ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА

 

ТРАГОМ ЈЕВАНЂЕЛСКОГ ПОДВИГА
 

УВОД

О суду Божијем
 
Милосрђем и човекољубљем благог Бога, по благодати Господа нашег Исуса Христа и по дејству Светог Духа, ја сам избављен од паганске заблуде коју смо наследили од предака. Одавно и од самог почетка васпитан од хришћанских родитеља, ја сам од детињства изучавао и Свештена Писма, која су ме водила познању истине. Поставши, пак, човек, предузимао сам честа путовања и, као што је нормално, упознао се са многима. У разним уметностима и наукама приметио сам велику сагласност код људи који се њима предано баве. Међутим, једино сам у Цркви Божијој, за коју је Христос умро и на коју је обилно излио Духа Светог, видео велико и изузетно неслагање код многих, како између њих самих, тако и са Божанственим Писмом. И, што је најгоре од свега, и сами црквени предстојатељи се међу собом разликују у уверењима и мишљењима и допуштају много тога што је супротно заповестима Господа нашег Исуса Христа, немилосрдно раздирући Цркву Божију и сурово узнемиравајући Његово стадо. И управо сада, са појавом Аномеја, на њима се испуњава оно што је речено: И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом (Дап.20,30).
Видећи то и слично томе и, при томе, не разумевајући узрок таквог зла, најпре сам живео као у дубокој тами или као да сам се на вази колебао тамо-амо. Јер, свако ме је на свој начин или привлачио себи (услед дуготрајног општења са људима), или одбијао од себе (услед познања истине из Божанствених Списа). Дуго времена се налазивши у томе стању и трагајући за узроком који сам поменуо, сетио сам се Књиге о судијама, која приповеда о томе да сваки чињаше оно што му пред очима изгледаше право. Она је истовремено објашњавала и узрок тога, наводећи: У те дане Израиљ немаше цара (Суд.17,6). Присетивши се тога, ја сам и о данашњем помислио оно што је, можда, страшно и необично рећи (што се, међутим, мора признати исправним); због отпадништва од једног и великог, истинског и јединственог Цара свих и Бога и данас настају неслоге и спорови међу члановима Цркве, при чему сваки отпада од учења Господа нашег Исуса Христа, својевољно бранећи неко сопствено расуђивање и одређења и радије желећи да начелствује насупрот Господу, неголи да буде под начелством Господњим? Расудивши тако и ужаснувши се од толике нечастивости, ја сам се се, настављајући своје истраживање, и из житејских ствари уверио у то да је наведени узрок истинит. Увидео сам да се све што је прилично и свака слога одржавају са успехом све док се чува општа покорност свих једном заповеднику, а да су свака неслога и раздор, исто као и хаотичност, последица анархије. Виђао сам понекад да и рој пчела, по закону природе, има вођу и да послушно следи свога цара. Много шта слично сам и видео и слушао. О томе још више од мене знају они који се тиме баве. И тиме се показала истина онога што је речено. Онима који прате један знак и имају једног цара својствени су пристојност и склад, док су велике несугласице и раздор обележја анархије. Стога неслагање које се код нас сусреће како у вези са заиовестима Господњим, тако и у међусобним односима, представља виновника отпадништва од правог Цара (као што је речено: Само док се уклони онај који сад задржава – 2.Сол.2,7), као и одрицања од Њега (као што је речено; Рече безумник у срцу своме: “Нема Бога”, чему се, као нека ознака или доказ, придодаје: Покеарише се и посташе одвратниу намерама – Пс.14,1).
