ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА

 

ТУМАЧЕЊA ПОСЛАНИЦЕ РИМЉАНИМА
 

 
ДЕВЕТА ГЛАВА
 
1. Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим. 2. Да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка.
 
У речима које следе намерава да докаже да нису сви, који су потекли од Авраама, његово семе. Да неко не би помислио да то говори у великој пометњи духа, он их предупређује и, удаљујући такву претпоставку, говори повољно о Јеврејима, исказујући да их силно љуби. Да би ми ти поверовао, каже, истину Говорим о Христу, не лажем. Као доказ за то наводи три сведока: Христа, сопствену савест и Светога Духа, говорећи: врло ми је жао и срце ме боли без престанка због Јевреја, јер се налазе изван благодати, о чему и намерава да говори.
 
3. Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу.
 
Најпре би требало да знаш, шта је одлученост. То је раздвајање или отуђење. Као што нико не сме да додирне дар који је посвећен Богу, тако је и са одлученим, само у другом смислу. Свештеном предмету нико није смео да се приближи због поштовања, јер је то предмет посвећен Богу. И са одлученим (анатемисаним) сви прекидају везе, као са оскрнављеним и отуђеним од Бога. Шта значи оно, што је Павле рекао? Чини се да он овде говори супротно ономе, што је претходно речено. Тамо је рекао да нас нико неће разлучити (одвојити) од љубави Божије, а овде каже да би желео да буде одлучен од Христа. Чини се да он противуречи ономе, што је претходно речено, иако, у ствари, није тако. И овде он говори да жели да буде одлучен од Христа због љубави према Богу. Сви су оптуживали Бога, што је протерао и лишио части Јевреје, удостојене усиновљења, који су уживали посебну сла-ву и били називани прецима Христовим, и што је уместо њих увео људе који никад нису знали за Бога, незнабошце. Роптали су и хулили на Промисао, као да је то неправедно учињено и као да је Бог обмануо праоце, којима је обећао дарове.
Због тога се Павле и мучио, туговао због славе Божије и желео да сам буде одлучен, само да се Јудејци спасу и да престане њихова хула на Бога. Видиш ли да он због пламене љубави по Богу жели да, ако је то могуће, буде одлучен од оних што вечно живе уз Христа – не од љубави Његове него од славе и наслађивања њоме. Тако се и очеви често одлучују (одвајају) од синова да би се синови прославили, не отуђујући се, међутим, од љубави синова и желећи да они сами буду лишени славе, али да синови постану славни.
Дакле, расуђује апостол, ја, који сам извршио небројено мноштво подвига, који бескрајно љубим Бога, желим да се, ради славе Божије, лишим славе Христове. То пак не значи лишити се него, боље речено, задобити је. Речима: за браћу своју, сроднике моје по телу, показује најмилосрднију и најтоплију љубав према Јудејцима.
 
4. Који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завети и закон и богослужење и обећања. 5. Чији су и оци, и од којих је Христос по телу, који је над свима Бог благословени у векове. Амин.
 
Овде хвали и преузноси Јудејце. Да неко, као што сам рекао. не би помислио да тобоже говори у великој пометњи духа. Неприметно указује да Бог жели да се и они спасу. То се види отуда, што их је Он удостојио усиновљења и славе, дао обећање њиховим оцима, подарио им сва остала преваходства и благоволео да се од њих (по телу) роди Христос. Међутим, они сами су одбацили доброчинство. Због тога, дивећи се љубави Божијој, узноси благодарност Јединородном и каже: Који је над свима Бог благословени у векове.
Иако, расуђује апостол, други хуле да прихватање незнабожаца није било основано, ми, знајући тајне Христове, знамо да је Он достојан прослављења. Зато би требало да се постиди Арије,[1] јер Павле назива Христа “Богом над свима”.
 
6. Али не као да је пропала реч Божија.
 
Ја се, каже, срдим због тога, што хуле на Бога и зато исказујем жељу да се сви спасу. Међутим, ако се сви не спасу, то не значи да је Бог слагао у обећањима датим оцима и да се Његове речи нису оствариле. Он је испунио обећање, иако хулитељи кажу да је једнима обећао а другима дао. Послушај шта даље каже.
 
