ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ДРУГА ГЛАВА
 
1. И кад се наврши педесет дана бејаху сви апостоли једнодушно на окупу. 2. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху. 3. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе (у српском преводу: сиђе) по један на свакога од њих. 4. И испунише се сви Духа Светога и стадоше Говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.[1]
 
Зашто се то догодило онда, кад су се окончали педесет дана? Зато што, кад је требало да срп сиђе на жетву и кад се сакупљају плодови, требао је да сиђе и срп речи и, као уместо српа, слетео је наоштрени Дух Свети. И Христос каже: Жетве је много а посленика мало (Мт. 9; 37), а на другом месту: Видите њиве како се већ жуте за жетву (Јн. 4; 35). Прихвативши првенце плодова, Сам Хрисгос их је први узнео, Он Сам је први послао срп. Зашто га је послао кад се окончало педесет дана? Зато што је требало да се то догоди онда, кад поново наступи празник, како би они, који су били поред крста Христовог, и то могли да виде. Раздељени језици као огњени. Пострадавши по телу добровољним страдањем и васкрсли из мртвих Господ саваскрсао је са Собом и нас, умртвљене грехом, и укинуо власт ђавола. Због тога смо ми (од Пасхе) до Педесетнице на молитви и не творимо земне поклоне, величајући победу над нашим непријатељима: Они се саплетоше и падоше, а ми устасмо и исправисмо се (Пс. 19; 9).
Међутим, кад се Дух Свети јави у виду огњених језжа, ми приклањамо колена јер не можемо да поднесемо тај призор и показујемо да смо кроз Светога Духа познали савршено поклоњење Пресветој Тројици: Богје дух, и који Му се клањају у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4; 24). Силазак Светога Духа савршио се у дан Педесетнице из следећег разлога. У Старом Завету је на дан Педесетнице био дат Закон. Дакле, на онај дан на који је био дат Закон записан на таблицама, на тај дан је дарован и закон Светог Духа, који није био записан на таблицама него на срцима. У дан Педесетнице је народ Израиљев добио закон у Синајској пустињи јер су синови Израиљеви у четрнаести дан првог месеца, према месечевом рачунању, кад су празновали празник пресних хлебова и тајну Пасхе, изашли из Египта. Од четрнаестог дана рачунај седамнаест дана до краја месеца, а затим тридесет дана следећег и још три дана трећег месеца: за толико је дана Педесетница после празника пресних хлебова или пасхе. Према томе, од четрнаестог дана (првог месеца) до трећег дана трећег месеца има педесет дана.
Зато се и каже да трећег месеца по изласку синова Израиљевих из египатске земље рече Господ Мојсеју: Иди к народу, и освештај их данас и сутра (2. Мојс. 19; 1,10). То Господ говори о новомесечју. У трећи дан сићи ће Господ на Гору Синајску пред свим народом, каже се у наставку (2. Мојс. 19; 11). Према томе, на онај дан, кад је дарован закон, требало је да буде дарована и благодат Духа. Када је требало да Спаситељ поднесе свето страдање, Он није благоволео да се преда на то страдање у неко друго време него управо у време кад су заклали јагње и на тај начин је истину повезао с праобразом. Исто тако, ни силазак Светог Духа, према вишњем благовољењу, није дарован у неко друго време него у време кад је дат Закон. Тиме се показује да је и онда и сада закон давао Дух Свети.
Дакле, у Старом Завету закон је дат у педесети дан. Након доласка у Обећану земљу, Израиљци су у знак помена тога дана усгановили празник: у то време су Богу приносили од првих плодова и првог класја, и то је било символ празника. Како се на дан Педесетнице приносило снопље нових плодова и како су се разна лица окупљала под једним небом, на тај исти дан је требало да се догоди и ово, како би се почеци од сваког народа што живи под небом сабрали у један сноп благочешћа и, према речима апостола, привели Богу. Сноп класја послужио је као праобраз ономе, што је наговештавало сноп душа, изабраних у разним земљама и приведених Богу. Зашто силазак Светог Духа није протекао без чувствених (видљивих) символа? Ако су и поред тога говорили да су се (апостоли) напили вина, шта би се тек догодило да тога није било? То није једноставно био шум, него шум са неба и изненадан, да би их још више запрепастио: Као хујање силнога ветра.
Кажу да се силазак Духа догодио с великом и силном брзином, како би све приморао да се саберу и да притекну овамо. И напут се сав дом. (Духом Светим) се напунио читав дом, да би се показало да тај дар није дарован неком појединцу, него васцелој пуноти Цркве, јер је тај дом био символ васељене, као што је купељ символ воде. Био је то доказ изобиља и снаге. Дом се, међутим, није испунио огњем, јер би их то приморало да се удаље. Оно, што нас највише задивљује, јесте да су се језици поделили и сишли на главу свакоме од њих. Он (Лука) прекрасно каже да су се поделили, да би ти знао да је сила, коју је послао Утешитељ, једна иста. Прекрасно каже и: као огњени и: као хујање силнога ветра, да ти о Духу не би помислио нешто чувствено. То, дакле, није био просто ветар нити просто огањ, него Дух Свети који се тамо јавио. Гледај: кад је Јован видео Духа, видео Га је у облику голуба. Апостолима је, међутим, било потребно да га виде у облику огња. И седе по један на свакога од њих, тј. “обитаваше”, “отпочину”,јеризраз “седети” означава трајно и постојано обитавање. На кога је, међутим, сео Свети Дух? Да ли само на Дванаесторицу или на њих сто двадесет?
Јасно је, да се спустио на све, јер апостол Петар није узалудно наводио речи пророка када је рекао: И у последње дане излићу од Духа Мојега на свако тело (Дела ап. 2; 17). Они нису једноставно примили него су се сви испунили Духом Светим, и то сви, каже, а не само апостоли. Види: кад су били истрајно на молитви и мољењу, кад су били испуњени љубављу, тада силази Дух. Зашто се Он јавио у виду огња? Зато да би показао да је исте суштине као и Онај, Који се изнад купине такође јавио у виду огња. И седе на главу, тј. од главе је испунио васцелог човека; на њиховим главама се видео огањ који не сажиже, него освештава и просветљује. Зашто ове језике нису примили на уста, него на главу? Дух се није спустио на језик, тј. на телесни орган, зато да нико не би помислио да они из својих утроба и из својих уста износе оно, што нису имали. Као што воде које се уздижу на небо заузимају врхове планина па се с висина спуштају у долине, тако се и благодат Светога Духа, заузевши сам врх главе, као планину, раширила одатле и на мозак, а затим и на уста и на срце и, почев од главе, испунила собом васцелог човека. Зашто, још једном понављам, на главу? Зато што су у то време апостоли рукополагани (хиротонисани) за учитеље васељене а рукополагање се не савршава другачије него (полагањем руку) на главу. Дакле, тиме што су језици били изнад глава, показује се начин рукоположења, јер се рукоположење савршава полагањем руку на главу, и тај начин рукоположења је на снази све до данас.
Како се силазак Светог Духа (сада) савршава на невидљив начин, на главу будућег архијереја којег рукополажу стављају Еванђеље. Кад се оно положи, у томе не би требало видети ништа друго до огњени језик који почива на глави – језик ради проповеди, а огњени због оног што је речено: Дођох да бацим огањ ш земљу (Лк. 12; 49). Није рекао да се утврдио или сместио него да је сео. Осим тога, није рекао: заузе врх, загосподари него: “седе на” да би показао да је сваки човек, који савршава свештенодејство, престо Божији. И стадоше говорити другим језииима. Благодат Божија је благоволела да најпре устроји да апостолска реч буде делатна. Зашто би постојали проповедници, ако не би било слушалаца? Будући, дакле, да је од самих почетака требало да почеци (првенци) међу незнабошцима прихвате одре-ђено место, писац додаје: Стадоше Говорити другим језицима. Зашто су апостоли дар језика добили пре осталих благодатних дарова? Зато што је требало да се разиђу на све стране. И као што се у време грађења (Вавилонске) куле један језик поделио на многе (језике), тако су се сада многи језици сјединили у једном човеку, тако да је један исти човек, према наговору Духа Светога, почео да говори и на персијском, и на римском (латинском), и на индијском, и на многим другим језицима. Тај дар је назван даром језика, јер су апостоли били у стању да говоре на многим језицима, као што им Дух даваше да казују. Нису говорили од себе, него им Дух даваше да казују, проповедајући, тј. тумачећи и обзнањујући сведочења о Христу која су изрекли свети пророци.
 
5. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из сваког народа којије под небом. 6. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се, јер сваки од њих слушаше Где они говоре његовим језиком.
 
Људи побожни. И сама чињеница да су оставили своје отаџбине и боравили у Јерусалиму представља знак благочешћа. То су посебно они људи који су се, напустивши домове и рођаке, запутили да живе у Јерусалиму. Израз: из сваког народа употребљен је уместо израза: из многих народа јер Писмо често користи реч “сваки” уместо “многи”. Тако је у том смислу речено и следеће: Излићу од Духа Мојега на свако тело (Јоиљ 2; 18), сви траже своје а не оно што је Исуса Христа (Филипљ. 2; 21), као и: нема ниједног праведног (Римљ. 3; 10), Изразом целовитости Писмо на тим местима означава многе. Даље: Кад настаде ова хука, скупи се народ и смете се, тј. збуни се, запрепасти се. Будући да се то догодило у дому, народ је очигледно притекао споља. Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. Знали су, да су верујући а посебно апостоли (јер су окупљени своје погледе највише обраћали на апостоле) – Галилејци. Међутим, они су говорили на зачуђујуће много језика. Народ се смете, и то је природно, јер су окупљени сматрали да овај догађај за њих значи претњу због злодела које су учинили Христу. Савест им је кидала душу, јер је убијање Христа још било живо у њиховом сећању, тако да су се свега плашили. То је, међутим, укрепило апостоле, јер су им и сами слушатељи ставили до знања да је то чудесан дар. Апостоли, наиме, нису разумевали да је неки израз био парћански, него су то дознали од слуша-лаца. Помиње такође и непријатељске народе – Крићане, Арабљане и остале, и био је то символ да ће их све надвладати. Како је у Јерусалиму било много заробљених, сведочења су долазила са свих страна – и од гра-ђана, и од странаца и од прозелита. [2]
 