Према томе, и овде је разматрање показало да обележја такве нечастивости, која тајно пребива у души, јесу пороци који се очигледно обелодањују. Како би људе који нису погубили своје срце јаче навео на страх од судова Божијих, и блажени апостол Павле тврди да се управо на њих (тј. пороке) уместо казне осуђују они који су немарни према истинском богопознању. Јер, шта он каже? И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти (Рим.1,28-29), и остало. И ја мислим да апостол није сам измислио тај став, будући да је Христос у њему говорио. На то мишљење навео га је Његов исказ у коме се каже да народу говори у причама стога што не разумеју Божанствене тајне Јеванђеља, будући да су сами најпре очима својим зажмурили, не слушајући ушима и не разумевајући срцем (Мт.13,13; 15). На тај начин слепоћу за оно најважније трпе као казну они који су се још раније помрачили, произвољно ослепивши своје духовно око. Бојећи се да се не подвргне томе, Давид је говорио: Просвети очи моје да не заспим на смрт (Пс.13,3). Из тога и сличног томе изводио сам јасан закључак да уопште порочност страсти потиче од незнања Бога или од неисправног знања. Осим тога, неслагање многих међу собом настаје због тога што сами себе чинимо недостојнима Господње бриге о нама.
Премда сам понекад и хтео да се упустим у разматрање таквог живота, нисам могао да појмим величину те безосећајности, или неразумности, или безумља било због прекомерности порока, било због своје недоумице. Наиме, ми ћемо наћи да и код бесловесних (животиња) међусобно слагање тако добро учвршћује њихова оданост предводнику. Шта бисмо, пак, рекли за нас који се налазимо и у таквом међусобном раздору и у таквој несагласности са заповестима Господњим? Како не помислити да нам све ово преблаги Бог сада пружа ради поуке и назиђивања. То ће, пак, у Велики и страшни дан суда бити преокренуто у понижење и осуду непокорних Ономе који је већ рекао и увек говори: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога, а Израиљ ме не познаје и народ мој не показа разумевање (Ис.1,3). И много друго слично [је речено]. И апостол говори: И ако страда један уд, са њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прослави, с њим се радују сви удови (1.Кор.12,26), и још: Да не буде раздора у телу, него да сеудови подједнако брину један за другога (ст. 25, очигледно покретани истом душом која пребива у њима). Зашто је тако устројено? Стога, мислим, да би се сличан поредак и склад још више одржавао у Цркви Божијој, о којој је речено: А ви сте тело Христоео и удови понаособ (1.Кор.12,27). У њој, наиме, једна и јединствена Глава (која је Христос) држи и у једномислију уједињује све удове међу собом. Оне, пак, који не чувају једномислије, који се не старају о свези мира, не чувају кротост у духу, већ се налазе у поделама, расправама и зависти, било би веома дрско назвати удовима Христовим или рећи да су под управом Христовом. Напротив, у простоти срца се може смело тврдити да ту влада и царује плотско мудровање, по речи апостола, који на једном месту јасно каже: Коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате (Рим.6,16). На другом месту он јасно набраја особине таквог мудровања, говорећи: Јер, све докје међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни (1.Кор.З,3). Он истовремено позитивно учи да је њихов крај тегобан и да код њих нема ничег заједничког са побожношћу: Јер је телесно мудровање непријатељстео Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може (Рим.8,7). И Господ каже: Нико неможе два господара служити… (Мт.6,24).
Сам Јединородни Син Божији, Господ и Бог наш Исус Христос, кроз кога је све постало, истиче: Јер сам сишао с неба не да творим еољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38), и опет: Ништа сам од себе не чиним (Јн.8,28), и: Он ми даде запоеест шта да кажем и шта да говорим (Јн.12,49). И сам Дух Свети, који раз дељује велике и чудесне дарове и све у свима дејствује, ништа не говори од себе, него оно што чује од Господа (Јн.16,13). Утолико је пре неопходно да Црква Божија брижљиво чува јединство Духа свезом мира (Еф.4,3) и да испуњава оно што је речено у Делима: А у народа који поверова беше једно срце и једна душа (Дап.4,32). Међу њима нико није чинио по својој вољи, него су сви у једном Светом Духу заједнички тражили вољу јединог Господа Исуса Христа, који је рекао: Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла (Јн.6,38), коме и каже: Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене, да сви једно буду (Јн.17,20-21). Из ових и многих других места, која ћу прећутати, јасно и беспоговорно сам се уверио да је за целокупну Цркву Божију неопходна сагласност по вољи Христовој у Духу Светом, и да је опасна и кобна непокорност Богу у узајамном раздору (будући да је речено да онај који не буде послушан Сину неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему – Јн.3,36). Стога сам сматрао доличним да истражим какви грехови могу наћи извињење код Бога, те после чега и после колико сагрешења човек подлеже осуди због непослушности.
