ТИХИ ГЛАС

 
Епископ ХРИЗОСТОМ (Војиновић)
ТИХИ ГЛАС
 
ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ
 
Пре него што је НХЗ и основана образовао се у Београду 1919. године један уређивачки одбор који је отпочео издавати месечни часопис Богомоља. Лист је доживео свега два броја па се угасио. Ни Патријаршијска библиотека ни библиотека Богословског факултета немају ниједне свеске тога часописа. Октобра 1920. појављује се и други лист Саборници. Судећи по једној каснијој белешци, изишло је 11 бројева. Патријаршијска библиотека има само првих 6 (од октобра 1920. до марта 1921). То је био помало претенциозан лист и, по свему судећи, више намењен граду него селу. На корицама је стајао мото: “И усред Содома стајаћемо силно као Закон Твој, и на развалинама бившег човечанства, ми ћемо поћи корак даље”. Али лист није имао довољно ни читалаца ни сарадника (доносио је преводе, насумице узете одељке из Николајевих књига и неке магловите песме у прози), те је и он престао излазити. Пошто су и “Саборници” обустављени, “као лист неподесан за народ”, покренут је 1922. године у Крагујевцу часопис Нове душе. Под овим називом изишле су свега 2 свеске (за јануар и фебруар 1922). Али, како је назив “Нове душе” био “тако идеалан и висок да је био неразумљив за многе… спустили смо се ниже” и по четврти пут променили име листу. Тако се марта месеца 1922. године појавио лист Хришћанска заједница. У првом броју (који ипак носи ознаку “бр. III”) објављена је и пригодна молитва… “И сада, Господе, можда по Твојој вољи, ми називамо лист “Хришћанска заједница”, тј. заједница с Тобом” … Лист је под тим именом (и неко време под именом “Православна хришћанска заједница”) излазио све до 1935. године. Првог јануара 1936. лист се сјединио са битољским часописом “Мисионаром” и отада па до краја излажења (фебруар 1941) носио је наслов “Мисионар” – орган Савеза Православних Братстава Народне хришћанске заједнице.
“Богомоља” и “Саборници” штампани су у Београду и Земуну, а “Хришћанска заједница” и “Мисионар” у Крагујевцу (најпре у штампарији “Ново време” С. Пантелића, а касније (од 1924) у сопственој штампарији НХЗ). Од 1922. до 1931. уредник листа био је Драгољуб (потом Дионисије) Миливојевић. Неко време (од 1927-1929) када је он нешто пао у немилост код патријарха Димитрија (што је као Патријархов клирик “игнорисао канонска права свога надлежног Архијереја приликом свога монашења и рукоположења”), лист је номинално “уређивао одбор”, а одговорни уредник био је јеромонах Михаило Стојановић, сабрат манастира Драче. Године 1932-1934. уређивање листа било је поверено Живану М. Маринковићу, тадашњем професору веронауке III београдске гимназије. У току 1935. лист ХЗ је уређивао Алекса Тодоровић, архијерејски намесник из Гуче. Као што смо већ поменули, 1936. часопис је променио име и почео излазити под називом “Мисионар”. Првих шест месеци уредник “Мисионара” био је књижевник Емилијан Глоцар, свештеник из Даља; помоћник уредника свештеник Милан Сретеновић, из Крагујевца и одговорни уредник др Радоје Арсовић, потоњи монах Јаков. Од октобра 1936. до априла 1938. лист уређују др Арсовић и јеромонах Јован Рапајић, а од 1. маја 1938. до фебруара 1941. сам о. Јован Рапајић. Лист је излазио месечно, прво на 16, па на 32 стране. “Мисионар” је уз сваки број имао и бесплатни додатак “Мали мисионар”, који је, углавном, сам испуњавао својим прилозима владика Николај. – Часопис је 1922. године отпочео са тиражом од 3. 000 примерака. До 1937. године највећи тираж листа је био 12. 000. – “Мали мисионар” је штампан једно 5 месеци (1936) у 40. 000, па је спао на 20. 000, да би се 1937. попео на 22. 000. За даље године, на жалост, нема података.
Поред тога часописа, издаване су првих година и “Светогорске вести” (свешчице од 4 стране које су се бесплатно делиле народу). Повремено је излазио и тромесечни лист “Житија светих за сваки дан у години” у 2. 000 примерака. Сваке године објављивано је и по неколико књижица Библиотеке НХЗ. До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине. Крајем 1936. године Мисионар с видним задовољством бележи: “До сада смо издали 1. 773. 000 свезака нашега листа; 164. 000 Светогорских вести; 57. 000 Житија Светих; 969. 300 разних побожних књига и књижица, што укупно чини 2. 963. 300 свезака. Септембра месеца 1937. објављено је да се тај број попео на 3. 224. 300. свезака. Велика је штета што ова статистика није објављивана и следећих година (1938 – 1941). Ипак, нећемо погрешити ако кажемо да је НХЗ одштампала између два рата преко четири милиона свезака верских књижица и листова. То је импозантна и код нас до тада незабележена цифра. Народна хришћанска заједница је, дакле, прва “омасовила” побожну књигу у нашој Цркви и у нашем народу.
