вас ослободити.”
(8:30-32)
 
Шта је то веровати у Христа? – Сав бити у речи Његавој, у Еванђељу Његовом: сав се обзидати том речју, остати у њој увек, живети њоме свагда. Таква вера, само таква преображава грехољубиво биће човеково у следбеника и ученика Христовог. Вера “на парче”, вера на трненутак, вера условна – не спасава, нити човека преображава. Само вера овом душом, свим срцем, свом мишљу, свом снагом, – ето вере која спасава и потпуно човека преображава. Спас зато и вели онима који су поверовали у Њега: “Ако ви останете у беседи мојој (у речи мојој), заиста сте моји ученици”.
Шта вам то доноси и дарује? – Познање истине, а истина даје слободу од греха и обмане и лажи. Боравећи у Еванђељу Спасовом, у речи Његовој, по човековом се бићу постепено разлива Божанска Истина, и потискује из њега све прехе и греховно, а то: све обмане и лажи, јер је грех отровна лаж, и сав на лажи стоји и у њој постоји: “бићете као богови”. Кроз ту прву лаж демонску ушао је грех у људе и род људски. Истина Богочовекова ослобађа људе од преха, и тиме од свих лажи, на којима је човек градио овој живот у овоме свету. Само Истина Богочовекова доноси људима истинску слободу: слободу од греха. Истина и слобода су једносушни. То је једна од новина Новога Завета. Свака друга слобода уствари је назови слобода, псевдослобода.
 
“Одговорише Му: Ми смо сјеме Авраамово, и никад никоме нисмо робовали. Како ти говориш: постаћете слободни? Исус им одговори: Заиста, заиста вам кажем да сваки који чини гријех роб је гријеху. А роб не остаје у кући вавијек, син остаје вавијек. Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни. Знам да сте сјеме Авраамово; али тражите да Ме убијете, јер Моја ријеч нема мјеста у вама. Ја говорим што сам видио од Оца Својега, и ви, дакле, чините што сте видјели од оца вашега.”
(8:33-38)
 
И када Јевреји одвраћају да су они семе Авраамово и да ником нису робовали никад, стога им Исусова слобода није потребна, Он им одговара: “Заиста, заиста вам кажем да је сваки који чини грех роб греху. Грех поробљује човека сластима, лишавајући га божанских и боголиких сила, или паралишући их. А кроз то, лишавајући га слободе у Богу. Јер само у Богу Истина нема граница, и слобода у њој. Јер само та слобода и та истина не умиру. Свака друга истина и слобода, као творевине људске, умиру и издишу заједно са човеком, или боље: умиру и издишу кроз сваки његов грех и порок. “Роб греха” – човек гре-ха, одбегао је од Бога, иселио се кроз грехе из дома Божјег; престао је бити домаћи Богу (Еф. 2,19), и сав ушао у дом ђавољи, јер грех је дом ђавољи у свету, и постао домаћи ђаволу. Грех одузима човеку његово богосиновство; све до предавања греху, човек је син Божји, и као син Божји остаје у дому Божјем: у царству Божјем, у царству Њетове вечне Истине, вечне Правде, вечне Љубави, вечне Силе.
Чим се ода греху, пороби греху, он престаје бити Божји син, и као такав исељује ое из дома Божјег, из царства Божјег, као блудни син. А Исус је вечни Син Божји, и као такав враћа свакоме човеку изгубљено синовство, ослобађајући га греха. Зато и вели: “Ако вас дакле Син ослободи, заиста ћете бити слободни” – стварно слободни, не привидно.
 
“Знам да сте сјеме Авраамово; али тражите да Ме убијете, јер моја ријеч нема места у вама. Ја говорим што сам видио од Оца Својега, и ви, дакле, чините што сте видјели од оца вашега. Одговорише и рекоше Му: Отац наш је Авраам. Исус им рече: Да сте дјеца Авраамова, чинили бисте дјела Авраамова. А сада тражите да убијете Мене, човјека који сам вам казао истину, коју чух од Бога. То Аваам није чинио.”
(8:37-40)
 
Сва разлика између Христа и христобораца: Он говори и чини што види у Оца свога, а они опет чине што виде у оца свога, тј. ђавола (ст. 44). Он је веран Син Богу Оцу, а они – верни синови ђаволу. Волећи и чинећи грехе људи постају и остају вврни синови ђаволу. Чији су синови, људи показују својим делима. Христоборци Јевреји били би деца Авраамова, када би чинили дела Авраамава. Чинећи пак дела неавраамовска, они показују да су деца ђавола. А главно њихово неавраамовско дело је шго хоће да убију Богочовека који им је као човек, на човечански приступан начин казао истину коју је чуо од Бога. Спас нарочито лодвлачи да је Он стварни човек: “гледате да убијете мене, човека који вам истгшу казах коју чух од Бога”. Чинећи то ви се јављате као отворени богоборци: “тако Авраам није чинио”.
 
