ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ПЕТА ГЛАВА
 
1. Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа. 2. Кроз којега и приступисмо вером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије.
 
Апостол овде расуђује о животу по вери, да не бисмо постали немарни, након што је рекао тако много у похвалу вери а унизујући дела. Будући да нас је вера оправдала, нећемо више грешити, него ћемо посредством живота какав је Њему угодан бити у миру са Богом. Како ће се то догодити?
Кроз нашег Господа Исуса Христа. Оправдавши нас кад смо били грешници, Он нам и садејствује да останемо у правди Његовој, јер смо кроз Њега приступили тој благодати. Ако је привео оне што су давно постојали, утолико пре ће задржати оне који однедавно постоје (= чије је постојање блиско). Привео нас је тој благодати. На који начин? Вером, тј. онда, кад смо ми принели веру. Каква је то благодат? Задобијање свих добара која нам се дају кроз крштење.
У којој стојимо, имајући чврстину и непоколебивост. Божанствена добра свагда стоје и никад се не мењају. Осим тога, не само да ћемо чврсто сачувати оно што смо задобили, него се надамо да ћемо добити и остало.
Хвалимо се, каже, надањем добрима, која ће нам бити дата у будућности. Како се она односе на славу Божију, неминовно ће нам бити дата, ако не због нас, а оно због прослављења Самог Бога.
 
З. И не само то, него се хвалимо и невољама, знајућида невоља гради трпљење. 4. А трпљење искуство, а искуство наду. 5. А нада се не постиђује.
 
Не хвалимо се, каже, само будућим добрима него још више својим садашњим невољама. Не збуњујте се, каже, због тога, што смо у невољама, јер то и јесте похвала за хришћанина. На који начин? Невоља гради трпљење, а трпљење искушаванога чини искусним (= испробаним). Искусан човек, умирујући се у доброј савести мишљу да је невољама изложен Бога ради, нада се да ће за те невоље добити награду. Такво надање није бесплодно и не постиђује онога што се нада. Људске наде, које се не остваре, постиђују човека, док божанствене наде нису такве. Онај, Који даје добра, бесмртан је и благ и ми ћемо, иако умиремо, оживети, и тада више ништа неће спречити наше наде да се остваре.
 
Јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.
 
О будућности уверава оном љубављу, коју нам је Бог већ показао и као да каже следеће: “Не губи веру, јер надање божанственим добрима није узалудно. Онај, Који нас је толико заволео да нас је без сваког нашег труда а посредством Духа Светога учинио чедима Божијим, како да нам не подари и венце након труда? Излила се, каже, љубав Божија у срца наша, тј. изобилна је и богата у нама, јер у срцима имамо Духа Светога, Којег нам је даровао Сам Бог.
 
6. Јер Христос, док још бесмо немоћни, умре у одређено време за безбожнике. 7. Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. 8. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници Христос умре за нас. 9. Много ћемо, дакле, пре бити кроз Њега спасени од гнева сада, када смо оправдани крвљу Његовом.
 
Рекавши да се љубав Божија излива у нас кроз Духа Којег имамо у себи као дар Божији, показује и величину те љубави на основу тога што је Христос умро за нас немоћне (шкр цџт аавечш), тј. грешне или, што је још горе, безбожне, иако једва да би се нашао и неко ко би умро за праведника. Према томе, преизобиље љубави јесте умрети за грешнике и безбожнике.
У одређено време, односно, у одговарајуће и предодређено (лат. predefinitum) време, јер је то било право време, тада је умро. Када је пак Он умро због те љубави и кад нас је Својом смрћу оправдао, утолико пре ће сада спасти од гнева нас, које је већ оправдао. Даровао нам је оно што је веће, тј. оправдање. како да нас онда не спасе од гнева? Онима, пак, који су спасени од гнева, према Својој великој љубави дарује и добра.
 
10. Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина Његова, много пре ћемо се, већ помирени, спасти животом Његовим.
 