7. И дивљаху се и чуђаху се сви, Говорећи један другоме: гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? 8. Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили? 9. Парћани, и Миђани, и Еламити, и који живе у Месопотамији, и Јудеји, и Кападокији, у Понту и Азији, 10. у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци, и прозелити, 11. Крићани и Арапи, чујемо где они говоре нашим језицима о величанственим делима Божијим? 12. И сви се дивљаху и бејаху у недоумици говорећи један другом: Шта би ово могло бити! 13. А други се подсмеваху и Говораху: Напили су се слатког вина.
 
Уз врлину увек иде и порок. Једни су се дивили, други су се ругали. Први су уистину били побожни и због тога су и живели тамо (у Јерусалиму), јер им је Закон допуштао да се три пута годишње појаве у јерусалимском храму. Обрати пажњу и на безумље других: Напили су се слатког вина, кажу, иако није било време (кад би се могло претпоставити нешто слично), будући да је био празник Педесетнице и трећи час. Злоба се, међутим, ни пред чим не зауставља. Најважније је следеће: када су се неки, делимично од Јудејаца, делимично од Римљана, делимично од придошлица, а можда делимично и од џелата, једном речју, од готово свих народа, зачудили и утврдили да апостоли говоре на њиховим језицима, нашло се и неколико оних, који су им се (апостолима) подсмевали. Да ли су ти подругљивци разумели кад су апостоли говорили на другим језицима, или нису? Ако их они нису разумели, како се онда каже да су апостоли говорили на свим језицима? Ако су пак разумели, како су се одважили да их оптуже за пијанство имајући пред собом разобличитеље, тј. управо оне људе који су слушали и разумели да апостоли говоре на разним језицима и да нису пијани? Нека то разреши неко други. Ја, напротив, тврдим да они, да нису разумели, никад не би оклеветали чудо као да је пијанство. Наиме, зашто би се трудили да оклеветају оно, што никоме не шкоди?
Због тога их Лука и назива подругљивцима, односно хулитељима и клеветницима. Они су, дакле, клеветали јер су разумели оно, о чему се говори. Међутим, клеветали су због тога, што су били незадовољни оним што се говорило, будући да су апостоли говорили о величанственим делима Божијим. На који су начин, разумевши оно о чему се говори, приписали то пијанству? Услед свог безумља и своје претеране суровости. Многи од оних, који су незадовољни оним што се говори, имају обичај да говорника сматрају или за ђавоиманог, или за безумника или да га оптуже за пијанство или пак за неразуме-ање онога што говори – иако онај, који говори, говори разборито, иако га подругљивац, оптужујући овог првог, и слуша и разуме. Они пак, који су апостоле оптужили за пијанство, испољили су још већу дрскост јер су, иако су их слушали на свом језику, претпостављали да их други људи, који су говорили најразличитијим наречјима, не разумеју. Они сами су разумели шта се говори, али су сматрали да остали, због којих су и клеветали апостоле за пијанство, не разумеју чудо. И у оно време, кад је Господ изгонио демоне, они су и разумели и видели та чудесна дела, али су, уместо дужног прослављења, оклеветали Господа да их тобоже савршава силом Веелзевуловом. Осим тога, видевши да је исцељена свака болест и страдање, учинили су та чудесна дејства предметом зависти, клевете и убиства. Тако су се и сада, немајући могућност да порекну чудо и натприродност језика, дрзнули да чудо унизе до пијанства.
Међутим, обрати пажњу и на злонамерност. Пошто је било невероватно да неко буде пијан у том часу, а посебно људи који су искусили многе опасности и страхоте, све су приписали својствима вина, говорећи да су се напили вина. Овде је безобзирност успела само то да нешто каже а не да каже нешто иоле основано. Због тога је оно што говоре и замагљено и пуно глупости и безумља. Запази како злобу разобличује и годишње доба и доба дана. Одакле “глевкос” у дан Педесетнице? Глевкосом се, наиме, назива ново вино. Осим тога, зар њима пијанство даје силу да говоре на тајним језицима – пијанство, које лишава и природног (матерњег) језика?! Погледај шта устројава Бог. Да нису подозревали да је то клевета, Јудејци би одбили да уђу и послушају. Господ је допустио подсмех да би сабрао многе (слушаоце).
 
14. А Петар стаде са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму, ово нека вам је на знање и саслушајте речи моје. 15. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана.
 
