ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ДЕВЕТА ГЛАВА
 
1. А Савле, још дишући претњом и убиством на ученике Господње, приступи првосвештенику, 2. И затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим.
 
Објашњава (Лука) Павлову махнитост (грч. цспчсс) против верних и против Цркве, јер је желео да јавно покаже своју ревност. На њему се испунило оно, што је Христос рекао, да ће они који вас убијају, мислити да Богу службу приносе (Јн. 16; 2). Он (Савле) то није чинио онако, као што чине други људи. Да је то чинио из ревности, очигледно је отуда што се упутио и у друге (досл. спољашње) градове, док остали нису обраћали пажњу ни на оне, који се налазе у Јерусалиму. Они су се бринули само о једном, односно, о томе да уживају у почастима. Савле иде у Дамаск због тога, што је то био велики и царски град, и што се плашио да тај град не привуче хришћанска проповед. Он се није с молбом обратио претору него архијереју, јер је намеравао да све учини према закону.
Да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане одведе у Јерусалим. Шта значи: од овога Пута! Можда су верујући себе тако називали, јер се једино посредством вере узносимо на небо. Или их је пак Савле из презрења и подругујући им се називао следбеницима тога пута, пошто се за нечасног човека обично каже да је сишао са пута. Он није тражио власт да ту казни хришћане, него је тражио да их доведе у Јерусалим, пошто је хтео да делује са већом влашћу.
 
3. А кад путоваше и дође близу Дамаска, изненада обасја га светлост са неба, 4. И паднувши на земљу чу глас где му говори: Савле, Савле, зашто Ме гониш! 5. А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш (тешко ти је против бодила праћати се) 6. А он дрхтећи од страха рече: Господе, шта ћу да чиним? А Господ му рече: Него устани и уђи у град, па ће ти се казати шта треба да чиниш. 7. А људи који путоваху с њим стајаху неми, чујући глас а никога не видећи 8. А Савле устаде са земље и отвореним очима својим никога не виђаше. 9. И беше три дана слеп, и не једе, нити пи.
 
Виђење се није догодило у граду, него на путу и у тишини, јер гомила не би поверовала него би се само наругала, будући да су и тамо (у присуству Исусовом), када су зачули глас са небеса, говорили да се чује гром (в. Јн. 12; 29). Овај (Савле) је заслуживао да му поверују, јер је казивао о ономе, што му се догодило. Према томе, ни у Јерусалиму ни у Дамаску, него је на путу заблистала светлост како оно, што се с њим догодило, неки не би објашњавали другачије од онога, како је објаснио он сам, јер је заслужио веровање, пошто је и виђење имао, и поднео стра-дање. То говори (Павле) и брани се пред Агрипом (в. Дела ап. 26; 12-18).
Савле, Савле, зашто Ме Гониш? Христос му не каже: “веруј”, него га прекорева, говорећи: Зашто ме Гониш! Готово да каже: “Шта си ти, мало или велико, претрпео од Мене, да би Ми то чинио?”
Ја сам Исус, којега ти Гониш. То је речено уместо: “Немој мислити да водиш битку с љу-дима, него се бориш против Мене, твог Господа.” Зашто се то (јављање) Савлу није догодило на почетку? Зато да би се показало, да је Христос уистину васкрсао. Како би поверовао Његов прогонитељ и онај, који ни-је веровао Његовом васкрсењу и који је услед тога махнито прогонио верујуће, ако није била велика сила Његовог васкрсења? А зашто не одмах после васкрсења? Да би се јасније пројавило непријатељство према учењу о васкрсењу и да би се преобраћање (Павлово) показало као још бо-жанственије.
А људи који путоваху с њим стајаше неми, чујући Глас а никога не видећи. Светлост је обасјала све, који су били с њим, како би и они сведочили о том јављању. Она, међутим, није заслепела све њих него само Павла, како не би помислили да је то била општа и као случајна несрећа, него да би се открило да је то у потпуности било божанствено дејство и промишљање. Зашто нису поверовали и они, који су били с њим? Да би могли да буду веродостојни сведоци онога, што се догодило Павлу. Да су и они поверовали, изгледало би да сведоче по наклоности. Чији су глас чули они, што су били с Павлом? Чули су глас самог Павла, кад је одговарао, док је небески глас чуо само он. Због тога је овде и речено:
А људи који путоваху с њим стајаху неми, чујући глас, тј. Павлов глас, а никога не видећи коме би он одговарао. Приповедајући у наставку, сам Павле каже: они, који су били са мном, видели су светлост и уплашили се, али глас који ми је говорио нису чули (в. Дела ап. 26; 14).
И отвореним очима својим никога не виђаше. Павлове очи су пострадале, јер преобиље светлости обично узрокује бол, будући да и очи имају своју меру. Кажу такође да и прекомерни звук учини (уши) глувим и неосетљивим.
И беше три дана слеп, и неједе, нити пи. Зашто је то учинио? Зато, што се силно покајао што је прогонио Цркву, што је јадиковао, молио се и преклињао Бога да му буде опроштено.
 
