ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ

ТУМАЧЕЊA ДЕЛА АПОСТОЛСКИХ
 
ОСМА ГЛАВА
 
1. А Савле одобраваше његово убиство. А у тај дан постаде велико гоњење на јерусалимску иркву, и сви серасејаше по крајевима јудејским и самаријским, осим апостола. 2. А људи побожни сахранише Стефана и учинише над њим велики плач. 3. А Савле је пустошио Цркву, улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене предаваше их у тамнииу. 4. Међутим, они што се расејаху пролажаху и проповедаху веру.
 
Сами апостоли се, каже Лука, нису расејали, него су остали у Јерусалиму. Наиме, тамо где је јачи напад, тамо треба да буду најјачи борци, како би другима били пример одважности и смелости.
А људи побожни сахранише Стефана. Ако су били побожни, како то да су учинили велики плач? То је стога, што још нису били савршени. С друге стране, ко не би заплакао кад би га лишили таквог учења, такве заштите и таквих чуда, кад би видео тог праведника како лежи мртав и каменован? Савлеје пустошио Цркву. Указује на велику махнитост: он је био сам и упадао је у куће. То се догађа-ло зато, што је (Савле) своју душу предавао за Закон.
 
5. А Филип сишавши у град самаријски проповедаше им Христа. 6. А народ је пазио једнодушно на оно што им говораше Филип, слушајући и гледајући знаке које чињаше. 7. Јер духови нечисти с великом виком излажаху из многих који их имаху, и многи узети и хроми оздравише. 8. И би велика радост у граду ономе.
 
Не онај апостол Филип, који се убраја међу Дванаесторицу, него један од оне седморице, изабраних да се брину о удовицама, а такође и онај који је крсгио ушкопљеника и прозвао Симона. Саслушај шта каже Лука: после убијања Стефана, дошло је до великог прогона Цркве. Сви се расејаше по јудејским и самаријским земљама, осим апостола. Одатле је јасно да се апостол Филип с осталим апостолима налазио у Јерусалиму. Лука је ту примедбу начинио зато, да би показао да је Филип крстио оне, којима је било предато (хришћанско) учење у Самарији.
Апостоли Петар и Јован, који су им дошли из Јерусалима, предали су им благодат Духа. Да је он био један од Дванаесторице, онда би и он имао власт да предаје (дарове) Духа. Он крштава само као ученик, а коначну благодат дају они апостоли, којима је била дата власт да предају такав дар. Други говоре да Филип на крштене није спустио Духа зато што је био само ђакон који се истакао међу онима, који су били са Стефаном, да није имао никакав презвитерски нити епископски чин, као што су га имали (изабрани) ученици Господњи.
Да је он био ђакон, сведочи Павле у Правилима; Павле не сведочи само о њему него и о Ананији, који је крстио самога Павла. Будући ђакон, он је, као прво, крштавао због недостатка презвитера у Самарији. У случају нужде, када нема презвитера, и ђаконима је допуштено да крштавају, како их је томе научио сам Дух, побуђујући (Филипа) да се приближи ушкопљенику. Требало би приметити да, после крштења, полагањем руку, а ради молитве у име Господа Исуса, на крштене нисходи Свети Дух. Због тога се све до данас тај чин сачувао у истом облику.
 
9. А беше отпре у граду неки човек, по имену Симон, који чараше и довођаше у чудо народ самаријски, говорећи да је он нешто велико. 10. Њега сви пажљиво слушаху, и мало и велико, говорећи: Овоје велика сила Божија. 11. А зато га слушаху пажљиво, што ихјемного времена чинима задивљавао. 12. Но кад повероваше Филипу који проповедаше еванђеље о Царству Божијему и о имену Исуса Христа, крштаваху се и људи и жене. 13. Тада сам Симон поверова и крстивши се остаде код Филипа; и гледајући знаке и чуда велика где се збивају, дивљаше се врло. 14. А кад чуше апостоли у Јерусалиму да је Самарија примила реч Божију, послаше им Петра и Јована. 15. Ови сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа Светога. 16. Јер још ни на једнога од њих не беше сишао, него беху само крштени у име Господа Исуса. 17. Тада полагаху руке на њих,и они примаху Духа Светога. 18. А кад виде Симон да се полагањем руку апостолских даје Дух Свети, донесе им новаца, 19. Говорећи: Дајте и мени ту власт да кад положим руке на некога прими Духа Светога. 20. А Петар му рече: Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио да се дар Божији може добити за новце. 21. Нема теби ни дела ни удела у овојречи, јер срце твоје није право пред Богом.
 