Претходно си видео промишљање, а овде запази одважност. Ако су се сви слушаоци зачудили, зар онда за чуђење није било и то што је прост и необразован човек повисио глас међу таквим мноштвом, без обзира на то што су ту били и клеветници, и они што су склони убиству? Зар то не превазилази људске снаге? Погледај и ово. Одмах пошто је повисио глас, он (Петар) разобличује клевету, доказујући да нису пијани. Они, међутим, нису ни у иступљењу. Шта се дакле дешава с њим и са једанаесторицом? Петар је изнео заједничко мишљење и проговорио заједничким гласом, и био уста свих. Једанаесторица су пак ту стајали, сведочећи о ономе што он говори. Подиже глас свој, тј. започео је слово с великом одважношћу да би одмах, на самом њеном почетку, осетили благодат Духа. Онај, који није издржао питања обичне слушкиње, тај исти је, дакле, међу народом – убицама говорио с таквом одважношћу.
Пре него што је добио дар језика, Петар је стрепео и плашио се и кад га је испитивала само једна слушкиња, говорећи: “Не познајем овог човека.” Тамо је била једна слушкиња и велики страх, а овде небројено мноштво и глас преиспуњен великом одважношћу. Он не каже: “није као што ви клеветате”, него: Није као што ви мислите, јер говори кротко, не желећи да упорно доказује да они тако говоре из злобе. Напротив, он им приписује незнање, али их не разобличује због безбожништва, него им припрема пут за преобраћање. И шта значи (израз) да није обичај да буду пијани у трећем часу? Међутим, Петар се није зауставио на томе, јер ни они сами нису тако мислили о апостолима, него су тако говорили само због клевете.
 
16. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: 17. И биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа Мојега на свако тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видеће виђења и старци ваши сањаће снове. 18. Па и на слуге Своје и на слушкиње Своје у те дане излићу од Духа Мојега, и прорицаће.
 
Не позива се нити на Христово име, нити на Христово обећање, него на обећање Оца. Запази ову опрезност. Није прећутао о пророштву, али им није непосредно говорио о ономе што се тицало Христа, односно да им је Он, након што је био распет (и устао) обећао тај дар. Да је Петар говорио о томе, све би покварио. Иако је и то могло да докаже божанственост Христову, показало би се као невероватно. Реч је о томе, да поверују у оно, што им се говори. Оно пак, што би се показало као невероватно, приморало би их да се поколебају. Такве недоумице ништа не може да разреши осим пророчког сведочанства. Дакле, кад се појави нека недоумица, не прибегавај расуђивању. Разумска просуђивања се исто тако оповргавају као што се и склапају. А ко ће да поништи глас Божији?
Расуђивање се поништава другим расуђивањем, а Писмо се не поништава. Није речено: “излићу Духа Мојега”, него: излићу од Духа Мојега. Не излива се Дух, него се излива дар Духа на свако тело, односно, управо на оно које је поверовало, тј, на незнабошце. Он им то, међутим, још не открива. Речи: на свако тело дају им добре наде и не дозвољавају да очекивана добра присвоје само за себе. Самим тим он у корену сасеца завист. Обрати пажњу и на то како је разнолико откровење Светога Духа. Један, имајући благодат Духа, пророкује; други, будући да није способан за то служење, добија дар виђења. Тако је и Петар у шестом часу дана видео слику (сасуд), тако је Корнилије у деветом часу видео анђела.
Оно, што се види срцем не назива се појавом него виђењем. Неки гледа виђење и виђеноме каже: “иди”, а неки созерцава, али тада не гледа (телесним) очима а неки се пак поучавају приказом (привиђењем, какву види у сну.
 
19. И даћу чудеса горе на небу и знаке доле на земљи: крв и огањ и пушење дима. 20. Сунце ће се претворити у таму и месец у крв пре него дође велики и славни Дан Господњи. 21. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње.
 
Тим речима (пророк) јасно предсказује и о будућем суду, и о Јерусалиму, и о јудејском ропству, и о ономе што ће се збити поред Крста Христовог и, најзад, о ономе што се догодило с Јудејцима услед римског рата, кад су Римљани у Јудеји пролили мноштво крви, кад се вејао дим од спаљених градова и села.[3] Кроз то су Јудејци носили казну за своју безобзирност против Христа – за безобзирност, коју ни само сунце није могло да поднесе па је затворило своје око, силу светлости, ни месец, који је свој сребрни лик изменио у црвену светлост. Говоре, међутим, да је наводно много сличних виђења било на небу и у време разарања Јерусалима. Тако сведочи Јосиф (Флавије). Уосталом, речима: Месец ће се претворити у крв, пророк указује и на прекомерну суровост заклања (тј. распећа Господњег).
Међутим, зашто се то догађа у трећем часу? Да би се показала чудесност те појаве: блесак огња виђен је усред белог дана, кад су сви на тргу! Уосталом, оно што је пророк рекао, химнограф разуме на следећи начин: крв је ваплоћење (Христово), огањ Божансгво а вејање дима – Дух Свети, који је својим силаском осенио Дјеву и свет испунио миомирисом, док се под даном Господњим подразумева Дан Васкрсења. Господ, међутим, каже: Излићу од Духа Мојега, пре него што дође Дан Господњи. Кажи, Јудејине: ако Господ има једно лице и једно име, и ако Бог говори о Самоме Себи, зашто онда није рекао: “пре него што дође Дан Мој?” Ако, каже Петар, ви сада некажњено грешите, не надајте се да ће и тада бити тако, јер је то само почетак тог великог и страшног дана. Покренувши и престрашивши тиме њихова срца, он их умирује и допушта им да гаје добре наде. И биће да ће се спасти сваки, који призове име Господње: било да је роб или слободан, било да је свештеник, Јелин или Јудејац. У Исусу Христу нема ни мушког ни женског, ни роба, ни слободног. Међутим, не сваки онај који само једносгавно призове, јер је речено: Неће се спасти сваки, који ми каже: Господе, Господе, него сваки који призове са склоношћу духа и врлинсжим делима. Укључујући у своју беседу и слово о вери – јер спасење зависи од призива – он од сада чини своју беседу лако разумљивом. Име Господње се, према Павловом објашњењу, призива у име Христа. Петар се, међутим, овога пута није одлучио да то открије својим слушаоцима.
 