“Ви чините дјела оца својега. Тада Му рекоше:
Ми нисмо рођени од блуда, једнога оца имамо – Бога.”
(8:41)
 
Пред човеком стаје само два пута: пут ка Богу и пут ка ђаволу. Човек је по створењу од Бога: и тело и душа постали су му од Бога; а по својој вољи он постаје од ђавола: кроз грехе. Богољубље је природан, нормалан, логичан пут човеков у свету; грехољубље је неприродан, ненормалан, нелогичан. Чини ли рђава двла, има ли рђаве мисли, рђава осећања, човек је на путу грехољубља, који кроз грехе води ђаволу, а и све грехе из ђавола доводи и уводи у човека. Јер сваки грех рађа се посредно или непосредно од ђавола. Нема греха да није од њега. Кад је тако, онда је грехољубив човек од њега, од ђавола, јер се миолима својим, жељама својим, осећањима својим рађа од њега. А то опет значи: он се сазнањем и самосазнањем, рађа из њега; душом се рађа. И људи онда свесно или несвесно чине дела оца свога – ђавола.
 
“А Исус им рече: Кад би Бог био отац ваш, љубили бисте Мене; јер Ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам од себе, него Ме Он посла. Зашто не разумијете говор Мој? Јер не можете да слушате ријеч Моју?”
(8:42-43)
 
А човек који стоји на путу богољубља свим мислима, свим осећањима, свом душом, свим срцем, свом снагом извире из Бога и увире у Бога. Сав се рађа од Бога, сваког дана и сваке ноћи кроз све нове и нове богољубиве мисли, богочежњива осећања, божанска дела. И на тај начин постаје син Божји, и Бог – Отац његов. Син личи на Оца духовним ликом својим, боголиким. Ко је на путу богољубља одмах сазнаје да је Христос – савршени, вечни Син Божји. И љубав га односи Христу, и кроз веру и остале еванђелске врлине потпуно предаје Христу. И он се осећа христовски у целом бићу свом. И проверава себе Њиме: све мисли своје, и сва осећања, и ова расположења, и сва дела своја проверава Њиме да ли су од Бога. Јер све што Христос не би примио за Своје, није од Бога, недостојно је човека, недостојно и његове боголике душе и његовог богозданог тела.
Али христоборни, грехољубиви људи баш зато и неће Христа. Њихово грехољубље је увек огледало греха, а Христос је сав против греха, стога и устају на Њега, и неће да Га слушају и разумеју. Грех који се размилео и разлио по њиховом срцу и души смета им да схвате Христа, и Његово човекољубље. Огреховљена природа људска ништа тако не воли као сласти греховне. Зато је упорно против Христа. Нападајући Њега, она брани своје сласти греховне, своје грехољубље.
 
“Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.”
(8:44)
 