Узевши, дакле, Божанствено Писмо, у Старом и Новом Завету налазим да се непокорност Богу састоји у једном кршењу ма које заповести, а не у мноштву [грехова], нити у њиховом значају. Осим тога, налазим да је за сваки преступ суд Божији једнак.
У Старом Завету читам о ужасном Ахановом крају (Ис.Нав.7), или причу о ономе који је скулљао дрва у суботу (Број. 15,32-36). Ни један ни други никад у другом времену уопште не изгледају ни грешни пред Богом, нити криви иред људима ни на који начин. Међутим, један од њих због само једног и првог сакупљања дрва подноси неминовну казну, не налазећи места за покајање, будући да га истог часа по Божијој заповести сви каменују.Други, пак, само због тога што је узео нешто од проклетог (ст. 11), од оног што није било унето у синагогу и што није било примљено од оних који су постављени за такве ствари, навлачи пропаст не само на себе, него и на жену и децу, па чак и на шатор свој са читавом својином. Зло греха, попут ватре, већ је било спремно да истреби и читав народ, који није ни знао шта се догодило, нити је имао удела са грешником. Међутим, пошто су људи убијени (ст. 5), народ је, осетивши гнев Божији, приступио скрушености, а сам Исус Навин је са старцима пао на земљу, посувши се прахом. Затим је сам кривац, откривен коцком, поднео наведену казну.
Неко ће, можда, рећи да се ови људи могу оправдано сумњичити и за друге грехове, премда су најзад ухваћени због наведених, те да је Свето Писмо поменуло само последње, као најтеже и достојне смрти. Међутим, зар ће онај ко је тако крајње смео да Писму једно додаје, а друго одузима, мноштво грехова приписати и Марији, сестри Мојсијевој, чија врлина је, мислим, позната сваком верном? Рекавши нешто против Мојсија као оптужбу (и то нешто истинито, будући да је написано да је узео жену Етиопљанку – Број.12,1), она искуси на себи такав гнев Божији да ни заузимањем самог Мојсија не беше укинута казна због греха. А кад видим да је сам Мојсије, слуга Божији и тако узвишени муж, кога је Бог удостојио тако велике части и о коме је сам много пута сведочио, удостојивши га да чује: Познах да си изнад свих и обрео си милост преда мном (Изл.33,17), поред воде препирања зачуо претњу да неће ући у обећану земљу (која је тада за Јудејце била најважније обећање) само због тога што је народу који је роптао због недостатка воде рекао: Зар ћу вам из ове стене извести воду (Број.20,10), када видим да се моли и не добија опроштај, када видим да ни због таквих постигнућа није удостојен никаквог извињења за кратку изреку, ја заиста, по речима апостола, примећујем строгост Божију (Рим.11,22), и заиста се уверавам у истинитост онога што је речено: И ако се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити (1.Пт.4Д8).
И зашто то помињем? Када чујем страшну Божију пресуду, која се изриче човеку који из незнања прекрши само једну заповест, ја не знам како да се довољно уплашим величине гнева. Јер, написано је: Ако ко згреши и учини нешто против заповести Господњих, што није требало да учини, и из незнања постане кривац и понесе грех, нека свештенику донесе као жртву овна без порока по својој оцени, те ће свештеник загладити преступ који је учинио из незнања, И биће му опроштено. То је жртва за преступ којим је згрешио пред Господом (Лев.5,17-19). Ако је тако неумољива пресуда због грехова из незнања и ако је ради очишћења потребна жртва (коју је, како се тврди, због синова приносио чак праведни Јов), шта да се каже о онима што греше свесно или о онима који сличне људе остављају на миру?