Јер нису сви Израиљци који су од Израиља. 7. Нити су сви деца који су од семена Авраамовог;
 
Бог је, каже, испунио обећање. Он је рекао: Даћу теби и потомству (семену) твојему (1. Мојс. 13; 15). Размотримо, дакле, какво је то потомство. Нису сви, који су потекли од Авраама, његово потомство, нити су сви, који су потекли од Израиља – Израиљци, него су то они, који су се родили по примеру Исааковом и који су прослављени по врлини Израиљевој, кроз коју је он и видео Бога. Није рекао: “који су од Јакова”, него: који су од Израиља, поменувши почасно име. Дакле, ако разумеш ко се рађа по примеру Исааковом, открићеш да обећање није лажно, јер су таквима дата обећања.
Због тога Бог нипошто не заслужује хулу: оно што је рекао, Он је и испунио, иако неки то не разумеју.
 
Него је речено: У Исааку ће ти се назвати семе. 8. То јест, нису оно деш Божија што су по телу деш, него се деца обећања рачунају у семе. 9. Јер је ово реч обећања: У ово време доћи ћу, и у Сарре ће бити син.
 
Не објашњавам ти ја, каже, шта је истинско семе Авраамово, него Стари Завет, где је речено: УИсааку ће ти се назвати семе (1. Мојс. 21; 12). Према томе, они који су се родили по примеру Исааковом, односно, по обећању, то су уистину деца Авраамова а превасходно деца Божија. Све се савршавало речју Божијом. Исаак се није родио по закону и по сили природе, него по сили обећања.
У ово време доћи ћу, и у Сарре ће бити син (в. 1. Мојс. 18; 10). Исаак је, дакле, зачет и рођен речју Божијом. Тако се и над нама, чедима Божијим, у купељи крштења, као у утроби, изговарају речи Божије, које нас и зачињу, јер се ми рађамо крштавањем у име Оца, и Сина, и Светога Духа. И као што је тамо Бог обећао рођење Исааково а затим то обећање и испунио, тако је Он кроз пророке обећао и наше рођење, а затим је (то обећање) и испунио.
Због тога речи: У Исааку ће ти се назвати семе треба схватати овако: семе Авраамово су они, који су се родили по примеру Исааковом, тј. речју Божијом. Према томе, реч Божија се остварила, али је Бог обећање подарио истинском семену, тј. верујућима који потичу од незнабожаца: и они су постали чеда Божија као и Исаак, јер су и они од обећања. Ако пак Јудејци кажу да речи: у Исааку ће ти се назвати семе означавају да ће се они, што се роде од Исаака, убројати у семе Авраамово, онда овде треба убројати и Идумејце и све, који су од њега потекли, јер је њихов праотац Исав такође био Исааков син. Идумејци, међутим, не само да се не називају синовима Авраамовим, него су и сасвим туђи Израиљцима и називају их иноплеменицима.
 
10. А не само она, него и Ревека која у исто време заче два сина од једнога, од Исаака оца нашега.
 
Доказао је већ да, иако је Авраам имао много потомака, његовим семеном је назван Исаак и они који се рађају слично њему. Сада пак каже: то можеш да видиш не само на Исааку него и, што је још важшгје, на браћи која се рађају од једног оца и од једне мајке и који су при том близанци, тј. на Исаву и Јакову. Они нису добили једнака права, јер је један изабран а други омрзнут. Зато не питај зашто је Бог изабрао незнабошце и учинио их семеном Авраамовим, односно Божијим, док је Јевреје одбацио.
 
11. Јер док још деш не беху рођена, ни учинила ни добра ни зла, да остане онако какоје Бог по избору одредио, 12. Не због дела, него због онога који призива, рече јој се: већи ће служити мањему. 13. Као што је написано: Јакова заволех, а Исава омрзнух.
 
Овде је неопходно да унапред укажемо на смисао онога, о чему апостол намерава опширно да говори. Многи су питали: Зашто су незнабошци претпостављени Јудејцима (јер нико није могао да каже: због врлине, пошто су сви сагрешили)? Апостол је сабрао многе недоумице (тешкоће, атгора), неразумљиве за нас, али разумљиве за Бога.
На почетку излаже да између двојице браће-близанаца изабрани није изабран због врлине, а да омрзнути није омрзнут због порока (јер они не беху учинили ни добро ни зло, пошто су се још увек налазили у мајчиној утроби), него је према избору, према предзнању Божијем, један изабран и био вољен а други је био омрзнут, као што каже пророк: Јакова љубих, а на Исава мрзих (Мал. 1; 1-2), да би све било дело Бога и Његовог избора и предзнања. Међутим, шта ја говорим о њима? Сви Израиљци су се клањали телету; међутим, једни су били кажњени, а други нису. Фараон је уистину био суров. Међутим, и други су били сурови: зашто је онда казна сустигла само једног?
Видиш ли да је то неразумљиво за људе, и да је разумљиво само за Бога? Тако и избор незнабожаца и одбацивање Јудејаца нама из-ледају неосновано, али у очима Божијим је и једно и друго веома праведно. Такав је смисао целокупног овог места.
 