22. Људи Израиљци, чујте речи ове: Исуса Назарећанша, човека од Бога потврђена међу вама силама и чудесима и знацима које Бог учини преко Њега међу вама, као што и сами знате, 23. Овога, по одређеном савету и промислу Божијем преданог узесте и рукама безаконика приковасте и убисте. 24. Њега Бог васкрсе, раздрешивши муке смрти.
 
Ова реч није ласкање. Међутим, како их је он (Петар) најпре силно прекорео, сада снисходи и подсећа их на праоце, убеђујући их да се опомену вере. И опет почиње испочетка, да их не би збунио, јер је намеравао да их подсети на Исуса. Раније, кад су слушали пророка, нису могли да се збуне. Гледај, како он ништа не говори о узвишеним истинама, него почиње с оне стране, која говори о великом Исусовом смирењу. Назарећанина, каже, именујући Исуса по постојбини, која је изгледала сасвим ништавно.
У оним случајевима, кад се Исус назива Божијом силом и Божијом премудрошћу, ми та именовања везујемо за Његово божанство. Међутим, у оним случајевима кад Га називају Човеком који је умро за наше грехове, та именовања везујемо за Његово тело. И Он Сам је некад гово-рио: Тражите да убијете Мене, човека који вам је говорио Истину (в. Јн. 18; 4, 7, 37), а некад Ја и Отац, једно смо (Јн. 10; 30). Одатле, на основу првих речи, поникла је самосатска јерес,[4] тврдећи да је Исус обичан човек. Силама и чудесима и знацима. Ту мисао изражавају и речи из Посланице Римљанима: О Сину Божијем који је објављен по сили (в. Рим. 1; 4), тј. о Сину чија су дела и чуда доказала да је Он уистину Син Очев, јер нема никакве разлике између изрека: објављен по сили и потврђеног по силама и чудесима и знацима које учини Бог преко Њега.
Уистину Бог дејствује кроз Сина, јер је кроз Њега и векове сатворио. Изразом: међу вама позива их за сведоке онога о чему говори; међу вама, значи: не тајно, нити на мрачним местима (досл. по угловима). Након тога, прекоревши их за безакоње, настоји да са њих скине одговорност за Њега и каже: По одређеном савету и промислу Божијем, показујући им да то они нису учинили својом силом него зато што се Он Сам с тим са гласио и што је то било одређено са небеса. Даље, да се не би показало да су они невини јер, иако је то било одређено, убице су ипак били они, да се, дакле, не би тако показало, додаје: рукама безаконика, односно, или кроз издајника Јуду или кроз војнике који су разапели Исуса. Мада се зна да су они, који су Га приковали за крст починили безакоње, Петар о томе на почетку говори замагљено, да их не би довео до очајања. Њега БОГ васкр-се. О, како се усудио да међу убицама каже да је Христос васкрсао?! Ако се пак говори да је Њега Отац васкрсао, онда се то чини само због слабости слушалаца. Посредством кога дејствује Отац? Посредством Своје си-ле, а сила Очева је Христос. Он је, дакле, васкрсао Самога Себе, иако се каже да Га је васкрсао Отац. Раздрешивши муке смрти. Показује да се и смрт страховито мучила (као у порођајним боловима) и да је ужасно патила док Га је држала, јер оно што је за смрт представљало опасност и недаћу Огари Завет назива боловима, сличним порођајним. Породиља не задржава оно што се у њој налази и не дејствује него страда и жури да се ослободи. Прекрасно је назвао васкрсење раздрешењем мука смрти, јер се може рећи: раскинувши бремениту утробу која страда од порођајних мука, Христос Спаситељ се појављује и излази из ње као из неке утробе која рађа, тј. из окова смрти и из ада. Он је зато и назван прворођеним из мртвих.
 