Истина, та књига није увек била и на висини. Кад је уредник листа био тек студент није се могло ни очекивати да је имао времена и могућности за писање неких бриљантних чланака. Радио је, преводио и писао невероватно много, али, разуме се, на дохват и на брзину (а после је то помало прешло и у навику). Неки читалац из Битоља бездушно је писао уреднику: “Ваш лист не само да не служи Православној цркви на част, него је просто компромитује”. Још поразнију критику листа дао је прота др Влада Димитријевић у Веснику за 1926. годину у чланку “Богомољачка књижевност”: “Овај орган – писао је он – стоји на ниском степену просвећености… У њему је суштина богословља слабо заступљена … Нарочито су с’почетка у часопис пуштани и скроз неписмени састави” … Међу “Духовним песмама” др Димитријевић је пронашао и 4 песме које су пренете из назаренске појанке “Нова харфа Сиона”, а међу првим књижицама неколико спиритистичких списа…
После ових оштрих критика ниво листа се видно поправљао, а када је за уредника дошао јеромонах Јован (Бранко) Рапајић, један од наших најдаровитијих млађих богослова, лист је постао сасвим солидан. Последњих година је у сваком броју било по неколико нових (не прештампаних!) прилога епископа Николаја, а “Мали мисионар” је тада био ванредан.
Али, и док је лист био слабији, он је имао по пет и по десет пута већи тираж од сваког од 15 православних верских листова, колико их је четрдесетих година код нас излазило. Доста је радо приман и читан. Штета је што није и уредно плаћан. Када прелиставамо стара годишта листа, стално наилазимо на саопштења: “Били смо приморани да избришемо око 2. 000 претплатника који нису платили лист две и више година” … “Претплатници нама дугују преко 100. 000. – динара” (то је онда била огромна сума)… “Измирите претплату! Грехота је да нам дугујете!” И заиста, било је грехота. НХЗ је била сиромашна установа. Из годишњих извештаја видимо да је понекада у нову годину улазила и само са 1. 502. – динара у каси! Задуживала се, молила за прилоге, смањивала плате особљу и отпуштала раднике. (Неко време имала је 3 своја штампарска радника, а непосредно пред рат опала је само на једнога! Право је чудо како је – и тада -могла штампати два листа у толиком тиражу и издавати још и понеку брошуру!). Интересантно је да Патријаршија у то време није уопште издавала књижице и верске листове за народ. Још је интересантније да се није осећала побуђеном да издавачку делатност НХЗ бар колико-толико материјално помогне.
Богомољачки покрет донео је Српској православној цркви три позитивне ствари:
1) живо је био заталасао између два рата верски живот у Србији, Војводини и источној Босни;
2) “омасовио” је, по први пут код нас, верску штампу и
3) обновио је монаштво по нашим скоро запустелим манастирима.
Кад отворимо “Шематизам” за 1924. годину, већ од првих страна читамо: “Старешина манастира је Н. Н. – сабраће нема”. Или: “Дужност старешине манастира врши свештеник Н. Н.” Или: “Настојатељ манастира је руски избеглица Н. – Братства нема”. Или “Настојатеља нема – манастиром управља одбор од мирјана”.
Приликом прославе двадесетогодишњице НХЗ (1940. године) неко је тачно написао да је богомољачки покрет био резервоар из кога је долазило наше обновљено монаштво. И стварно, Покрет је дао само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице у Св. Науму, Драчи, Овчар-Каблару, Студеници, Жичи и Рачи. Покрет је дао на стотине и стотине искушеница и монахиња: Кувеждину, Калишту, Враћевшници, Јовању, Љубостињи, Белућу, Никољу, Сретењу, Тавни, Пећи, Раваници, Манасији, Миљкову, Ћелијама, Копорину, Св. Роману, Девичу, Боговађи и другим манастирима… Има богомољачких села (Риђевштица код Крушевца, Гојна Гора код Ужичке Пожеге, Орашје и Мала Крушевица у Темнићу, Слатина и Угљевик у Семберији, Клење у Мачви) која су само дала на десетине монаха и монахиња. Има богомољачких породица из којих је у манастир отишло по неколико чланова: из породице Чеперковић, Јовановић и Ђукетић по 4, из породице Чабрић, Стевановић и Петровић по 5, из породице Игњатовић, Радовановић и Шушић по 6… итд. Истина је да су нам женско монаштво донеле монахиње – руске избеглице, али је богомољачки покрет дао за те наше прве женске манастире један драгоцени материјал. Можда откако смо примили хришћанство нисмо имали толико монахиња по манастирима колико их имамо данас. Пре првог светског рата у Српској православној цркви није било ниједне монахиње, а сада их има на стотине. Те наше сеоске жене и девојке из богомољачког покрета које су пошле у манастир на подвиг и на жртву можда су најбољи сведоци да је Покрет из кога су поникле био у своје доба изузетно снажан и представљао једну несвакидашњу појаву.