Христоборци, знате ли откуда сте, и откуда ваше христоборсгво? – Од ђавола. Да, од њега. Јер је он једини прави отац христоборства и свега грехољубља. Немојте мислити да сте у томе оригинални проналазачи, аутохтони и самостални. Не, ви сте просто деца оца свакога греха и зла – ђавола, а на првом месту оца највећег греха и највећег зла – христоборства. И све док уживате у сластима греховним, све док волите грех и чините сласти његове – једини ваш отац духовни је ђаво. Али, он је човекоубица од искони. Јер је он први измислио средство како да убије човека: грех. Он грехом убија свакога човека. Грешиш ли, то те ђаво убија, наноси ти смрт, најпре духовну, па онда физичку. Ти сумњаш у то? Теби грех не изгледа страшан. Баш у томе је све лукавство греха и ђавола: да учине да они не изгледају страшни. Управо: ђаво вешто скрива од очију људских своје одвратно лице, али се зато труди да сваки грех претстави као нешто привлачно, слатко, мило, да га маскира. Лаж му је сва апологија греха. Лажно претставивши грех људима, то је сав посао лукавога.
И у томе је ненадмашно довитљив: даје лажи хиљаде и хиљаде саблажњивих ликова, само да би што више људи саблазнио. И показао како је лаж нешто природно, па чак и неопходно, и мило, у човечанском свету. Притоме, он је врло одушевљен и речит, јер кад говори лаж, своје говори, себе говори: износи из себе своје мисли, своје биће, јер је лажа и отац лажи. То је све отуда што у њему нема истине ни трунке истине, јер нема у њему Бога који је једина Истина, и – Свеистина.
Целокупно његово биће је ван Истине, зато је сав Неистина, сав – лаж, и отац лажи. То је јединствено биће у свима световима Божјим које нема нимало у себи Истине, које се драговаљно потпуно одрекло Истине, испало из Ње, удаљило од Ње, и тако себе претворило у лаж и у оца сваке лажи. Једино биће које “не остаде у истини”, него васцело испаде из ње, васцело изађе из Ње, отпаде од Ње, и паде у своју бескрајну гордост, у свет фиктивног бића, у ствари: у не-биће. То је смисао Спасових речи: “Ваш је отац ћаво, и жеље оца свога хоћете да чините; – он је човекоубица од почетка, и не остаде у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори: јер је лажа и отац лажи.”
 
“А Мени не вјерујете, јер Ја истину говорим.”
(8:45)
 
Зашто христоборци не верују Христу? Зато што сав Истина, Свеистина, и што Истину говори. А у њима нема љубави према Истини. У њима стално ради и дела лаж, са свима својим претечама и следбеницима. Ма како дијалектички разрађене и логички обрађене, философије греха и апологије греха, увек су на крају крајева философије лажи и апологије лажи. Али то христоборци не виде, јер су отшколовани у лажи и навикнути на лаж као на атмосферу своје логике и регулатора својих мисли.
У њих заиста и мисао и логика диригована лажју и грехом. Зато су без икаквог контакта са Истином, нити је познају, нити је желе, јер “нема истине у њима”. А истина се познаје Истином; Истина се привлачи Истином. Зато Спас и упућује христоборцима ове речи: “Мени не верујете, јер ја истину говорим”.
 
“Који Ме од вас кори за гријех?
Ако ли истину говорим, зашто Ми ви не вјерујете?”
(8:46)
 
Ево питања које никада нико од људи није могао поставити људима: “Који ме од вас кори за грех?” Поставио га је само безгрешни човек Господ Исус. Да су ови Његови непријатељи приметили ма какав грех на Њему, о! раструбили би га у све могуће светове. А најпре, ухватили би Га, и судили Му, или бар компромигговали пред народом. Овако, они су постиђени, и заливени муклим и подмуклим ћутањем. Они, неуспааљиви вребачи и шпијуни свега Христовог, јер им је главни посао био да га ухвате у речи, кад већ нису могли у делу. Ово је доказ безгрешности Христове и свегрешности људске.
Јер, иако су овим питањем доведени у положај да јавно признају безгрешност Исусову, они ипак, по свегрешности својој, неће да верују у Њега. Стога је у праву Господ када их одмах пита: “Ако ли истину говорим, зашто ми не верујете?” Не зато ли што сте свесни и добровољни робови лажи. Јер само ђаволи виде истину Божју и упорно остају у својој лажи и безочно стоје за своју лаж. Мени не верујете, јер сте сву душу истрошили верујући лажи.
 
“Онај који је од Бога, ријечи Божје слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога.”
(8:47)
 
Свом душом својом христоборци се рађају од ђавола. То је осведочени еванђелски реализам. А то одрођује боголику душу људску од Бога, од истине Божје, одузима јој богосиновство, а тиме богоосећање и богосазнање. И човек се осећа као да нема никакве везе са Богом, да није од Бога ни по створењу; осећа се као да и не треба му Бог, и најзад – као да и нема Бога. Да, и тврде: ми ниамо од Бога, јер нема Бога; ми смо од природе, од животиње, од биља, од траве, само не од Бога. Природно што такви људи не виде, нити хоће, и зато не могу да виде Бога ни у оваплоћеном Богу – Исусу Христу. И одбацују и Истину Његову и Еванђеље Његово. Јер неће Бога нити ишта Божје. Ни по чему нису од Бога, јер то сами желе, и сами су довели себе дотле: обезбожили су себе потпуно и у саанању и у осећању, па ни сазнањем не сазнају Бога, нити Га осећањем осећају.
Стога Спас свима христоборцима свих времена упућује ове речи: “Ко је од Бога, – речи Божје слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога”.
 