Иако се чини да овде говори о истом, закључци до којих долази путем поређења су различити. Претходно је говорио о нашој греховности и, додавши да смо оправдани, кроз поређење закључује: Онај, Који је нас, грешнике, оправдао Својом смрћу, утолико пре ће спасти оправдане. Сада пак, поменувши Христов живот и Христову смрт, опет путем поређења изводи закључак: кад смо помирени крвљу и смрћу Господњом, како се сада нећемо спасти Његовим животом? Зар нас Онај, који није поштедео Свог Сина, него Га је предао на смрт ради нашег помирења, сада неће утолико пре спасти Његовим животом?
 
11. А не само то, него се и хвалимо Богом кроз Господа нашега Исуса Христа, кроз којега сада примисмо измирење.
 
Нисмо, каже, само спасени, него се и хвалимо Богом, јер смо спасени кад смо били безбожни, и спасени смо крвљу Јединородног. Хвалимо се Господом Исусом Христом: Он, Који је извор нашег помирења, јесте и извор наше похвале.
 
12. Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише.
 
Након што је рекао да нас је Господ Исус оправдао, окреће се ка корену зла, ка греху и смрти и показује да су и једно и друго, тј. и грех и смрт ушли у свет кроз једног човека, Адама, и да су опет једним човеком, тј. Христом, уклоњени.
Шта значе речи: Сви сагрешише? Значи да су сви сагрешили у Адаму. Чим је он пао, кроз њега су постали смртни и они, који нису окусили од забрањеног дрвета; будући да је он пао, као да су пали и они сами.
 
13. Јер Грех беше на свету до закона, али се грех не рачуна када нема закона. 14. Али смрт царева од Адама до Мојсеја и над онима који не сагрешише сличним преступом као Адам, који је слика Онога који ће доћи.
 
Апостол хоће да докаже да су и они, који нису окусили од забрањеног дрвета и који нису сагрешили слично Адаму, услед његовог греха такође сматрани за грешне, и умрли су. Он то доказује на следећи начин: грех је царевао до давања закона, односно и пре закона. Какав је био тај грех? Да ли грех због преступања закона? Међутим, како је могао да постоји такав грех, кад није постојао закон? Грех се рачуна онда, кад постоји закон, и људи, који преступају закон, неминовно се називају грешницима.
Али смрт царова од Адама до Мојсеја, тј. и пре давања закона. То значи да је постојао грех, кроз који је смрт царевала: кад не би постојао никакав грех који би задржао смрт, онда она не би ни царевала. Пошто је доказано да грех услед преступања још није постојао, преостало је само да је то био Адамов грех, кроз који је смрт царевала и над онима што нису непосредно сагрешили (јер се за оне што нису добили закон и што га нису преступили не каже да су сагрешили).
Међутим, они су преступили у подобију Адамовог преступа и постали су причасни његовом паду као паду свог праоца, који је праобраз Христа. Као што је древни Адам учинио да сви буду кривци у његовом паду, иако они сами нису пали, тако је и Христос оправдао све, иако нису учинили ништа достојно оправдања. Упра-во због тога је он праобраз Онога који ће доћи, тј. Христа.
 
15. Али благодатни дар није тако као преступ, јер ако преступом једнога помреше многи, много се више благодат Божија и дар у благодати једнога човека Исуса Христа изобилно изли на многе. 16. И не би са даром онако као што би са преступом кроз једнога; јер суд због једнога би осуда, а благодатни дар би оправдање од многих преступа.
 
Христос нам, каже, није донео корист само у оној мери, у којој нам је Адам нанео штету; ако је грех био толико јак да су услед пада једнога осуђени сви његови потомци, премда нису пали, онда ће на многе далеко више и обилније дејствовати благодат Бога Оца, и не само Његова, него и (благодат) Његовог Сина. Дар Божији не може бити једнак осуди кроз једног што је сагрешио.
Преступ, тј. грех, који подлеже суду, потекао је од Адама и би осуда тј. смрт, и мноштво грехова свагда је постојало у његовом потомству, тако да су се људи налазили у власти многих грехова и смрти. Благодатнидар би оправдање од многих преступа, тј. благодат не само да је избрисала тај један грех, него и остале грехове, који су за њим уследили. Она нам је постала за оправдање, дајући нам опроштај свих преступа, учињених после пада.
 