Јер не беше могуће да Га она држи. 25. Јер Давид Говори за Њега: Господа непрестано Гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам. 26. Зато се развесели срце моје и обрадова се језик мој, па још и тело моје почиваће у нади. 27. Јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да Светац твој види труљење. 28. Показао си ми путеве живота, испунићеш ме весеља лицем Твојим.
 
Јер не беше могуће. Помазани борци били су неухватљиви за противнике, и помазани заклињачи били су сачувани и заштићени од змијског уједа. Када је Христос, тајанствено помазан Својим Духом, ступио у борбу са смрћу и потчинио се том убици, тада је противник, који се појавио, био уништен. Јер не беше могуће… Није било могуће стога, што се нашло да је Он Бог рођен од Бога и што је Њему била страна свака промена или измена, и што је Он тако устао да више не умре.
У наставку наводи Давидове речи, које превазилазе сваки људски разум, јер је таква природа пророштва, и каже: Давид Говори о Њему а не о себи, и опет почиње од смирења. Иако се то сада савршило, од давнина је било предодређено. Бог сеса тим сагласио у почетку, и од почетка је предодређено. Господа непрестано гледах пред собом. Назива Оца Господом Његовим (Исусовим), јер је Он (Исус) узео обличје слуге. Ако се овде каже да је Отац са десне стране Сину док се на другим местима каже да је Син са десне стране Оца, тиме се означава њихова једнакост. И тело моје почиваће у нади. Будући да је Исус, прихвативши смрт, свукао то тело које је прихватио према домостројитељском плану да би га поново васкрсао из смрти, сасвим је праведно што се Његово тело у очекивању васкрсења хранило надом. Изреку: Нећеш оставити душу моју у аду неки схватају као речи о Давиду, иако немају могућности да докажу своју мисао. И поред тога, они правилно и благочестиво говоре да је тело устало да би било нетрулежно и духовно, јер је васкрсла плот после васкрсења тело духовно и нетрулежно.
Путеви живота, тј. они путеви којима су душе праведника прошле заједно с Искупитељем, излазећи из преисподњих места. У речима: Испунићеш ме весеља лицем Твојим, под лицем би требало подразумевати јављање Господа у богодоличном лику и мотрење на нас каквим нас је Он савршено надзирао.
 
29. Људи браћо, нека је допуштено са слободом рећи за праоца Давида да и умре, и укопан би, и гроб је његов међу нама до овога дана. 30. Будући, дакле, да је био пророк, и знајући да му се Бог заклео да ће од плода бедара његових по телу подигнути Христа да седи на престолу његовом, 31. Предвидевши Говори за васкрсење Христово да не би остављена душа Његова у аду, нити тело Његово виде труљења.
 
Изложивши Давидово сведочење, додаје: Људи браћо. Кад намерава да каже нешто велико, претходно искористи тај обрт, надахњујући их и умирујући. Тамо, где није постојало ништа што би могло да буде штетно, говори с великом умереношћу. Да је једноставно рекао: Тако је казао Давид, пре да би се показао као строг и да би убрзо побудио њихов гнев него што би их учинио послушнима. Указивањем велике почасти блаженом Давиду, постиже да буде лако прихватљива мисао да је то проро-штво изговорено о Христу. У таквом духу устројено је читаво ово његово слово. Рекавши да је Давид и умро и да је укопан, није додао: “и устао је”, него: Гроб је његов међу нама до овога дана. У наставку не прелази непосредно на Христа, него поново прославља Давида и прослављајући њега (Давида), постиже циљ ове беседе. Наиме, он то и говори стога да би Јудејци, због части коју указује Давиду и због његовог рода прихватили слово о васкрсењу (Христовом). Да се то није догодило (тј. да они нису прихватили слово о васкрсењу), они би показали да ниподаштавају пророштво као и да ниподаштавају саме себе. Бог му се заклетвом заклео. Није рекао: “обећао”, него: “заклео се”, указујући тиме на ненарушивост обећања. Да седи на престолу његовом.
На многим местима у Светом Писму, реч “престо” се употребљава уместо речи “царство”. Тако је овде, тако је и на следећем месту: Престо је Твој, Боже, у векове векова. По телу ће подигнути Христа. По телу. каже, јер Он по божанству од века и свагда седи заједно са Оцем. Приписује све Оцу, да би лак-ше могли да прихвате то, што се говори. Међутим, како Он седи на престолу Давидовом? Тако што је Он цар Јудејаца а утолико пре оних, који су Га распели.
 
32. Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо сви ми сведоци. 33. Деснииом, дакле, Божијом узнесе се, и примивши од Оца обећање Светога Духа, изли ово што ви сада видите и чујете. 34. Јер Давид не изиђе на небеса, него сам говори: Рече Господ Господу мојему: седи Мени с десне стране, 35. Док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим. 36. Чврсто, дакле, нека зна сав дом Израиљев даје и Господом и Христом учинио Њега, овога Исуса, кога ви распесте.
 