Да не бисте помислили да ја само по вероватним досеткама изводим закључак о гневу Божијем на те људе, треба да се опет присетимо богонадахнутог Писма, које о датом случају и кроз једну причу довољно приказује пресуду сличнима. Речено је: А синови Илијеви беху неваљали (1.Цар.2,12). Отац, међутим, није строго кажњавао такве синове. То је Божије дуготрпљење покренуло на гнев: по нападу туђинаца, његови синови су истог дана убијени у борби, читав народ је побеђен, много је људи погинуло, а са ковчегом светог Божијег завета се догодила нечувена ствар. Тај ковчег Израиљци нису смели да дотичу. Њега су могли дотицати само поједини свештеници, и то само у одређено време. Он није могао да буде смештен на свако место без разлике. И управо тај ковчег је нечастивим рукама био ношен тамо-амо. Он није био постављен у Светињи, него у идолопоклоничким храмовима. И може се замислити колико су се туђинци ругали и срамотили и само име Божије. Осим тога, како је написано, и сам Илије је доживео најтужнији крај, пошто је чуо претњу да ће чак и његово потомство бити лишено свештеничког чина (што се и догодило). Ето шта се десило са народом! Ето шта је због безакоња деце поднео отац, који, уосталом, у сопственом животу никад ни за шта није био окривљен. Он чак ни синове своје није остављао на миру, него их је много саветовао да не настављају са таквим стварима, говорећи: Немојте, децо моја. Није добар слух који чујем о вама (1.Цар.2,24). Он им је чак у снажнијим изразима дочаравао величину греха, представљајући им страшнију опасност. Наиме, он је говорио: Кад човек згреши човеку, помолиће се Господу за њега. Кад, пак, човек згреши Господу, ко ће му бити заступник (25). Ипак, пошто, као што рекох, није показао потребну ревност према синовима, догодило се оно што је претходно описано.
У Старом Завету налазим веома много сличних осуда сваке непослушности. Али, и када се окренем Новом Завету, видим да Господ наш Исус Христос не ослобађа од казне чак ни грехове из незнања, док против сагрешења са знањем још снажније изриче претње, говорећи: А онај слуга којије знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен (Лк. 12,47-48). Када налазим такве осуде самог Јединородног Сина Божијег, када видим негодовање светих апостола на грешнике, када видим да такви и тако велики јади грешника ни у чему нису мањи од оних који су описани у Старом Завету, већ још и већи, ја познајем сву строгост суда. Јер, коме је много дано, много ће се и тражити (Лк.12,48). Ево шта каже и блажени Павле, показујући истовремено и част звања и негодрвање против сваког греха: Јер оружје нашега војевања није телесно, него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу. Чак се додаје: Те смо готови казнити сваку непослушност (2.Кор.10,4-6).
Онај ко брижљиво проучи сваку реч може тачно да сазна намеру Божанственог Писма, тј. да не дозвољава да се душа наша, будући наклоњена греху, заводи преварним мнењима мислећи да се неки грехови кажњавају, а неки остају некажњени. Шта говори (Павле): Обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега. Јер, сваки грех се, услед презрења Божанске заповести, назива охолошћу, која устаје против познања Божијег. То се јасно изражава и у Књизи бројева. Набројавши нехотичне грехе и утврдивши жртве за њих, Бог је усхтео да народу да одговарајуће законе који се односе и на произвољне грехе. Он започиње овако: Душа која нешто учини дрском руком… (дрском руком Он назива безочност оних који греше свесно, што и апостол означава као охолост, која устаје против познања Божијега). Он, дакле, каже: Ако неко од домаћих или између дошљака учини нешто дрском руком, похулиће на Господа. Нека се та душа истреби из народа свога. Јер, он је презрео реч Господњу и заповест Његову погазио. Нека се истреби та душа. Грех њен је на њој (Број. 15,30-31).
Овде треба приметити да ће, уколико се та душа не истреби, грех њен бити не само на њој, него и на онима који нису показали добру ревност, као што је на много места записано и као што се често дешавало. И да бисмо се на незнатнијем научили страху због већега, погледајмо како се у Поновљеним Законима (Бог) срди на оне који су непослушни свештенику или судији. Јер, Он каже: Онај ко поступи дрско и не усхте да послуша свештеника који стоји на служењу пред Господом Богом твојим, или судију, нека умре. И тако истреби зло из Израиља. И сав народ ће чути и уплашити се и више неће поступати дрско (Пон.Зак.17,12-13). И то треба имати у виду како би човек, који је довољно осетљив, био поражен великим страхом.