Погледај и други покушај који је учинио Симон. Каже (Лука) да су га поштовали због велике силе. У то време су били обманути чаробњаштвом, док није дошао Филип и извео их из заблуде, јер је Симон Јудејцима говорио: “Ја сам отац”, а Самарјанима: “Ја сам Христос”. Симон је и сам поверовао. Он, међутим, није поверовао ради вере, него да би и он творио чудеса. Како је мислио да твори чудеса? Он је обмањивао а такође и кротио ђавоимане, због чега је мислио да и апостоли користе неку сличну вештину. Зато је и понудио новац. Исто тако, да се не би лишио тога дара, он је стално био уз Филипа.
 
22. Зато се покај од те злоће твоје, и моли се Богу еда би ти се опростила помисао срца твојега. 23. Јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде. 24. А Симон одговарајући рече: Помолите се ви за мене Господу да не наиђе на мене ништа од онога што сте рекли. 25. А они, засведочивши и говоривши реч Господњу, врашише се у Јерусалим, и многим селима самаријским проповедаху Еванђеље.
 
Према измишљотинама јеретика, узалудно је било да Симону кажу: “покај се”, јер је он створен као рђав. Они кажу да човек, будући зао по природи, није способан да се измени према својој жељи. Није, међутим, узалудно речено: “покај се”, јер је и он имао слободну вољу и моли се Богу еда би ти се опростила помисао срца твојега. Рекао је то (Петар) Симону, као да према њему не би било показано снисхођење ако би почео да плаче и ако би се покајао. Међутим, такав начин изражавања био је уобичајен код пророка. Осим тога, Петар је предвидео да се он неће покајати. Зато и каже: Да би ти се опростило.
Речи: Помолите се ви за мене Господу Симон није изрекао због тога што жели да се покаје и преобрати, него само због пристојности. Где је ту плач? Где је покајање и исповедање грехова?
Јер те видим да си у горкој жучи и у оковима неправде. Петар га, међутим, не кажњава, да се не би испоставило да је његова вера изнуђена силом нужности и страха и да се то дело не би показало као сурово.
А они засведочивши и говоривши реч Господњу, вратише се у Јерусалим. Запази да нису на самом почетку отишли у Самарију, него тек онда кад су почели да их прогоне у Јудеји, као што се догодило и са Христом.
 
26. А анђео Господњи рече Филипу, Говорећи: Устани и иди према југу на пут који силази од Јерусалима у Газу, он је пуст. 27. И уставши пође. И гле, човек Етиопљанин, ушкопљеник, властелин Кандакије, царице етиопске, што беше над свима њезиним ризншшма, који беше дошао у Јерусалим као поклоник, 28. Па се враћаше, и седећи на колима својим читаше пророка Исаију, 29. А Дух рече Филипу: Приступи и прилепи се тим колима. 30. А Филип притрчавши чу га где чита пророка Исаију, и рече: Да ли разумеш то што читаш? 31. А он рече: Како бих могао ако ме ко не упути? И умоли Филипа да се попне и седне с њим. 32. А место из Писма које читаше беше ово: Као овца на заклање одведе се, и каојагње немо пред оним који га стриже, тако не отвара уста својих. 33. У његовом понижењу укиде се суд његов. А род његов ко ће исказати? Јер се узима са земље живот његов.
 