Поново указује на Оца, иако је било довољно и претходног указивања. Међутим, он је знао колико је за слушаоце корисно да прихвате оно, што је особито потребно. Изразом: узнесе се (Давид) указао је на Вазнесе-ње и на то да је Он (Исус) на небесима. На почетку пак ни то није јасно. Погледај: на почетку беседе, кад је и пророка Јоила навео као сведока, није говорио да је Исус послао Духа Светога, него је говорио да је Њега послао Отац. Када је пак поменуо Христове знакове и шта је било учињено против Христа, када је одважно изрекао истину о Његовом васкрсењу, тада је најзад рекао и да је Он (Христос) излио Духа Светога и да је, према томе, пророк о Њему говорио: И биће у последње дане… Подразумева или оно обећање које је дао нама, апостолима, или оно, које је Отац дао Њему (Исусу) пре крста и страдања. Будући да је (Петар) требало да каже велику и узвишену истину, односно да је Христос излио Духа Светога, он је засењује (замагљује) и каже да је Отац Њему дао обећање јер, без обзира на то, шта неко говори, говорио је празно и узалудно ако своје слово заврши без користи (за слушаоце). Показује такође да крст Њега (Исуса) не само да није унизио, него да Му је дао још више блиставости. Ако је тада, према гласу Јовановом: Тај ће вас крстити Духом Светим и огњем, Отац дао Њему обећање, сада је, после крста, то обећање и испунио. И сам каже: Рече Господ Господу мојему. О
вде Петар говори без страха, јер га је укрепило оно што је претходно рекао. Ако још Давид назива Њега (Исуса) Господом, онда Јудејци утолико пре не би требало да Га се одрекну. Речима Давидовим: Док положим непријатеље Твоје Петар им је усадио страх, као начин да их победи. Да не би нарушио њихово поверење, он (Петар) све приписује Оцу. Након што је говорио о великим стварима, своју беседу поново своди на дела Његовог (Исусовог) смирења. Седи Мени с десне стране. У речима: Мени с десне стране, видимо једнакост части Оца и Сина, јер су појмови десно и лево незамисливи у односу на бестелесну суштину. А ко су ти непријатељи, апостол објашњава говорећи: Када укине сваку власт, укинуће се и последњи непријатељ: смрт (в. 1. Кор. 15; 24-26), јер Га је Бог учинио и Господом и Христом (Помазаником) Његовим. Израз: учинио је употребљен је уместо израза: поставио је, јер није реч ни о суштини ни о ипостасности. Још увек говори о делима смирења. Требало би додати: “Нека, дакле, разуме сав дом Израиљев да седи с десне стране”, јер управо то проистиче из свега претходно реченог. Међутим, он то не каже, него се изражава далеко смиреније, говорећи: Јер је и Господом и Христом учинио Њега Бог, јер је такво значење речи: учинио. Дакле, свугде би требало имати у виду корист слушалаца.
 
37. А када чуше, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим апостолима: Шта да учинимо, људи браћо? 38. А Петар им рече: Покај-те се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење Грехова, и примићете дар Светога Духа. 39. Јер обећање је за вас и за децу вашу и за све даљне које ће дозвати Господ Бог наш. 40. И другим многим речима сведочаше, и мољаше их говорећи: Спасите се од овог поквареног рода.
 
Видиш ли колико је добро од снисхођења (од попустљивости, кроткости), и колико је оно далеко способније да проникне у људска срца и да их омекша, него строгост? Иако их блажени Петар на том месту опомиње на њихову дрскост, он им то напомиње кратко, не додајући ништа што би за њих било увредљиво. Постидели су се Петровог снисхођења тј. тога што је с њима, који су на смрт предали Самог Господа и подигли руке на њих саме желећи да их погубе (апостоле), он, Петар, говорио брижно као отац и учитељ. Кад су се ражалили у срцу, кажу: “Нисмо се само уверили, него смо и себе познали.” Због тога и питају: “Шта да учинимо”, као да су у недоумици и да су узнемирени због своје дрскости. Оне, које су претходно називали варалицама, сада називају својом браћом. При том се не усуђују да тај назив употребе пред онима, које тако називају, него желе да кроз то изразе своју љубав и своју силну наклоност према апостолима. Због тога су их, како показује почетак Петрове беседе, и сами апостоли називали тим именом. Иако је питање било упућено свим апостолима, ипак поново одговара Петар, будући да су сами апостоли дали предност његовој беседи, и он каже: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа.
Те речи не противурече ономе, што је претходно речено: Крстите их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28; 19), јер Црква о Светој Тројици мисли као о нераздељивој. Услед јединства три ипостаси по суштини, онај који се крсти у Христа крсти се у Свету Тројицу, будући да су Отац, Син и Свети Дух нераздељиви по суштини. Да Отац није Бог, да Дух Свети није Бог (дословно: да име Оца није Бог, да име Духа Светога није Бог), онда би требало да каже: у име Бога Исуса Христа или само: у име Сина. Међутим, Петар каже: у име Исуса Христа, знајући да је име Исусово Бог исто као и Отац и Свети Дух. Примићете дар Светога Духа. Запази да је рекао да су дар Христов и дар Светога Духа један исти дар, као што је једно исто и њихово достојанство. Беседећи пре тога, он је тај дар назвао обећањем. У наставку каже: И за децу вашу, јер је дар скупоценији, када прелази и на наследнике. И за све даљне. Ако је тај дар за даљне, онда је утолико пре за вас који сте блиски. Обрати пажњу на то када им је (Јудејцима) указао на призивање незнабожаца, рекавши: И даљним. Када? Кад је видео да су се ражалили и познали себе. Кад душа осуђује саму себе, она није у стању да завиди.
 