10. А у Дамаску беше један ученик, по имену Ананија, и рече му Господ у виђењу: Ананија! А он рече: Ево ме, Господе! 11. А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер Гле, он се моли Богу. 12. И виде у виђењу човека по имену Ананију, Где уђеи метну на њега руку да прогледа. 13. А Ананија одговори: Господе, чуо сам од многих за тога човека колико зла почини светима Твојима у Јерусалиму. 14. И овде има власт од првосвештеника да веже све који призивају Име Твоје. 15. А Господ му рече: Иди, јер Ми је он сасуд изабрани, да изнесе Име Моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. 16. А Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име Моје.
 
Зашто Ананија, иако није био један од најзнаменитијих и познатих ученика, добија власт да призове и исцели Павла, који ће постати тако (велики проповедник Еванђеља)? Зато што је требало да Павла поучи не човек, него Сам Христос. Зато га је Ананија крстио и исцелио, али га ничему није поучавао. Да он није био један од веома познатих, сведочи и његова бојазан и страх, а што се открива из његових речи. Он се толико бојао прогона од стране Павла, да је био запрепашћен и ужаснут кад је од Господа чуо и само његово име. Он није обратио пажњу чак ни на оно што је након тога речено, односно да се Савле моли, да је имао виђење, да је слеп и да се Ананија упућује код њега зато, да би му учинио добро дело и спасао га.
И виде у виђењу човека по имену Ананију. Будући да је био слеп, није ни могао да га види на јави.
И овде има власт од првосвештеника да веже све. Одакле су то знали? Било је природно да се они који страхују распитају и дознају о ономе, што се смишља против њих. Погледај какав је страх; он није допустио да до његових ушију допре реч “Павле”, и каже: бојим се да ме некако не одведе у Јерусалим.
Иди, јер Ми је он сасуд изабрани. Не само, каже, да ће постати верујући, него и учитељ, и задобиће велику одважност.
Он ће стати пред незнабошце, и цареве и пред Јудеје. Господ тиме охрабрује Ананију и истовремено га поспфује, као да говори: “Ако је он тако махнитао због Мене и убијао, па ће ипак све претрпети, зар ти нећеш чак ни да га крстиш?” Зато, каже, што је он сасуд изабрани и што ће изнети Име Моје. Када је чуо да је Павле слеп, Ананија само што се није обрадовао и рекао:”Добро је! Зашто ми заповедаш да му отворим очи? Да би нас опет везивао? Или да би нас опет кажњавао?” Господ на то каже: “Он не само да неће чинити никакве страхоте, него ће и много претрпети Мене ради.” Добро је речено: сасуд изабрани. Тај израз показује да не постоји природно зло, јер ми одабирамо оно, што је добро.
 
17. И отиде Ананија, и уђе у кућу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. 18. И одмах отиде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се. 19. И узевши храну, окрепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску.
 
Погледај какво је послушање уследило након највећег страха. Биле су то, дакле, Ананијине речи, које нису изговорене услед неверја него услед страха и стрепње.
Савле, брате, Господ који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је. Одмах га упознаје с именом Господњим. Поред тога, Христос му (Ананији) није рекао:” Јавио сам му се” (Савлу) него: Научиће Га Дух. И заиста, није му се (Исус Христос) јавио лично, него му се јавио делима и дејствима. Каже: Који ти сејави а не: “Који те ослепео и откло-нио срамоћење”. Каже: послао ме је. То, каже, није моје дело: ја сам слуга благодати. На тај начин, ништа нису могли да умисле о самима себи.
И одмах отпаде од очију његових као крљушт. Крљушт отпада и показује да је запаљење било велико, али да у исцелење не може бити никакве сумње.
И уставши крсти се. И узевши храну окрепи се, јер су његове снаге делимично ослабиле од пута, делимично од страха, делимично од глади а делимично од малодушности. Запази да није хтео да узме храну све дотле, док није примио велике дарове. 20. Иодмах по синагогама проповедаше Исуса да је Он Син Божији.
 
21. А сви који слушаху чуђаху се и Говораху: Није ли ово онај што у Јерусалиму сатираше оне, који призивају Име ово, и не дође ли овде за то да их везане води првосвештеницима? 22. А Савле све више јачаше, па збуњиваше Јудејце који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос.
 