14. Шта ћемо дакле рећи? Зар има неправде код Бога? Никако!
 
Бог је, дакле, праведан, и у односу на нас, незнабошце, и у односу на Јудејце.
 
15. Јер Мојсеју вели: Помиловаћу кога помилујем, и сажалићу се на кога се сажалим.
 
Додаје, као што је и претходно речено, и другу изреку из Старог Завета, доказујући да једино Бог зна ко је достојан почасти а ко казне. Иако су сви подједнако погрешили кад су излили теле, Бог је једне помиловао а друге предао Левитима да их убију. Ни Мојсеј, велики пред Богом, није знао за разлог томе, а ти покушаваш да докучиш разлог, због којег су незнабошци били претпостављени Јудејцима, иако су били грешници?! Уосталом, Павле је могао да изнесе тај разлог, као што га је изнео на другом месту: Израиљци су мислили да ће се оправдати делима, док су незнабошци веровали да ће се оправдати вером и благодаћу. Међутим, немој сада да тражиш тај разлог; затвори уста радозналима и убеди их да не истражују одлуке Божије.
 
16. Тако, дакле, није ни до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује.
 
Исаак је хтео да благослови Исава. Међутим, Јаков је пожурио у поље, да би уловио дивљач и од оца добио благослов, а Бог је према праведном суду учинио да Јаков, као сасвим достојан, добије благослов. Могло би се учинити да апостол овде поништава слободну вољу, премда није тако.
За кућу кажемо да је она у целини дело мајстора. Иако су мајстору потребни и вештаство, и помоћници у градњи, кажемо да је он подигао читаву кућу, јер она превасходно зависи од њега. тако и за Бога кажемо да је све Његово дело, иако је Богу потребна наша слободна воља. Он савршава, Он даје венце, Он и осуђује; због тога и кажемо да је све дело Божије.
 
17. Јер Писмо говори фараону: Баш за то те подигох, да на теби покажем силу Своју, и да се разгласи име моје по свој земљи.
 
Како су, расуђује, међу онима што су излили теле једни спасени а други кажњени, јер је једино Бог знао који су достојни спасења а који достојни казне, тако је, и поред тога што је било много сурових, гневу Божијем био изложен само фараон. Због тога сам те, каже, и поставио, тј. истакао сам те, фараону, како би кроз тебе упознали Моју силу и како би се многи уздржали, слушајући о Мом имену, као о моћном и имену праведног судије по васцелој земљи.
 
18. Тако, дакле, кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави.
 
Изводи закључак и каже, да од Бога не треба тражити објашњење. Бог помилује кога хоће, као што је поступио с Израиљцима који су излили теле, а кога хоће отврдоглави, као што је поступио с фараоном.
Шта значи: отврдоглави? Могло би се учинити да је то недолично. Међутим, за Бога се каже да је учинио да отврдне фараоново нечисто срце, слично као што сунце учини да отврдне блато. На који је начин то учинио?
Дуготрпљењем, јер га је, показујући према њему дуготрпљење, учинио суровим. Овде се, дакле, дого дило нешто слично ономе, што се догађа кад неко има порочног слугу и човекољубиво се понаша према њему. И уколико се он човекољубивије понаша према њему, он га чини све рђавијим, али не зато што га тобоже он сам учи пороку, него зато што слуга користи његово дуготрпљење да би увећао своју порочност и тиме показује презир према његовом дуготрпљењу.
 
19. Рећи ћеш ми: зашто онда укорава? Јер ко се супротставио вољи Његовој?
 