41. Тада они који радо примише реч његову крстише се; и додаде се у тај дан око три хиљаде душа. 42. И бејаху постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама. 43. А уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многе знаке и чудеса у Јерусалиму. 44. (Страх велики беше на свима њима). А сви који вероваше беху на окупу и имаше све заједничко. 45. И тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно. 46. И сваки дан бејаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца. 47. Хвалећи Бога, и беху омиљени код целог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху.
 
Овде се испунило пророштво у којем се каже: Ко је игда чуо? Ко је видео такво што? Може ли земља родити у један дан, може лисе народ родитиуједанпут? А Сион роди синове своје чим осети болове (Иса. 66; 8). Страх велики бејаше на свима њима, јер оно што се догађало нису ниподаштавали као нешто случајно. Будући да је Петар био преиспуњен обилном благодаћу и да је откривао обећања и будућност, сасвим је природно што су они били обузети страхом, а утолико пре што је он своје речи потврђивао и сатвореним чудесима и знамењима (знацима). Као што су се у време Христово најпре појавила знамења а затим уследило учење и најзад чуда, тако се догађа и сада. А сви који вероваше бејаху на окупу, али не по месту, него по расположењу и по мислима, по сталној сагласности међу собом и по узајамној љубави. Речи: Како је коме било потребно, не употребљавају се просто, него у смислу икономије.
Наиме, израз: како је коме било потребно показује да апостоли нису поступали као јелински мудраци, међу којима је један напустио своје њиве а други бацио у море много злата. То није било презирање богатства, него глупост и безумље, јер се ђаво постарао да оклевета творевину Божију. Разборито коришћење богатством није испразно. И сваки дан бејаху истрајно. Не један, два или три дана, него сваки дан и једнодушно, као у једној души.
Запази ово: Јудејци, који су поверовали, нису радили ништа друго осим што су стално боравили у храму. Кад су постали ревноснији према истинитој вери, испунили су се већом побожношћу и према том светом месту. Апостоли их нису удаљавали одатле, да им не би нашкодили. Ломећи хлеб по домовима. Мисли се на свештени дом, јер су они јели у том дому. Израз: ломећи хлеб, показује њихово велико уздржање и умереност у храни, јер се каже: примахухрану а не: “пренаситише се храном”. На тај начин су они по вери и свој живот изменили на боље. А на који су начин били омиљени код целог народа? Лука каже: Бејаху омиљени код целога народа. Како то? Својим поступцима – милостињом и чистотом понашања (опхођења). Свештеници су се услед зависти и непријатељства удаљили од њих, али су код народа били омиљени
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипотаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почињу да се догађају ствари које пројављују Духа Светога, како бисмо ми познали, а такође и усвојили тајну Свете Тројице; јер Дух Свети је заиста деловао и раније – тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће – но сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси, и попут Владике, као на какав престо, спустио се на ученике Христове, учинивши их оруђима Своје силе… Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Такође, и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносушности Духа са Оцем и Сином – јер Бог наш је огањ, и то огањ који гуши безакоње – него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева”, каже св. Григорије Палама у Беседи о јављању и раздељивању Божанског Духа у дан педесетниие”‘; српски превод: “Изабране беседе”, Београд, 1999.
  2. Прозелитима су се називали преобраћеници из незнабоштва, иако јеврејска вера по свом карактеру није мисионарска.
  3. Огорчени насиљем Рима Јудеји су се побунили у мају 67. г. после Христа. Иако су имали почетне успехе, њихов устанак је био угушен а град Јерусалим потпуно уништен и опљачкан. На десетине хиљада Јевреја одведени су у ропство, а они који су остали у граду, умирали су од глади. Исцрпан опис ових догађаја даје Јосиф Флавије у свом делу О Јудејском рату.
  4. Оснивач ове јереси био је антиохијски епископ Павле из Самосате (изабран око 260. г). У основним цртама, тврдио је да Логос (Реч) није личност него својство Бога, и да је деловао у Мојсеју, пророцима и у Исусу, сину Давидовом. Јединсгво Исусово са Богом састоји се, како он тврди, само у томе што Исус има једну вољу са Богом. Логос (Реч) је у Исусу обитавао као у храму, и није Исуса учинио Богом. Исус је приликом крштења помазан Духом Светим и постигао је морално савршенство, због чега је од Бога добио награду да твори чуда. Ова јерес је осуђена одлукама црквених сабора.

One Comment

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке “културе”, дошао ми је у главу израз “реквијем у камену”. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке “културе и истине”. Ко има уши……..ко има очи……