Да је Он Син Божији. Не каже (Павле) да је (Исус) васкрсао, нити да је Он жив, али шта каже? Одмах почиње убедљиво да доказује да је Овај Син Божији. Онје одмах постао Учитељ, јер се није стидео што се у њему десила промена због онога, што му је постало јасно.
Савле све више јачаше, па збуњиваше Јудејце, јер је и њих питао за оно, чему је био научен из Мојсејевог закона. Мислили су да ће се, кад се избаве од Стефана, избавити и од тих расуђивања. Међутим, нашли су другога, силнијег од Стефана. Доказујући то, поучавао је и тумачио из оних Писама, која су им била позната.
 
23. А кад се наврши подоста дана, договорише се Јудејци да га убију. 24. Али Савле дознаде за њихову заверу; а они чуваху врата и дан и ноћ да би га убили. 25. Но ученици га узеше ноћу и спустише преко зида у котарици. 26. Када пак дође Савле у Јерусалим, покушаваше да се придружи ученицима; и сви га се бојаху, не верујући да је ученик.
 
Јудејци опет долазе на своју најупорнију помисао. Сада пак не траже клеветнике и лажне сведоке, него се спремају да сами изврше убиство. Пошто су увидели да је дело оснажило, они га не предају на суд.
Ученици га узеше ноћу, и спустише преко зида у котарици. Запази да се Павле не спасава благодаћу него људском мудрошћу, како би се ти научио да човекова врлина блиста и без знамења.
Када пак Савле дође у Јерусалим, покушаваше да се придружи ученииима. Избавивши се од опасности, он не само да се није скривао, него је, напротив, пошао тамо, где су их још више прогонили. Примети да он чак тражи ученике. Тако се он распламсао и преиспунио ревношћу према проповеди. То, што је после других пришао Христу, испунило га је још већом ревношћу. Ономе, који је више љубио, више се и опрашта, каже (Господ, в. Лк. 7; 47).
С правом се може појавити недоумица када (ап. Павле) у Посланици Галатима каже: Нити изиђох у Јерусалим онима, који су били апостоли пре мене, него отидох у Арабију, и опет се вратиху Дамаск. А потом, након три године, изиђох у Јерусалимда видим Петра… А другога од апостола не видех, осим Јакова, брата Господњег (Гал. 1; 17-19).
Овде се, међутим, каже да је он дошао у Јерусалим и да га је Варнава одвео код апостола. Дакле, или је тамо (у Посланици Галатима) рекао: нити изиђох (одмах након тога) да бих представио (своје учење на одобрење апостолима), или пак, ако није тако, треба допустити претпоставку да завера против њега у Дамаску ни-је скована одмах по његовом обраћању у веру него након његовог по-вратка из Арабије, после три године. На тај начин се завршило његово путовање у Јерусалим. Он, дакле, није отишао код апостола, него је покушавао да се придружи ученицима. Он то чини стога, што је истовреме-но и учитељ и ученик. Или (у Посланици Галатима) не говори о том путу (у Јерусалим) него га изоставља, будући да историограф много скраћује и сажима догађаје који су се десили у различитим временима.
Покушаваше да се придружи, каже Лука. Код њих није отишао одважно, него са страхопоштовањем. Сви га се бојаху, не верујући даје ученик. Разуме се, да су га се плашили ученици, а апостоли нису веровали његовом преобраћању, јер је за људски разум заиста несхватљиво да се тако ватрени прогонитељ преобрати у проповедника.
 
27. А Варнава га узе и доведе апостолима, и исприча им какоје на путу видео Господа и како му је говорио, и како је у Дамаску смело проповедао у име Исусово. 28. И заједно с њшш је улазио у Јерусалим и излазио и слободно проповедао у име Господа Исуса. 29. И говораше и препираше се с јелинистима, а они вребаху да га убију. 30. А кад браћа ово сазнаше, сведоше га у Кесарију и испратише га у Тарс. 31. Међутим, Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији уживаху мир напредујући и ходећи у страху Господњем, и умножаваху се утехом Светога Духа.
 