И апостол каже: И покоравајући сваку помисао на послушност Христу (сваку помисао, а не ову или ону), готови смо казнити сваку непослушност (и овде опет – не ову или ону, него – сваку непослушност). Дакле, ова најподлија навика нас обмањује. Узрок наших великих несрећа, према томе, јесте варљиво људско предање које једне грехе забрањује, а друге равнодушно допушта. На неке, као што су убиство, прељуба и томе слично, оно силно негодује, а неке, као на пример – срџбу, пакост, пијанство, грамжљивост и сличне, не сматра достојним ни једноставног прекора. Међутим, и о последњим Павле, који говори у Христу, такође говори: Који то чине заслужују смрт (Рим.1,32). Тамо где се руши свака охолост која устаје против познања Божијег, где се свака помисао покорава на послушност Христу и где се свака непослушност подједнако кажњава, ништа се не оставља неочишћено, ништа не остаје изван послушности Христу. Јер, апостол Павле је показао да је свака непослушност уопште највећа нечастивост. Он каже: Зар ти који се хвалиш законом, преступањем закона вређаш Бога (Рим.2,23).
Али, зар то нису само речи, а не дела? У Коринту се онај који је имао жену очеву и који није окривљен ни за шта друго предаје сатани на мучење тела све док сагрешења не исправи достојним плодовима покајања. Осим тога, и читава тамошња Црква је изложена истим оптужбама због тога што га није казнила због греха: Шта хоћете? Да дођем к вама са прутом… (1.Кор.4,21), и још: И ви сте надувени, уместо да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дело (1.Кор.5,2). И Ананија, који се помиње у Делима апостолским (гл. 5), какво друго рђаво дело учини осим поменутога? Због чега он постаје достојан таквог гнева? Он је продао сопствено имање, донео новац и положио га пред ноге апостолима, сакривши један део. И због тога је истог трена, заједно са женом, кажњен смрћу, не будући удостојен да чује речи о покајању због греха, немајући времена да се због њега скруши, нити добијајући одгоду ради покајања. А извршилац ове страшне пресуде, слуга таквог гнева Божијег према грешнику, беше блажени Петар, претпостављени свим ученицима, који сам више од других беше одликован и узвишен, коме беху поверени кључеви Царства небеског. Па ипак, и он слуша од Господа: Ако те не оперем, немаш удела са мном (Јн.13,8). Које срце (макар било и камено) ово неће убедити да се боји и дршће од судова Божијих? То слуша онај који није показао ни трага греха и презира. Напротив, он је указао највишу част Господу и показао поштовање достојно слуге и ученика. Јер, видећи да се његов и свима заједнички Бог и Господ, и Цар, и Владика, и Учитељ, и Спаситељ, и све заједно, опасује убрусом попут слуге и жели да му опере ноге, он тренутно као да постаје свестан своје ништавности. Поражен достојанством Онога који му је пришао, он узвикну: Господе, зар ти моје ноге да опереш и још: Никада ти нећеш опрати моје ноге (Јн.13,6-8). И због тога он слуша претњу коју (да није постао свестан нстине речи Господњих и да није пожурио да непокорност исправи послушношћу) не би изгладило ни све претходно, ни његове права постигнућа, ни Господња ублажавања, ни дарови, ни обећаља, ни само откривење о неизмерној благонаклоности Бога и Оца према Сину Јединородноме.