“А Јудејци одговорише и рекоше Му: Не кажемо ли ми добро да си ти Самрјанин, и да је демон у теби? Исус одговори: У Мени демона нема, него поштујем Оца Својега, а ви Ме срамотите. А Ја не тражим славе Своје; постоји Онај који тражи и суди.”
(8:48-50)
 
Христоборци се лудо бране; бране се тиме што на ово одговарају Исусу: “Не говоримо ли ми право... да је ђаво у теби”?. Ако је ђаво у Њему, зашто онда не наведете грехе Његове када вас је отворено питао пред свима мало час: “Који ме од вас кори за грехе?” Јер ђаво живи кроз грехе; и ако је у Исусу, мора се пројавити то борављење његово у Исусу кроз многобројне грехе Исусове. А ви сте сами сведоци да греха нема у Исусу. Звачи: ви намерно клеветате. Зато им Спас спокојно одгавара: “V мени ђавола нема, него поштујем Оца свога, а ви мене срамотите”. Да, Спас, као безгрешан, одговара на очигледну клевету спокојно, јер не тражи славу од људи. Зна их: заљубљени у грехе, они само то и раде: хуле на Бога и на све Божје; срамоте Бога и све Божје. Но Исус је баш ради тога и дошао: да их спасе греха, тог творца свих богохулстава у души људској. А што се тиче суда над људима, Он ће доћи касније, много касније, када људи добровољно буду усвојили или одбацили средства спасења од греха која им нуди: Богочовек.
 
“Заиста, заиста вам кажем: Ко одржи ријеч Моју
неће видјети смрти вавијек.”
(8:51)
 
Шта је грех? Очигледна мала смрт. Јер у сваком греху таји се смрт; учини ли га човек, одмах се она кроз жаоку греха разлије по бићу човеково. Јер “грех учињен рађа смрт” (Јк. 1,15), одмах је рађа у души, одмах умртвљује један део душе у човеку. Багочовек је дошао да да људима лек, свелек, од смрти, од греха. То је: Он сам, Његово Еванђеље. Свака еванћелска врлина је лек од греха и смрти. Учини ли је човек, већ је убио у себи један грех, једну смрт, и оживео један део душе своје. Чини ли све врлине, убија у себи све смрти и све грехе, и васкрсава душу своју из мртвих, испуњујући је вечним животом. Тако, још за живота у овом свету Христов човек је прешао из смрти у живот, из свих смрти – у живот вечни. То нам казују Спасоове речи: “Заиста, заиста вам кажем: Ко одржи реч моју, неће видети смрти до века” (никада).
 
“Тада Му рекоше Јудејци: Сада знамо да је демон у теби. Авраам умрије и пророци, а Ти говориш: ко одржи ријеч Моју неће окусити смрт вавијек. Еда ли си Ти већи од оца нашега Авраама, који умрије? И пророци помријеше? Ко се ти сам правиш?”
(8:52-53)
 
Ове речи Спасове су толико несхватљиве за огреховљену душу христобораца, да они имају на њих овај одговор: “сад дознасмо да је ђаво у теби. – Авраам умре и пророци, а ти говориш: ко одржи реч моју неће окусити смрти довека. Еда ли си ти већи од оца нашега Авраама, који умре? И пророци помреше: ко се ти сам градиш?” Тако говори потпуно огреховљено сазнање, по коме је смрт разливена скраја накрај, и неуморно ради кроз смртне мисли и осећања. И брани себе као нешто најприродније у природи људској, па био то Авраам или пророци.
 