Мени се чини, да је тај Филип био један од седморице, јер иначе из Јерусалима не би ишао на југ него на север, будући да из Самарије, где се налазио и где је поучавао Филип, који је био један од седморице, пут води ка југу. Који силази од Јерусалима у Газу, и тај (пут) је пуст, анђео му то говори зато да се Филип не би уплашио напада Јудејаца. И уставши пође. Уочи његово послушање. Није питао, нити је рекао: зашто, него је исто времено са заповешћу устао и пошао.
Беше дошао у Јерусалим као поклоник. У тој Етиопији су господариле жене; по праву наследства, једна од њих је била Кандакија, и ушкопљеник је био њен ризничар. Запази да није био празник, али да је он и поред тога путовао у Јерусалим, и то из града који се предао сујеверју. На путу је читао Исаију, највећег међу пророцима. Поред тога, читао је не разумевајући оно што чита и свесрдно био обузет читањем.
Да ли разумеш то што читаш? Пита га на задивљујући начин, јер нити му ласка, нити га хвали, нити га пак прекорева због незнања. Међутим, пита га тако да подстакне већу жељу и показујући да се у томе (што чита) налази велико благо. Овај се не скрива, неко каже: Како бих могао, ако ме ко не упути? Затим је затражио да га поучи.
Као овца на заклање одведе се. Веома је разумљив смисао наведених речи, јер се у неко време овце одводе на стрижење, и пастири полажу на њих справе за стрижу. Међутим, оне то трпе и не нападају оне, који то чине. Тако и Христос, трпећи увреде, није на њих узвратио другим увреама.
У његовом понижењу укиде се суд његов. Указује на незаконити суд над Њим, спроведен онда, кад је истина била скривена.
А род његов ко ће исказапш! То јест, Његово високо достојанство, какво се пројавило после Васкрсења а којем као доказ служи и то, што је Он учинио у делу домостроја. Ко ће бити у стању да искаже речима, када му дође мисао: ко је тај и какав је, па је чак и Син Божији Јединородни све то претрпео? Јер се узима са земље живот Његов, тј. поприште делатности и постојање Јединородног, кад се Он созерцава изван тела и не више као неко, ко се налази међу нама.
 
34. Онда ушкопљеник одговори и рече Филипу: Молим те, за кога ово говори пророк? За себе или за некога другог? 35. А Филип отворивши уста своја, почевши од Писма овога, проповеди му еванђеље о Исусу. 36. Како пак иђаху путем, дођоше на неку воду, и рече ушкопљеник: Ево воде, шта ме спречава да се крстим? 37. А Филип му рече: Ако верујеш од свега срца, може. А он одговарајући рече: Верујем да је Исус Христос Син Божији. 38. И заповеди да стану кола, и сиђоше оба у воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га. 39. А кад изиђоше из воде Дух (Свети паде на ушкопљеника а анђео) Господњи узе Филипа, и више га не виде ушкопљеник, него отиде својим путем радујући се. 40. А Филип се обрете у Азоту, и пролазећи проповедаше еванђеље оним Градовима, док не дође у Кесарију.
 
Молим те, за кога…? Знати да пророци понекад и о другима и о себи самима говоре у другом лицу особина је веома проницљивог човека.
Ево воде, шта ме спречава да се крстим?. Погледај како разборито он поступа. На почетку чита и не разуме, а затим чита то исто пророштво. У њему се садржи учење о страдању и васкрсењу Исуса Христа и о даровању (благодати Светога Духа). Затим тражи да га крсти. Филип му објашњава по реду, почевши од тог пророштва. Окриливши се спремношћу, он се постепено приводи крштењу. Он није рекао: “крсти ме”, него: шта ме спречава? Тим питањем је показао огромну жељу да прими крштење.
А кад изиђоше из воде, Дух Свети узе Филипа. Њега узима Дух, и самим тим оно што се догодило бива још чудесније. Истовремено чини радост и Филипу, будући да је удостојен онога, чега су бивали удостојени и пророци, на пример Авакум. Њега узима Дух а не анђео, као раније. То је због тога, што се анђео јављао телеснијим људима, а Дух – духовнијим. Добро је, што је био узет од ушкопљеника, јер би ушкопљеник тражио од Филипа да пође с њим и Филип би га ражалостио уколико би га, због околности, одбио. Тако је све устројено на божанствен начин. Дух је оставио Филипа у Азоту, јер је након тога требало да тамо проповеда