17. Јер ако се преступом једнога зацари смрт кроз једнога, тим пре ће они који примају изобиље благодати и дар праведности у животу царовати кроз једнога, Исуса Христа. 8. Тако, дакле, као што једним преступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота.
 
Ако се због тога, што је један човек јео са забрањеног дрвета, зацарила смрт, онда ћемо утолико пре ми, који смо добили обиље и богатство благодати и оправдање, живети и царевати посредством једнога Исуса Христа, чија смо браћа и с којим смо се спојили у једно тело, с којим смо се сјединили као тело са Главом. Ми нисмо добили просто и једнолико добро, да бисмо могли да сумњамо у погледу будућности, него су наша добра плод изобилне благодати. Замисли да се неко много задужио и да је због тога бачен у тамницу заједно са женом и децом и да након тога не само да је ослобођен тамнице и дуга, него и да је добио десет хиљада таланата, да је уведен у царску палату, да је био удостојен високе почасти и постао царев син. Управо тако се догодило и са нама.
Дакле, каже апостол закључујући мисао, као што су кроз преступ једнога (оно што је претходно називао грехом сада назива преступом, мислећи на Адамов грех) сви људи изложени проклетству, тако се и кроз оправдање једнога, Христа, на све људе излила благодат, дајући им оправдање уместо греха и живот уместо смрти.
 
19. Јер као што кроз непослушност једног човека многи посташе грешни, тако ће и кроз послушност једнога многи постати праведни.
 
Могло би се учинити да на овом месту понавља (оно што је речено), иако заправо није тако. Претходно је рекао: Као што једним преступом дође осуда на све људе, тако и једним оправдањем дође на све људе оправдање живота (ст. 18), а сада објашњава у чему се састојало прегрешење једнога и каже да је то била непослушност, кроз коју су многи постали грешни, тј. подложни казни и осуђени на смрт. Објашњаа такође, у чему се састојало оправдање Једнога, тј. Христа, и каже да је то било послушање, чак до смрти, и то до смрти на крсту. Кроз такво послушање уништена је смрт и ми смо ослобођени осуде на смрт.
 
20. А Закон уз то дође да се умножи преступ; а где се умнoжи грех, онде се још већма умножи (преумножи) благодат.
 
Након што је доказао да су у Адаму сви осуђени а у Христу сви спасени, неко би, вероватно, могао да посумња и да приговори: Шта је чинио током толиких година закона, ако нас је оправдао Христос? Закон, одговара дође, тј. био је дат привремено, он није био главна и најважнија потреба. Кад је он дошао, умножио се преступ, јер је он давао мноштво заповести.
Међутим, људи су све те заповести преступили, због чега се и умножио преступ (безакоње). Везник “да се” не указује на узрок, него на последице. Закон је дат ради умањења и истребљења греха. Међутим, догодило се сасвим супротно, али не услед природе закона, него услед људског немара.
И док се кроз закон умножио грех, кроз Христа се благодат Божија јавила преизобилно. Она нас није само ослободила од греха, него нас је и оправдала, учинила небескима и усинила Богу. Због тога и не каже да се благодат умножила, него да се још већма умножила (досл. преумножила), указујући тиме на њено велико обиље.
 
21. Да би, као што царова грех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за живот вечни кроз Исуса Христа, Господа нашега.
 
Рекавши да се благодат преизобилно јавила, а да ми не бисмо били неверни, апостол показује да такво јављање одговара њеном циљу и каже: грех је био цар а смрт војник, којег је она наоружала. Ако је над нама царевао грех, имајући смрт као неког војника, онда ће се утолико пре у нама зацарити благодат која дарује праведност, уништава грех и заједно са грехом искорењује и смрт и води у живот вечни. И као што у рату противници стоје један наспрам другога, грех је за свог војника имао смрт, док је благодат (за свог војника) имала оправдање.
Према томе, оправдање је умртвило цара, грех, а заједно с њим и смрт и, најзад, уведен је вечни живот.