ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

 

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
САДРЖАЈ КЊИГЕ ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
Ова књига се назива Дела апостолска због тога што у себи садржи дела (свих) апостола заједно. Лице, које приповеда о тим делима, јесте еванђелиста Лука,[1] који је и написао ову књигу. Будући родом из Антиохије,[2] а по занимању лекар, он је био сапутник осталих апостола а посебно апостола Павла, тако да пише о ономе што сасвим основано зна. У тој књизи приповеда и о томе како се Господ вазнео на небо уз појаву анђела, а затим и о силаску Светог Духа на апостоле и на све који су тада били присутни. Приповеда и о избору Матеја уместо издајника Јуде, о избору седморице ђакона, о Павловом обраћању и о ономе што је он претрпео. Осим тога, он казује и о томе каква су чуда сатворили апостоли помоћу молитве и вере у Христа и о Павловом путовању у Рим.
Према томе, Лука говори о апостолским делима и чудима која су сатворили. Чуда која он описује су следећа:
 
1. Петар и Јован именом Господњим исцељују хромога од рођења, који је седео пред такозваним Красним вратима;
2. Петар разобличује Ананију и његову жену Сапфиру јер су утајили део од онога што су обећали Богу, због чега су истог часа умрли;
3. Петар исцељује одузетога Енеју;
4. Петар у Јопи васкрсава умрлу Тавиту (Срну);
5. Петар види сасуд који силази с неба, испуњен разним животињама;
6. Петрова сенка исцељује болеснике када падне на њих;
7. Петра као сужња у тамници ослобађа анђео, тако да га стражари и не примете док Ирод, којег су изједали црви, испушта душу;
8. Стефан твори знамења и чудеса;
9. Филип у Самарији изгони мноштво духова и исцељује хроме и одузете;
10. Док се приближава Дамаску, Павле има виђење и истог тренутка постаје проповедник Еванђеља;
11. Филип на путу сусреће евнуха који чита и крштава га;
12. Павле у Листри именом Господњим исцељује хромога од рођења;
13. Павле у виђењу бива позван у Македонију;
14. Павле у Филипама исцељује жену (девојку) која је била обузета погађачким духом;
15. Павле и Сила бивају заточени у тамницу и на ноге им стављају окове; међутим, током ноћи се догађа земљотрес и њихови окови спадају;
16. На болесне и ђавоимане полажу убрусе са Павловог тела и они бивају исцељени;
17. Евтиха, који је у Троади пао с прозора и умро, Павле васкрсава говорећи: Душа је његова још у њему;
18. Павле на Кипру осуђује врачара Елиму и овај врачар ослепи;
19. На путу за Рим, Павла и све оне који су с њим били на лађи захвата четрнаестодневна бура. Кад су сви очекивали смрт, Господ се јавио Павлу и рекао: Тебе ради подарићу им живот, и сви су се спасли;
20. Кад се Павле искрцао са лађе, ујела га је змија и сви су мислили да ће умрети. Међутим, како је остао неповређен, сви су га сматрали за бога;
21. Павле на острву полагањем руку исцељује (оца) поглавара Публија који је страдао од срдобоље и исцељује још много болесника.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Подаци који су се сачували о еванђелисти Луки веома су оскудни. Као што наводи бл. Теофилакт, потицао је из незнабожачке антиохијске породице – вероватно Грк – и најпре је примио јудаизам. Био је веома образован, а по занимању је био лекар. Његово познавање медицине испољило се у брижљивим и тачним описима болести и исцелења, који су забележени у његовом Еванђељу. Предање помиње да је он био један од Седамдесеторице и да се управо њему и Клеопи јавио васкрсли Господ (в. Лк. 24; 13-33). Апостол Павле га помиње као свог сапутника, који га је пратио током другог и трећег апостолског путовања и био му велика утеха у време римског сужањства (в. Кол. 4; 11-14). После погубљења св. апостола Павла, Лука је наставио да проповеда еванђеље, па је и сам пострадао мученичком смрћу у Ахаји. Ту су га незнабошци обесили на маслиново дрво. Према оцени историчара древне (античке) књижевности, овај писац Еванђеља и Дела апостолских био је један од најбољих писаца свога времена. Осим тога, у црквеном предању сачувало се сведочанство да је еванђелиста Лука био и живописац и да је насликао прву икону Пресвете Богородице, као и иконе св. апостола Петра и Павла. Најзад, еванђелиста Лука је једини аутор неке библијске књиге, било Старог, било Новог Завета, који није био Јеврејин.
  2. Град у Сирији, некадашња престоница Селевкида. Сирија је још у доба Помпеја постала римска провинција. У то време, тј. 60-тих год пне, саставни део провинције Сирије чинила је и Јудеја. Налазећи се на обали Оронта, Антиохија је била један од најважнијих центара ове провинције, која је сачувала доста од старе, феничанске културе. Овде су цветали занатство и трговина, а затим су је у 3. веку освојили Персијанци. Према сведочењу Дела апостолских, убрзо после Корнилијевог преобраћања и у Антиохији је образована хришћанска општина, састављена од верујућих, који су дошли из незнабоштва. Овде је најпре боравио апостол Варнава, а затим му се придружио и апостол Павле. У Делима апостолским је наглашено да су се верујући најпре овде почели називати хришћанима.

 

 

 

One Comment

  1. Кад сам био у Атини гледајући рушевине древне грчке “културе”, дошао ми је у главу израз “реквијем у камену”. А данас после 2000 година, речи Христове изговорене из устију Светог Павла одјекују вечно живе између рушевина безбожничке “културе и истине”. Ко има уши……..ко има очи……