Уколико бих, пак, пожелео да сакупим све што се може наћи у Старом и Новом Завету, нећу имати времена да све препричам. Прешавши на речи самог Господа нашега Исуса Христа у Јеванђељу, на речи Онога који ће судити живима и мртвима, на речи које су за верујуће веродостојније од сваке историје и сваког другог доказа, такође примећујем велики захтев за послушношћу Богу у свему. И уопште, ни у ком случају се не види могућност за опроштајем онима који се не кају због непокорности. При тако отвореним, јасним и одлучним изразима уопште се не треба ни усудити на помисао о нечем другом. Јер, Он каже: Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи (Мт.24,35). Ту се не прави разлика, нема одвајања и уопште није начињен никакав изузетак. Он није рекао: “Ове или оне речи” неће проћи, него: Речи моје, тј. све у целини. Јер, написано је: Веран је Господу свим речима својим (Пс.145,17), било да забрањује или заповеда, било да обећава или опомиње (како због чињења забрањеног, тако и због пропуштања наложеног).
Подједнако са чињењем зла, Он кажњава и пропуштање добрих дела код душе која уопште не пати од неверовања. Као доказ и сведочанство поменутог може се навести суд над Петром који није учинио ништа забрањено, нити пренебрегао било какву заповест (што би показало немарност или презир), него је само из поштовања избегао да се сложи да прихвати услугу и почаст од Владике. Због тога је он чуо претњу коју не би избегао да није, као што је горе речено, гнев предупредио брзином и усрдношћу у исправљању. Пошто је Бог, као благ, милосрдан и дуготрпељив, благоизволео да нам једно исто покаже много пута и кроз многе примере како би душа, подстакнута и задивљена многим и непрестаним поукама, поступно могла да се избави од дуготрајне навике на безакоње, ми бисмо у садашњем случају поменули само оно што је речено о онима који ће у Велики и страшни дан суда стати лево од Господа нашега Исуса Христа. О њима је Онај који је од Оца примио сву власт суда и који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1.Кор.4,5) рекао: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт.25,41). Он је и навео разлог, говорећи: “Не зато што сте убијали или блудничили, или лагали или некога вређали, или чинили нешто забрањено, па макар и безначајно”. Него, због чега? Зато што се нисте старали о добрим делима. Јер, огладнех, говори, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бих и не примисте ме; наг бих, и не оденусте ме; болестан и у тамници бих, и не посетисте ме (Мт.25,42-43).
По благодати благог Бога, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1.Тим.2,4), и који човека учи разуму (Пс. 94,10), ја сам то и томе слично сазнао из богонадахнутих списа. Ја сам схватио најстрашнији узрок неслагања многих међусобно и са заповестима Господа нашег Исуса Христа, и био поучен о Страшном суду за такво безакоље. Научио сам се томе, дакле, да се свака непослушност сваком Божијем суду подједнако кажњава. Ја сам сазнао и за страшну осуду оних који нису грешили, али су пали под удар гнева стога што нису показали добру ревност против грешника (премда често нису ни били свесни њиховог греха). Стога сам сматрао за потребно, додуше, можда касно (стога што сам увек чекао оне који су предузели тај подвиг побожности, избегавајући да се поуздам у себе самог), а можда ипак још благовремено, да из богонадахнутих Списа сакупим и оно што није угодно Богу и оно што му је благоугодно, те да га изложим по мери [својих] сила и у складу са општом жељом, како би они који се подвизавају подвигом благочашћа имали подсетник. Тиме се [надамо] да ћемо, благодаћу Господа нашег Исуса Христа и поуком Светог Духа, напустити навику да творимо сопствену вољу и да се придржавамо људских предања, окренувши се Јеванђељу славе блаженог Бога Исуса Христа Господа нашег (1.Тим.1, 11). У садашње време поживевши богоугодно усрдним удаљавањем од забрањеног и ревносним старањем о похвалном, ми ћемо се у будућем веку удостојити бесмртности, избећи “гнев” који долази на синове противљења (Кол.3,6), и удостојити се да се покажемо вредни вечног живота и небеског Царства, које Господ наш Исус Христос обећа свима који држе завет Његов, и памте заповести Његове да би их извршавали (Пс.103,18). Присећајући се да је апостол рекао: Јер, у Христу Исусу нптп што вредп обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела (Гал.5,6), сматрао сам за долично и истовремено потребно да изложим најпре исправну веру и благочастиво учење о Оцу и Сину и Светом Духу, и да затим придодам и наравствена [правила].
 

   

Comments are closed.