Да је Варнава кротак и смиреноуман човек, види се и из овога, и из онога што је након тога учинио. Можда је он и раније познавао Павла, будући његов пријатељ. Којим га је апостолима довео? Можда Петру и Јакову, за које и сам Павле у Посланици Галатима каже да их је познавао. Обрати пажњу да Павле, као човек који смирено мисли о себи, не иде код апостола него код ученика, као да је и он само ученик. Варнава га одводи код апостола и приповеда како је Павле био одважан.
И говораше и препираше се с јелинистима, односно с оним Јудејцима, који су говорили грчким језиком. Други, тврдокорни Јудејци, нису могли ни да га гледају или пак беху одлучили да га погубе.
А када браћа ово сазнаше, сведоше га у Кесарију. Заплашени оним, што се догодило Стефану, спа-савају га одласком у Кесарију а затим и у Тарс, да би тамо истовремено и поучавао и био безбедан, као у сопственој отаџбини, јер се Јудејци нису толико гневили на друге колико на њега. Друге апостоле су већ познавали и јарост, управљена против њих, временом је већ ослабила. Осим тога, било им је познато да су често налазили заштиту и уживали поштовање међу народом.
Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији уживаху мир. Лука хоће да каже да је одатле дошао Петар. Да ти не би помислио да је он то учинио из страха, на почетку каже да су Цркве уживале мир. Кад би се у Јерусалиму распламсало непријатељство, апостоли су боравили у том граду а када би тамо наступио мир, одлазили су да проповедају у другим местима.
 
32. И догоди се да Петар, обилазећи све, сиђе и светима који живљаху у Лиди. 33. И нађе тамо једнога човека по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер беше узет. 34. И рече му Петар: Енеје, исцељује те Исус Христос, устани и простри сам себи – устани са постеље своје! И одмах устаде. 35. И видеше га сви који живљаху у Лиди и Сарону, и обратише се Господу.
 
Зашто (Петар) није очекивао да се покаже вера овога човека и зашто га није питао, жели ли да буде исцељен? Разуме се, да је то чудо било сатворено зато, да би утешило многе. Лука стога каже: И видеше Га сви који живљаху у Лиди и Сарону, и обратише се Господу.
С друге стране, чуда овде још нису показала своју силу, и зато би било непримерено да се од њих захтева вера. Апостоли из тог разлога ни хромога нису гштали. Као што ни Христос, постављајући почетак чудима, није захтевао веру, тако је не захтевају ни они. У Јерусалиму се, наравно, вера у њих раширила и раније: Кад, каже, прође Петар, да бар сенка његова осени некога од њих (в. Дела ап. 5; 15), јер је тамо било сатворено много чуда (знакова), док им је овде тек тада био постављен почетак.
 
36. А у Јопи беше једна ученица, по имену Тавита, што преведено значи Срна: и она беше пуна добрих дела и милостиња које чињаше. 37. И догоди се у те дане да се она разболе и умре; онда је окупаше и положише у горњу собу. 38. И будући да је Лида близу Јопе, ученици чувши да је Петар у њој, послаше два човека молећи га да без оклевања дође до њих. 39. А Петар уставши отиде с њима; и кад дође, уведоше га у горњу собу и скупише се око њега све удовиие плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била с њима. 40. А Петар изгнавши све напоље, клече на колена и помоли се Богу, и окренувши се телу рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видевши Петра придигну се и седе. 41. Он пак давши јој руку подиже је; и дозвавши свете и удовице показа је живу. 42. И ово се разгласи по свој Јопи, и многи вероваше у Господа. 43. А он остаде много дана у Јопи код некога Симона кожара.
 
По имену Тавита. Лука даје и њено име, показујући да је она одговарала свом имену, јер је била будна и трезвеноумна као срна.
И догоди се у те дане да се она разболе и умре; онда је окупаше и положише у Горњу собу, тј. учинили су све што је требало учинити са покојницом. Послали су ученике, који су били у Јопи код Петра, да би га замолили да не оклева да дође код њих. Запази простодушност осталих и Петрову скромност. Не иду сами, него посредсгвом двојице моле за исцелење, и он долази. Зашто га нису позвали пре него што је умрла? Сматрали су недоличним да тиме замарају ученике, да их удаљују и отежавају дело проповеди. Због тога (Лука) и каже да је био близу.
И скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била с њима. Израз: док је била с њима, указује на њено велико смирење, јер је она била међу њима, живела међу њима и понашала се као једна од њих, а не онако, као што ми сада чинимо.
А Петар изгнавши све напоље, клече на колена и помоли се Богу. Зашто је све истерао напоље? Зато да га не би гануле њихове сузе и да не би изгубио спокојство духа.
Клече на колена. Савршава усрдну молитву. Затим придржава оживелу, а њој се постепено враћају живот и снага.
И позвавши свете и удовице, показа је живу, једнима за утеху а другима за заштиту.
Запази Петрову скромност: сатворивши тако (велико чудо), он не тражи уточиште код ње нити код неког другог, знаменитог човека, него код кожара Симона. Он се не стиди незнатних људи и не даје великима повода да се преузносе.