“А Исус одговори: Ако Ја прослављам смога себе, слава је Моја ништа. Отац је Мој Онај који Ме прославља, за кога ви говорите да је Бог ваш. И не познајете Га, а Ја Га знам. И ако речем да Га не знам, бићу лажа као и ви. Него Га знам, и ријеч Његову држим.”
(8:54-55)
 
Али баш у томе се и састоји слава Богочовекова, једина права слава на земаљском попришту смрти, што је Он необично показао и доказао да смрт ни по чему није природна за човека; напротив, она је потпуно неприродна, и сачињава главну срамоту природе људске. Људи, све док су слепи робови смрти, и стога упорни приврженици и браниоци идеје: смрт је неопходност у људском роду, – хвале највећу срамоту своју, славе најсрамније ропство своје, и не знају, заиста не знају да је једина слава људска: бесмртност бића људског. И још, због тога не знају, да је главна, и једина вечна и свеистинита идеја – водиља чрвекова, и рода људског, кроз све ноћи и поноћи, кроз све тмине и помрчине, кроз све смрти ове планете, ово: беомртност је неопходност људске лрироде, бесмртност коју само Богочовек даје и осигурава. У томе је једина права слава човекова. Јер она везује биће његово са извором сваке божанске и бесмртне славе: Тројичним Божанством. Сва Истина, сва Правда, сва Љубав, сва божанска савршенства, која су неопходна за живот људски на земљи, за човекову бесмртност и његову бесмртну бо жанску славу налазе се у Светој Тројици.
Један од Свете Тројице, Бог Логос, зато је и постао човек, да би нам то све предао на чисто човечански, људски начин. И Он целог Свог живота на земљи, само то и ради; а и по вазнесењу Свом Он и даље само то и ради кроз Цркву Своју и из Цркве Своје. Христоборци захтевају од Богочовека да се баш тога свега одрекне. Одрекне ли се тога, одрекао се Себе, престао је бити Богочовек, а то значи: престао је бити Спаситељ људи од греха и омрти, постао је обичан човек, па макар био “највећи мудрац”, ,,највећи философ”, “најбољи човек”. А баш то Богочовештво, то вечно Богочовештво и јесте оно чега се Исус не може одрећи, нити хоће.
Зато и вели христоборцима да они све што раде, раде што не познају правога Бога: “И не познајете га, а ја га знам; и ако речем да га не знам, бићу лажа као и ви. Него га знам, и реч његову држим”.
 
“Авраам, отац ваш, био је рад да види дан Мој; и видје и обрадова се. А Јудејци Му рекоше: Још немаш ни педесет година, а Авраама си видио? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: прије него Авраам настаде, Ја јесам.”
(8:56-58)
 
Ово што сам ја донео свету, желели су да виде и имају сви свети људи старога света, на челу са Праведним Авраамом. Али оно што ви због упорног грехољубља свог нећете да видите у Мени: сва вечна божандка савршенства која сам донео људској природи и оваплотио у њу, то из оног света види бесмртном душом својом Авраам, јер се испуни радост његова и очекивање њвгово: “Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде, и обрадова се”.
“Дан мој” – време Мог оваплоћења, очовечења, и живљења међу људима ради спасења људи. Све то христоборци због грехољубља свог не виде, и намерно неће да виде, и протествују: “Још ти нема педесет година, и Авраама ли си видео?” А да су хтели погледати кроз безгрешност Исусову, коју су колико малочас ћутке признали, они би видели да је Исус старији од сваког човека у роду људском, јер је старији од греха, као предгрешан човек. И да су хтели да буду доследни, доследни самој огреховљеној логици својој, они би признали да је само Бог безгрешан; и када је то Исус, онда је несумњиво Бог. И као Бог, старији од Авраама. Стога им Господ и одговара, казујући ту божанску вечност Своју: “Заиста, заиста вам кажем: ја сам пре него се Авраам родио”.
 
“Тада узеше камење да баце на Њега;
а Исус се сакри, и изиђе из храма, па прође између њих и тако отиде.”
(8:59)
 
На то једини одговор који христоборци располажу, јесте: да узму камење и затрпају Исуса. Свети Еванђелист бележи: “Тада узеше камење да баце на Њ; а Исус се сакри, и изиће из храма прошавши између њих и отиде тако”. И тако им даје још један доказ Свога Божанства: Он се скрива на необичан начив: иако човек са телом реалним и видљивим и опипљивим, јер они не би потегли камење на привиђење, Он пролази између њих, а они Га не виде, не бацају камење на Њ. Зашто? Зато што још није био дошао час страдања и крсне смрти. А када је дошао, Господ је сам изишао пред оне који су дошли да Га ухвате, и рекао им: “Ја сам“.
Тако у свему што Господ Христос чини продужава се од почетка до краја један промислитељски план о спасењу рода људског. Спаситељ га доследно и савршено остварује. Ту му нико није у стању сметати: ни људи, ни демони, ни ствари.