Као што сам више пута рекао, Апостол свесрдно настоји да докаже да су одлуке и судови Божији познати једино Богу. Због тога свагда сабира мноштво недоумица (тешкоћа) и не нуди решење, како би поставио слушаоца у тежак положај и убедио га да су одлуке и судови Божији неразумљиви за човека и да превазилазе његов ум. Смисао овог места је следећи.
Апостол износи приговор и недоумицу. Ако Бог чини суровим кога хоће, зашто онда Он грешника оптужује? Ко може да се супротстави Његовој вољи? Он је хтео, и учинио је некога суровим, а сурови је затим с правом сагрешио. Како га онда Он оптужује и кажњава? Апостол је изнео управо такав приговор, да би показао да недоумицу о томе може да разреши једино Бог. Из тог разлога је и не разрешава он сам, него затвара уста пометеноме и каже:
 
20. А ко си ти, о човече, да се препиреш са Богом:
 
Видиш ли како зауставља неправовремену радозналост, поставља узду и поучава познању разлике између Бога и човека? А ко си ти? Зар ти са Богом учествујеш у управљању светом? Зар си ти судија ономе, што би Он требало да учини или да не учини? Говорити да би требало урадити овако а не другачије, значи препирати се с Богом и противити Му се. Тако се, међутим, нипошто не сме поступати, него се с покорношћу мора прихватити оно, што је Бог учинио, ма како да је то учињено.
 
Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио? 21. Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смесе начини један суд за част а други за срам!
 
Павле није употребио овај пример с намером да унизи нашу слободну вољу и да нас представи као недејствене и непокретне, него зато, да би нас научио да смо дужни да се покоримо Богу и да Му покажемо дубоку и беспоговорну послушност. Као што лончар, расуђује, од једне исте глине прави оно што је њему угодно и ниједна посуда му не противуречи, тако ни ти немој да питаш Бога зашто међу људима, чак и ако су истог рода, неке кажњава а неке награђује.
Напротив, осети страхопоштовање пред Њим и подражавај глину. Као што је она покорна лончаревој руци, тако се и ти покори вољи Домостројитеља (Иконома) васељене. Знај, читаоче, да, као што међу посудама не зависи од глине да ли ће нека бити за част а нека за срам, него то зависи од онога, који се посудама користи, тако ни међу људима не зависи од природе да ли су једни достојни казне а други достојни награде (јер је природа једна иста), него то зависи од човекове слободне воље.
 
22. А шта ако Бог, хотећи да покаже гнев Свој и да објави моћ Своју, поднесе са великим стрпљењем сасуде гнева, који су спремљени за пропаст. 23. Да би објавио богатство славе Своје на сасудима милости, које припреми за славу. 24. Нас које и призва, не само од Јудејаца, него и од незнабожаца.
 
Затворивши уста радозналом, сада даје решење. Смисао реченога је следећи. Фараон је био сасуд гнева, тј. човек који је својом каменосрдношћу распламсао гнев Божији. Бог га је подносио, тј. поштедео, трпео, јер га је (фараона) удостојио Свог великог дуготрпљења.
Међутим, он је то дуготрпљење искористио да би постао још суровији и постао сасуд способан да прими гнев, спреман за пропаст, тј. од самога себе и по својој сопственој вољи био је припремљен за њу, јер није пропустио ништа, што је служило пропасти и учинио је све што га је водило ка њој.
Или другачије: подносио, да би показао да он (фараон) није постао бољи због дуготрпљења, да га због тога кажњава и показује сопствену моћ, како би други због тога постали бољи. Као што је, кажњавајући фараона који је према сопственој вољи постао сасуд гнева, Бог показао Своју моћ, тако је, помиловавши незнабошце, који су много сагрешили али су постали достојни милости, објавио богатство славе Своје.
Није рекао: “човекољубља”, него: славе, јер се савршена слава Божија састоји у помиловању. У наставку каже: Које приправи, тј. за које предвиде. Осим тога, није рекао: “спасао је све незнабошце”, него: од незнабожаца, тј. само неке међу њима. Не саблажњавајте се, дакле, ви, Јудејци, јер су и међу незнабошцима неки помиловани а неки не.
 
25. Као што и говори код Осије: назваћу народом Својим народ који није Мој и немилу милом. 26. И биће да на месту где им је било речено: Ви нисте Мој народ, тамо ће се назвати синови Бога живога.
 
Јудејци су могли да кажу: “Ти нас, Павле, обмањујеш када то говориш.” Због тога наводи речи пророка Осије, који узвикује и каже: Назваћу народом Својим народ који није Мој. Који је то народ, који није био Његов? Незнабошци.
А ко је немила! Незнабожачка црква. Међутим, незнабошци су постали и љубљени народ и, што је још важније, синови Бога живога. Ако неко каже да је то речено о Јудејцима који су били незахвални, али су затим прихваћени у благодат, такав приговор неће нашкодити нашем објашњењу. Ако се догодило да они буду прихваћени, шта је онда спречавало да буду прихваћени и незнабошци?
 
27. А Исаија виче за Израиљ: Ако буде број синова Израиљевих као песак морски, остатак ће се спасти.
 
Не задовољивши се позивањем на Осију, он за сведока позива и Исаију, који виче, тј. говори смело и неустрашиво да се неће спасти сви Израиљци, него самоони, достојниспасења (јерто значиреч “остатак”,тј. изабрани) које је Бог оставио и издвојио као достојне. Говорећи: као песак морски подсећа их на старозаветно обећање којег су постали недостојни. Према томе, не узнемирујте се што је тобоже нарушено обећање: сви пророци су објављивали да нису сви достојни спасења.
 
28. Јер ће извршити брзо реч Своју по правди, извршиће Господ брзо реч Своју на земљи.
 
Сада показује како ће се спасти остатак и каже да није потребно да се труде, да одлазе далеко и да се исцрпљују делима закона. Бог, каже, Који окончава и брзо савршава реч вере по читавој земљи, учиниће то по правди, тј. да би оправдао оне, који су је (реч) примили. Ако исповедиш устима својим да је Исус Господ и верујеш у сриу својему да Га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен (Рим. 10; 9). То је скраћена реч, тј. кратко исповедање вере.
 
29. И као што прорече Исаија: Да нам Господ Саваот није оставио семе, постали бисмо као Содом и слични Гомору.
 
Рекавши да ће се спасти остатак, сада објашњава шта то значи и говори да нам је Бог оставио изабрано семе и квасац, јер реч: оставио употребљава уместо речи: изабрао. Да га Бог није сачувао, ми бисмо били истребљени као житељи Содоме и Гоморе, и били бисмо кажњени због својих прегрешења.
 
30. Шта ћемо, дакле, рећи? Да незнабошци, који не тражише праведност, постигоше праведност, али праведност од вере. 31. А Израиљ, тражећи закон праведности, не постиже закона праведности.
 
Овде даје најјасније разрешење, показујући због чега су незнабошци прихваћени а Израиљци одбачени. Придржавајући се праведности од вере, незнабошци су се уистину оправдали, док Израиљци, непрестано тражећи закон праведности, тј. закон дела, нису достигли праведност, јер закон, који се састојао од дела, није био у стању да их оправда.
 
32. Зашто? Зато што не тражише од вере, него од дела закона.
 
Ти ћеш упитати: “Зашто Израиљци нису задобили праведност, иако су је у многоме досегли?” Знај да они нису тражили оправдање у вери, него у делима закона.
 
Јер се спотакоше о камен спотцања, 33. Као што је написано: Ево, стављам у Сиону Камен спотитња и Стену саблазни, и сваки који у Њега верује неће се постидети.
 
Спотиче се онај, који посматра нешто са стране, и не обраћа пажњу на то, што је пред његовим ногама. Тако су се и Јудејци загледали у закон, па су се спотакли о Христа, односно, нису у Њега поверовали.
Каменом спотицања и Стеном саблазни Христос је назван због по свршетку и окончању оних који нису поверовали. Он је Сам по Себи положен у темељ и ослонац, због чега се каже: Који у Њега верује неће се постидети (Иса. 28; 16), било да је Јудејац или незнабожац, јер све савршава и оправдава вера, а не дела.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. “Јеретик који је својим учењем толико узбунио Цркву да је 325. г. морао бити сазван Први Васељенски сабор у Никеји, где је осуђена аријанска јерес и у Символу вере формулисана црквена догма о Сину Божијем. Арије тврди да је Бог један и нестворен, и да се с њим никако не може повезати појам рађања. Кад је овај Бог хтео да створи свет, најпре је створио једно више биће, које Свето Писмо назива Сином и Логосом. Арије тврди да је Логос рођен, али да није Син Божији по природи него по благодати. Логос, дакле, није Бог у правом смислу те речи, него само у оном смислу, у којем Свето Писмо праведнике назива боговима и синовима Божијим. Пошто Син није Бог по природи, ни Његово знање није савршено: за Њега је Отац невидљив, и Он не може потпуно нити да види, нити да позна Оца. Што се тиче оваплоћења Логоса, Арије је сагласан са Светим Писмом, али тврди да осећања која Он испољава показују да Он није Бог по природи, већ биће подложно страдању.” В. јеромонах др Јустин, Догматика Православне Цркве, I.

One Comment

  1. Помаже Бог.Где могу купити ову књигу?